Savremena Istorija

Razgovor sa istoričarem dr Srđanom Cvetkovićem, autorom izložbe, simbličnog naziva "U ime naroda", čija priprema je u toku; Fudbalera Savu Popovića Gembeša iz Obrenovca komunističke vlasti dva puta izvodile na streljanje „Dragi moji roditelji, nemojte da se sekirate, jer hvala Gospodu Bogu ostaju vam još dva sina. Ja sam osuđen na smrt. Nemojte da plačete, budite hrabri. Možda će me Skupština pomilovati. Ništa nisam ukrao, nikog nisam ubio. Niti potkazao. Savest mi je mirna, čast mi je čista i neka idem kao takav.” Ovim rečima se, uoči streljanja 1. aprila 1946, od svojih najbližih oprostio Sava Popović Gembeš, tada osamnaestogodišnji učenik Trgovačke škole i fudbaler kluba „Bogoljub” iz Obrenovca, koga su nove vlasti uhapsile odmah po oslobođenju. – Tokom rata, Popović je bio pripadnik ilegalnog đačkog odreda Jugoslovenske vojske u otadžbini (JVuO), ali nije imao oružje niti je učestvovao u borbama. On se samo hvalio pred devojkama šajkačom i kokardom, ali ga je oktobra 1944. uhapsila obrenovačka Ozna, na ciglani gde je raščišćavao ruševine – objašnjava za „Politiku” dr Srđan Cvetković, doskorašnji sekretar Državne komisije za tajne grobnice. Cvetković, autor izložbe „U ime naroda”, koja se priprema u Istorijskom muzeju Srbije i uz pomoć Ministarstva kulture, dodaje da je Popovićev slučaj samo mali deo postavke o stradalima u Srbiji posle oslobođenja.

Prikaz knjige Miša Matić „Artiljerijski major Vučko S. Ignjatović“, Grafostef, Šabac, 2012, str. 98 Životopis četničkog majora Vučka S Ignjatovića kako ga je, poštujući istoriju kao nauku i koristeći njenu metodologiju, video i opisao Miša Matić, predstavlja jedan od retkih pokušaja oživljavanja heroja jedne, u komunističkom periodu a i danas, oklevetane vojske. Osporavanje vojske generala Mihailovića i njenih junaka kao što je major Vučko Ignjatović, kako pre tako i u današnje dane, na vazda geopolitički bitnom Balkanu gde se ukrštaju interesi velikih sila, bilo je inspirisano pokušajem neutralisanja i eliminacije srpskog naroda, kao večitog „remetilačkog“ faktora, na taj način viđenog i doživljenog prvenstveno iz vizure zapadnih sila koje su pokušavale da ovladaju ovim i širim prostorima. Na tom putu im se gotovo uvek nalazilo srpsko nacionalno biće inspirisano autentičnim svetosavskim duhom sa istorijski izgrađenim pojmovima dobra i zla, a naročito slobode za koju su Srbi bili uvek spremni, čak i naizgled nerazumno, da ginu. Često izgledajući kao da nehaju za planirane poteze koje su vukli veliki na svetskoj geopolitičkoj šahovskoj tabli. Da bi sagledali u pravoj svetlosti Matićevo delo osvrnućemo se na srpsko shvatanje slobode sa jedne strane, te pokušati prikazati da duh Mihailovićevog pokreta proizilazi, kao i njegovi tipični predstavnici kakav je bio Vučko Iganjatović, upravo iz srpske istorije i tradicije, što je i najbitniji razlog njegovog malicioznog osporavanja, kako od strane naših suseda tako i od pozapadnjačenih sinova našeg naroda.

Iza nas je godina u kojoj je obeležena stogodišnjica početka Velikog rata. U Srbiji, za svakog iole upućenog poznavaoca istorije, obeležavanje je proteklo prilično tužno Država je zauzela defanzivni stav i krajnje pomirljivim tonom odgovarala na konstante napade revizionista koji pokušavaju da atentat koji je učinio Gavrilo Princip prikažu kao uzrok rata, a ne samo povod za rat, ili preciznije rečeno izgovor za rat. Ako neku vrstu opravdanja za to ponašanje na inostranom planu možda možemo pronaći u pritiscima mnogo jačih država koje su svetske sile, za sramotu na unutrašnjem planu ne možemo. Žalosno je da smo došli u situaciju da vlast države Srbije nije pozvala na obeležavanje godišnjice pobede na Kolubari prestolonaslednika Aleksandra Drugog Karađorđevića. Da je vlast države Srbije rekla da ostavlja istoriju istoričarima. Da je vlast države Srbije priznala kapitulaciju koju vlast 1914. u mnogo težim uslovima nije!

JUNACI! Rat sa Nemačkom koji je četiri godine sejao širom cele naše Otadžbine smrt, uništavajući bez milosti sve naše tekovine, naša ognjišta, naše porodice, završen je pobedom Saveznika. U ovom četvorogodišnjem ratu Jugoslovenska Vojska u Otadžbini vidno je doprinela pobedi boreći se jedina u Evropi, kada je cela Evropa bila okupirana od svirepog napadača. Snažni i neodoljivi napadi naših jedinica, uništavali su nemačke divizije, slabili su ratni potencijal Nemaca i ozbiljno zabrinjavali njihovo vođstvo. Preko trideset i pet najelitnijih nemačkih divizija bilo je sve vreme vezano na našem frontu, i one su se topile u neprekidnim borbama, koje su po svojoj žestini i krvavosti nadmašile sve borbe vođene na raznim bojištima Evrope. U tim borbama četvorogodišnjeg rata naša vojska dala je žrtve, kojima je pokazala svu veličinu našeg narodnog genija i vitalnost njegovu, dajući na znanje svima i svakome da je naša Otadžbina, natopljena toliko puta našom krvlju jedino naša i ničija više da mora da bude slobodna i da u toj slobodi naš narod ima pravo da nesmetano izgrađuje svoju budućnost. Ali danas dok svet proslavlja dan mira, naš narod, koji je na taj mir imao najviše prava, jer je u ovom ratu platio najveći krvavi tribut, i dalje proliva potoke krvi širom cele naše rodne grude u teškom građanskom ratu nametnutom nam od komunističkih partizana, koji već tri godine besni nesmanjenom žestinom. U ovome ratu, za koji svet možda još ne zna, jedna manjina, ne jača od 30-40.000 ljudi, pokušava da nametne terorom, krvlju nasiljem mačem i oružjem u ruci, ono što naš narod ne želi da prihvati mirnim putem. Ceo naš narod na čelu sa Jugoslovenskom Vojskom u Otadžbini, bori se protiv ovog neprijatelja istom žestinom kojom se borio i do sada protiv svih neprijatelja Nemaca, Italijana, Bugara, Mađara i ustaša, a za Kralja, Otadžbinu i demokratiju. Naš narod dao je divnog dokaza svoje rešenosti da u borbi, koju mu i dalje nameće ustaško-partizanska snaga, izdrži i istraje do pobede. On zna da je put kojim ide pravedan, častan i dostojan njegovih tradicija i njegove istorijske prošlosti, i da će pobedom nad komunističkom diktaturom sačuvati i spasti i svoju veru i svoje običaje i svoju porodicu, i pokazati se dostojnim samoga sebe. Borba koja danas besni u Otadžbini je krstaški građanski rat u kome učestvuju svi, i staro i mlado, i muško i žensko, ujedinjeni u bolu i u otporu, a spremni da u toj borbi polože svoje živote. I pored toga što je partizanska manjina podržavana iz inostranstva, najveći deo naše Otadžbine nalazi se u rukama naše narodne vojske. Srbija, Južna Srbija, veliki deo Crne Gore, Bosne i Hercegovine i deo Dalmacije, veliki deo Hrvatske i Vojvodine, kao i Slovenačke, u rukama su naših jedinica, izuzev velikih gradova, gde se neprijatelj zadržava pod zaštitom Titovih dželata. Ni glad, ni zaraze, ni napadi odlično naoružanog neprijatelja, nisu mogli da umanje volju naših boraca za pobedom. Njihove žrtve čine naš narod velikim, jer upornost njihove borbe pokazuje sa koliko topline, ljubavi i nacionalnog žara naš borac teži da ostvari ideale pravde, slobode i demokratije. U ovoj borbi, koju ćemo voditi do konačne pobede, šaljem vam pozdrav kroz naš ratnički poklič: Da živi naš Vrhovni Komandant Njegovo Veličanstvo Kralj Petar II! Da živi naša Kraljevska Jugoslovenska vojska u Otadžbini i van Otadžbine! Da živi velika i slobodna demokratska federativna Kraljevina Jugoslavija! Načelnik štaba Vrhovne komande, Armijski đeneral Dragoljub M. Mihailović s. r. http://kraljevinasrbija.com/dan-pobede-70-godina-od-zavrsetka-drugog-svetskog-rata/