Као одговор на Друго заседање АВНОЈ-а, демократске снаге у Југославији организују Светосавски конгрес у селу Ба, 1944. године на коме су одбачене одлике АВНОЈ-а. Башко саветовање је званично почело 26. јануара 1944. коме је присуствовало 294 делегата, представника свих политичких партија Краљевине Југославије осим комунистичке на чему је и темељило свој легитимитет.  Донета је декларација од 18 тачака између којих издвајам:

Конгрес  остаје  својим  одлукама веран свом  врховном  заповеднику Њ. В. Краљу Петру II Карађорђевићу и уставном и законитом поретку Југославије.

Конгрес констатује да је Краљ Петар II Карађорђевић народни краљ по уставу и законима Југославије, и да је он по њима обавезан на вршење свих краљевских дужности.

Конгрес је најодлучније осудио акцију комунистичке странке Југославије, која се својим одлукама на заседању у Јајцу 1943. одвојила од општенародне линије, створила своју партиску војску и чине напоре да гуши државни и уставни поредак, дограби власт и заведе диктатуру у Југославији.

И поред тога, имајући у виду ситуацију на међународном плану, и договоре великих сила донете на Техеранској конференцији, монархија у Југославији је била осуђена на пропаст независно од тежњи њених народа а првенствено Српског који је дубоко био одан својој народној династији и монархији.

На изборима за Уставотворну скупштину, одржаним 11. Новембра 1945. године, листа Народног фронта однела је победу, под велом сенки ћоравих кутија. На првој седници Уставотворне скупштине донесена је Декларација о проглашењу ФНРЈ, којом је и формално укинут монархистички облик владавине и на овај начин је озакоњен терор нових комуностичких власти спровођен од ослобођења па све до организовања поменутих избора, а исто тако остварила се и нова подела свера утицаја у послератној Европи.

Евидентно је да је монархија у Југославији укинута насилно, нелегално, уз помоћ веште политичке манипулације, подржане терором нових прелазних власти према свим елементима друштва који би се могли окарактерисати као реакција, подржани првенствено Совјетском Црвеном армијом у данима ослобођења и индолентнтним ставом и незаинтересованошћу западних сила, Велике Британије и Сједињених Америчких Држава према будућем облику друштвеног и државног уређења у Југославији.

Нова Југославија је поставила своје темеље на хумкама, политичких и идеолошких противника новог режима и свих оних угледних грађана који су могли да подигну свој глас против новог републиканског, комунистичког облика државног уређења који није имао никакво утемељење у традицији и култури Српског народа. У тим хумкама је сахрањена и демократија у свом појавном облику уставне парламентарне монархије, која је произашла кроз 150 година дугу борбу Српског народа за коначно ослобођење и културно, географско и политичко уједињење свих крајева у којима живе Срби, у једну јединствену државу коју ће водити династија која је проистекла из народа у оним тренуцима када је почињало да се гради ово велико дело. Како је Српска династија своје упориште темељила на историјском праву које јој је сам народ  даровао, нови режим морао је да уклони све народне прваке јер су управо они били главни ослонац монархизма као изворног и народног облика државног уређења у Србији како у новом веку тако и у целокупној историји.

Комунистичке власти су како би одржале свој новоуспостављени поредак почеле са експресном продукцијом радничке класе, и систематским уништавањем села, што се види кроз процес национализације пољопривредног земљишта и аграрне реформе који су до крајњих граница уситнили сељачки посед и довели га на руб егзистенције. Градови су се правили стихијски, индустрија се развијала по кључу, инфраструктура је слабо развијана, што је све довело до колапса привреде у каснијим годинама. Како би опстала, земља се задуживала првенствено на западу, и тиме потпала под његов утицај и постала експонент западне политике у односима са СССР ом , земљама трећег света и несврстанима.

У оваквој ситуацији монархија у Југославији није имала никакве шансе за обнову јер је нови режим био у служби западних сила и у потпуности је одговарао њиховом интересу, да се под плаштом комунизма моделује један марионетски режим који ће обављати задатак окупљања несврстаних земаља у посебан блок како оне не би по аутоматизму пришле СССР у и на тај начинојачале његову позицију у Хладном рату.

Падом Берлинског зида и распадом СССР а, ситуација се мења. Како је комунистичка Југославија одиграла своју мисију и више ником није била потребна. Економски несамостална, брзо се урушила у сопственим слабостима, које су се огледале у нерешеном националном питању и сепаратистичким тежњама појединих народа и покушајима ревидирања постојећег система у смеру тржишне привреде и демократије које њено комунистичко руководство није могло да реши, већ је слепо бранило своју идеологију верујући у могућност чуда и опстанка режима независно у односу на могуће последице.

Успостављањем вишестраначја, посетом Њ.К.В. Престолонаследника Александра II Србији, поново се пробудила у делу српског друштва жеља за успостављаењм старог поретка и указала се реална шанса за повратак монархије. Неспремност лидера опозиције и недостатак визије у ком правцу желе да иду, њихово неискуство, унутрашња подељеност и сукобљеност нових демократа произашлих из либералних струја комунистичке партије и старих патриота оданих монархизму и изворној демократији довела је до расипања народне енергије за читаву наредну деценију у којој ће Српски народ доживети огромна страдања и моралну штету као никад у целокупној својој историји. Нови националисти изашли испод мантре и у костимографији комунистичких филмова задали су већи ударац монархизму од саме пропаганде њених противника. У целокупном овом замешатељству, огромној економској кризи која је произвела и моралну народ је у потпуности смео с ума велика питања и свео се на размишљање о пуком преживљавању.

У пост петооктобарској Србији, долази до одређене нормализације друштвених односа и повратка Њ.К.В. Престолонаследника Александра II у своју отаџбину. После почетног усхићења долази до значајног пада вере народа у повратак монархије. Како су се наде у брзи препород друштва губиле и народ је кренуо да запада у летаргију и апатију по свим политичким питањима. Нове, младе генерације показују одсуство интересовања за питње државног уређења Србије и приче њихових предака слушају као приповетке из давне прошлости. Поједине групе људи и поред свега улажу максималне напоре у покушају да се промовише идеја монархије, што наилази на препреке, као материјалне тако и сваке друге врсте.

Исто тако самтрам да се један од кључних проблема српског монархизма налази у томе што наша монархистичка елита није учинила готово нитша, изузимајући часне појединце, за повтатак монархије, већ је искључиво гледала лични интерес. Градивши своје каријере у оквиру постојеће републике, представници ове елите су стекли бенефиције којих нису спремни да се одрекну, из личних и себичних побуда, а зарад остваривања неког будућег магловитог циља, дајући тиме легитимитет оваквом систему. Декларативно остајући монархистичка, ова елита је постала баласт разједињеним монархистима, уместо да их обједини и поведе ка остварењу ове идеје, значајно је допринела њеном урушавању.

Milos2

Милош Павковић, члан Статутарне комисије, члан Извршног одбора и председник ГО Београд Удружења Краљевина Србијa

http://kraljevinasrbija.com/licni-stav-problem-srpskog-monarhizma/?lang=sr#more-3312

Comments are closed.