Имајући у виду свеобухватниу ситуацију у Србији од завођења републиканског облика владавине па све до данас, монархизам у Србији се сусреће са бројним како унутрашњим тако и спољашњим проблемима. Ово питање је веома сложено и захтева једно дубоко разматрање свих непосредних и посредних чинилаца који су имали утицај на његов развој. Покушаћу да из свог угла дам један пресек актуелне ситуације са историјским освртом на ову проблематику.
На Другом заседању АВНОЈ-а 1943. године донесене су одлуке уставног значаја на којима ће се у будућности темељити нова Југословенска држава. Иако без потребног легитимитета, комунистичко руководство, показује своје право лице и усред светског рата доноси одлуке које се не односе на даље вођење ратних операција већ одлчује о одузимању права законитој влади Краљевине Југославије у избеглиштву и о забрани повратка у замљу краљу Петру II Карађорђевићу.
Ne samo pri kraju Drugog svetskog rata 1944. i 1945. godine, već i tokom njega, partizanske jedinice su se obračunavale i vršile likvidacije političkih neistomišljenika, potencijalnih protivnika revolucije i svih onih koji bi po procenama komunističkih poverenika na terenu, mogli predstavljati smetnju ili pretnju uspostavljanju “pravednog i humanog komunističkog poretka”.
Ne retko o likvidacijama su odlučivali pojedinci, a za krivicu je bilo dovoljno da “neko” u vas ponišani prstom, da vas lažno okleveta.
Bilo je dovoljno da ste pripadali gazdinskoj ili kulačkoj porodici, građanskom staležu ili da vam je neko iz bliže ili dalje porodice bio u “neprijateljskim” formacijama, posebno ako je bio pripadnik JVuO, pa da budete na listi ZA ODSTREL.
Istoričar Hrvoje Klasić spada u mlađe hrvatske intelektualce koji nisu omiljeni “širokim masama”. Njegove ocene događaja iz nedavne prošlosti odudaraju od stereotipa, pa ga zapenušani “domoljubi” presreću na ulici i optužuju da je Srbin, izdajnik, prodana duša…
O prošlosti bez predrasuda: Dr Hrvoje Klasić
Često dobijate preteće poruke, pisma, telefonske pozive?
- Da, prozivaju me kao Jugoslovena, Srbina, iako me ime odaje. Ali onda mi napišu Hrvoje Jovo Klasić. Nedavno u centru Zagreba u jednom kafeu punom gostiju sede tri starija gospodina, lepo obučena. U jednom trenutku jedan od njih viče, okrenut prema meni, ustaje, prilazi i gotovo preteći govori: “Lažeš, loš si istoričar, krivo govoriš…” Nisam se iznenadio, ali me šokiralo saznanje da se to nikad nije desilo onima kojima se sudi za milionske krađe, pronevere. Oni gradom šetaju kao heroji i ljudi ih uglavnom ljubazno pozdravljaju.
Ove godine navršilo se sto godina od izbijanja Prvog svetskog rata. Naši saveznici u toj svetskoj kataklizmi nazvali su ga Velikim ratom za civilizaciju! Mi Srbi smatrali smo ga ratom za oslobođenje i ujedinjenje Srba i drugih južnih Slovena. Nismo ga izazvali, nismo mu težili, ali smo kao narod i kao država na napad odgovorili onako kako je trebalo i kako smo morali!
Sve države i narodi koji su imali sudbinu da u tom ratnom vihoru učestvuju, voljno ili nevoljno, obeležile su sećanje na te davne događaje, davne vremenski, a bliske po posledicama koje i danas snosimo i živimo. I u Srbiji je učinjen napor da se uspomeni i žrtvama oda dužna pažnja i priznanje. Da li je učinjeno dovoljno možemo se slagati ili ne, ali napor nije sporan, a verujemo ni želja da potomci ne dokazuju svoju savremenu štedljivost na zahvalnosti precima, niti namera da se njihov heroizam ne uloži u sopstveni politički i etički pragmatizam.
Komentari