ZAŠTO MARKS I ENGELS NISU VOLELI SRBE?

Početak devedesetih godina prošlog veka obeležen je neslavnim završetkom marksističkog eksperimenta stvaranja novog sveta i novih ljudi, srećnog, humanog i pravednog društva, i valjda kao reakcija na taj slom, u skladu sa našim mentalitetom, zavladala je jedna čudna pojava, takoreći moda. Bivši partijski i sindikalni aktivisti i funkcioneri, da li iz revolta ili iz razočaranja, počeli su temeljito da čiste svoje kancelarije, čak i biblioteke, bacajući na “smetlište silne tomove marksističke literature”.

A “smetlište istorije” bilo je omiljeni termin tvoraca marksizma. Na njega su često bacali svakojaki ljudski šljam i otpad. Duhovni, umetnički, naučni, ideološki, politički… Čak i etnički otpad! Čitava plemena i narodi, među kojima smo i mi Srbi imali značajno mesto.

 

 

Kompozicija freske “Pakao” u hramu Hristovog Vaskrsenja u Pogorici na kojoj su prikazani Marks, Engels i Tito

 

 

Marks i Engels imali su među Srbima status polubogova, u nebesa su ih uznosili i oni koji ih nikada nisu čitali. Pevalo se: “Ne verujem u nebesa no u Marksa i Engelsa”. A ono što su oni pisali o Srbima gurano je pod tepih. Prosto je neshvatljivo da S rbi tako nekritički “zavole” one koji su otvoreno pisali o njima s omalovažavanjem i pakošću.

U pismu od 20. maja 1863. godine Engels obaveštava Marksa da marljivo uči srpski i čita “sabrane pesme Vuka Stef. Karadžića”, te da mu je srpski lakši od bilo kog drugog slovenskog jezika. Čitanje tih istih srpskih narodnih pesama podstaklo je čuvenog nemačkog pisca Herdera na zaključke o velikoj vrednosti narodne kulture i narodnog duha koji je u njima sadržan i izazvalo oduševljenje velikog Getea i slavne braće Grim. To oduševljenje prenelo se i na sav kulturni svet i za Srbe i srpsku stvar pridobilo evropsko javno mnjenje. Međutim, kod Engelsa – ništa od svega toga. Iako je dobro poznavao srpsku istoriju i znao koliko Srbi uporno čuvaju svoju istorijsku svest, on je u svemu tome video, gotovo isto kao i današnja nemarksistička Evropa, samo produženu rusku ruku i ništa više. Zato će, zajedno sa Marksom, Srbe ubrajati u male, zakržljale, “nužno kontrarevolucionarne” narode, bez istorije i istorijske svesti, čija je jedina istorijska misija da nestanu u oluji svetske revolucije, koju su njih dvojica propovedali.

Gotovo sva svoja učenja, i filozofska, i istorijska, i sociološka, i etnološka, uterivali su u određene krute, crno-bele šeme, kojih su se potom uporno držali. Po jednoj od njih, onoj etnološkoj, evropske narode delili su na dve vrste. Na jednoj strani bili su veliki, prosvećeni, kulturni narodi, nosioci istorijskog, civilizacijskog i privrednog napretka i, navodno, revolucionarnog duha. Tu su spadali svi keltsko-romansko-germanski narodi zapadne Evrope (Englezi, Francuzi, Nemci…), a od Slovena jedino Poljaci. Drugu vrstu činili su manje-više varvarski otpaci naroda, a “to su Geli u Škotskoj, Bretonci u Francuskoj, Baski u Španiji, Rumuni i Grci, zatim svi Južni Sloveni”, kojima će Marks i Engels pridodati i Čehe i Slovake.

Sudbina većine ovih naroda u pretprošlom veku je zavisila od rešenja takozvanog Istočnog pitanja, odnosno od opstanka ili propasti velikog turskog carstva. Kada je o tom problemu govorio ili pisao, drug Marks gotovo uvek je počinjao od Crnogoraca. Kada su u noći između 23. i 24. novembra 1852. godine Crnogorci oslobodili isturenu tursku tvrđavu Žabljak na Skadarskom jezeru, staru prestonicu Ivana Crnojevića, na pomolu je bio novi tursko-crnogorski rat. U Londonu, već 6. decembra, u Domu lordova, ovim povodom dolazi do prepirke između, kako piše Marks, dve klike među poslanicima. Lider opozicionih konzervativaca, lord Stenli, tražio je od vlade odgovor na vrlo zanimljivo pitanje, i sa današnje tačke poimanja Evrope.

– Da li je u poslednje vreme došlo do bilo kakvih promena u političkim odnosima sa onom divljom zemljom koja se graniči sa Albanijom i čije je ime Crna Gora – navodio je lord Stenli.

Odgovor, takođe zanimljiv, dao je ministar spoljnih poslova, istaknuti torijevac, lord Malmzberi.

– Mislim da u pogledu političkih odnosa (sa Crnom Gorom) nije bilo nikakve promene – rekao je Malmzberi. – Šef te zemlje ima dve titule. On je poglavar pravoslavne crkve u toj zemlji, a u isto vreme je i svetovni vladar. Zbog svog crkvenog položaja, on je pod nadležnošću ruskog cara, koji se smatra poglavarom cele pravoslavne crkve. Poglavar Crne Gore je navikao (kao i svi njegovi preci, mislim) da mu ruski car potvrđuje i priznaje sve njegove crkvene nadležnosti i titule. Što se tiče nezavisnosti te zemlje, bez obzira na to šta razni ljudi mogu da misle o prednosti takvog položaja, činjenica je da je Crna Gora nezavisna zemlja već oko 150 godina, i mada je Porta činila razne pokušaje da je pokori, ti pokušaji su propadali jedni za drugim i zemlja se nalazi u istom položaju sad u kakvom je bila i pre 200 godina.

I sad na scenu stupa drug Karl, koji u “Njujork dejli tribjunu”, godinu dana kasnije, komentariše ovu repliku u Domu lordova. Pun je ozlojeđenosti i uvredljivih reči.

– U ovom govoru lord Malmzberi, tadanji torijevski sekretar za spoljne poslove – piše Marks – mirno secira Osmansko carstvo, odvajajući od njega zemlju koja mu je uvek pripadala, priznajući u isto vreme duhovne pretenzije ruskog cara nad podanicima Porte. Šta mi da kažemo o ovim dvema oligarhijskim klikama, izuzev da se takmiče u gluposti?

Da bi pobio tvrdnje o slobodi Crne Gore, on poteže dva argumenta, koja je valjda pronašao u nekakvim turskim papirima. Najpre citira prvi član Svištovskog mira, zaključenog između Turaka i Austrije 1791. godine, uz posredovanje Engleske, Holandije i Rusije, gde piše da će se dati amnestija onima koji su “ustali protiv svojih zakonitih gospodara, i to: Srbima, Crnogorcima, Moldavcima i Vlasima, nazvanim pobunjenim podanicima Porte”.

Reči “Zakoniti gospodari” i “Crnogorci” u citatu ovog međunarodnog akta lično je podvukao Karl Marks, da bi svima stavio do znanja ko je zakoniti gospodar Crnogoraca. A onda sledi drugi dokaz: “Crnogorci koji žive u Carigradu, a ima ih 2.000 do 3.000, plaćaju harač ili porez po glavi, a u sudskom postupku sa podanicima drugih sila u Carigradu uvek su smatrani i tretirani kao turski podanici bez prigovora.”

To što engleski lord nije govorio o slobodi Crnogoraca koji žive u Carigradu, nego onih koji žive u Crnoj Gori, ideologu komunizmu očito nije značilo ništa. Nigde se nije zapitao da li narod u Crnoj Gori plaća sultanu harač?

Za vreme Srpsko-turskog rata 1878. u dalekom Mančesteru “naš” Fridrih Engels, 25. jula, dok su Turci ulazili u Knjaževac, likuje.

– Kolaps Srba je famozan – pisao je tog dana, s velikim uzbuđenjem, Marksu u London. – Kampanja je bila sračunata na to da se zapali cela Turska, a gorivo je svuda mokro – Crna Gora je izdaje za privatne svrhe, Bosna pogotovu neće da diže ustanak otkako Srbija hoće da je oslobodi, a valjani Bugari ne miču ni prstom. Srpska oslobodilačka vojska mora da živi na svoj vlastiti račun i posle razmetljive ofanzive, a da nije nigde ozbiljno tučena, natrag u svoju hajdučku jazbinu!

Krajem avgusta iste godine Engels se žalio Marksu:

– Liberalna provincijska štampa sad takođe udara u trompete i pošto se stari Dizi (Dizraeli) povukao u Gornji dom, liberalni drekavci će svakako iduće sesije voditi glavnu reč u Donjem domu. O infamijama Crnogoraca i Hercegovaca, naravno, svi ćute. Srećom, i Srbi će dobiti batina – govorio je Engels.

Baš lepa marksistička pretnja odmazdom, možda i proročanstvo:

– Srećom, i Srbi će dobiti batina! Srećom – pisao je potom Marks!

Doduše, nije rekao kad: u Prvom, Drugom svetskom ratu, ili krajem dvadesetog veka.

 

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:539694-Zasto-Marks-i-Engels-nisu-voleli-Srbe

Comments are closed.