KOMENTAR na reportažu Večernjih novosti o ispovesti Ruže Jovanović, ličnog kurira generala Draže Mihailovića i poslednjeg preživelog člana Vrhovnog štaba Jugoslovenske vojske u otadžbini.
Već nekoliko dana Večernje novosti objavljuju reportažu o ispovesti devedesetogodišnje gospođe Ruže Jovanović koja već 67 godina živi u Bilefeldu (Nemačka), a koja je po sopstvenom iskazu bila lični kurir generala Mihailovića.
Priča ove žene pompezno najavljena od strane autora reportaže i Večernjih novosti, kod ljudi je izazvala različite reakcije što je primećeno u komentarima reportaže, koja je objavljena i na internet stranici Večernjih novosti.
Nista neobično i priča kao svaka priča izazvala je željenu polemiku od strane čitalaca.
Ono što je nama palo u oči je želja autora za senzacionalnošću i njegova neskrivena namera da netačne i neproverene informacije ponudi kao istorijsku istinu.
Uz svo uvažavanje gospođe Ruže Jovanović rođene Papić, moramo primetiti dosta nepreciznosti i nepozdanih informacija, čak i opšteg tipa o kojima ona priča kao svedok iz prve ruke.
Radi poređenja izvući ćemo njih nekoliko:
– «Kurir javlja Nešovanu da na drugi dan porodične slave Lazareve subote, dođe u rodnu kuću vojvode Živojina Mišića, u selo Struganik, kod Mionice. Čekaće ga lično pukovnik Dragoljub Mihailović, koji je već sa grupom oficira prešao iz Bosne i osnovao Komandu četničkih odreda na Ravnoj gori…»
Drugi dan porodične slave Lazarevdana 1941. godine je 14. april kada pukovnik Mihailović sigurno nije mogao biti na Ravnoj Gori, jer je tamo stigao tek u prvoj polovini maja 1941. godine, pa ga tada gospođa Ruža nije ni mogla videti na tom mestu.
-“Snegovi su počeli da se tope, rano proleće 1942. Čula sam da su Nemci krenuli u lov na Dražu. Udarali su na naše jedinice svuda oko Valjeva. Ginulo se. Jedne noći, Draža nas je iznenada obavestio da mora da započne povlačenje sa Ravne gore.Danima smo išli kroz šumu. Zaustavili smo se u Crnoj Gori, nedaleko od Podgorice…”
Mihailović je u decembru 1941. godine napadnut od strane Nemaca na Ravnoj Gori i tada se povukao sa te lokacije, najpre prema Rudniku…Tom prilikom zarobljeni su od strane Nemaca, a potom u Valjevu streljani majori Aleksandar Mišić i Ivo Fregl.
Njena priča o povlačenju sa Ravne Gore u proleće 1942. nije tačna. Tačno je da je on napustio Srbiju u proleće 1942., ali sa druge lokacije i da se prebacio u Crnu Goru, ali ne do Podgorice već u rejon Kolašina.
-“Maj 1945. godine. – Povlačili smo se bežeći i od Nemaca i od partizana u Bosnu. Jedinice su nam bile razbijene. Mnogi su dobili tifus, mnogi su nervno oslabili, mnogi su ubijeni… Bila sam kod Čajniča, ranjena i bolesna, kad su mi javili: “Partizani su negde kod Goražda ubili Vojislava. Čiča Draža je preživeo.” Dugo sam plakala.”
Ovu vest tada niko nije mogao znati obzirom da se to desilo 22.maja 1945. kada je Mihailović u rejonu Prače napadnut od strane jedne jedinice KNOJ-a i kada je smrtno stradalog sina sahranio nedaleko od mesta stradanja. Ni OZN-a tada nije raspolagala informacijama o kretanju Mihailovića, pa je teško poverovati da njoj to neko javlja…
Ovde je još nešto interesantnije, što gospođa Ruža tvrdi da su je Englezi zarobili u Sloveniji, a to je mogao biti samo maj 1945. godine, pa je apsurdno da se istovremeno mogla naći na dva različita mesta.
Slično je i sa pričom o govoru Kralja Petra 12. septembra 1944.:
-“U mračnu šumu, nedaleko od Bijeljine, stigla je vest iz Londona, koja je prelomila rat. Kralj Petar Drugi pozvao je ravnogorce da stanu pod komandu Tita i partizana. Znala sam da Čiča na to nikada neće pristati. Dobro sam već upoznala njegov čvrst karakter i nepoljuljane ideale.Ravnogorske jedinice potpuno razbijene. Raštrkane po Bosni. Mnogi su poludeli…”
General Mihailović tada još uvek nije bio u Bosni, već kod Badovinaca na Drini gde je i čuo tu vest, a ne kod Bjeljine kako ona vrdi, jer je tek oko 20. septembra on presao u Bosnu…
A onda vrhunac «svedočenja» gospođe Ruže, koji čak autor reportaže ili redakcija izvlače u naslovni deo na prvoj strani novina:
– “Pljunula sam. To nije istina! To su komunističke laži! Kalabić je bio junačina. Nikola nikad ne bi izdao Čiču. Nikada, ni po cenu da ga ubiju!”
Podsećamo da je gospođa Ruža u vreme zarobljavanja Mihailovića boravila u Eboliju (Italija). Šta je mogla da vidi? Ništa? Šta je mogla da zna? Ali njenu pretpostavku da ovaj (Kalabić) to ne bi učinio ni pod kakvu cenu autor feljton eksplicitno izvlači u naslov “Kalabić nije izdao, nego Englezi”
Ali da se ne bi više bavili gospođom Ružom, koja je imala trnovit životni put, želeći joj dobro zdravlje,želimo samo da konstatujemo da se u ovom vremenu mnogi iz razno-raznih pobuda poput autora reportaže gospodina Predraga Vasiljevića, bave uslovno uzevši istorijom i zato je ona takva (učiteljica silovana od mnogih) interesantna, samo za navijacku publiku, daleko od ideala sine ira et studio.
Redakcija Savremene istorije
