Savremena Istorija

Dobrivoje Vidić Baja, predsednik Srbije od 1978. do 1982, otkupio je pokućstvo streljanih ljudi po oslobođenju Užica, između ostalog i Andrije Mirkovića, čiju je likvidaciju tražio, pokazuju novootkrivena dokumenta. Porodica Andrije Mirkovica prepoznala je stvari - Među pokućstvom sa spiska stvari koje je Vidić otkupio prepoznale smo moja sestra i ja predmete iz naše porodične kuće gde smo odrasli. Nama su Užičani odmah rekli da je Vidić uzeo neke stvari, a to se sada vidi iz dokumenta - kaže Dušanka Gerzić, ćerka Andrije Mirkovića, nosioca Albanske spomenice, koji je rehabilitovan 2007.

Stari Ruđani se sećaju moga brata Siniše. Bio je treće dete mojih roditelja Krsta i Nevene. Rođen je 16. oktobra 1923. godine. Završio je tri razreda trgovačke akademije u Beogradu, a dalje školovanje sprečile su ratne prilike. Krajem aprila 1941. godine, Rudo je ušlo u sastav zloglasne Nezavisne države hrvatske. Vlast te nove države, odmah se okomila na srpski živalj, a sve što je bilo slove-nsko, jugoslovensko i srpsko našlo se na udaru te nove vlasti. Sinišin otac Krsto, trgovac, hotelijer i špediter, bio je dugi niz godina, predsednik udruženja Jugoslovenskih nacionalista, «ORJUN»-e. Zbog toga se on i njegova porodica nađoše među prvima na udaru ustaške vlasti. Kao imućnom čoveku, oduzeta mu je velika imovina iz magacina špedicije. Razrezan mu je i enormno visok porez od 300.000 predratnih dinara, koji je morao odmah da plati. Krsto je uhapšen, teško maltretiran i mučen. Posledica tih patnji bilo je teško obolenje za koje nije bilo leka. Od fizičke likvidacije spasila su ga tri časna čoveka – muslimana, koji su u momentu kada je trebao biti likvidiran, stali ispred njega i ustašama rekli: «Pre nego što njega likvidirate, prvo ubijte nas, jer je on nama u životu mnogo valjao.» Oni su ga slomljenog i izmrcvarenog doveli kući. Nažalost i pored pokušaja lečenja u Beogradu, spasa mu nije bilo. Umro je u tokom Drugog svetskog rata 1944. godine u 54. godini života. Sinišin stariji brat Veljko, zahvljujući jednom čoveku koji mu je javio da ga ustaše traže, uspeo je da pobegne te se u leto 1941. godine prebacio u Beograd. Najzad je i sam Siniša u avgustu 1941. godine izbegao hapšenje od strane ustaša, bekstvom na italijansku okupacionu teritoriju.

U PETAK 13. MARTA 2015. GODINE NAVRŠAVA SE 69. GODINA OD ZAROBLJAVANJA ARMIJSKOG GENERALA DRAGOLJUBA DRAŽE MIHAILOVIĆA (1893-1946). TOM PRILIKOM U MJESTU UNDRULJA (SADA DRAŽEVINA), NA MESTU DOGAĐAJA BIĆE ODRŽAN POMEN PARASTOS GENERALU MIHAILOVIĆU I NJEGOVIM PRATIOCIMA BLAGOJU KOVAČU, NIKOLI MAJSTOROVIĆU I MAJORU DRAGIŠI VASILJEVIĆU, RATNOM KOMANDANTU VIŠEGRADSKE BRIGADE JVUO, KAO I SVIM RAVNOGORCIMA KOJI SU POSTRADALI TOKOM DRUGOG SVETSKOG RATA I POSLE NJEGA, U PERIODU USPOSTAVLJANJA BROZOVOG REŽIMA. BROJNI SU PRIMERI STRADANJA I NEDUŽNOG CIVILNOG STANOVNIŠTVA VIŠEGRADSKOG I RUĐANSKOG KRAJA, POSEBNO U TOM POSLERATNOM PERIODU. Ovih dana pre 69 godina u režiji tzv. Odelenja za zaštitu naroda (Titovog mača revolucije) izvedena je operacija “hvatanja” generala Dragoljuba Draže Mihailovića. Akcija je okončana u svitanje 13. marta 1946. godine, u rejonu Dobrunske Rijeke, na lokaciji Undrulja, kada su pripadnici specijalne grupe OZN-e, uspeli lišiti slobode komandanta JVuO, generala Mihailovića. Prilikom te akcije ubijeni su pratioci generala Mihailovića Blagoje Kovač, Nikola Majstorović I major Dragiša Vasiljević. Sa lica mesta, ranjen u ruku uspeo je pobeći vodič Lazar Gajić iz sela Granje, pripadnik grupe Budimira Gajića, koja je od januara 1946. obezbedjivala generala Mihailovića.

„Jednom ljudi daju riječ, ona ostaje ili se pogazi. Ja sam dao riječ da ću da branim ovu zemlju ako joj bude teško.” Milan Tepić je bio major i poslednji odlikovani heroj Jugoslovenske narodne armije (JNA). Rođen je u Komlencu, selu pokraj Kozarske Dubice u Republici Srpskoj, 1957. godine. Na početku ratnih sukoba u Hrvatskoj, 29. septembra 1991. godine, major Milan Tepić se našao opkoljen sa svojim vojnicima u skladištu oružja, u selu Bedenik nadomak Bjelovara. Uz njega su bili mahom mladići na odsluženju vojnog roka. Ratna dejstva hrvatskih paravojnih formacija, „Zbora narodne garde” (Zenge), primorala su ih da se povuku u vojno skladište. Posle neuspelih pregovora, na majoru Tepiću je ostalo da donese odluku od koje su zavisili životi mladića i sudbina jednog od najvećih skladišta naoružanja JNA na teritoriji Hrvatske. Odluka koju je doneo odvela ga je u legendu. Svojim vojnicima, mladićima za koje je bio odgovoran i kojima je bio oficir, ali i učitelj, održao je kratak govor.