Luka i njegov vod učestvovali su u Cerskoj (od 12. do 20. avgusta 1914) i Kolubarskoj bici (od 16. novembra do 16. decembra 1914) u kojima je srpska vojska pobedila i oslobodila Srbiju od austrougarskih snaga. S narednikom Lukom sve vreme bio je i njegov pas Tref.

Lukino telegrafsko odeljenje u ovim i kasnijim borbama često je imalo veoma delikatne i opasne zadatke – bili su zaduženi za uspostavljanje telefonske veze između komandira četa, bataljona, pukova i komande divizije. Razvlačenje telefonskih linija vršeno je često i u toku same borbe, što je značilo da ponekad moraju i puzeći da pređu preko tkozvane ničije zemlje. Takođe, telefonske linije su često bile pokidane dejstvom austrougarske artiljerije, pa je Luka sa svojim vojnicima pod žestokom puščanom i mitraljeskom, a često i artiljerijskom, vatrom neprijatelja puzeći išao da te linije ponovo poveže. U tim uslovima većina je bila ranjena, pa nije čudo što je i sam Luka bio ranjen i operisan u Vojnoj bolnici u Nišu.

Srpska-vojska-tokom-povlacenja-preko-albanije-foto-sh-wikipedia

Posle ovih slavnih pobeda srpska vojska se polako povlačila prema Albaniji. Tu je i Luka sa svojim vezistima. Idu pešice noseći mobilni telegraf, poljske telefone i ostalu neophodnu opremu. Srpska vojska oskudeva u mnogim stvarima, a najviše u hrani, što je postalo evidentno već stupanjem na tlo albanskih gudura.

Luka je nekoliko puta kao iskusan lovac, krećući se često van puteva, primetio da ima zečeva i druge divljači. Izdvajao bi se od svog odeljenja da bi uz pomoć svoga Trefa ulovio nekoliko zečeva, poneku jarebicu, prepelicu ili neku drugu divljač. Ovaj povremeni lov je za Lukino odeljenje bio spasonosan.

Jednoga dana prišao mu je pomoćnik i obavestio ga da već nekoliko dana nisu ništa jeli i sugerisao mu žrtvovanje Trefa. Luka je potegao svoj revolver i zapretio metkom u čelo svakome ko bude dirnuo u psa. Odmah je naredio vojnicima da razgrnu sneg i pod plitkom i oskudnom zemljom potraže mahovinu, paprat, lišajeve, lišće i korenje koje je stavio u kazan. Tako su se hranili danima i spasli od gladi.

Na putu kroz Albaniju pratila ih je žestoka zima i sneg. Hladnoću su, uz oskudnu odevenost i neprikladnu obuću, pojačavali neprestana glad i iscrpljenost od dugog pešačenja. Šatorska krila, kojima su vojnici bili snabdeveni, bila su slaba zamena za pokrivače kojih nije bilo, a Luka bi raskopčao šinjel, prigrlio Trefa i tako su se grejali.

U Draču, pred ukrcavanje na francuski ratni brod, Luka je prinuđen da od Savezničke sanitarne inspekcije moljaka potvrdu o zdravlju psa kako bi i njega ukrcao na brod, jer su se bojali besnila. Na Krfu se posle dugog, napornog i iscrpljujućeg marša bez adekvatne ishrane razboleo od neke zarazne bolesti i petnaest dana ležao u poljskoj bolnici pod šatorom, dok mu je pas Tref neprekidno ležao uz krevet. Posle ozdravljenja i on se pridružio novoformiranoj srpskoj vojsci u Solunu desetkovanoj tifusom i drugim bolestima uslovljenim opštom slabošću i iscrpljenošću.

Pri prvoj smotri novoformiranog puka, koju je izvršio novopostavljeni komandant u pratnji komandira Lukine čete, dogodio se i prvi susret sa psom u stroju.

– Pa, ovo nije lovačko društvo – prosiktao je komandant.

Komandir je objasnio da je to pas narednika Luke, koji ga je, pošto nije hteo da ga ostavi okupatoru, iz Beograda poveo sa sobom. Taj pas je s njim prešao Albaniju, i, ako bog da, vratiće se u Beograd. Tada je komandant prišao Luki, vojnički ga pozdravio i rukovao se.

Kroz nekoliko dana vrši se divizijska smotra, koju vrši general u pratnji komandanta puka. Scena se ponavlja, i komandant puka raportira generalu o Luki i psu. General vojnički pozdravlja Luku. Zatim, regent Aleksandar Karađorđević sa grupom generala Vrhovne komanda vrši smotru nekoliko divizija i scena se opet ponavlja. Regent Aleksandar vojnički pozdravlja Luku, rukuje se i pita za ime. Luka raportira… Poslednja smotra vršena je pred odlazak na Solunski front. Na poslednjoj smotri pred polazak na Solunski front narednikom Lukom i njegovim Trefom oduševio se i francuski general – glavnokomandujući savezničkih snaga – Franše de Pere.

Luka i njegovi vezisti učestvuju u proboju Solunskog fronta. Pas Tref je i na Kajmakčalanu i u jurišima posle toga sve do oslobođenja Beograda i Srbije stalno bio sa svojim gospodarom, s kojim je i posle rata lovio po srpskim poljima i planinama dok dvadesetak godina kasnije nije skončao svoj neobični život.

Hercegovačko poreklo

Luka (Pavle) Soldatović (Bastav kod Osečine, 1886 – Beograd, 1972) bio je trgovac u Beogradu. Učesnik je oba balkanska rata 1912-1913. godine, nosilac Albanske spomenice i još tri ratna odlikovanja. Soldatovići vode poreklo iz Hercegovine.

 

http://www.vesti-online.com/Vesti/Drustvo/471651/Dirljiva-prica-o-jedno-srpskom-vojniku-i-njegovom-psu

 

Comments are closed.