Članci i rasprave

Posleratna vlast ubila 70 novinara – Na spisku nastradalih i stotine zanatlija, trgovaca, domaćica, advokata i sudija, činovnika, učenika i studenata, učitelja i profesora, inženjera, sveštenika…

Posleratna vlast ubila 70 novinara – Na spisku nastradalih i stotine zanatlija, trgovaca, domaćica, advokata i sudija, činovnika, učenika i studenata, učitelja i profesora, inženjera, sveštenika…
11/12/2012
Članci i rasprave

„Politika” je u svom izdanju od 27. novembra, pre 68 godina, na naslovnoj strani objavila spisak 105 streljanih u Beogradu, što je tek mali deo stradalih od ruke domaćih vlasti posle oslobođenja zemlje. Državna komisija za tajne grobnice ubijenih posle 12. septembra 1944, prikupila je do sada podatke o oko 40.000 lica stradalih u posleratnim čistkama, na 211 evidentiranih lokacija. Na njihovom sajtu nalazi se Otvorena knjiga žrtva, sadržajna i moderna baza podataka, dostupna svim građanima.
– Svaki dan nam se javljaju ljudii dostavljaju nove podatke. Obraćaju nam se i sudovi u postupku rehabilitacije i restitucije. Za svaku osobu u bazi podataka postoji ime i prezime, zanimanje, nacionalnost, prebivalište, vreme i mesto rođenja i stradanja. Uveli smo i mogućnost da korisnici pritiskom na dugme dobiju kompletne statističke izveštaje – kaže za „Politiku” sekretar Državne komisije dr Srđan Cvetković.
U registru žrtava grafički je prikazan broj ubijenih, osuđenih na smrt, umrlih u logoru, nestalih, zatim koliko je pripadnika koje nacionalnosti stradalo, pod kojom kvalifikacijom, kao i njihova starosna dob i pripadnost određenim formacijama u ratu.

Dokumenti: Zahvalnost i pohvale đeneralu Mihailović američkog komandanta 15 vazduhoplovnog korpusa general majora Tvininga

Dokumenti: Zahvalnost i pohvale đeneralu Mihailović američkog komandanta 15 vazduhoplovnog korpusa general majora Tvininga
04/12/2012
Članci i rasprave

15 Vazduhoplovni korpus*
Kancelarija komandujućeg đenerala
A.P.C. 520 30.avgusta 1944.

Đeneralu
Drag. M. Mihailoviću
Slobodne Jugoslovenske planine

Dragi Đenerale

Pišem Vam u potvrdi vašeg pisma od 30. jula 1944. godine i vrlo interesnatnih poklona, koje ste bili ljubazni poslati mi. Ja ću ih uvek čuvati u toploj uspomeni, jer ste Vi i Srpski narod omogućili uspešnu evakuaciju vrednih američkih avijatičara. Ova saradnja predstavlja važan prilog u borbi protiv zajedničkog neprijatelja.

Pomoć koju ste Vi, Vaši saradnici i srpski narod nesebično pružali a u mnogo prilika sa mnogo žrtava i opasnosti, duboko je odjeknula, ne samo kod oficira i vojnika 15 Vazduhoplovnog korpusa, već i kod najviših američkih vojnih autoriteta, koji su obaveštavani o situaciji.

Kapetan Vučković je sada u američkoj bolnici, gde se o njemu dobro staraju. Njegova bolest nije opasna i očekuje se da će uskoro bolnicu napustiti.

Sa osobitim poštovanjem
komandant
general-major
N.F.Tvining, s.r.

__________________________________________________________
*Vojni arhiv, br. reg.17/6, K-20, VK-U-857 (16/6-2, K-20, VK-U-856)

Pismo je još jedan prilog u vezi Mihailovićevog doprinosa savezničkoj pobedi u Drugom svetskom ratu
www.savremenaistorija.com

Dokumenti: Unapredjenje kapetana Nikole Kalabića

Dokumenti:  Unapredjenje kapetana Nikole Kalabića
04/12/2012
Članci i rasprave

U vreme nastupanja kroz Bosnu, glavnine snaga JVuO iz Srbije, komandantu Komande Srbije JVuO divizijskom generalu Miroslavu Trifunoviću 30. novembra 1944. godine radiogramom je stigla depeša Vrhovne komande JVuO, kojom je kapetan Nikola Kalabić unapređen u čin majora.
3. decembra 1944. general Trifunović je depešom komandantu Gorske Kraljevske garde kapetanu Nikoli Kalabiću preneo naređenje Vrhovne komande o unapređenju u čin majora.

U prilogu je fotokopija dokumenta

Nešto o partizanskoj promeni taktike 1943.godine

Nešto o partizanskoj promeni taktike 1943.godine
03/12/2012
Članci i rasprave

Neosporna je činjenica da su partizani u proleće 1943. godine bitno promenili taktiku. Četnici su im postali glavni neprijatelji, mada su to oni bili i od samog početka – glavna smetnja za nasilno (“revolucionarno”) preuzimanje vlasti.
U prilog tome su i ove dve depeše, koje su usledile posle onih tzv. martovskih pregovora između predstavnika Vrhovnog partizanskog komandanta Josipa Broza Tita – Koče Popovića, Milovana Đilasa (Miloša Markovića) i Vladimira Velibita (Vladimira Petrovića). Najpre u Vakufu u štabu 717. nemačke divizije sa generalom Dipoldom, a potom preko Sarajeva u Zagrebu sa nemačkim opunomoćenikom Glezom fon Horstenauom.
Bilo kako bilo, na tim pregovorima, koji su već u Vakufu izašli iz okvira pregovora o razmeni zarobljenika, kako su ga partizanski zvaničnici tumačili, usledio je čitav niz naredbi, postupaka i radnji na terenu koje svedoče da je dogovor postignut.
Ovde donosimo dva takva dokumenta u prepisu, ali i jednu priču pripadnika JVuO o događaju 1943. godine u kojima je on učestvovao u rejonu Kalinovika.

“Dragi Iso, malo će te začuditi način na koji ti dostavljam ovo pismo. Ali neka to ne dovodi u sumnju. Kad se jednom sastanemo objasnićemo vam sve. Evo o čemu se radi.
Sa VI Brigadom, pojačanom sa delovima majevičkog odreda ili fruškogorskog, hitno se prebacite između Goražda i Medjedje na sandžačku stranu i čistite teren od četnika u pravcu Zaborka i Čajniča. Ovde ćete uhvatiti vezu sa levim krilom naše I Divizije i dobiti dalje direktive.
Na svome putu, tj prilikom prebacivanja ne sukobljavajte se sa Nemcima, ne preduzimajte ma kakve akcije na pruzi, jer je to u interesu sadašnjih naših operacija. Još pre vašega prelaza pošaljite kurire u pravcu Ustikoline, gde će uhvatiti vezu sa našim jedinicama.
Najvažniji naš zadatak sada jeste uništiti četnike Draže Mihajlovića i razbiti njegov upravni aparat koji predstavlja najveću opasnost za daljnji tok narodno-oslobodilačke borbe.
Sve ostalo saznaćete kad se sastanemo.
U istočnoj Bosni ostavite manje odrede čiji će zadatak za sada biti borba protiv četnika i mobilizacija novog ljudstva. Pojačavanje VI Brigade nesme ići na račun brzine pokreta u gore predvidjenom pravcu.”
29-III-1943 g.
S drugarskim pozdravom
potpisali: Josip Broz Tito, Aleksandar Ranković i Sreten Žujović
(Arhiva Vojno-istorijskog instituta, Beograd, Štab vrhovne komande, Četnička arhiva, K-12, 30/12).

30. III 1943. Tito upućuje Štabu “Bosanskog korpusa NOVJ” naredbu:
Svu vašu borbu upotrebite protiv četnika u centralnoj Bosni i Krajini, a odbrambenu borbu voditi protiv ustaša ako vas napadnu.
Svojeručni
Titov potpis
(Prepis) Titove svojeručne depeše, Arhiva Vojno-istorijskog instituta, Beograd, Štab vrhovne komande, Četnička arhiva, K-12, 30/12).

PROKLAMACIJA NJ.V. KRALJA PETRA II NARODIMA JUGOSLAVIJE (8. avgusta 1945)*

PROKLAMACIJA NJ.V. KRALJA PETRA II NARODIMA JUGOSLAVIJE (8. avgusta 1945)*
30/11/2012
Članci i rasprave

“Jučerašnji govor maršala Tita na prvom kongresu Jedinstvenog Narodno Oslobodilačkog fronta Jugosalvije, učvrstio me je u uverenju da sporazum, koji je maršal Tito lično potpisao sa bivšim pretsednikom Moje Vlade dr Ivanom Šubašićem, sadanja Vlada u Jugoslaviji, ne namerava da ispuni, a njegove odredbe ostale su mrtvo slovo na hartiji.
Poznato je svima da sam ja na zatev saveznika odobrio Sporazum Tito-Šubašić, i obrazovanje namesništva, u cilju da se ujedine sve snage u zemlji u borbi protiv okupatora, da se pomogne Mome narodu i da se ne bi činile nikakve smetnje našim velikim saveznicima u njihovoj velikoj borbi protivu zajedničkog neprijatelja. To je učinjeno i da bi se izbegao građanski sukob u zemlji i uštedele dalje nesreće Mojim napaćenim sunarodnicima. Međutim, građanske prilike se u zemlji nisu normalizovale, što je i sam maršal Tito priznao u svom govoru od 8. avgusta, a stanje u zemlji, koje mi je ODVRATNO, ne mogu da odobrim.
Celoj svetskoj javnosti je poznato da sam Ja 27. marta 1941. godine, pre no što se Tito pojavio, podigao zastavu slobode u Svojoj zemlji i poveo zemlju, i Svoj narod, u rat za slobodu i demokratiju na strani saveznika. Monarhija se već ranije izjasnila za PRAVU SLOBODNU DEMOKRATSKU FEDERATIVNU JUGOSLAVIJU.
Današnje stanje u Jugosoalviji okarakterisano je DIKTATUROM maršala Tita i njegove Vlade. U celoj zemlji se ne može čuti drugi glas do samo jedan – glas maršala Tita. Moje namesništvo u takvim okolnostima nije bilo u mogućnosti da pravilno vrši svoje ustavne funkcije, a pretpostavljam da ih nije ni vršilo u duhu ovlašćenja i date zakletve Meni i narodu. Jasno je da se u zemlji sprema NASILNI plebiscit pod TEROROM jedne partije.
Na osnovu toga odlučio sam da POVUČEM data ovlašćenja od svoga namesništva i da sam, lično, uzmem u svoje ruke vršenje Svojih ustavnih funkcija i ODBRANU ustavnih prava MOGA naroda.”

8. avgusta 1945. god. PETAR II
U Londonu

*Prepis: Vojni arhiv, br. reg. 10/3, K-15, VK-P-648

Odnos generala Mihailovića prema muslimanima Bosne, Hercegovine i Starog Rasa – Sandzaka

Odnos  generala Mihailovića prema muslimanima Bosne, Hercegovine i Starog Rasa – Sandzaka
27/11/2012
Članci i rasprave

Odnos Mihailovića prema muslimanima Bosne, Hercegovine i Starog Rasa – Sandzaka očigledno nije bio onakav kakav su ga prikazali komunisti, tokom i posle Drugog svetskog rata.
Kada bi neko u posleratno vreme uperio prst na Hrvate, njihov ustaški pokret, masovne zločine u logorima smrti, jamama i vrtačama Dalmacije i Hercegovine… odmah bi dušebrižnici i branitelji ideje bratstva i jedinstva posezali za Srbima i četnicima.
Tako su godinama posle rata slovili kao pandan: poglavnik Ante Pavelić = đeneral Mihailović, nadbiskup Stepinac = vladika Nikolaj Velimirović, ustaški ideolog Mile Budak = Stevan Moljević, jedan od vodećih ljudi Centralnog nacionalnog komiteta.
Dugo skrivana istina, ipak izlazi na svetlost dana, mada se još uvek malo ili nedovoljno zna o pripadnicima drugih naroda koji su se borili u JVuO, pripadali Ravnogorskom pokretu ili jednostavno bili jugoslovenski nacionalisti.Malo se zna o
Prema njima komunisti su bili nemilosrdni. Oni su najčešće likvidirani i tokom rata, a i neposredno posle njega, a o njima se nije smelo govoriti.
Evo samo jednog primera: Major Fehim Musakadić je pre rata bio šef policije u Sarajevu, odakle beži po nailasku ustaša. Osnovao je Konjički muslimanski četnički odred. Major Musakadić je inače bio Solunac, tj. srpski oficir na Solunskom frontu, pa je i to bio razlog što je napravio veoma dobru jedinicu.
Tokom operacije “Švarc” major Musakadić se sklonio u varošicu Obalj i srećno je izbegao Nemce. Ali, i njega su komunisti uskoro likvidirali. Posle rata Tito je izjavio Vladi Šegrtu da ga je ”jako obradovala” vest o likvidaciji majora Musakadića i njegovog četničkog štaba. (Vlado Šegrt, Ratne uspomene, Beograd 1964. godine, strana 326.)
Još ilustrativniji primer daje jedan partizanski dokument – pismo (Zbornik dokumenata NOR-a, tom 2, knjiga 9, strana 172, Beograd 1960. godine.) Velimira Terzića upućenog Aleksndru Rankoviću (1943.) u kome se kaže:
“Situacija u Bjelimiću (kod Konjica) i okolini… slaba je. Drug Šator nije uspeo da mobiliše nikog. Svi izbjegavaju… Više su raspoloženi četnicima, nego nama”.
Ovih i sličnih primera ima bezbroj pa se s pravom pitamo da li je išta ostalo od komunističke “ratne i poratne istine”?

Kao prilog ovog teksta dajemo prepis pisma generala Mihailoviće muslimanskim prvacima Bosne, Hercegovine i Starog Rasa, koje se čuva u Vojnom arhivu – Štab VK JV, br. reg. 42/3, K-15, VK, Štab VK JV, br. reg. 42/3, K-15, VK-P-669а

Mučenička smrt đenerala Gavrilovića

Mučenička smrt đenerala Gavrilovića
14/11/2012
Članci i rasprave

Iz prepiske mr Živana L. Kneževića s “Nidžom” (Nikola Kosić) i gospodinom Manojlovićem (Hajdelberg, 31.10.1977) i “Izvoda iz Sećanja 1910-1941”, saznaje se da je nekadašnji komandant 2. bataljona 10. kadrovskog puka Vojske Kraljevine Srbije, major Dragutin Gavrilović, unapređen u čin brigadnog đenerala 30. marta 1941. godine, kada je Kralj Petar II potpisao ukaz o njegovom unapređenju.

Evo šta je Živan Knežević o tome zapisao:
“Posle rata (1918. godine) saznasmo i za čuvenu zapovest komandanta 2. bataljona 10. kadrovskog puka majora Dragutina Gavrilovića: ‘Vojnici, junaci! Vrhovna komanda izbrisala je naš Puk iz svoga brojnog stanja. Naš puk je žrtvovan za čast Beograda i Otadžbine… Vi nemate više da brinete za svoje živote, oni više ne postoje; zato, napred u slavu!’

Dr Edvard V. Rajan – lekar spasilac Beograda

Dr Edvard V. Rajan –  lekar spasilac Beograda
13/11/2012
Članci i rasprave

Podvizi i legendarna dostignuća američkog lekara i hirurga pukovnika dr Edvarda Rajana, šefa misije američkog Crvenog krsta (American Red Cross) u Srbiji tokom Prvog svetskog rata, gotovo da su ostali nepoznati i zaboravljeni.

Njegov čudesni život predstavlja građu za uzbudljiv avanturistički roman ili za scenario kakvog holivudskog spektakla. „Rajan je bio divlji borbeni Irac koji je bez prekida skakao u vatru… Apsolutno neustrašiv, kockajući se smrću, uradio je veliki posao visoko držeći u ruci blistavu baklju američkog dobročinstva“1, zapisao je u svojim memoarima Džon Gejd, prvi ambasador SAD u baltičkim zemljama, slikajući njegov portret.

Rajan se rodio u Skrentonu, Pensilvanija, u SAD, 14. decembra 1883, u radničkoj porodici kao najmlađi od četvoro dece. Njegov otac Džeremi Rajan radio je u jednoj lokalnoj fabrici. Od najranije mladosti, Edi, kako su ga prijatelji zvali, znao je da njegova budućnost neće biti slična sudbini njegovog oca. Dok je u Skrentonu pohađao državnu školu zarađivao je džeparac u jednoj prodavnici duvana, a onda se zaposlio u lokalnim novinama –Republikancu. Potom je radio oglasnim agencijama i agencijama za vesti. Napustio je 1908. novinarski posao i otišao je u Njujork da studira medicinu na Univerzitetu Fordam, gde je diplomirao 1912. godine. Stažirao je, zatim i obavljao lekarski posao u bolnici sv. Vinsenta na Menhetnu i u okružnoj bolnici u Bruklinu. Ali, Rajan nije bio zadovoljan mirnim životom njujorškog lekara, njegov se avanturistički duh naglo budi 1913.1

Sedam decenija od presudne bitke kod Alamejna u II svetskom ratu – Ravnogorska saveznička prva pobeda

Sedam decenija od presudne bitke kod Alamejna u II svetskom ratu – Ravnogorska saveznička prva pobeda
09/11/2012
Članci i rasprave

Početkom septembra 1942. godine (izv. VK JV br. 636 od 14.9.1942) general Mihailović je izveštavao predsednika Jugoslovenske vlade Jovanovića: “Preduzeli smo sabotažu na železnicama i poštama, svuda sa vrlo dobrim rezultatima. Vozovi i lokomotive, čak i na stranoj teritoriji, izbacuju se iz upotrebe… U celoj Srbiji strašne nemačke represalije…”, a početkom oktobra, predložio (br. 720 od 3. 10): “Da bi se otežao i zaustavio neprijateljski saobraćaj od Beograda ka Solunu, potrebno je bombardovati mostove na Savi, i železničku prugu u Sićevačkoj klisuri…”
Posle mesec dana predsednik Vlade Jovanović obavestio je svog ministra Mihailovića: “Savezničke trupe prešle su u ofanzivu u Egiptu, razbile neprijatelja i vrše gonjenje…” Bila je to Prva saveznička pobeda nad silama Osovine u Africi, koju je britanski premijer, Čerčil, nazvao “prekretnicom sudbine”…
Malo se zna da je u Drugom svetskom ratu, u presudnoj bici na severu Afrike, kod Alamejna, početkom novembra 1942. godine, došlo i do Prve savezničke ravnogorske pobede nad silama Osovine, u kojoj je učestvovala reformisana Vojska Kraljevine Jugoslavije (Jugoslovenska vojska u Otadžbini).
Evo kako je došlo do te, ujedno, i prve Ravnogorske pobede u okupiranoj Otadzbini

Balkanski ratovi : 1912 – 1913

Balkanski ratovi : 1912 – 1913
30/10/2012
Članci i rasprave

Balkanski ratovi 1912-1913. imaju izuzetan značaj za istoriju jugoistočne Evrope
XX veka. Njihove dugoročne posledice decenijama su se osećale u političkom, socijalno-eko-nomskom i kulturnom razvoju, a neke su i danas predmet naučnih, pa i javnih rasprava.

Istoriografije zemalja učesnica u tim ratovima nude nam protivrečna tumačenja koja su različita ne samo između tih zemalja već i unutar njih samih. U zemljama kao što su Bugarska i Turska, trauma poraza pokrenula je traganje za „odgovornostima“, a identifikacija „uzroka“ rata imala je politički cilj. U Srbiji i Grčkoj, ratnim „pobednicama“, balkanski ratovi su iz različitih razloga bili deo jednog šireg okvira u koji je spadao i Prvi svetski rat za Srbiju, a za Grčku rat u Maloj Aziji. Koreni balkanskih ratova leže u posledicama rusko-turskog rata 1877-1878. koji je obeležio kraj „istočne krize“ 1875 – 1878, jedne od najvećih kriza u istoriji takozvanog„istočnog pitanja“.
To pitanje sastojalo se od tri glavna elementa:
1. diplomatske borbe između velikih sila oko uticaja nad osmanskim teritorijama;
2. postepene propasti sultanovog carstva;
3. nacionalnih oslobodilačkih pokreta balkanskih naroda za uspostavljanje nacionalnih država.;