Savremena Istorija

A D V O K A T ZORAN M. ŽIVANOVIĆ 11000 BEOGRAD Svetozara Markovića 14 tel: 3233-397; faks: 3237-146 Reh. 69/2010 VIŠI SUD U BEOGRADU B E O G R A D PODNESAK PUNOMOĆNIKA PREDLAGAČA Punomoćnik predlagač je primio: A) Podnesak Saveza antifašista Srbije sa prilozima primljen 27.3.2012. i B) Podnesak Saveza udruženja boraca NOR Srbije od 30.5.2012. sa prilogom. Ad/1 1. Podneskom od 27.3.2012. godine podnosilac dostavlja saopštenje 12 nevladinih organizacija pod naslovom „Saučesnici zločina“ objavljeno u listu „Danas“ 21.3.2012. godine. Podnosilac očekuje da će se Viši sud u Beogradu prema podnetim pismenima ophoditi sa dužnim uvažavanjem i poštovanjem istorijskih fakata i krivično-pravnog sistema Republike Srbije pored ostalog zbog svog stručnog i moralnog autoriteta i ugleda Republike Srbije. 2. Iz sadržine priloženog saopštenja proizilazi da potpisnici hoće da nametnu sudu tri svoja stava: prvi da se prema „nepobitnim istorijskim činjenicama i elementarnim pravnim principima“ sud mora ophoditi sa dužnom pažnjom, drugi da sud nije nadležan „za uspostavljanje neke nove prošlosti“ i treći da postupak rehabilitacije ne treba voditi dok Ustavni sud ne ispita utemeljenost Zakona o rehabilitaciji i „Zakona o izjednačavanju partizana i četnika“. 3. Ustavno je pravo svakog pravnog subjekta da na miran način izražava svoje stavove i mišljenje uključujući i protest zbog odluka državnih organa. Na toj osnovi, dato je pravo na podnošenje predstavki sudovima i drugim državnim organima. 4. U konkretnom slučaju međutim, podnosilac predstavke i potpisnici teksta „Saučesnici zločina“ upućuju otvorenu pretnju da „oni koji donose odluke treba da budu svesni i toga da rehabilitovanjem zločina koji ne zastarevaju po međunarodnom pravu, postaju saučesnici u tim zločinima.“ 5. Pošto odluke o rehabilitacijama donose sudovi, takvo obraćanje je jasna povreda zakonske zabrane uticaja na sud propisan čl. 6. Zakona o uređenju sudova koja glasi:

Pero Simić | 24. jun 2012. ANDRIĆEVE OSTAVKE LjUT što nije prisustvovao razgovorima jugoslovenskih zvaničnika sa nemačkim vođama, jugoslovenski poslanik u Berlinu Ivo Andrić je od 1938. do 1941. tri puta tražio da ga povuku u zemlju. Sva tri puta zahtev je odbijen, pa je Andrić nemački napad na Jugoslaviju aprila 1941. dočekao u Berlinu.

Podvizi i legendarna dostignuća američkog lekara i hirurga pukovnika dr Edvarda Rajana, šefa misije američkog Crvenog krsta (American Red Cross) u Srbiji tokom Prvog svetskog rata, gotovo da su ostali nepoznati i zaboravljeni. Njegov čudesni život predstavlja građu za uzbudljiv avanturistički roman ili za scenario kakvog holivudskog spektakla. „Rajan je bio divlji borbeni Irac koji je bez prekida skakao u vatru... Apsolutno neustrašiv, kockajući se smrću, uradio je veliki posao visoko držeći u ruci blistavu baklju američkog dobročinstva“1, zapisao je u svojim memoarima Džon Gejd, prvi ambasador SAD u baltičkim zemljama, slikajući njegov portret. Rajan se rodio u Skrentonu, Pensilvanija, u SAD, 14. decembra 1883, u radničkoj porodici kao najmlađi od četvoro dece. Njegov otac Džeremi Rajan radio je u jednoj lokalnoj fabrici. Od najranije mladosti, Edi, kako su ga prijatelji zvali, znao je da njegova budućnost neće biti slična sudbini njegovog oca. Dok je u Skrentonu pohađao državnu školu zarađivao je džeparac u jednoj prodavnici duvana, a onda se zaposlio u lokalnim novinama –Republikancu. Potom je radio oglasnim agencijama i agencijama za vesti. Napustio je 1908. novinarski posao i otišao je u Njujork da studira medicinu na Univerzitetu Fordam, gde je diplomirao 1912. godine. Stažirao je, zatim i obavljao lekarski posao u bolnici sv. Vinsenta na Menhetnu i u okružnoj bolnici u Bruklinu. Ali, Rajan nije bio zadovoljan mirnim životom njujorškog lekara, njegov se avanturistički duh naglo budi 1913.1

Opunomoćenici Vrhovne komande bivše jugoslovenske vlade, šef diplomatije u svrgnutoj namesničkoj vladi Aleksandar Cincar-Marković i general Radivoje Janković, potpisali su u 17. aprila 1941. godine, u zgradi čehoslovačkog poslanstva u Beogradu, Sporazum ( odredbe) o primirju, koji je u suštini predstavljao akt o bezuslovnoj kapitulaciji vojske Kraljevine Jugoslavije. Sa nemačke strane potpisnik ovog sporazuma bio je general pukovnik Maksimilijan fon Vajks, komandant 2. nemačke armije prilikom napada na Jugoslaviju, koji je 12. aprila sa nemačkim trupama pobedonosno ušao Beograd.