Ubrzo nakom formiranja NDH mučeničkom smrću je stradao episkop banjalučki i zaštitnik srpskog naroda, Platon Jovanović.
Platon Jovanovć (1874-1941) je rukopoložen za vikarnog episkopa moravičkog 4. oktobra 1936, u Sremiskim Karlovcima. Patrijarh Varnava mu je tokom obreda uputio sledeće riječi:
Život i rad tvoj, dragi Platone, pobuđuje da se čovek mora zadiviti i osvedočiti se, da Bog kroz naše ljudske nemoći i slabosti doista čuda čini…
Episkop Platon je poslušao patrijarhove reči. Živeo je i radio u skladu sa njima. Samo dva mjeseca kasnije episkop Platon je pokazao da ima umjeća i smjelosti da brani prava Crkve kojoj pripada. Naime, najvjerovatnije je on bio autor brošure „Primjedbe i prigovori na projekat konkordata između naše države i Vatikana parafiranog 25. VII 1935”, koja je u javnosti, iako zabranjena, pokrenula raspravu i čitav niz akcija koje su dovele do pada konkordata. U jedenoj od poslednjih akcija, u „Krvavoj litiji”, povrijeđen je i vladika Platon uz još dvojicu episkopa.
Branko M. Jevtić
Puč izveden 27.marta 1941. i nesrećni Aprilskom rat koji je posle toga čina usledio godinama su aktuelne ali i nekako nedorečene teme. Pristupi i tumačenja tih događaja su različiti, od veličanja slobodarskog duha srpskog naroda pa do osude kojom se izvođenje puča doživljava kao najveća nacionalna nesreća. Neki istraživači i istoričari puč i odbijanje pakta sa silama osovine doživljavaju kao samoubilački, iracionalni čin u duhu kosovskog mita. Drugi pak smatraju da su zaverenici bili plaćeni i podstaknuti od strane britanske obaveštajne službe koja je, nesporno, u tom trenutku imala ogroman interes da puč uspe. Većina istoričara ipak se jedinstveno slaže da je 27.mart bio zaista junački akt celokupnog srpskog naroda. Dali bi došlo do rata da nije izvršen puč do danas je ostalo u zoni istorijskih špekulacija i subjektivnih stavova istoričara. Istorijska nauka ne trpi tumačenje događaja metodom ,,šta bi bilo kada bi bilo,, nego se bavi uzrocima, samim događajem i proisteklim posledicama.
Istina je da 27.mart nije bio delo samo dvojice vazduhoplovnih generala i zavereničke grupe nego delo celokupnog srpskog naroda. To dokazuje istovremeno, spontano i masovno okupljanje naroda na tek objavljenu vest o izvedenom puču. Učešće ogromne većine oficira u puču nije bio niti je mogao biti u tako kratkom vremenu uzrokovan zavreničkim aktivnostima. Nije se tu radilo o pukom izvršenju zadatka nego o ličnom stavu. Svaki oficir je u zavereničkoj noći radio isključivo po svojoj savesti i ličnom patriotskom osećanju. Jednostavno za sve pravdoljubive i nacionalno jasno profilisane oficire nije dolazilo u obzir da se ne stane na branik Otadžbine i slobode bez obzira na male izglede u pobedu. Jedino srpski narod nije pristao na pakt i učestvovanje u fašističkom bezumlju koje je zahvatilo celu Evropu.
Branislav Gavrić otkriva istinu o ocu Momčilu, najmlađem vojniku Prvog svetskog rata: Grci mu postavili zlatnu ploču na Krfu. Proživeo golgotu i u ratovima i u miru
Još malo pa će proći pun vek od početka Prvog svetskog rata, a po najmlađem savezničkom vojniku Momčilu Gavriću u Srbiji se ne zove nijedna ulica, škola ili kasarna. Rođen je u maju 1906, a u avgustu 1914. postao je ratnik. Učestvovao je u Kolubarskoj bici, albanskoj golgoti, ranjen je na Kajmakčalanu, učestvovao u proboju Solunskog fronta i demobilisan je sa dvanaest godina kao najmlađi podnarednik na svetu.
Momčilo nema spomenik čak ni u rodnoj Trbušnici, gde mu se sudbina prelomila kad je Hrvatska domobranska 42. divizija Austrougarske vojske izmasakrirala njegove roditelje, sedmoro braće i sestara i baku.
- Velika dobrotvorka Lejdi Pedžet zvala ga je srpski vitez. Grci su mu postavili zlatnu ploču na Krfu. Francuski predsednik Miteran mu je 1985. dodelio orden, a general Lepardije je rekao: "Šteta što niste bili francuski vojnik, imali biste spomenik na Jelisejskim poljima" - kaže Branislav Gavrić, sin najmlađeg vojnika u 33 vojske koje su učestvovale u Prvom svetskom ratu.
O tragediji i podvizima Momčila Gavrića počelo je stidljivo da se govori tek osamdesetih godina prošlog veka. Heroj je umro 1993, a o njegovim stradanjima posle ratova i danas se ćuti.
Naša zemlja će morati da uvede i Dan žrtava komunizma posle Drugog svetskog rata, kao što su to uradile Hrvatska, Slovenija, Bugarska, Rumunija, Mađarska...
Srbija će na svom putu ka punopravnom članstvu morati da pređe mnoge prepreke i da sprovede mnoge reforme, na šta je ukazao i evropski komesar za proširenje EU Štefan File prilikom posete našoj zemlji i u razgovoru sa državnim vrhom.
Jedan od uslova kome ćemo morati posebno da poradimo jeste i osuda komunističkih zločina posle Drugog svetskog rata, saznaje Telegraf.rs!
Pored tri poglavlja u pregovorima koja će prema rečima profesora FPN-a Jovana Teokarevića Srbija stalno imati otvorena, pred Vladu Srbije i njen pregovarački tim u jednom trenutku će se pojaviti i pitanje poštovanja odluke Saveta Evrope iz 1997. o tome da svaka zemlja koja je imala komunistički režim vlasti nakon Drugog svetskog rata, a da je pri tome kandidat za punopravno članstvo u EU, mora da osudi zločine komunizma u svojoj zemlji.
Prema odluci Saveta Evrope, pored osude zločina od strane komunističkog režima Srbija će morati da i uvede Dan žrtava komunizma posle Drugog svetskog rata, kao što se obeležava i Dan žrtava fašizma.
Komentari