Naslovna Članci i rasprave

Category: Članci i rasprave

Related categories

Povodom izlaska iz stampe drugog dopunjenog izdanja monografije "Jedna izgubljena istorija - Srbija u 20 veku", istoričara Koste Nikolića savremenaistorija prenosi njegov intervju objavljen u "Politici" 5.februara 2017. Za istoriju Srbije karakteristični su česti duboki prelomi i prekretnice, koji su stvarali potpuno nove istorijske okolnosti. To je osnovni razlog što srpski narod ni u vremenu ni u prostoru nije uspeo da ostvari skladnu strukturu sopstvenog nacionalnog identiteta. Ishod Prvog svetskog rata bila je Jugoslavija, u kojoj je srpski narod, po prvi put u svojoj istoriji, živeo u jednoj državi. Početkom 21. veka Srbi žive na njenim ruševinama, vraćeni čitav vek unazad. Najvažnije pitanje jeste: kako se to dogodilo? Odgovor nije moguć bez poznavanja istorijskih činjenica, a u tom procesu centralno mesto ima Prvi svetski rat, kako zbog velikih žrtava i demografskog sloma čije su posledice veoma jasno vidljive u savremenoj epohi, tako i zbog političkih procesa koji su potpuno preokrenuli srpsku istoriju. Uticaj koji su ideologije imale na stvaranje i razvoj srpskog nacionalnog identiteta u 20. veku jeste najvažniji fenomen koji istražuje ova monografija. "Stvaranje zajedničke države Srba, Hrvata i Slovenaca značilo je napuštanje nacionalnog programa kralja Petra – oslobođenje i ujedinjenje srpskog naroda. Političke elite koje su vladale Srbima u 20. veku odabirale su rešenja koja su gotovo uništila biološku budućnost srpskog naroda kroz masovno stradanje u ratovima i u pokušajima ostvarenja kolektivističkih ideologija, socijalnih i nacionalnih, koja nisu imala uporište u realnosti. Ovo je osnovna teza Koste Nikolića, naučnog savetnika Instituta za savremenu istoriju, kojom je protkana njegova nedavno objavljena knjiga „Jedna izgubljena istorija – Srbija u 20. veku”.
U rubrici "Crna hronika" dnevnog lista Kurir , pod naslovom “PROKLETSTVO DEVETOG KOLENA! Tragična sudbina jedne porodice”, 13. avgusta 2017.objavljen je tekst s namerom da se kroz nekoliko generacija opiše nekakav usud porodice Bojović. Uredništvo ili novinar “Kurira” odabravši bombastičan naslov u svom tekstu pisao je konkretno o nekoliko ličnosti porodice Bojović da bi povezao priču, opravdao naslov i ostavio utisak na čitaoce, koji će posle komentarisati tekst do besvesti, a da, uglavnom, nisu ni svesni šta je bila njegova namere. Ne želeći da ocenjujemo članak ovog dnevnog lista, nameru ili sl. osvrnućemo se na samo par detalja, koji su vezani za kapetana Jugoslovenske Kraljevske vojske Nikolu Bojovića (1907 - 2004), ratnog komandanta Durmitorske brigade JVuO. Onako, u negativnom kontekstu, kako ga autor teksta prikazuje, Nikolu Bojovića nisu ni posleratni komunisti prikazali. Bez proverenih istorijskih činjenica i podataka, koristeći vrlo nepouzdanu wikipediu (koju piše svako) autor ovom časnom oficiru pripisuje nekakve zločine navodeći da je Nikola Bojović na kraju rata pobegao u London. Mada su to novinari, koji svoje znanje stiču, guglajući internetom i preuzimajući ono što im se sviđa, (u istom članku wikipedie i mitropolit Amfilohije govori o Nikoli Bojoviću, ali je to nešto što se ne bi uklopilo u koncepciju objavljenog članka), ipak bi trebala da postoji neka granica između dnevno-političkih i crnohroničnih tekstova i istorijske prošlosti, koju ni novinari ne bi smeli tumačiti s pozicije nekakve četrdesetosmaške inkvizicije. A to je ovaj (i po ko zna koji) put I urađeno Ono što je istina je da je major Bojović u toku rata oprostio život, golobradom mladiću, partizanu, ubici svoje majke, koji mu je doveden na njenu sahranu da ga likvidira, što bi retko ko, da ne kažemo niko, a posebno zločinac kako ga opisuje “Kurir” učinio. Ono što je istina je da je major Bojović zarobljen kao ranjenik u okolini Kolašina 14. maja 1943. godine od strane Nemaca i kao ratni zarobljenik sproveden u nemački logor, što znači da nije “posle rata uspeo da pobegne u London” kako to piše “Kurir” kako bi poređenje sudbine genracija Bojović bilo uverljivije. Ono što je žalosno je da “Kurir” ne dozvoljava komentare, koji su stručni i koji ukazuju na očigledne insinuacije, što dovoljno govori o nivou pisanog teksta i ne čudi. Čudi, što se na ovakav način I u ovom kontekstu koriste imena, poput majora Bojovića, koji je časno proživeo svoj vek. Ako je zbog tiraža previše je, jer i tu treba imati meru. www. savremenaistorija.com
Prilikom vođenja ovog postupka sud se nije bavio utvrđivanjem činjenica o njegovom hapšenju od strane OZNA ili izdaji generala Mihailovića, kao ni činjenicama o odgovornosti za eventualno počinjena krivična dela! Ono što javnost treba da zna, a što mediji ,uglavnom, iz ovih ili onih razloga ne navode da u obrazloženju ovog Rješenja stoji da se u ovom postupku sud uopšte nije upuštao u pitanje da li je Nikola Kalabić bio uhapšen od strane pripadnika OZNA, da li je izdao Dražu Mihailovića, ili ne, jer to, kako se navodi u obrazloženju, nije pitanje od značaja za predmet ove rehabilitacije. “Kako se veli, sud nije bio nadležan da se bavi utvrđivanjem tih činjenica, kao ni činjenicama da li je Nikola Kalabić bio odgovoran za izvršenje krivičnih dela koja po svojim obeležjima predstavljaju ratne zločine, ili ne, niti da donese svoje zaključke o tome. Nadležnost suda se iscrpljuje u oceni kakva je pravna snaga (odluka) Državne komisije, koje su donete u odnosu na Nikolu Kalabića..." *Vreme broj 1378 – 01.jun 2017 – tekst Viši sud u Valjevu – rehabilitacija Kalabića Treba napomenuti da niko ni tada, pa ni sada nije zavirio u suštinu Rešenja, koje je izazvalo toliko oprečna i kontraverzna reagovanja, mada je i laiku jasno da se u stvari radi o konstataciji suda da se zbog nepostojanja pravosnažne sudske presude protiv Nikole Kalabića od strane komunističkih sudova, navedena osoba smatra neosuđivanom, što nije ni bilo sporno.
Povodom presude Suda u Valjevu: prilog za razumevanje jedne ratne biografije: kabadahija, geometar, “Dražin čovek od poverenja”, ratni zločinac, saradnik OZN-e, četnički vojvoda, izdajnik - neosuđivan i rehabilitovan?! Piše: dr Bojan Dimitrijević Autor ovog članka je u devedesetim godinama optuživan da je neokomunistički istoričar, kada bi govorio o negativnostima koje je Nikola Kalabić sa svojom jedinicom naneo Ravnogorskom pokretu u toku trajanja Drugog svetskog rata u okupiranoj Srbiji. Naprotiv, posle nekoliko procesa rehabilitacija, u najnovije vreme optuživan je kao neko ko je doprineo rehabilitaciji ratnih zločinca, kolaboracionista, kvislinga, sluga fašizma itd... Posle nedavne prvostepene odluke valjevskog suda o rehabilitaciji Nikole Kalabića, ratnog komandanta Gorske Kraljeve Garde Jugoslovenske vojske u Otadžbini, podigla se neviđena medijska prašina. Sve ove optužbe, mahom se izriču na osnovu ličnog uverenja, ideoloških stavova, ili potrebe da se po svaku cenu bude prisutan u medijima i ulovi po koji jeftin politički poen. Sam Nikola Kalabić svojom ratnom biografijom je zaslužio pažljivu analizu postupaka, a koju skoro da niko nije voljan da izvrši, jer je probitačnije u današnjoj medijskoj javnosti govoriti jezikom optužbi ili hvalospeva, nego analizitrati često dramatične činjenice o ponašanju srpskog naroda pod okupacijom i posledicama građanskog rata i izvedene komunističke revolucije. I neka autoru bude dozvoljeno još jedno pitanje na bazi lične, porodične istorije iz beogradskih podkosmajskih sela. Kako se odrediti prema ratnim akterima, kada vam rođeni deda bude mobilisan u Kalabićevu jedinicu, a njegov brat, dakle potencijalni deda takođe, bude kao komunistički „terenac“ ubijen od te iste jedinice?! Teško da ima pravilnog odgovora.

Ostali tekstovi

Komentari