Savremena Istorija

Činjenice govore da su upravo komunisti između dva svetska rata na prostoru tada Kraljevine Jugoslavije postali glavni zagovornici ideja Marksa i Engelsa, iako ih ni mnogi od njih nisu razumevali i shvatali. Tako posleratna – komunistička istorijografija ne “ispušta iz vida činjenicu kako je izdržavajući kaznu teške robije Moša Pijade u Lepoglavi preveo “Kapital ” Sve si mogao u to doba da ne znaš iz istorije, ali to da su Čiča Janko i Roćko Čolaković izdržavajući tešku robiju u kazamatima Kraljevine Jugoslavije preveli i “Manifest komunističke partije” i “Bedu Filozofije” i ko zna šta još, to nisi smeo.
Primera ima napretek, ali je važnije od svega pitanje koliko su ljudi kojima su usta bila puna Marksa i Engelsa razumevali i znali u stvari šta sve oni misle i kako pišu o nama u tim svojim spisima. U ratu se strah narodu ulivao parolom: “Ne verujte u nebesa, već u Marksa i Engelsa.” U Titovoj Jugoslaviji jedan od glavnih predmeta bio je Marsizam. Marksizam u srednjim školama i na visokoškolskim studijama. Stotine diplomaca je zvanje magistra i doktora nauka steklo upravo na temu marksističke misli. Jedan od tih na temu: “Marksistički koncept naoružanog naroda.”
Koliko se srpskih komunista klelo u Marksa i Engelsa dovoljno govore fotografije i video zapisi iz posleratnih godina. Ni jedna manifestacija obeležavanja revolucionarnih datuma nije mogla proći bez fotografija pomenute dvojice ideologa radničkog pokreta XIX veka i obavezno Tita i Lenjina – velike četvorke srbomrzaca.
A narod ko narod… Na pomen imena Marksa Engelsa aplaudirao je i klicao, ne znajući da su njih dvojica bili baš toliki srbomrzitelj, što nisu ni krili, o čemu su otvoreno pisali u svojim proglasima i ideološko teorijskim radovima.
Tako su komunisti, neki svesno, neki i nesvesno, Srbima “prodali rog za sveću”. Mnogi su iz svojih domova uklonili ikone, odbacili slave svojih predaka i prihvatili “marksizam” umesto Jevanđelja. Marksizam, koji uglavnom nikada, pa ni u školama, gde se izučavao kao predmet sve do pada Berlinskog zida 1989., nisu spoznali. A da su znali, ko zna da li bi išta bilo drugačije.
Kod Srba je najgora naknadna pamet.

www.savremenaistorija.com

Описујући пут повратка ка Србији, пут „босанске голготе“ којим су пролазили генерал Михаиловић и његове јединице априла и маја 1945. мајор Александар М. Милошевић у књизи „Српска прича – Сећања из рата и револуције 1941-1945.“ помиње и један догађај који се десио на планини Битовњи. У посебном одјељку под насловом „На планини Битовњи 6. маја 1945. – Васкрс и Ђурђевдан“ , мајор Милошевић између осталог пише:
„Пењемо се уз Битовњу и избијамо на њен врх. Из шуме излазимо на леп пропланак висоравни. Предњи делови су успорили ход и ја се упутих ка челу колоне… Пролазио сам поред људства Гарде. На једном месту, двојица су делила наилазећима по орах или лешник. Заинтересовах се откуда то и зашто? „Данас је чика Пери – Никола Калабић – слава. Ово смо морали, ако га нигде није било, из земље ископати. Иначе, оде глава! Ви знате чика Перу!“, одговорише ми она двојица што су делила“ посластицзнаку“ у знак славе. Подсети ме то на недаван случај, опет на овом чемерном путу гоглготе, када сам сазнао да се за чика Перу носи вино чак из буковичке задруге из Тополе.“

Četnički general “uzdrmao” poziciju partizanskog komandanta; Otvaranje arhiva i otkrivanje novih činjenica promenili sliku o prošlosti.

PRVI NAPALI NEMCE
OTKRIVRENO je da je četnički prepad na Nemce kod sela Ljuljak ključni dokaz da je Mihailović prvi započeo oružane sukobe s Nemcima, a ne pripadnici Titovog pokreta. “Danas je sasvim izvesno da je 28. maja 1941. kod ovog sela napadnuta nemačka motorizovana kolona i da su se nedeljama posle toga mogli videti ostaci spaljenih kamiona u jarku kraj puta…” – napisao je o tom ratnom događaju Vasa Kazimirović.
_________________________________
SVAĐA ZBOG SOVJETSKIH RUBALJA
PRILIKOM susreta Tita i Draže na Ravnoj gori dogovoreno je da se oružane akcije koordiniraju, da se ratni plen deli, da se Mihailovićevom štabu isporuči iz fabrike oružja u Užicu 1.200 pušaka i izvesna novčana sredstva. Zauzvrat, Mihailović je Titu obećao da će s njim podeliti šta god padobranom stigne od Britanaca. Mnogo godina kasnije, ispostaviće se da su ta “izvesna novčana sredstva”, možda, postala kamen spoticanja u postizanju konkretnijeg dogovora o saradnji. Kad su u jesen 1941. partizani i četnici zajedno oslobodili Užice, pripadnici Titovog pokreta prvi su ušli u užički trezor Narodne banke Jugoslavije, u kojem su pronašli ogromnu svotu novca – više od 45 miliona sovjetskih rubalja. Četnici su insistirali na primeni sklopljenog sporazuma o ravnomernoj deobi ratnog plena. Međutim, Tito za to više nije hteo da čuje, već je Mihailoviću ponudio samo petinu zaplenjenog novca.