Savremena Istorija

У цркви Св. Николе на Жлијебима код Херцег Новог у уторак 17. јула у организацији друштва Српски Соко из Херцег Новог служен је помен -парастос руској царској породици Романов, која је у Царском Селу пре 100 година брутално убијена од стране припадника Лењинове бољшевичке партије и армијском генералу Драгољубу Дражи Михаиловићу, који је пре 72. године убијен од стране титоистичке комунистичке власти. После парастоса који су служили свештеници Српске православне цркве представљена је нова књига историчара Небојше Раша, херцегновског хроничара, под насловом "Русија и Бока 1697 - 1918".

Od završetka Drugog svetskog rata u Jugoslaviji prošlo je punih 65 godina i o njegovom toku i žrtvama napisane su stotine monografija, sinteza, memoara. Međutim, na ovom polju u svim republikama bivše države ostalo je još mnogo toga neispitanog, neistraženog i nedorečenog. Nauka još uvek nije došla do odgovora na osnovno pitanje: koliko je Srba stradalo u periodu od 1941. do 1945. Popuštanje jednopartijskih stega, te činjenica da su se u komunističkoj Jugoslaviji istorijom i istoriografijom bavili mahom ljudi koji su ideološki bojili svoje radove, navodila je mlađe generacije istoričara da tek sredinom 90-ih godina 20. veka sa poluvekovnom vremenskom distancom na događaje, koja je delimično ublažila strasti, ali i odnela sudeonike, daju odmereniju i realniju ocenu minulog doba. Naučna literatura nastala koncem 20. veka donosila je preispitivanje dogmi o ratu i revoluciji, niz novih saznanja, novu percepciju događaja i učesnika. Pa ipak, podele iz Drugog svetskog rata, pre svega one na četnike i partizane bile su dugoročne, opstavši među ljudima i do današnjih dana.

Grupa crnogorskih pripadnika JVuO 1944. Mnogo građe je uništeno. Možda i zbog toga da se ne sazna istina i da se ne prizna zločin VISOKA CENA SUKOBA Partuzansko-četnički sukob nije bio samo ideološki, već i generacijski, klasni, građanski, bratstvenički, liderski, seosko-gradski, plemenski, prestižni... U njemu se nazirala mogućnost za promjenu dotadašnjeg položaja, naročito onih koji su bili na marginama života: očito je bilo nastojanje da se izmijeni dotadašnji sistem vrijednosti i zauzme nova pozicija u društvu. Sve su to bili izazovi kojima se hitalo u susret bez obzira na cijenu koju je trebalo platiti. A ona je bila veoma visoka. Posledice rata u Jugoslaviji, i posebno u Crnoj Gori bile su veoma teške, stoji, između ostalog, u feljtonu nedjeljnika “Monitor” - koji je rađen po knjizi dr Branislava Kovačevića, krajem proljeća 2009. - Još su ih više uvećavale likvidacije poslije rata. Razoren je građanski moral, prenebregnut pravni poredak, nastradala je okosnica domaćinskih gazdinstava, umanjena biološka supstanca naroda, promovisana sila nad pravom i pravdom, demonstrirana je “revolucionarna pravda”, kao vrhovna i neprikosnovena, koja je bila iznad humanizma i prava, uvjerena da “pobjedniku ne sude”. Sve je podsjećalo na poznatu misao Žan-Pola Sartra: “Pakao su drugi ljudi”.

Stvaranjem NDH na delu teritorije Kraljevine Jugoslavije, koja je obuhvatala uglavnom današnje teritorije Hrvatske, Bosne i Hercegovine i deo Srbije, otpočeo je proces “rasparčavanja” odnosno okupatorske podele Kraljevine Jugoslavije. Novostvorena država NDH, je već po dolasku poglavnika Ante Pavelića i formiranja prve vlade, oslonjena u potpunosti na Nemačku, otpočela sprovodjenje etničke i rasne diskriminatorske politike, koja će dovesti do najvećeg stradanja srpskog naroda u njegovoj istoriji. Građani Zagreba su 10. aprila 1941. godine sa neskrivenim oduševljenjem pozdravili vojnike 10. njemačke oklopne divizije, koja je trijumfalno ušla u Zagreb. Dok je euforija na ulicama Zagreba trajala sa talasa radija čule su se reči penzionisanog pukovnika vojske kraljevine Jugoslavije Slavka Kvaternika, koji se kao zamenik odsutnog poglavnika Ante Pavelića i zapovednik celokupne oružane snage «slobodne hrvatske države» obratio hrvatskom narodu: