Српско-црногорска офанзивна група, (Ужичка војска генерала Милоша Божановића – састава Шумадијска дивизија II позива пуковника Драгутина Милутиновића, Лимски одред потпуковника Јеврема Михаиловића, Ужичка бригада пуковникa Ивана Павловића и четнички-добровољачки одред мајора Косте Тодоровића, око 42.000 људи и Санџачка црногорска војска сердара Јанка Вукотића састава: 1. дивизија бригадира Луке Гојинића, 2. дивизија бригадира Машана Божовића са  Колашинском бригадом, бригадира Милоша Меденице у резерви са око 14.500 људи је углавном 14 и 15. септембра 1914. године форсирала Дрину, потискујући аустроугарске регуларне трупе (углавном 8. бригаду) и шуцкоре према Сарајеву. Црногорској Санџачкој војсци у наступању 15. септембра, прикључио се и новоформирани Дрински одред састављен углавном од Дурмиторске и Зетске бригаде дивизијара Митра Мартиновића са око 6.000 људи.

Офанзивна српско – црногорска група прешла је Дрину код  Рогачице (у рејону Бајине Баште), Брода, Вишеграда, Устипраче, Горажда и Фоче, с тим што је у рејону Фоче Пјешивачки батаљон Ловћенске бригаде из састава 1. дивизије  под борбом форсирао Дрину, ноћу  11. септембра.

По преласку Дрине, ове снаге су наставиле гоњење непријатеља и  по правцу наступања  развиле се у облику лепезе:

На крајњем десном крилу, према Сребреници била је Ужичка бригада, а  дјеловао је и четничко-добровољачки Златиборски одред; Лијево од њих према Хан Пијеску и Власеници наступала је Шумадијска дивизија II позива; Лимски одред на правцу наступања према Сокоцу повезивао је снаге Ужичке војске са црногорском Санџачком војском, која је требала Романијским платоом избити према Палама.  На крајњем лијевом крилу од Калиновика према Јахорини наступала је 1. дивизија црногорске Санџачке војске. Санџачку војску у наступању по преласку Дрине обезбјеђивао  је Дрински одред.

Ове снаге су за веома кратко вријеме проузроковале озбиљне проблеме команди Балканске  аустроугарске војске, чија је главнина ангажована на средњо0ј Дрини у намјери да направи продор у Србију.

Што се тиче наступања према Рогатици, по преласку Дрине у дневнички биљешкама тада пуковника Драгутина Милутиновића, команданта Шумадијске дивизије II позива забиљежено је: Увече 16. септембра дивизија ми је била овако груписана: 11. пук са брдском брзометном батеријом држао је Тмор, Безимени вис, кота 1154, 10. пук са брдском брзометном батеријом налазио се на Меднику, 12. пук са два батаљона и брдском Дебанжовом батеријом држао је Бабјак – кота 1254. Дивизијска резерва од два батаљона 12. пука била је на линији Врањ – Брдине. Коњички дивизион западно од Рогатице извиђао је у правцу Романије и Громиља.[1] 

Истовремено главнина Санџачке црногорске војске по преласку Дрине наступала је у два правца гонећи непријатеља према Калиновику и долином Праче према Рогатици:  На лијевом крилу црногорске оперативне групе, према Калиновику напредовала је Спушка бригада,  док је Ђаковичка бригада на десном наступала долином Праче ка Рогатици, остваривши контакт са јединицама српске Ужичке војске.[2]

Настављајући офанзивна дејства према аустроугарским снагама у повлачењу  17. септембра претходница српско-црногорских  оперативних снага ушла је у Рогатицу.

knjigaa

„Рогатицу су ослободиле двије чете Шекуларско – трепачког батаљона (Ђаковичке бригаде), а нешто касније у Рогатицу је ушла и претходница (Извиђачког) одреда капетана Крста Поповића.  Након једног сата пристигао је и вод коњице и једна чета пјешадије Србијанске војске.“[3]

Ово су неспорне чињенице, које говоре о датуму ослобађања Рогатице, око које је истог дана избио и спор међу ослободиоцима.[4]

По ослобођењу Рогатице, српско-црногорске снаге су заустављене на достигнутим положајима од стране српске Врховне команде, због врло тешке ситуације на средњој Дрини, гдје су аустроугарске снаге покушавале да направе продор у Западну Србију.

У наредби ОБр. 3268 упућеној, команданту Ужичке војске генералу Милошу Божановићу, између осталог се каже да је „наређено Ужичкој војсци да се заустави у Рогатици, докле се ситуација на главном војишту не објасни и да извиђа у правцу Сарајева и Власенице.“ [5]

И српском делегату на Цетињу генералу Божидару Јанковићу, који је био и начелник штаба црногорске Врховне команде, прослеђена је иста наредба у којој је речено да црногорским трупама које оперишу ка Рогатици нареди „да се зауставе и прикупе на раскрсници пута: Горажде – Сарајево и Горажде – Рогатица, докле се општа ситуација не објасни, да извиђају у правцу Сарајева и да ступе у везу са Ужичком војском.“[6]

Пошто се ситуација на средњој Дрини код Крупња погоршала, а аустроугарске трупе и поред великих губитака наставиле нападе  Српска Врховна команда је због растерећења фронта код Крупња наредила 22. септембра, команданту Ужичке војске генералу Божановићу, акцију ка Власеници у позадину непријатеља. У вези тога наложено је генералу Божидару Јанковићу  „да  црногорска Санџачка војска поуздано обезбјеђује лијеви бок и позадину Ужичкој војсци од стране Сарајева правцима: Сарајево – долином Праче и Сарајево – Гласинац – Соколац.“[7]

Због извршења наредбе српске Врховне команде и координације српско-црногорске офанзивне групе у Рогатици су се 23. септембра састали командант српске Ужичке војске генерал Милош Божановић, командант Шумадијске дивизије II позива пуковник Драгутин Милутиновић и командант Санџачке војске сердар Јанко Вукотић, који су договорили да офанзива српско-црногорских снага отпочне 25. септембра.[8]

Према договореном плану, предвиђено је да се енергичним и координисаним нападом овлада раскрсницом путева код Громиља (шест километара источно од Сарајева) и обезбједи лијеви бок Шумадијској дивизији II позива, која ће наступати преко Жљебова ка Хан Пијеску. Овај задатак требало је да изврше: Лимски одред Ужичке војске и црногорска Санџачка војска.[9]

Већ 27. септембра српска војска је ослободила Хан Пијесак, а црногорска Санџачка војска Романијски плато.Дан раније, 26.септембра, Спушка бригада Дринског одреда, који је под опсадом држао Калиновик  „избила на Јахорину (к. 1913) и Игриште (к.1451)“[10].

Напредовање црногорске оперативне групе потврђује извјештај (ОБр. 86) генерала Јанковића са Цетиња, који је упућен српској Врховној команди 27. септембра: „Код Дринског одреда извиднице патроле допрле су на Јахорину и Игриште и прошле кроз села: Јамицу и Ступаре не наишавши на непријатеља… Код Санџачке војске извиднице патроле заузеле су Велики врх – Мокро – Челопек и касарну на Романији.“[11]

Значи, 27. септембра, када се слави дан ослобођења Рогатице, Рогатица је била позадинска база српско-црногорске офанзивне групе која је наступала ка Сарајеву.

postojic

 

 

 

 

 

проф. Предраг Остојић, аутор чланка

 

[1] Ђенерал Драгутин Милутиновић,Шумадијска дивизија II позива (1914-1915), приредио др Александар Животић), Медија центар „Одбрана“ Београд 2015., стр.94:

[2] Предраг Остојић, Црногорска Санџачка војска на Горњодринском фронту 1914-1915., Армон, Београд 2016, стр.36.

[3] Према:П-16, к.44, ф.2, д. 4-10. О учествовању у рату Шекуларско – трепачког батаљона 1912-191. и 1914-1916.

( Дневник 1914-1915. Рат са Аустријом, свеска II)

[4] У вези спора око Рогатице погледати:  Никола Шкеровић, Црна Гора за вријеме Првог свјетског

рата (односи са Србијом – капитулација), ЈП Службени лист СЦГ – ЦИД, Београд – Подгорица, 2004;

стр. 27;  Велики рат Србије за ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца, (ВРС) књ.2, стр. 271, 311 и 350.

[5] ВРС, књ.2, стр. 272.

[6] ВРС; Књ. 2, стр 272

[7] ВРС 2, стр. 375 и 376.

[8] Ђенерал Драгутин Милутиновић, Нав. дјело, стр. 94 – 95.

На овај састанак у Рогатицу генерал  Милош Божановић и пуковник Драгутин Милутиновић дошли су аутомобилом из правца Вишеграда

[9] ВРС, књ. 2, стр. 388-389.

[10] Операције црногорске војске (ОЦВ) (приредили пр. Велимир Терзић, Драгић Вујошевић И. Јовановић и Урош Костић) Војноисторијски институт ЈНА, Београд 1954, стр.173

[11] ВРС, књ.3, стр.17.

Comments are closed.