Apstrakt: Navršilo se dve decenije od pogroma nad Srbima na prostoru BJR Hrvatske 1995. Savest Čovečanstva i dalje – ćuti. I u slučaju Srba potvrđuje se pravilo, da je ona omeđena i određena, ne Pravdom i Pravom, već granicama intersa velikih sila. Pre svega u ostvarivanju njihove tzv. ‘Strategije posrednog nastupanja’, u kolonizaciji ma¬lih zemalja u „sivoj zoni“. Dosledno sledeći odrednice međunarodnog prava, taj po¬grom Srba ima razmere – genocida. Prvi pravni uslov za genocidni odnos je da postoji ja¬vno proklamovana politička odluka počinioca da se izvrši nasilno odstranjivanje je¬dne nacije sa određene teritorije, veličine teritorijalne oblasti. U slučaju hrvat¬skog političkog i vojnog rukovodstva, pored brojnih drugih dokumenata, najkriminalniji do¬kumenat je zaključak Brionskog savetovanja pod rukovodstvom stožernika Franje Tuđ¬ma¬na. Odluka je bila – broj Srba u Hrvatskoj, u prvom naletu, svesti „ispod dva pro¬ce¬n¬ta“. Potom nastaviti i dalje. Načini, sredstva i metode izvršenja ove genocidne od¬lu¬ke nad Srbima, su stravični primeri gaženja međunarodnog ratnog i humanitarnog pra¬va prema Povelji OUN i Ženevskim konvencijama i protokolima. Dakle – zločini. Na¬logodavci su hrvatsko političko rukovodstvo i njihovi evro-američki sponzori, a iz-vršioci (egzekutori) su pripadnici Zbora narodne garde (ZNG), Ministarstva unu¬tra¬šnjih poslova (MUP), ustaške snage (Paraga), Hrvatskog oslobodilačkog pokreta (HOP) i dr. Navodimo samo neke zločine. Da bi se pobrojali svi utvrđeni potrebno je is¬pisati tomove knjiga zločina. A tek koliko je ostalo ne otkrivenih i onih koji se ne¬će otkriti – nikada. Imena osumnjičenih za navedena dela se nalaze u dokumentima ra¬z¬nih državnih, pravnih i vojnih organa BSFRJ i drugih izvora (posmatrači Evropske za¬jednice, snage OUN, Međunarodnog crvenog krsta, Lekari bez granica i dr). Cilj ovog član¬ka je da se bar neki zločini ne zaborave – nikada.
Ključne reči: međunarodno ratno i humanitarno pravo, ratni zločini, krivična dela, ma-sakriranje, klanje, paravojne snage, separatizam, genocid, etničko čišćenje.
generalštabni pukovnik Živomir R. Podovac Dve decenije od pogroma Srba Srpske Krajine BJR Hrvatske GAŽENjE MEĐUNARODNOG RATNOG I HUMANITARNOG PRAVA OD STRANE PARAVOJNIH SNAGA HRVATSKE U GRAĐANSKOM RATU U BSFRJ 1991-1995.
Najsurovija fotografija nacističkih zločina u Srbiji skrivana 70 godina
Miloš Gagić (obeležen sa X), Miodrag Kostić (obeležen sa O), učitelj u selu Velika Drenova, i njihova tri saborca čija su tela izložili nacisti u Trsteniku kao opomenu. Imena ostalih nisu poznata
Svedočanstva o borbi protiv nacista u kojoj su stradali mnogi ravnogorci, kao što je kapetan Miloš Gagić (32), i dalje su nepoznata i skrivena od šire javnosti.
Dokaze o Gagićevom junaštvu u prvom pokretu otpora porobljenju Evrope u Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini (JVO), pod komandom Dragoljuba Draže Mihailovića, pronašao je u zaplenjenoj arhivi Gestapoa istraživač Ratko Leković.
U toj arhivi su i tri fotografije koje “Blic” objavljuje posle 70 godina skrivanja. Među njima je jedna od najsurovijih fotografija nacističke odmazde u Srbije na kojima se vide izložena tela Gagića i njegovih saboraca.
ULICA KRALJA PETRA II U BEOGRADU
Jedna beogradska ulica uskoro će poneti ime po poslednjem jugoslovenskom kralju Petru II Karađorđeviću, odlučila je Komisija za spomenike i nazive trgova i ulica grada Beograda.
Inicijativa da Njegovo Veličanstvo Kralj Petar II Karađorđević dobije ulicu u glavnom gradu, potekla je od Udruženja Kraljevina Srbija, koje je zahtev predalo u januaru 2015. godine.
Udruženje je predložilo da se preimenuje ulica Maksima Gorkog, iz razloga što je upravo ta ulica nosila ime tada Prestolonaslednika Petra II, sve do Drugog svetskog rata. Međutim, gradska Komisija je odlučila da će ime kralja Petra II dodeliti nekoj drugoj ulici u Beogradu, o čemu će odlučiti u narednih par meseci i pronaći idealno rešenje.
Kralj Petar II Karađorđević je bio poslednji jugoslovenski kralj. Na prestolu se našao 1934. godine, nakon ubistva njegovog oca kralja Aleksandra. U njegovo ime, pošto je bio maloletan, vladalo je tročlano namesništvu u sastavu: knez Pavle Karađorđević, Ivo Perović i Radenko Stanković. Stupio je na presto 27. marta 1941. godine, nakon puča vazduhoplovnih oficira u kojem je zbačeno namesništvo i Vlada. Početkom Drugog svetskog rata, kralj je bio prinuđen da napusti Kraljevinu Jugoslaviju i ode u emigraciju, odakle je nastavio da rukovodi pokretom otpora. Nakon rata, nove komunističke vlasti su ga proglasile narodnim neprijateljem i zabranile povratak u zemlju. Preminuo je 1970. godine u Denveru (Kolorado, SAD), a bio je sahranjen u pravoslavnoj crkvi Svetog Save u Libertvilu, u blizini Čikaga. Njegovi posmrtni ostaci preneti su u porodičnu grobnicu Karađorđevića – crkvu Svetog Đorđa na Oplencu, 2013. godine
Udruženje Kraljevina Srbija
F. Pejković
http://kraljevinasrbija.com/beograd-dobija-ulicu-kralja-petra-drugog/
PARASTOS ĐENERALU MIHAILOVIĆU u Beogradu, 18.07.2015. Crkva Svetog Save na Vračaru
U crkvi Svetog Save na Vračaru je 18.7.2015. sa po četkom u 12 časova služen parastos Đeneralu Mihailoviću, Komandantu Jugoslovenske vojske u Otadžbini i Ministru u vladi Kraljevine Jugoslavije, kao i svim pripadnicima, podioficirima i oficirima JVUO koji mučenički postradaše za Otadžbinu u toku Drugog svetskog rata, tako i po njegovom završeku od strane komunističke vlasti.
Po blagoslovu Njegove Sveosti Patrijarha Srpskog gospodina Irineja, parastos je služio episkop Arsenije sa sveštenstvom crkve Svetog Save, koje je predvodio protojerej-stavrofor Radivoje Panić, starešina crkve.
Parastosu su sem rukovodstva i čalnova Udruženja pripadnika JVUO 1941-1945. Beograd predvođenih Dr Dušanom Đukićem, prisustvovali NJ.E. prof. Dr Oliver Antić, savetnik prdsednika Republike i punomoćnik Udruženja pripadnika Jvuo u postupku rehabilitacije Denerala Mihailovića, gospodin Aleksandar Čotrić presednik Republičke Asocijacije za negovanje tekovina Ravnogorskog pokreta, potpredsednik SPO i narodni poslanik, Aleksandar Cvetković, direktor SPO, Miloš Pavković ispred Udruženja Kraljevina Srbija, Predstavnici Liberalnog saveta, Četničke omladine, kao I veliki broj građana.
Po završetku parastosa okupljenima se obratio episkop Arsenije koji je preneo poruku Njegove Svetosti Parijarha, a zatim Dr Dušan Đukić i prof. Dr Oliver Antić.
M. Pavković
Parastos generalu Dragoljubu Mihailoviću u organizaciji Udruženja “Srpski Soko” iz Herceg Novog
U petak 17. jula 2015. u 18 časova u crkvi Sv. Nikole na Žlijebima služiće se parastos generalu Dragoljubu Draži Mihailoviću. Parastos Čiča Draži na Žlijebima služi se od 2005. godine, znači već desetu godinu. Ove godine prvi put od kad je Draža Mihailović pravno rehabilitovan.
Nakon parastosa biće promovisana knjiga „Kapetan Nikola Vukasović sa Žlijeba u Boki kotorskoj“. Nikola Vukasović bio je komandant žlijebskog voda i 2. orjenskog bataljona u ustanku 41/42. U napadu na Foču komandovao je Zagorskim bataljonom. Pošto se istakao u borbi dodijeljena mu je komanda nad ilegalnim četničkim odredima u planinama oko Sarajeva. Učestvovao je u Bici na Neretvi nakon čega se vratio u hercegnovsko zaleđe. Bio je komandant 2. odsjeka bokokotorske brigade i kasnije 2. bokokotorske brigade. Nakon povlačenja jedinica JvuO oktobra 1944. ostao je da se skriva u Orjenu. Poginuo je na proljeće 1947.
http://www.srpskisokohn.org/
Hljade Hrvata – u četnicima
major Fehim Musakadic, prvi s leva;
Slovenački doprinos Jugoslovenskoj vojsci bio je veliki, dali su četiri generala, šest pukovnika, šest potpukovnika, 16 majora, 28 kapetana, 32 poručnika i 16 potporučnika.
Medju slovenačkim četnicima bili su svetski poznati gimnastičar Leon Štukelj, osvajač šest olimpijskih medalja, i kasniji ekonomista svetskog glasa Aleksandar Bajt, koji je Tita u svojim memoarima nazvao nečasnim čovekom, jer je 1941. prvi napao četnike, a do kraja života tvrdio, i na tome, u mnogo čemu, zasnivao legitimitet svoje vladavine, da se desilo obrnuto.
Bajt je verovao da je Kraljevina Jugoslavija bila najsrećnije rešenje za slovenački narod, a Štukelj je pred kraj života odbio da postane počasni predsednik Gimnastičkog saveza Slovenije, jer je želeo da ostane veran izvornim idejama “Sokola”, sportsko-patriotske organizacije Kraljevine Jugoslavije.
Početkom 1942. Mihailovićev pokret širio se i u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj. Ponajviše zbog toga što je general Mihailović od snaga koje su mu izražavale lojalnost sve češće tražio da se ne svete hrvatskoj i muslimanskoj deci i ženama, a da prema muslimanima vode pomirljiviju politiku. U tome je u nekim delovima Bosne i Hercegovine imao i uspeha, o čemu svedoči bosanski četnički komandant Dobroslav Jevđević, koji je sa svojim hercegovačkim kolegom Petrom Baćovićem, na zahtev Mihailovića, radio na pomirenju s muslimanima:
ZAVRŠNA REČ ADVOKATA ZORANA ŽIVANOVIĆA – u Palati pravde ročištu povodom sudske rehabilitacije generala Dragoljuba Mihailovića. / 12. Maj 2015. Beograd
Časni sude,
Vi danas odlučujete o rehabilitaciji generala Mihailovića, komandanta JVuO u Drugom svetskom ratu, komandanta prvih gerilaca u okupiranoj Evropi koji nisu priznali kapitulaciju svoje zemlje. Dokazi u spisima govore da je samo protiv njega i njegovih jedinica nemačka vojna sila u Drugom svetskom ratu izvela 24 vojne operacije.[1] Njegovi vojnici i simpatizeri padali su pod kuršumima okupatora u borbama i represalijama[2]. Samo prema nemačkim ratnim plakatima u periodu 1942-1943 streljano je 1.653 pripadnika pokreta DM oko 200 više od pripadnika komunističkog pokreta. Njegove pristalice su hapšenie, mučene i slate u logore. I sam Milovan Đilas je 1946 godine naveo da je specijalna policija tokom rata streljala u Jajincima 30.000 Srba od kojih je „samo mali i to vrlo mali broj bio komunista.“[3] Za njegovu glavu okupator je javno nudio visoke novčane nagrade već 1941 a potom i 1943.[4] Njegova porodica, supruga sin i ćerka su u dva navrata bili zatočeni u Banjičkom logoru. Njegovu sestru, jednu od prvih žena arhitekata u Srbiji ubili su oslobodioci odmah po oslobođenju Beograda. General Mihailović je nosilac Ratnog krsta, visokog francuskog odlikovanja za zasluge u borbi protiv okupatora i Legije zaslužnih, najvišeg odlikovanja koje SAD dodeljuju stranim državljanima.
Rehabilitacija generala Mihailovića – ZAVRŠNA REČ U POSTUPKU REHABILITACIJE ĐENERALA DRAGOLJUBA DRAŽE MIHAILOVIĆA (12. maj 2015.)
Pripadnici Udruženja Jugoslovenske vojske u otadžbini 1941-1945 iz Beograda, na osnovu čijeg punomoćja ovde istupam, obratili su mi se svojevremeno sledećim rečima: ”Vratili ste nam Vrhovnog komandanta, kralja Petra II u zemlju, vratite nam i komandanta Dražu”! Tom prilikom se, najmlađi među njima koji je ušao u 90-te godine života, ponudio da lično donese zvaničan poziv. Ta čestita starina bio je mladi kurir kod đenerala Draže Mihailovića i najveća su mu želja i čast bili da ispuni svoj poslednji zadatak. Parafrazirajući, sudije, najvećeg pravnika antike: njihove želje nisam mogao da prečujem, patnje i stradanja pripadnika Jugoslovenske vojske u otadžbini, na čelu sa đeneralom Mihailovićem, nisam mogao da ignorišem, ali ni golgotu srpskog naroda, Srpske Pravoslavne Crkve, kao i mnogih čestitih jugoslovena, nisam mogao ni da zaboravim, niti da prećutim.
Povodom ovoga postupka rehabilitacije postoji biblioteka činjenica u našim i inostranim arhivama, odnedavno dostupna i unašoj zemlji, koja izvan svake sumnje, ne samo razumne, ide u korist đenerala Dragoljuba Mihailovića, ali moram već na samom početku da konstatujem da su u konkretnom slučaju činjenična pitanja, dakle razna tzv. svedočenja i tzv. ekspertska mišljenja o njima, koja su ovde iznošena bezmalo u čitavoj deceniji, pravno irelevantna, dakle nebitna u ovom postupku. Ovaj sud, ali objektivnosti radi treba reći – ne i ovo izmenjeno Veće, izgubio je apsolutno nepotrebno godine i godine dragocenog vremena raspravljajući o činjeničnom pitanju, ignorišući pravo, svesno ili nesvesno, u to ne ulazim. A questo facti je in concreto, podvlačim, pravno irelevantno. Razume se, ovo ne treba shvatiti u najbukvalnijem smislu reči, jer je i pitanje da li je u konkretnom slučaju postojalo pravo na žalbu ili nije – jedna činjenica, ali takvih pravno relevantnih činjenica za ovaj postupak je vrlo malo i one nisu sporne, otuda i gore izneta tvrdnja o godinama koje su protraćene u ovom postupku ima puni smisao. Postupak je, dakle, uz konstataciju nekoliko bitnih činjenica i odgovarajuću pravnu analizu, mogao da se završi na dva ročišta. Ovaj pravni stav ću sada i da dokažem.
Reagovanja na rehabilitaciju generala Dragoljuba Draže Mihailovića
Posle sedam decenija stavljen je pečat pravde na istorijsku istinu o generalu Draži Mihailoviću, ocenjuje Vuk Drašković. Ovo je veliki dan za pravo i pravdu, smatra Oliver Antić.
Patrijarh o rehabilitaciji Draže Mihajlovića
Patrijarh srpski Irinej izjavio je da bi želeo da epilog rehabilitacije komandanta Jugoslovenske vojske u otadžbini Dragoljuba Mihailovića bude ujedno i pomirenje srpskog naroda i da više ne bude ideoloških podela na partizane i četnike.
“Ja bih želeo da epilog rehabilitacije Mihailovića bude ujedno i pomirenje srpskog naroda. I verujem da će tako biti”, rekao je poglavar SPC za “Nedeljnik”, pre odluke suda o rehabilitaciji.
Govoreći o značaju rehabilitacije Mihailovića, patrijarh je naglasio: “Istina je spora, ali dostižna”.
Rehabilitovan general Dragoljub Draža Mihailović
Viši sud u Beogradu rehabilitovao je komandanta Kraljevske vojske u otadžbini generala Dragoljuba Dražu Mihailovića i vratio mu građanska prava koja su mu bila oduzeta u političko-ideološkom procesu komunističkog režima 1946. godine. Na ovu odluku, shodno Zakonu o rehabilitaciji, ne postoji pravo žalbe, tako da je ona konačna.
Sudija Aleksandar Trešnjev rekao je da je sud usvojio zahtev za rehabilitaciju i poništio presudu kojom je Mihailović 15. jula 1946. godine bio osuđen na smrt, a dva dana kasnije streljan.
Sudija Trešnjev rekao je da je presuda Vrhovnog suda FNRJ u delu koji se odnosi na Mihailovića proglašena ništavnom, kao i da su ništavne sve njene pravne posledice, pa i one koje se odnose na imovinu, prenosi Tanjug.
“Dragoljub Mihailović smatra se neosuđivanim”, rekao je sudija, posle čega je dobio buran aplauz i pozdrave publike.
Sud je utvrdio da je sporna presuda doneta u nezakonitom procesu iz političkih i ideoloških razloga.
Obrazlažući odluku o ukidanju presude iz 1946. godine, sudija Trešnjev je rekao da je Sud odlučivao isključivo o tome da li je Dragoljub Mihailović imao fer i pravično suđenje, a ne o činjenici da li je bio ratni zločinac.
Takođe, dodao je sudija, presuda ne znači rehabilitaciju Ravnogorskog pokreta i Jugoslovenske vojske u otadžbini, jer je to, kako je objasnio, učinjeno brojnim zakonima koji se odnose na boračka pitanja.
Jedan od punomoćnika predlagača rehabilitacije advokat Zoran Živanović rekao je odluka o rehabilitaciji Dragoljuba Mihailovića znači da se on više ne smatra osuđenim i da mu se vraćaju sva građanska prava koja su mu bula oduzeta.
Živanović je u izjavi novinarima rekao da se to odnosi i na konfiskovanu imovinu, tako da sada Mihailovićevi naslednici mogu da traže povraćaj imovine koja mu je oduzeta.
Živanović je istakao da je zadovoljan odlukom suda, kojom je usvojen zahtev predlagača, napominjući da je jedino takva odluka i mogla da bude doneta, s obzirom na sve ukazane činjenice i dokaze.
Prvi zahtev za rehabilitaciju podneo je Mihailovićev unuk Vojislav Mihailović 2006. godine, a kasnije mu se pridružilo još nekoliko udruženja i stranaka.
Predlogu za rehabilitaciju pridružili su se 2009. godine Srpska liberalna stranka, sa Kostom Čavoškim na čelu, Udruženje pripadnika Jugoslovenske vojske u otadžbini, Udruženje političkih zatvorenika i žrtava komunističkog režima, profesor međunarodnog prava Smilja Avramov i drugi.
Odlukom suda potvrđene su tvrdnje predlagača rehabilitacije da Mihailoviću tokom procesa nije bilo omogućeno pravo na odbranu, da nije video svog advokata do početka suđenja, da nije imao ni pravo na nepristrasan sud, dok mu je optužnica uručena sedam dana pred suđenje.
Nije imao pravo ni da uloži žalbu na presudu, već je dva dana od izricanja streljan u tajnosti.
U nedostatku drugih dokaza o Mihailovićevoj smrti, rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu 2013. godine kao datum smrti Mihailovića utvrđen je 17. jul 1946. godine, pošto je sud utvrdio da je tog datuma streljan.
Objavljivanje presude pratio je veliki broj medija i publika, tako da je velika sudnica Palate pravde bila ispunjena do poslednjeg mesta.
U publici su, među ostalima, bili princ Aleksandar Karađorđević, predsednik Srpske radikalne stranke Vojislav Šešelj, pripadnici ravnogorskog pokreta, “Obraza”, “Žene u crnom” i drugi zainteresovani, među kojima je bilo i onih u narodnim nošnjama, kao i sa četničkim obeležjima.
Prema vesti RTS http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124