Апстракт: Официрски бој на коти Мачков камен (к.925) на пл. Јагодња, снаге Прве српске ар­­мије воде од 18. до 22. септембра 1914, у Битки на Дрини (6. септембар – 15. новембар 1914). Аустроугарска Балканска војска форсирала, 8. септембра, р. Дрина на одсеку реке Љу­бовија – Зворник, нападајући одбрамбени фронт Треће српске армије. Нападач је дво­стру­ко јачи. Командант а-у Балканске команде, чак лично командује и елитном 6. армијом. На­мерава да већ 9. септембра, заузме планински гребен Гучево – Борања – Јагодња – Со­ко­л­ска планина и да јурне ка Ваљеву. Међутим, Трећа армија у одступању, пружа жесток от­пор на сваком гребену и чуки. Ни до 15. септембра, Поћорек не избија на цели гребен. На ле­во крило Треће армије, утом пристиже Прва српска армија из Срема. Управо тог дана, ско­ро из покрета, врши противудар на 16. корпус 6. армије, на сектору Соколска планина. До 17. септембра, Прва армија разбија десно крило 16. корпуса и избија на падине пл. Ја­го­д­ња и њене врхове Мачков камен и Кошутња стопа. Сутрадан, 18. септембра, српски пу­ко­ви крећу у напад на ове врхове. Међутим, Поћорек одлучује да их брани без обзира на жрт­ве. Развија се најкрвавији судар ових војски у целом Првом светском рату – Бој за Ма­ч­ков камен. Прва српска армија у боју на Мачковом камену 18 -22. септембра има из­ба­че­них из строја 8 018 људи. У свим борбама од 14 – 22. септембра, 11 490 људи. Губици у офи­цирском кадру су – страшни. Најтрагичније је у Дунавској I која практично остаје без офи­цира команданата пукова и батаљона. Мајори и капетани преузимају команду пу­ко­ви­ма, потпоручници и поручници батаљонима, а наредници четама! Ово је исказ бес­при­мер­ног пожртвовања српских официра у историји савременог ратовања. Официри су испољили не­виђени борбени морал и висок кодекс официрског кора у овим, од почетка аустро­угар­ско – српског рата, најкрвавијим борбама. Тврдимо, најкрвавијим у читавом рату. У овом по­гле­ду слажемо се са аустроугарским командантима. Српски официри одбрану чине не­ви­ђе­но жилавом. Јурише невиђено смелим. Са величанственим јунаштвом, стално предводе још жеш­ће нападе и противнападе.

У краткотрајној нападној и одбрамбеној фази, аустроугарска 6. армија има више од 30000 избачених из строја. Изнуреност трупа им је у сваком погледу: бројчаном, моралном, ма­теријалном. Правилно поступање Срба са заробљеницима, чини да је бекство војника, чак и официра – масовно. Команда а-у Балканске војске доживела шок и очајање. Није има­ла снаге за настављање напада. Поћорек свежих снага – нема. Дана, 25. септембра, свим је­ди­ницама наређује – стоп и одбрана. Укопавање.

Овај бој често се у историографији назива – битком. Према значају, за нападни фронт српских и одбрамбени аустроугарских снага, може се назвати – БИ­ТКА[1]. Строго узев­ши, према величини снага и мерилима Ратне вештине (Ратоводства), то је – БОЈ.

Кључне речи: Мачков камен, Кошутња стопа, Перуника, Нешино брдо, Шанац, Липничка гла­вица, Српска војска, Штаб Врховне команде, пук, батаљон, бригада, дивизија, пе­ша­дија, ко­њица, артиљерија, фронт, напад, одбрана, повлачење, пробој, губици, бор­ба, бој, опе­ра­ци­ја, ко­ман­­дан­ти, војници; пр­ви, други, трећи позив; аустро-угарска војска.

ОПЕРАТИВНА СИТУАЦИЈА НА ФРОНТУ ПРЕ БИТКЕ НА МАЧКОВОМ КАМЕНУ

Официрски бој на Мачковом камену, вођен је у склопу Битке на Дрини (6.септембар до половине но­вембра 1914). Носилац борби на Мачковом камену је Пр­ва срп­ска армија. Она је носилац дејстава  и у офан­зи­ви преко р. Саве у Срем, у Срем­ској опе­ра­цији (од 6. до 13. се­п­те­мбра 1914). После Сремске операције Вр­ховна ко­ма­нда, 17. сеп­те­м­бра, враћа Шу­мадијску дивизију I  у матичну Другу армију. Јединице Пр­ве армије, не­сме­­тано, до 4 часа 14. се­п­­тем­б­ра, по­ву­чене су на десну обалу р. Сава. Одмах, уси­љеним мар­шем крећу у против удар, на аустроугарске снаге које су прешле р. Дрина и кре­нуле у дру­гу офанзиву на Краљевину Србију. Прва српска се позиционира на левом кри­лу Треће ар­мије, која је у кризи, притиснута снагама 15. корпуса 6. армије. Циљ Пр­ве српске армије: Кру­пањ – р. Дрина. Свом снагом напада на 16. корпус 6. армије и по­с­ле петодневних ош­т­рих борби нагони га на повлачење.

Планински венац, који се простире правцем северозапад-југоисток, Гучево – Борања – Јагодња – Соколска планина, циљ је обеју страна. Српске нападне снаге Прве армије желе да овладају њиме и сатерају а-у трупе у р. Дрина. Непријатељски 16. корпус (његова 18. ди­ви­зија са ојачањима брдско-планинских јединица) исту греду сматра пресудном за своју од­брану и избегавање потпуног пораза друге офанзиве, њихове елитне 6.армије, пре него се и развила. Аустроугари организују одбрану у одступању, смером север-југ. Гледајући са а-у стране, с лева на десно, на линији, Кошутња стопа (тт. 940) – Мачков камен (к. 925) – Пе­ру­ника – Разбојиште – к. 791 – Липничка главица (тт. 773) – Црнча брдо (к. 603) – Савић (к. 561) – р. Дрина. Перуника је коса која се на југ спушта према с. Поточани. Српско ко­ман­до­ва­ње (Врховна команда и команда Прве армије), додељују к. Мачков камен пресудни зна­чај. Наводно, он им надвисује трупе у нападу. Не схватамо зашто не узимају у обзир правац Кру­пањ – Дивљаковићи – к.596 – к.842, па северним краком с. Грујићи – Чавчићи (к. 806), а дру­гим јужнијим Кошутња стопа (тт. 940). Аустроугари, такође к. Мачков камен, дају пре­су­дни значај.[2] Наводно, западно од ове линије, немају војнотопографски погодну линију за од­брану све до р. Дрина. Имају најмање – три. И тако. Српска страна се спрема да свим сна­гама нападне тај ‘једини’ избор. Аустроугарска страна се спрема да свим снагама брани тај једини избор. Кад нема алтернативе, неминовно следи окршај до самоуништења. У так­вој ситуацији страда жива сила – трупни официри и војници. Тако је и било.

Прва српска армија (генерал Петар Бојовић) гони пет дана делове елитне 6.  ар­ми­је (командант генерал Оскар Поћорек, уједно и командант Балканске војске). Бојовић је убе­ђен да је непријатељ потпуно разбијен, што је било – нетачно. Прва армија је састава: Ду­навска дивизија I (4. пеш. пук I, 8. пеш. пук I, 9. пеш. пук I, 18. пеш. пук I, 4. пре­ко­број­ни пук, комора), Дунавска дивизија II (пуковник Милош Васић) (8. пеш. пук II, 9. пеш. пук II, 5. прекобројни пук, комора), Комбинована дивизија (придата 3. армији), Љу­бо­виј­ски одред од шест пешадијских батаљона (1. батаљон 5. пука III, 1. батаљон 10. пука III, до­пунски батаљон 4. прекобр. пука, допунски батаљон 7. пука II, батаљон Крушевачких ре­зе­р­вних трупа, батаљон Нишких резервних трупа, две батерије од 10 топова), Дунавски ар­тиљеријски пук I (1, 2, 5, 7, 8. батерија), коњичке јединице. „Према замисли Врховне ко­манде, Прва армија да се прикупи у рејону Пецка и дејствује у правцу в. Крупањ, у бок и по­задину непријатеља, односно у правцу Завлака и с. Осечина, уколико би овај продирао тим правцем и уопште да обезбеди правац Пецка – Ваљево.“ [3] Стање морала трупа команда Пр­ве армије цени овако: „Морално стање наших трупа…било је одлично. После оних сил­них маршева по онако рђавом времену при повлачењу из Срема и покрету преко Ваљева по­бе­да над непријатељем угушила је све друге осећаје, нико није осећао ни замор ни глад, све је то вратоломно јурило у борбу, залажући се до крајњих граница.“[4] На левом крилу ар­ми­је је Дунавска дивизија I: на линији с. Митрина Механа – Поточани  је 18. пук I и 8. пук I; ре­зерва у рејону Градина су 9. пук I и 4. прекобројни пук; као армијска резерва у рејону Ша­нац (к.723) 4. пук I. На десном крилу армије Дунавска дивизија II, која према линији Ко­шу­тња стопа – Мачков камен у првој линији поставља 9. пук II, 5. прекобројни пук и два ба­та­љона 8. пука II, са резервом дивизије од остатка 8. пука II на к. Нешино брдо. Оба­ве­ш­тај­но неоснован закључак команданата Прве и Треће (генерал Павле Штурм) српске ар­ми­је да је непријатељ разбијен и да га само треба гонити показао се погрешним и – веома ште­т­ним.

Ослабљене снаге 16. корпуса из 6. армије, распоређене су на одбрамбеном по­ло­жа-ју тт. Кошутња стопа – к. Мачков камен – Перуника – Липничка главица, дивизијска резерва за­падно у рејону Чавчићи. У дотадашњим борбама, до 16.септембра, само 16. корпус из­гу­био је преко 6000 људи. „Када су њихови положаји почели да падају један за другим, оп­ште повлачење на овом делу фронта било је неизбежно. Велики број војника је дезертирао, пре­давао се српским јединицама, или је, бесциљно, лутао шумама. Командант 16. корпуса био је приморан да проређене аустроугарске јединице повуче са неких положаја и ради скра­ћивања феонта.“ [5] Корпусна 18. дивизија (генерал Гојгингер), распореди на овом по­ло­жа­ју шест бригада. У првој линији, с левог крила 9, 7. и 6. бригада подржане са две ба­те­ри­је брдских хаубица. На десном крилу је 13. бригада на положају Совић (к. 561) – Црнча бр­до (к. 603). Резерва, 1. и 2. бригада у рејону Чавчићи (тт. 806). Аустроугари су довукли ог­ро­мну артиљерију, како за блиска, тако и за даљња дејства, као и борбу против не­при­ја­тељ­ске артиљерије (стручно: контрабатирање.нап.а). Са десног а-у крила распоред арти­ље­ри­је: дивизион на левој обали р. Дрина – дивизион на ушћу р. Велика река у р. Дрина – ди­ви­зи­он Липничка главица – дивизион Смајино брдо –  дивизион с. Грујићи – батерија тт. Ко­шу­тња стопа. У јеку боја, а-у артиљерија је додатно још више ојачана, чак и тешким по­са­д­ним топовима. Командант Балканске војске убрзано попуњава јединице и све резерве уба­цу­је на фронт 6. армије према Првој и 5. армије према Трећој српској армији. Одлучан да по­ложај одбране Мачков камен брани – по сваку цену.

ВОЈНОТОПОГРАФСКИ – ШТА ЈЕ МАЧКОВ КАМЕН?

Највиша тачка на поменутој линији а-у одбране је брдо Мачков камен (к.925 м), који са јужнијим узвишењем Перуника, чини војнотопографску целину у центру а-у одбране. Се­верније, коту Мачков камен подупире брдо Кошутња стопа (тт. 940) са испресецаним и по­шумљеним падинама. Јужни ослонац Камена је дубоко усечено корито, попут поточне кли­суре, Селеначки поток. Западније, од овог, је безимени поток, такође дубоко усечен у ре­љеф, као десна притока Селеначког који се улива у р.Дрина (западно од к. 343). Између то­кова ова два потока, изразитије тачке су, правцем север – југ: Перуника – с. Поточани – к.722 – к.612 – Јаворник – Оштрељ (к. 385). Сам Мачков камен је непошумљени таласати пла­то, који се налази на пласнинском врху у облику засечене купе, на висини 925 метара, вео­ма стрмих страна. Површина засеченог врха је једва око 500 квм (0,5 кв км). Само у за­вр­шној борби, 22. септембра, према аустроугарским документима, на платоу су, у више сло­јева, нашли мртвих преко 1200 аустроугарских и 800 српских официра и војника. Плато је, војнички гледано, брисани простор. Идеалан за покривање митраљеском ватром и кар­те­ч­ним и разорним гранатама артиљерије. Трупе са једне и друге стране ивице платоа су на, све­га, мање од 500 м растојања! У домету су свих расположивих врста оружја. Такође и свих врста оруђа. Једини голи плато у околном шумовитом пределу је, за даљинску и пољ­ску артиљерију, циљ као – на тањиру. Да и не говоримо, за ону трупу која успе да извуче то­пове на ивицу платоа и гађа пешадију „на картеч“[6]. Његове стране су зарасле у дубоку бу­кову шуму са шикаром. Такође, стране су исечене бројни планинским поточићима. Једи­но је источна страна, правцем Нешино брдо – Шанац (к. 723), условно и уско проходна. Про­ходнији за трупе је само сам гребен. Осталим правцима, уз много муке и врло тешко, са­мо за мале групе. Мачков камен је са северном к. Кошутња стопа повезан до два (2) ки­ло­ме­тра дугом, веома стрмом, косом. Та коса као и северне падине к. Мачков камен сте­ш­ње­ни су дубоким кањонима изворишта и тока два речна корита. На источним падинама је из­во­риште Ћумурана потока који се иа истоку у в. Крупањ улива у р. Ликодра. На западној стра­ни је извориште р. Велика река, која тече на југозапад и улива у р.Дрина. На спојној ко­си Мачков камен – Кошутња, може се развити само 1-2 батаљона. Пук – никако. Кошут­њу штити и скривени усамљени ћувик на самој коси, удаљен од врха к. Кошутња стопа на око 1,5 км, од к. Мачков камен на 500 м, чијим се држањем прострељује пешадија на коси са обе стране ћувика.

Све ово заједно, чини прави пакао за пешадију у покрету преко овог рејона. Посебно  у фронталном нападу. Команданти дивизијa Дунавске I и Дунавске II, у овој теренски крај­ној неповољности, изнашли су три, иоле повољна и једино когућа војнотопографска так­ти­чка правца. На десном крилу распореда, први правац Шанац (к. 723) – Нешино брдо – Ко­шу­тња стопа (тт.940) – Дебело Осоје. Овај правац, који изводи на главну тачку и тежиште а-у одбране, Србима омогућава пролаз само помоћним снагама јер води преко непроходног ко­рита потока Ћумурана. Други правац, у центру а-у одбране, који изводи на к. Мачков ка­мен, је Градина – Мачков камен (к. 925) – Смајино брдо – Чавчићи (тт. 806). Међутим, ни он ни­је великог капацитета за развој трупе, али ипак даје највише. Трећи правац, Ободњик – Се­леначки поток – Јаворник – безимени поток – Липничка главица (тт. 773) – тт.Чавчићи. Кли­сурасте обале Селеначког потока, тешко проходне падине главног гребена, омогућавају раз­вој малих снага – само помоћне.

БОЈ НА МАЧКОВОМ КАМЕНУ – ОВАКО ЈЕ БИЛО…

Светски чувен српски Официрски бој на коти Мачков камен[7] одвијао се овако…

18.септембар 1914, јутро. Према наређењу Бојовића  да Дунавска I и Дунавска II, на­с­таве гоњење „побеђеног непријатеља ка Дрини“, ове дивизије Прве армије полазе у на­пад на запад, у правцу к. Мачков камен. Поред огромне испресецаности земљишта, покрет и развој трупа за напад омета јака киша и веома густа магла. Дунавска дивизија II упућује на Мачков камен у првој линији, 5. прекобројни и 8. пук II, а дивизијска резерва орјен­ти­са­на према десном крилу распореда дивизије је 9. пук II и креће се иза 5. прекобројног. Зато, ка­сније ова дивизија неће моћи ништа да издвоји за армијску резерву. Трупе се крећу угла­в­ном гребеном што доводи до нагомилавања. То су осмотрили а-у осматрачи. Српске трупе се нађу под унакрсном, веома снажном, артиљеријском ватром. Посебно са к. Мачков ка­мен, ћувика између к. Мачков камен и тт. Кошутња стопа. Затим артиљерија иза положаја а-у трупа са к. Смајино брдо, тт. Липничка главица. Чак и са леве обале р. Дрина (109. бри­га­де која је 17.септембра протерана преко реке од стране Коњичког пука Прве армије.нап. ЖРП). Због несналажења на терену, командант 5. прекобројног пука је известио команданта ди­визије, а овај команданта армије, да је његов 3. батаљон заузео плато Мачков камен, а да се непријатељ повукао па задржао на коси према тт. Кошутња стопа. Под горе описаним уда­ром а-у артиљерије нашле се и снаге Дунавске I које се развијају и подилазе линији Лип­ничка главица – Мачков камен, на левом крилу армијског фронта. Са 8. пуком I и 18. пу­ком I у првој линији, напада на линији Липничка главица – Мачков камен (јужно). Свој 9. пук I задржава у рејону Градина у дивизијској резерви, а 4. пук I шаље у армијску резерву у ре­јон Шанац. Њен 8. пук I веома млитаво напада на тт. Липничка главица, а 18. пук нешто ја­че, али недовољно, правцем Мачков камен. Коњички пук је на р. Дрина на линији Лазин вис (тт.752) – Врбани – захват пута североисточно од в. Љубовија – с.Соколине. Љу­бовиј­ски одред остављен на линији Прослом (к. 662) – Баре (тт.976) јужно од в. Пецка, у захвату пу­та Пецка – Љубовија. Прва армија је тако слабо напала да је а-у команда 16. корпуса, ово схва­тила као први дан предаха после непрекидних одступних борби, од 13. септембра. Она га искористи за одмор, сређивање и допуну својих јединица.

clip_image001  karta

 

 

 

Карта 1. 1914. септембар 18-22. Бој на Мачковом камену (допуна, обрада ЖРП)

 

 

 

19. септембар, рано јутро. Бојовић ујутру доби извештај о неуспеху претходног да­на. Наређује напад обе дивизије. Дунавска II напада 9. пуком на десном крилу на тт. Ко­шу­т­ња стопа, на левом крилу дивизије 5. прекобројни и два батаљона 8. пука у центру ар­миј­ског фронта на к. Мачков камен. Дунавска I са 18. пуком I ојачан са две пољске батерије по­дилази к. Мачков камен с југа из правца Перуника, а 8. пук I са брдском батеријом од к. По­точани на тт. Липничка главица. На утврђену 7. а-у брдску бригаду на ивици платоа кре­ће у напад 5. прекобројни пук Дунавске II. Официри командују: „За мном јунаци! Ура!“ Стр­мина као уза зид. Одозго убитачна пешадијска ватра и артиљерија. Време суморно: јака ки­ша и магла. Српски напад заустављен. У бој улази и 9. пук II Дунавске II. Ређају се напад за нападом ова два српска пука. Отпор 7. бригаде несвакидашње – жесток. Њихова артиље­ри­ја бесомучном баражном ватром поклапа 18. пук I Дунавске I и цело лево крило Дунав­ске II. Због тога 18. пук рокира ближе Дунавској II. На овом делу фронта Срби се враћају на полазне положаје. Напад 8. пука на тт. Липничка главица није успео: застао је на левој оба­ли безименог потока притоке Селеначког потока.

19. септембар, поподне – ноћ. За поподневни напад у борбу уведен и 9. пук I који се уба­цује у распоред 5. прекобројног. И аустроугар се ојачао: 7-му брдску ојачавају делови 6.  бри­гаде. Огорчене борбе за Мачков плато трају преко три часа. Српски официри, сви до јед­ног су испред својих трупа. Чује се само команда: „За мном, јунаци! Ура!!“ На платоу, 5. и 9-ти пук I сламају отпор непријатеља и запоседну цео Мачков камен и настављају го­не­ћим одељењима низ западне литице. Аустроугари крећу у против напад. Срби их од­би­ја­ју, наносе им велике губитке и нагоне елитну 7. брдску на бекство у руљи. Утом аус­тро­уга­ру 7-ме усиљеним маршем стиже 1. бригада из рејона тт. Чавчићи где је резерва 6. армије. Они нападају гонећа одељења српска, али нису успели да се успу уз литице на плато. На Ма­ч­ковом камену је Србин. На десном дивизијском крилу 9. пук II напредује на тт. Ко­шу­тња стопа, потискује 9. а-у бригаду. На левом крилу фронта 18. пук I избија на Пе­ру­ни­ка – Разбојиште. (Како стоји у српским борбеним извештајима, ноћ, киша и магла, спречили су даље гоњење и напад свих снага. И то је у реду. Али, извиђање? То није у реду. Оно се мо­ра вршити у свим метео, земљишним и временским (доба дана-ноћи, атмосферилије) ус­ловима. Само се прилагођава снага извиднице. Посебно за непријатељем који – бежи. Због изостатка овог задатка, Срби нису знали да су потпуно разбуцали швапску елитну 7. брд­ску бригаду која је специјално обучавана за ратовање у планини. Дакле, величина срп­ског успеха била је далеко већа него су је српски дивизијари и Бојовић – искористили. Они на­ређују да се тек сутрадан настави гоњење потученог непријатеља. Истовремено, не­при­јатељ, командант 16. корпуса, хитно довлачи све своје резерве и све снаге своје 18. ди­ви­зије, са само једним циљем: Мачков камен! Он га види као питање живота или смрти ње­говог целог корпусног фронта одбране. Спремала се нова Мачкова кланица. Поћорек ку­ка Врховној команди у Бечу: и 5. и 6. армија и Комбиновани корпус ништа не постижу, а ско­ро сви батаљони су ми преполовљени. Овог дана Бојовић на свом армијском фронту од де­лова Дунавске I оснива нову формацијску целину – Љубовиј(ђ)ски одред[8]. Задатак: за­тво­ри­ти правац в. Пецка – в. Љубовија, веза са Ужичком војском јужно. Састав: Комбино­ва­ни пук крушевачких резервних трупа – део; допунски батаљон; трећи позив дивизије. Ко­ман­дант: коњички пуковник Ђорђе Ђорђевић.ком.ЖРП)

19/20. септембар, ноћ. Дуж целог положаја на к. Мачков камен, целу ноћ траје пу­ш­карање са једне и друге стране. Положаји су понегде тако близу (до 30 метара!), да вој­ни­ци с обе стране међусобно и опште. Они се или „часте“ псовкама или питањем за фамилију. Ако су а-у хрватски војници, који се увек против Срба жучно боре него елитни војници аус­тријске или мађарске националности, онда су само – оштре псовке. Ова ватра из пушака, а повремено и митраљеза и по која топовска граната, везују и једне и друге за место где су се затекли по паду мрака. Нису могли да се прегруписавају. Могли су само привлачити по­ја­чања из дубоке позадине. Према ситуацији по паду мрака, Срби се спремали да сутрадан на­с­таве гоњење, а Швабе да наставе да се бране.

20. септембар, ујутро. Густа магла на к. Мачков камен. Због блиског растојања од по­ложаја непријатеља (негде свега 30-50 м) и сталног борбеног додира са непријатељем 5. пр. пук се није успео рокирати иза 9. пука, како је планирано. Аустроугарска 1. бригада, до­ла­зи из резерве и косом и гребеном, са севера, од тт. Кошутња стопа, напада војнике 9. пука I и 5. прекобројног. Дочекана је плотунском ватром и српским бомбама „крагујевкама“[9] ко­је сеју ужас и панику међу нападачима. Напад је одбијен, а војници у плавим униформама се разбежали. Плато се заплавео, потпуно покривен лешевима. Густа магла подно платоа, спре­чава Србе да врше гоњење. Командант и официри 16. корпуса драконским мерама за­ус­тављају своје војнике који су у паничном бекству  и враћају их назад. Позадно а-у офи­ци­ри рукују митраљезима и рафалима пуцају испред и по гомили у бекству све док се не заус­та­ви. Онда прикупљају остатке растројених батаљона и опкољавају Мачков камен. Ко­ман­дант а-у корпуса обједињава сву артиљерију постављајући је тако да остварује унакрсну ва­т­ру по платоу. Артиљерија дејствује убитачно и са више тачака. Српска артиљерија од­ли­чно дејствује по а-у пешадији. Али, не може да контрабатира по а-у артиљерији, због кра­т­ког домета и неповољнијег војнотопографског положаја батерија. Доноси се одлука да се то­пови 5. батерије Дунавског артиљеријског пука I, рукама војника извуку на врх, на Мач­ков камен. Иза ње одмах такође извучена је на исти начин и 2. српска батерија. То само Ср­би чине: пешак и артиљерац у истом рову. Аустроугари шокирани. Али, српска артиљерија тр­пи губитке од а-у далекометних топова по својим положајима на котама Нешино брдо, Ша­нац и Бранковац (1, 7, 8. батерија). Српска пешадија, предвођена официрима испред стро­јева и командом „За мном, јунаци!“, креће у противнапад правцем Кошутња стопа. Зна­чајно су а-у потиснути. Онда а-у залежу у већ унапред уређене ровове и митраљеска гње­зда. Три пута српски официри и војници стижу до првих ровова „плаваца“. Онда уследи стра­шна артиљеријска ватра и мора се назад. Аустроугарски официри наређују топовску паљ­бу и по својим војницима измешаним у борби прса у прса са Србима!? При трећем срп­ском нападу, због утиска да су опкољени, код дела српских војника настаје метеж и не­уре­д­но повлачење ка к. Мачков камен. Мачков камен остаје чврсто у српским рукама. На де­с­ном крилу фронта, 9. пук II ДД II, предвођен официрима, два пута напада кључни положај – усамљени безимени ћувик, између Мачковог камена и Кошутње стопе. Враћа се на по­ла­з­ни положај. На левом крилу армијског фронта, 8. пук I ДД I, неуспешно је нападао на три­го­нометар Липничка главица. Враћа се на полазни положај.

20. септембар, 15 часова. Пошто је Мачков камен у српским рукама, главнина срп­ских снага, усмерава свој напад правцем тт. Кошутња стопа – к. Смајино брдо (кота за­па­д­но позади а-у положаја.нап.ЖРП). Са југоисточне стране напада 5. прекобројни, под чију ко­ман­ду је стављен привремено и 9. пук I, јер им је командант пуковник Панта Грујић у пре­дво­ђењу једног јуриша тешко рањен. Из источног правца нападају 9. пук II и два батаљона 8. пука II. Јужније, на левом крилу, 18. пук I, врши напад правцем Перуника-Разбојиште. Ау­строугар доби појачања и у противнапад креће: 1. бригада, 2. бригада (главнина), 6. бри­га­да (ојачана), Комбинована хрватска бригада (пола). Удари свом снагом на положаје Срба. Циљ свих ових снага: Мачков камен! Масовно користи „дум-дум“ [10] метке. Српски војници то посебно мрзе: код кога а-у нађу тај метак, следи пресуда на лицу места. Зато га а-у вој­ни­ци кришом од официра бацају из својих фишеклија. Наши војници и официри га сма­тра­ли „метком безчашћа и страшног Богохулног злочина“ [11]. Тако, на падинама к. Ма­ч­ков ка­мен, долази до сусретне борбе: истовремено Срби крећу у напад, а-у у про­тив­напад.

20. септембар, око 17 часова. Срби су на измаку снага и са положаја на западној стра­ни Мачков камен, повлаче се на његов плато. Непријатељ се пење на ивицу платоа. Али, четири топа 5. батерије, извучена на рукама артиљераца и пешадинаца у ровове на ис­точној ивици платоа, отварају брзу картечну паљбу са мање од 500 м даљине. Одмах уни­штавају неколико а-у митраљеских одељења. Ватрена олуја шрапнела прави покољ ме­ђу стројевима из 4. батаљона 25. пука. За 15 минута брише га из бројног стања: гине преко 300 војника. На јуриш креће 5. прекобројни пук и остварује почетни успех. Али, мораће за­стати јер је десно од њега 9. пук I, попустио пошто им, после команданта, гине и за­сту­п­ник команданта потпуковник Велимир Михајловић. На правцу овог пука, убачен је из ре­зерве батаљон 18. пука I, који подржан топовима 5. батерије, прихвата 9. пук I, зауставља а-у, потисну их назад и поврате своје полазне положаје. Међутим, и на десном српском кри­лу на правцу Кошутња стопа, 8. и 9. пук II ДД II, после неуспешног јуриша, неуредно се по­влаче источно на к. Нешино брдо. Привлачењем, из армијске резерве, 4. пука I на к. Не­ши­но брдо  и једног његовог батаљона на десно крило 9. пука II у повлачењу, исто је за­ус­та­в­љено. Такође из резерве, ближе коти Мачков камен, привучен је 4. прекобројни пук. Чи­та­во време борби, бесомучно бије а-у артиљерија са више положаја: тт. Кошутња стопа, с. Гру­јићи, к.Смајино брдо, тт. Липничка главица, с леве обале р. Дрина на оштрој окуци реке на север (ово је артиљеријска батерија а-у 109. бригаде, коју Коњички пук протера преко р. Дрина.нап.ЖРП). Српској артиљерији главни циљ је непријатељска пешадија. Кон­тра­ба­ти­ра­ти по а-у артиљерији је стални циљ српске артиљерије, али је отежано, што због магле, што због одличног маскирања а-у артиљерије.

20. септембар, до 19 часова. Српска позиција је спашена захваљујући само неу­стра­шивој борби 5. прекобројног пука који, као стожер, делује стабилишуће на остале пу­ко­ве. Такође, захваљујући крајњем официрском пожртвовању у вођењу трупа у свим пу­ковима прве линије, спречен је метеж и паника. Пети пук запоседа највишу избочину на к. Мачков камен и ставља поново под надзор цео плато. Јуриш преко платоа потпуно по­кри­веним лешевима „плаваца“, али и наших, тежи је него јуриш преко камењара: мртва те­ле­са измичу и клизе испод ногу. Залеже се међу лешеве о које добују нови куршуми не­при­ја­тељске пешадије. Беспримерно самопожртвовање српских официра, подршка ар­ти­ље­ри­је чак и из пешадијских ровова, убацивање армијских и дивизијских резерви, учинило је да су српске трупе сређене, фронт стабилизован. Пред сам мрак, Срби поново прелазе у на­пад. Тежиште напада врше 5. прекобројни, 9. пук I, 9. пук II. Мачков камен, ојачан је из­вла­чењем и 2. батерије Дунавског артиљеријског пука I, на плато коте. Аустроугари су про­те­рани назад иза к. Мачков камен на линију: к.Смајино брдо – Кошутња стопа (коса према к. Мачков камен) – извор потока Ћумурана. Међутим, напади 18. пука I ДД I на правцу Пе­ру­ника – Разбојиште и 8. пука I ДД I на правцу Јаворник – Липничка главица, готово да а-у тру­пе нису ни осетиле, јер су правци били војнотопографски скоро непролазни. Трупе су из­морене, измешане и пада мрак.

20.септембар, ноћ. Падом мрака настаје затишје и траје до зоре. Само по негде пуца снај­пер са обе стране. Војници у заклонима и увалицама заложили ватрице да се колико – то­лико загреју. Плато Мачков камен делује стравично чак и за војнике и официре ветеране из Првог и Другог балканског рата. Српске трупе имају велике губитке (чете су спадале на све­га до 80 војника.нап.а). Посебно у официрском кору. У свим пуковима број официра је / пре­половљен. Четама (пет) у 9. пуку ДД II, али неретко и у другим, командују наредници (По формацији Српске војске ово су официрска места. Такође, батаљонима потпоручници и поручници, пуковима мајори и по неки потпуковник.нап.ЖРП). Упркос томе, Прва српска ар­мија је, и поред страшне скоро самоубилачке аустроугарске упорности, успела да одржи сво­је положаје. Али је цена била – превисока. Морало се нешто у употреби снага, хитно – ме­њати. (Стални српски проблем је топографска скученост нападних тактичких праваца и услед тога, употреба јединица једна за другом, а не једна поред друге, чиме се једино ко­ри­сти сва снага њена. Дакле, морају се изнаћи нови правци дејства, пре свега у проширењу уку­пног капацитета који могу да приме у развоју трупа. Ради јасноће читаоцима: не мо­же се у  одбрану брдашце послати батаљон, већ највише једна чета: нема места за све вој­нике да направе ровове (положаје) један поред другог. Или, ако су у нападу, да иду један по­ред другог у стрељачком строју, на најмањем одстојању 10 м војник од војника. Решење овог проблема, први је понудио командант Дунавске дивизије I који је Бојовићу команданту Пр­ве армије, предложио да једна дивизија напада досадашњим правцима , а да друга ро­ки­ра северније и нападне из правца в. Крупањ – Дивљаковићи (к.532) – тт. Кошутња стопа, мис­лимо да треба додати и надаље с. Грујићи – к. Смајино брдо. Мишљења смо да је овај пра­вац требало употребити од почетка боја. Бојовић – оклева. Он само наређује ко­ман­дан­ту ДД II, да извиђа овај правац, а да настави 21. септембра по старом. Ипак, Бојовић из­вештава Вреховну команду о овом предлогу. Она тек 21. септембра пред вече, одобрава Бо­јовићу овај предлог. Бојовић наређује да Дунавска I смени Дунавску II а да ова крене у пра­в­цу Крупањ, са готовошћу за напад из тог правца 22. септембар, 10 часова. Испо­ста­ви­ће се да је драгоцено време изгубљено.ком. ЖРП)

Код аустроугарске војске губици у војницима су далеко већи, а значајно и код официра. По­себно су а-у кивни на српску артиљерију, а међу њима на 5. батерију. Српска артиљерија је, иначе, дејствовала са положаја: к. Мачков камен (две[12] батерије: 5. а овог дана и 2. ба­те­рија пребачена напред са положаја Градина.нап.ЖРП), Нешино брдо (једна), Бранковац (че­тири). О дејству српске артиљерије аустроугарски командант 16.корпуса пише да је од­ли­чно и надмоћном ватром подржавала пешадију, али да је била и веома активна у кон­тра­ба­тирању (гађању њихове артиљерије.нап.а). О стању својих трупа, он извештава Поћорека: „…које су у 14-дневним борбама, често без официра и са знатно смањеним бројним стањем, сти­гле на границу своје физичке моћи“[13]. Ипак, командант а-у 18. дивизије наређује, за 21. сеп­­тембар, напад свим својим снгама на к. Мачков камен.

21. септембар, јутро. Мирно јутро над к. Мачков камен. Магла вије у густим повес­ми­ма (вуна на кудељи за предење вуне.нап.а): час се мало види, а кад падне повесмо, ни на ко­рак – ништа. Официри процењују да је извиђање – немогуће. Не знају да је аустроугар до­бра­но побегао назад према с. Грујићи, к. Смајино брдо и тт. Чавчићи. Срби преморени и про­ређених редова. Да су знали, прошао би их умор. Преостали официри држе пуну при­пра­вност пешадинаца 5. прекобројног и 9. пука II, као и артиљераца 2. и 5. брзометне пољ­ске батерије. Гледајући изгинулу масу „плаваца“, веровали су да је а-у одустао од даљих на­пада на Мачков камен. Нису знали да је, претходног дана, командант а-у Балканске вој­ске, који је чак преузео непосредну команду и над 6. армијом, одлучио да му је Мачков ка­мен бити или не бити за цео одбрамбени фронт. Поред већ присутних трупа, на правац Ја­год­ња – Соколске планине, баца све расположиве резерве. Довлачи и брдско-планинске бри­гаде. Потпуно небитно по коју цену у живој сили. Овог дана, у рано јутро, извиђачи 5. пре­кобројног пука у а-у позадини, у рејону к. Смајино брдо, уочавају покрете трупа. Ко­ман­дант овог пука, коме је потчињен и 9. пук I, наређује да 1. батаљон овог пука крене у пра­вцу Кошутња стопа. Батаљон је дочекан снажном пешадијском и артиљеријском ват­ром. Аустроугари прелазе у гоњење овог батаљона који, не само што прелази у повлачење, него уздрма и војнике осталих батаљона свог 9. пука који се дижу и крећу уназад са својих пред­њих положаја. Опет до изражаја долази пресудна пожртвованост официра 9. пука I. Они задржавају пук и уз пристиглу помоћ 9. пука II, врше противнапад и враћају свој пук на претходне положаје.

21. септембар, 10 часова. „Плавци“ крећу у силовити напад, уз претходну ура­ган­ску артиљеријску припрему са свих положаја артиљерије, дуж фронта 18. дивизије и оја­ча­ња. Три напада српски војници, са положаја на западној ивици платоа, одбијају и одо­ле­ва­ју. Сваки пут наносе нападачу огромне губитке. Аустроугари јуришају као помахнитали. Гу­бици им ништа не значе. Напад понављају и на 9. пук I, дејством пешадије са ћувика на из­вору потока Ћумурана и артиљерије из рејона к. Смајино брдо. Пук се по други пут по­вла­чи. Опет, пожртвовано, официри свих нивоа, успевају да среде пук и да га задрже у ре­јо­ну положаја. Аустроугари крећу у трећи напад на овај пук, још жешће. Одмах бива рањен за­ступник команданта пука мајор Петар Маџаревић, већ трећи официр на овој дужности у са­мо четири дана! Млађи официри не успевају задржати пук и он напушта свој део по­ло­жа­ја на северном делу к. Мачков камен. Самоиницијативно командант 4. пука I улеће, развија свој пук, прихвата 9. пук I и зауставља га у повлачењу, Потом прелазе заједно у против­на­пад и враћају непријатеља назад, али не сасвим са североисточне стране к. Мачков камен.

21. септембар, после 12 часова. Задивљујућом снагом непријатељ напада. Иза под­не­ва докопао се ивице платоа. Картеч 5. и непосредно иза ње 2. батерије, коси непри­ја­тељ­ске редове. После жилавог отпора, северни део платоа, где се налази положај 5. батерије, па­да трећи пут непријатељу у руке. Због трећег повлачења 9. пука I, топови 5. батерије се на­шли између два стрељачка строја. Артиљерци, са повађеним затварачима и преосталом му­ницијом, утрчавају на положај 2. батерије која брзом паљбом картечом покрива ос­тав­ље­не топове 5. батерије и а-у пешадије која надире преко вишеслојне гомиле лешева својих вој­ника. Међутим, 2. батерија утроши све своје гранате, затим извучене гранате 5. батерије, као и 8. батерије, која је упућена као појачање на Мачков камен, али не успева да поседне по­ложај због јаке а-у ватре. Али шаље гранате 2. батерији. Српска и аустроугарска не­пре­ки­дна топовска ватра усмерена на Мачков камен је тако јака, да одбацује војнике од тла. Са сто­летних букава падају гране и лишће као у касну јесен. Букве су заштита за српске вој­ни­ке. Српски и аустроугарски војници су збијени на несхватљиво малом простору. Многи вој­ник, са обе стране, пада од кише шрапнела. На самом врху к. Мачков камен, 5. прекобројни ус­пешно одбија све нападе ојачане 6. бригаде, упркос попуштања 9. пука I који је на ње­го­вом десном крилу. Још јужније, на левом крилу армије, 8. пук I, успешно одбија нападе 13. бри­гаде из правца Црнча брдо (к.603) – н.н. поток – к. Јаворник.

21. септембар, 16.30 часова. Команда а-у 16. корпуса, процењује да мора заузети Ма­ч­ков камен, пре него истрошеним српским снагама на овом положају пристигну по­ја­ча­ња, која су на путу из позадине (Нису знали да Прва армија нема више никаквих резерви. ком.а) Зато, у 16.30 ч, свим снагама креће у напад на Мачков камен. Српски 5. пре­ко­­број­ни, 8. пук I, 18. пук I, успешно одбијају све нападе ојачане 6. бригаде и 13. бригаде.

 21. септембар, 18 часова. Аустроугари из правца тт. Кошутња стопа, врше по­сле­д­њи јуриш овог дана. Опет, на десном крилу 5. прекобројног пука, попушта 9. пук I и пре­лази у нагло повлачење, тако да положај 5. батерије, са топовима без затварача,  поново за­у­зима непријатељ. Северни део платоа Мачков камен заузима а-у. Такође опет, 4. пук I, спа­шава ситуацију. Српски војници, пред којима су сви командујући официри пука, ба­та­љона и чета, а подофицири испред водова и одељења, поново прелази у противнапад. Че­т­врти пук I креће у противнапад купећи уз пут делове 9. пука I, одбацује аустроугаре и вра­ћа изгубљене положаје. Спашава само два топа 5. батерије јер је друга два (и ако не­упо­т­ребљиви без затварача.нап.а) непријатељ већ одвукао са коте. Артиљерци постављају зат­вараче и одмах дејствују картечом на непријатеља који је окренуо леђа. Изравњавањем по­ложаја са 5. прекобројним лево, сектор фронта у рејону к. Мачков камен је стабилизован.

21. септембар, увече. После крвавих, веома тешких, борби к. Мачков камен је од­бра­њена и поседнута српским снагама. У јеку борби пада мрак. Обе стране су потпуно ис­цр­п­љене. Немају снаге за наставак борбе: Срби да нападају, а-у да се одбране. Нетом, ко­ман­данту Прве српске армије стиже одобрење за предложени маневар: да Дунавска I смени на положају Дунавску II. Да у току ноћи Дунавска II се упути на предложени правац од в. Кру­пањ – Дивљаковићи – тт. Кошутња стопа – с. Грујићи – к. Смајино брдо. Сматрамо да је ова замисао – одлична. Да је требало имати у виду од самог почетка. Међутим, већ смо на­ве­ли, да нико од аустроугарских и српских генерала, није имао други до преко к. Мачков ка­мен. Да из тог правца, 22. септембра у 10 часова, буде спремна за напад. Већ смо рекли на­пред, да је оклевање Бојовића и Путника – појело време. Драгоцене време је изгубљено.

21/22. септембар, ноћ. Смена снага на положајима Дунавске I и Дунавске II, као и је­диница у оквиру Дунавске I на к. Мачков камен, отпочиње после 19 часова. У циљу из­вр­ше­ња наређења Врховне команде, командант Дунавске II, предлаже генералу Бојовићу, да сви­је Дивизију, среди преостале снаге пукова и крене правцем Крупањ, а онда са севера за­о­биђе тт. Кошутња стопа и одатле нападне у бок и позадину 18. дивизије. Око 24 часа, је­ди­нице Дунавске II, у колони крећу на марш-маневар за рејон в. Крупањ. Мислимо да је на­ре­ђење команданту Дунавске II, за предложени напад, стигло – сувише касно. Командант Ду­навске I, са к. Мачков камен скида у армијску резерву истрошен 5. и 9. пук и шаље у ре­јон к. Нешино брдо. На њихово место, на к. Мачков камен, поставља 4. пук I и 4. преко­бро­ј­ни пук ојачани са две батерије топова (брдска и пољска). Положај к. Јаворник – к. Пе­ру­ни­ка поседа 8. пук I, ојачан једном пољском батеријом. У дивизијској резерви, ближе к. Мач­ков камен, је 18. пук I. Треба поменути да је Врховна команда ове ноћи обавестила Бо­јо­ви­ћа да ће му, из Одреда пуковника Мишића, послати допунске батаљоне његових пукова у обе Дунавске дивизије. Аустроугар је време искористио да се среди и опет удари из све пре­о­стале снаге. А био је, и он, на крају снага. Уплашио се да Срби довлаче нова појачања. За­то скупља последње мрвице снага и креће у напад – одмах. Наравно, на положај Мачков ка­мен, који за своју судбину сматрају – пресудним.

22. септембар, после 00 часова. Пошто 21. септембра није заузела Мачков камен, 18. дивизија, са 20 батаљона пешадије и свом артиљеријом у дивизији, одмах после поноћи, от­почиње подилажење српским положајима на блиско одстојање. Са севера напада 1, 2, 7. и 9. бригада, Комбинована хрватска бригада. Из југозападног и јужног правца напада 6. бри­гада, ојачана са по батаљоном 2. и 7. бригаде. Уз тт. Кошутња стопа постављена је 4. брд­ска бригада, специјализована за вођење борбе на брдско-планинском земљишту.[14] Врши же­стоку ноћну артиљеријску припрему, чак и са леве обале р. Дрина.

22. септембар, рано јутро. У раним јутарњим сатима (још је сумрак) аустроугари кре­ћу у напад на к. Мачков камен и тт. Кошутња стопа. Њихови јуриши су бесомучни. Ар­ти­­ље­рија их непрекидно подржава. Српски 4. пук I, 4. прекобројни и 8. пук I, отварају сна­ж­ну ватру и одбијају аустроугарски напад, на запрепашћење аустроугарског командовања. Срп­ска артиљерија пати од недостатка граната. Гађа само у крајњој нужди. А нужних си­туа­ција за дејство је било све више. Српски пешадинци се бране српским ручним бомбама и бомбашким одељењима, да надоместе бар минимално, недостатак артиљеријске подршке. До 5 часова аустроугар врши још два бесомучна јуриша и оба пута су – одбијени. Ипак, на срп­ској страни има колебања код 4. I и 4. прекобројног пука, које је превазиђено офи­цир­ским пожртвовањем. Положаји су стабилизовани, али су и официри све више гинули. (Ау­тор овог рада је, из прикупљених казивања потомака и записа учесника рата, дошао до за­кључка да колебање настаје не због а-у пешадије, већ због баражне сталне ар­ти­ље­риј­ске ватре из свих калибара топова, чак и из тешких посадних топова. Пешак аустроугар се страшно плашио судара са српском пешадијом и борбе прса у прса. Српска бомба и ба­јо­нет ледили су им крв у жилама.ком.ЖРП)

22. септембар, 5 часова. Одједном заглушујућа баражна артиљеријска припрема са три групна положаја а-у артиљерије: Липничка главица – Смајино брдо – Кошутња стопа (за­падна страна), из стрељачких заклона 1. бригаде (Шваба копира српску тактику топа у стре­љачком рову пешадије.нап.ЖРП) То је била припрема да цела 18. дивизија пређе у – кон­центричан напад. Број аустроугарских јуриша и српских противјуриша, немогуће је ут­врдити. Било их је толико да их команданти и командири ни у своје бележнице нису сти­за­ли записати. Официри су падали један за другим испред својих стројева. Борба траје без предаха. Не само да одолева, већ 4. пук I, подржан ватром 9. брдске батерије Дунавског арти­љеријског пука I, два пута прелази у противнапад. Због ужасно јаке ватре, и не­до­ста­тка граната нашој батерији, после 150 м напредовања мора да се врати на полазни положај. Ба­терија је повучена у позадину јер без граната постаје непотребна. На положају левог кри­ла 4. прекобројног пука, непријатељ прилази и на 20-30 м, али је два пута одбијан српским ру­ч­ним бомбама којих се посебно плаши. Десно крило пука брани централни положај на к. Ма­чков камен, изложено је бесомучној митраљеској ватри. Непријатељ му прилази на 100-150 м растојања, али је одбијан ручним српским бомбама, којим пешаци настоје на­до­ме­с­ти­ти изостанак артиљеријске подршке.

22. септембар, 7 часова. На десно крило 8. пука I, на јужним падинама к. Мачков ка­мен – Перуника, а-у 6.бригада врши снажан напад. Из пуковске резерве стижу две чете и не­пријатељ је сузбијен. Резерву пука је створио сам командант пука, који је благовремено пре­бацио три чете са левог крила положаја у рејону Јаворник, јер га из рејона Липничка гла­вица није напала 13. а-у бригада. Ценимо поступак команданта пука – одличним.

22. септембар, 8 часова. Лево крило 4. прекобројног пука, на к. Мачков камен је чак изложено бочној и леђној (!) ватри, па око 8 часова на ово крило стиже 3. батаљон 18. пу­ка I из дивизијске резерве. На коти је прави – кркљанац. Стање по српске трупе се стално по­горшава, јер непријатељ напада без обзира на страшне жртве које им наносе српски пу­ко­ви прве линије. Зато, у 8.30 часова, 18. пук I, непосредо иза ових пукова, развија сва три пре­остала батаљона. На десном крилу 4. пука I где су а-у потисли, у противнапад креће 1. ба­таљон 18. пука са деловима 4. пука и до 9 часова успева да поврати своје положаје. У овом противнападу гине командант 4. пука I потпуковник Душан Пурић. Због тога, као и из­бацивања из строја великог броја официра овог пука, положај пука се помера у шуму не­по­средно иза самог гребена. Губитак већег броја официра 18. пука I при развијању за про­тив­напад под бесомучним дејством а-у артиљерије, изазива тескобу код војника пука. По­ред примене забрањених ‘дум-дум’ метака и разорних граната на брисаном простору к. Ма­чков камен, положај постаје – неиздржив.

22. септембар, око 10 часова. До овог времена у 4. прекобројном пуку рањен је ко­ман­дант пука потпуковник Драгутин Дулић, рањени су или погинули сви команданти ба­та­љона и њихови заступници. Команду над пуком преузима мајор Душан Симовић који је хи­тно упућен из Штаба Дунавске дивизије I, јер у пуку више није било ни једног официра ко­ји је могао командовати пуком! У 10 часова долази до новог а-у напада, а потом против­на­пада батаљона и митраљеског одељења 18. пука I, који потискује а-у назад и враћа своје по­лазне положаје.

22. септембар, око 11.30 часова. Пошто су делови 4. пука I почели да одступају, у 11.30 часова, командант 18. пука I уводи у борбу и свој последњи батаљон. Тиме, тешком му­ком, поврати своје предње положаје. Истовремено, а-у жестоко нападају и 4. преко­број­ни пук код кога стање постаје – критично. А, командант Дунавске I, резерви више – нема. Ша­ље батаљон из 8. пука I, чије две чете излазе на положај 4. прекобројног, чиме донекле по­правља ситуацију код овог пука. Да би ситуацију учинио извеснијом командант Ду­нав­ске I наређује 8. пуку I, да што више подржава снаге на десном крилу дивизије. Преостале сна­ге 9. и 5. пука I, развијене су на положај Нешино брдо – Шанац, уз подршку једне пољ­ске батерије, са задатком прихвата Дунавске I, кад до повлачења дође.

22. септембар, око 15 часова. Аустроугарска артиљеријска ватра достиже врхунац. Пла­то Мачков камен се претвара у паклени, ватрени вулкан. Експлозије бацају у вис тела већ неколико дана пре изгинулих војника, која падају на живе у рововима. Снага експло­зи­ја изазива код војника и старешина, тешке контузивне ударе на слух и мозак. Срби се на­ла­зе под унакрсном ватром целокупног оружја аустроугара. После 16 часова, српски пукови 4. прекобројни и 18. пук I почињу да одступају. Огромни напори и беспримерно за­ла­га­ње четних и батаљонских официра, као и командата и заступника команданта пукова, ос­та­ло је – узалудно. Скоро сви активни официри су већ – избачени из строја. Да би спре­чио опкољавање својих пукова прве линије, командант дивизије наређује повлачење уна­зад, са задржавајућим борбама у скоковима са повољнијих отпорних тачака. Јачи отпор не­при­јатељу пружају батаљони десног крила 4. пука I на падинама к. Мачков камен, што је шти­тило повлачење снага левог крила. На јужним падинама и даље се одржава 8. пук I, ма­да је његово десно крило, које се граничило са 4. прекобројним, попустило када су видели од­ступање ‘прекобројних’. При заустављању одступања 8. пука I, рањен је командант пука пот­пуковник Драгољуб Јеремић, али уводи две чете из своје резерве, одбацује непријатеља и задржава пук на јужним падинама к. Мачков камен – све до ноћи. Тада пук повлачи прав­цем Велеш – Карачица. Заштиту ватром, снагама које се повлаче у њиховом правцу, пружа 5. прекобројни, 9. пук I и пољска батерија из рејона Шанац (к.723) – Нешино брдо. Из­би­в­ши на крвави плато, аустроугари затичу преко 2000 лешева војника. Ако је веровати бе­ле­ш­ка­ма њихових команданата бригада, избројано је преко 1200 њихових препознатљивих. Не­утв­р­ђени број њихових је потпуно раскомадан њиховом артиљеријом у парам-парчад. Та­ко­ђе, забележили су око 800 српских погинулих. Када су избили на српске положаје – аус­тро­угари су стали. Поћорек нема свежих снага да би наставио напад, а постојеће су му Ср­би преполовили. Он, 25. септембра, наређује целој 6. армији да пређе – у одбрану. Тиме омо­гућава Србима да се повуку – неометано.

Дунавска дивизија I поседа линију Шанац – Нешино брдо – Градина – Ободњак. Ду­нав­ска дивизија II, западно од в. Крупањ предстражну линију с. Бранковац – к. 436 – к. 442 – Кик, а главне снаге на линији Мишаковац – Милутинов гроб на путу Крупањ – Осе­чи­на. Љубовијски одред затвара и даље правац Љубовија – Пецка.

Српски пукови су на Мачков камен извели 15 општих снажних јуриша. Неутврђен је број противјуриша и јуриша мањих састава и на мањим секторима положаја. По­сле­дњи јуриш једног батаљона 5. прекобројног пука повео је лично Принц Ђорђе Ка­ра­ђор­ђе­вић. Видевши погибију команданта батаљона, он са исуканом сабљом у једној и ре­вол­ве­ром у другој руци, ставља се на чело батаљона и командује: „Напред, храбри, за мном, ја сам син вашег краља!..“. Полеће из рова и убрзо пада тешко рањен[15].

24. ок­тобар.  После страшних аустроугарских губитака, али и брзе попуне њихових је­диница, усле­ди­ла је трећа аустроугарска офанзива (5. и 6. ар­ми­ја), на срп­ске сна­ге. Пр­ва армија води одступне борбе. Стање армије хаотично. Бојовић је смењен. Команду  арми­јом преузима ђенерал Живојин Мишић. Начелник Штаба Врховне команде, војвода Путник ис­праћа га речима: ‘Мишићу, идите…што учините – учињено је..’ И – учинио је.

3 – 15. де­цембар 1914. Прва армија се поново ојачава елитном Шумадијском ди­ви­зи­јом I позива (са „челичним“ 12. крушевачким пешадијским пуком I ‘Цар Лазар’). Ми­шић одбија наредбу Врховне команде да води исцрпљујуће одступне борбе, по прин­ци­пу „крпљења рупа“. Нагло одваја трупу од а-у снага. Прва српска армија повлачи се на де­с­ну обалу р. Ко­лубара и в. Љи­г. Три дана одмара трупу, подхрањује и попуњава. Из Кра­гу­је­в­ца стижу прерађене француске гранате за топове. Пошто је, после дуго времена, зачуо пе­с­ме својих војника око ватри, знао је да су војници спремни за нове подвиге. Креће у про­тив­офанзиву. Баца а-у 6. армију на колена. Добија – Колубарску битку. Одлучујућу да се ау­строугар истера из Краљевине Србије – по други пут. Врховна команда Српске војске, 2. де­цембра 1914, објављује: „На територији Србије нема ни једног непријатељског вој­ни­ка – сем заробљеника“.

ГУБИЦИ СТРАНА У БОЈУ НА МАЧКОВОМ КАМЕНУ

Губици обеју страна у Боју на Мачковом камену и крилним положајима који су по­државали централни на овој коти – страшни су. Никада у рату пре овог ни после овог бо­ја није било крвавијих у једној битки – боју.

а) Прва српска армија:

– борбе од 14 – 22. септембра избачено из строја (погинули, рањени, нестали) 11 490 људи,

– од тога на Мачковом камену 18 -22. септембра избачено из строја – 8 018 људи

а) Дунавска дивизија I:

– избачено из строја – 5 772 човека: официра – 118, подофицира и војника – 5 654[16]

– команданата пукова – 5,

– команданата батаљона – 17,

4. пук I: погинуло официра – 10 (командант пука – 1, командант батаљона – 3),

8. пук I: погинуло официра – 13 (командант пука – 1, командант батаљона – 1),

9.пук I: погинуло официра – 31 (командант пука – 1, командант батаљона – 3),

18. пук I: погинуло официра – 34/58 или 58,7% (сви команданти батаљона – 4),

5. прекобројни пук: погинуло официра – 4 (командат пука – 1, командант батаљона – 3), те­шко рањен – 1 (командант пука – 1), /нема осталих података!/

– 4. прекобројни пук: погинуло официра – 30 (командант пука – 1, командант батаљона – 3)

б) Дунавска дивизија II:

на Мачковом камену избачено из строја – 2 246 људи,

команданата пукова – 4  (8. пук II, 9. пук II, два из 5. прекобројног пука),

– 9. пук II, преостало: 17 официра,  1000 (само!) стрелаца: пример – 2. батаљон: бројно ста­ње – 950, погинуло – 782, преживело – 168 (само!).

в) Делимични подаци погинулих официра на кључним формацијским дужностима:

– Ђорђе П. Карађорђевић, Принц, тешко рањен, предводи батаљон (чији је командант упра­во погинуо) 5. прекобројног пука, при задњем јуришу Срба на Мачков камен;

– Душан Пурић, пуковник, погинуо, командант 4. пука I, Дунавске дивизије I;

Драгутин Дулић, потпуковник, тешко рањен, к-дант 4. прекобројног пука, Дунавске I;

Драгољуб Јеремић, потпуковник, рањен, командант 8. пука I, Дунавске дивизије I;

Панта Грујић, пуковник, тешко рањен, командант 9. пука I, Дунавске дивизије I;

– Велимир Михајловић, потпуковник, погинуо, заступник к-данта 9. пука I, Дунавске I;

Петар Маџаревић, мајор, тешко рањен, заступник команданта 9. пука I, Дунавске I;

Ђока Марковић, потпуковник, погинуо, командант 8. пука II, Дунавске дивизије II;

– ? Јорговановић, потпуковник, погинуо, командант 9. пука II, Дунавске дивизије II;

Тодор Павловић, потпуковник, погинуо, командант 5. прекобројног пука, Дунавска II;

Српска војска, после Битке на Дрини, настоји да се људством и средствима ратне те­х­нике попуни колико је више могуће. А било је могућевеома мало. Свега – недостаје. Има­ло се доста само – пешадијске муниције. Најтеже је надоместити недостатак граната за ар­ти­љерију. Влада тражи гранате од Француске. Добија, али неподесне. На сцену ступа сла­вни Војни артилеријски завод Крагујевац. Гранате се даноноћно демонтирају, чауре скра­ћују за милиметре, поново склапају и усиљеним железничким „маршем“ две ло­ко­мо­ти­ве са по само једним вагоном, које наизменично лете пругом Крагујевац – запад Србије, до­ту­рају јединицама. И ово је један од многих, јединствених, српских ратних модела, у свему па и у – техничкој логистици.

б) аустроугарска 6.армија:

– 6.армија, избачених из строја (погинули, рањени, заробљени) – 30 000,

– 16. корпус рањених – 13 000 официра и војника

– батаљони 16 корпуса –  бројно стање 1200 – 1400, преосталих 350 – 950

Нападна снага елитног 16. корпуса је сломљена за дуже време. Борбени морал трупа пот­пуно – уништен. Балканска војска остаје заглављена у мачванском блату и високим шу­мо­витим висовима Србије. Потребно је време за попуну губитака и транспорт ар­тиљерије.

У Оперативном дневнику 6. армије, Поћорек лично записа извештај команданта ње­го­вог 16. корпуса, да „борбе на Мачковом камену, по својој жестини превазилазиле све до­та­дашње“. После рата аустријски историчари пишу да је „на Мачковом камену вођена нај­кр­вавија битка у целом српском ратном походу“.[17]

СРПСКИ И АУСТРО-УГАРСКИ ГУБИЦИ У РАТНОЈ 1914.[18]

Од почетка аустро-угарске агресије на Краљевину Србију, у Церској, Дринској и Ко­лу­барској бици и осталим окршајима, губици зараћених страна у 1914, су следећи:

А) СРПСКА ВОЈСКА:

  • ИЗБАЧЕНО ИЗ СТРОЈА: официра – 2 110; подофицира – 8 074; војника – 153 373; УКУПНО: 163 557.
  • ПОГИНУЛО: официра – 483, подофицира – 1 345, војника – 20 448, СВЕГА: 22 276
  • РАЊЕНО: официра – 1 340, подофицира – 5 365, војника – 88 999, СВЕГА: 95 704
  • НЕСТАЛО: официра – 261, подофицира – 1322, војника – 43 576, СВЕГА: 45 159
  • КОНТУЗОВАНО: официра – 26, подофицира – 42, војника – 350, СВЕГА: 418

Б) АУСТРО-УГАРСКА БАЛКАНСКА ВОЈСКА

БРОЈНО СТАЊЕ – 462 000: официра – 12 000, подофицира и војника – 450 000.

  • ИЗБАЧЕНО ИЗ СТРОЈА: официра – 7 592, подофицира и војника – 266 212, УКУПНО: 273 804 [19] или 59,26%.
  • ПОГИНУЛО: официра – 1 060, подофицира и војника – 27 216, СВЕГА: 28 276
  • РАЊЕНО: официра – 3 211, подофицира и војника – 118 911, СВЕГА: 122 122
  • НЕСТАЛО И ЗАРОБЉЕНО: официра – 722, подофицира и војника – 75 968, СВЕГА: 76 690
  • ОБОЛЕЛО: официра – 2 599, подофицира и војника – 44 117, СВЕГА: 46 716.

Р Е З И М Е 

Историчари и војни аналитичари, домаћи и страни, у једном се слажу. Бој (битка) на Ма­чковом камену је најкрвавији сукоб аустроугарске и Српске војске у целом Првом свет­ском рату. Права – војничка кланица. Нашавши се пред цифрама о броју погинулих, не­ми­но­вно се намеће питање – Зашто? Сигурно је да су генерали и пуковници обе стране, тада, има­ли своје – Зато. Аутор се, од подофицирске школе и првог сусрета са овом темом, увек и изнова враћао да би проникнуо у то њихово – Зато. Јер, скуп елемената које диктирају прин­ципи ратоводства (војнотопографска ситуација у захвату фронта, оперативна и бор­бе­на ситуација, расположиви тактички и оперативни погодни правци који изводе са положаја бра­нилаца и нападача, дају и друге могућности. Како нападача (српска трупа) тако и бра­ни­ла­ца (аустроугарска трупа). Зашто онда нису искоришћени. Неки војни историчари тврде да аустроугарска трупа није имала других одбрамбених војнотопографски погодних линија до р. Дрина. То засигурно није тачно. Довољно је погледати војне карте 1:25000 и 1:50000.

Са становишта српске војске у нападу, апсолутно погоднији оперативни распоред је био да се десно армијско крило (снаге једне дивизије) рокира из правца Крупањ – Кошутња сто­па (северно) и одатле изврши напад у бок и чак позадину распореда 18. дивизије 16. кор­пуса и других јединица 6. армије. Једноставно, изабрани тактички правци су били тако ма­ли, да нису омогућавали, да чак један пук, не може цео да се развије за борбу. Зато на­па­да­ју један иза другог, уместо један поред другог када се може испољити њихова пуна снага. Јер снага напада се мери у броју јединица које истовремено остваре борбени додир са про­тив­ником. У оперативним дненвницима, тек као назнака, стоји записана ова могућност и то тек пошто је командант Дунавске дивизије II коју је заменила на Мачковом камену Ду­на­в­ска дивизија I, баца са циљем (иако истрошена) Дунавска II изведе такав маневар. Таква за­ми­сао је захтевала хитан рад. Уместо тога Бојовић поручује команданту дивизије: сачекај су­тра. Путник, још више: сачекај до даљњег. Када су увидели ту изванредну могућност – би­ло је касно. Поћорек је то време искористио да одлучно нападне и запоседне греду Ко­шу­тња стопа – Мачков камен – Липничка главица. Али, није извојевао  победу. Срби су – по­бедили. Прво, толико су му Срби истрошили трупе да даље – није могао. У томе је, ау­тор непобитно тврди, српска – победа. Друго, друга офанзива аустроугарске 5. и 6. армије и Комбинованог корпуса је – заустављена. Аустроугарска Балканска војска се заглибила у ма­чванском блату и заплела у српским планинама. Неоснована су писања и тврдње неких ис­торичара и војних аналитичара да је Битка на Дрини као и битка на Мачковом камену – из­губљена. Сама чињеница да је окупатор толико исцрпљен да тада, није могао даље, да ни­је избио у Ваљево, како је стајало у Поћорековим наређењима, сведочи непобитно да су а-у трупе претрпеле пораз. Друго је питање што Балканска војска располаже огромним из­ворима за занављање људских и материјалних формација јединица. Зато могу брзо да се по­пуне. Да такве ресурсе има Српска војска, Колубарске битке не би ни било. Аустроугаре би бацили одмах назад преко р. Дрина.

У Официрском боју на коти Мачков камен, саставима српских пешадијских пу­ко­ва командују из­ван­ре­д­ни оф­и­ци­ри и подофицири. За већину њих, за њима су искуства из Пр­вог и Другог балканског рата. Они храбро воде своје јединице и гину. Због тога се ком­а­н­дни са­­став више пута у це­лини занавља. Витешке су речи команданта 4. пука I, пуковника Ду­шана Пурића, који се обраћа својим официрима речима: „Овде смо дошли да гине­мо!..“[20]. Предводи пук на одсудни јуриш и храбро гине. Или, порука команданта, мајора Ту­цаковића, свом командиру потпоручнику Васиљевићу, рањеном у обе ноге митраљеским ра­фалом: ‘Сине потпоручниче, кунем те Господом Богом, издржи још два сата, цела Ср­бија гледа у твоја леђа…“ Васиљевић је издржао са тешким ранама и само једном тре­ћи­ном људства. Војници га снели у ров одакле је пуцао са носила. Такво, официрско, схва­та­ње дужности инспирација је и данас младим полазницима војних академија широм Све­та. Поред беспримерног примера борбеног официрског морала, српски официри су ис-ка­за­ли и изванредну обученост. Официри нижих чинова, пошто преузму дужност уместо сво­јих погинулих и тешко рањених претпостављених старешина виших чинова, предводе те ви­ше јединице – веома вешто и успешно. И много тога још, о чему је напред писано.

Официрски бој Српске војске на Мачковом камену, остаје златним словима записан у светској историји ратова и ратоводства.

Значење скраћеница

а-у –  аустријски (а); в. – варош; г. – град; к. – кота, то­по­графски; МОРС-ВА – Министарство од­бра­не Р Србије-Војни архив; н.д. на­ведено дело; пп – пешадијски пук; пл. – планина; р. – река; с. – се­ло; тт. – тригонометријска та­ч­ка; Iпрви позив; IIдруги позив; IIIтрећи по­зив.

Документациони извори и литература

  1. Архив Беч, ф.5а/I, сн.199-291, 733-778;
  2. Архив Беч, ф.5а/ I, сн.199-291, сл. забел. команданта 16. корпуса, 20.септембар 1914;
  3. Влаховић, Томислав С, Витезови Карађорђеве звезде с мачевима, изд. аутор, Београд, 1989;
  4. Ђорђевић, Светозар, Кроз ратне вихоре, записи, Часопис ‘Војска’, спец.прилог ‘Ослободилачки ра­тови Србије и Црне Горе 1912-1918′, Београд, 31.12.1992;
  5. Ђурић, Антоније, Солунци говоре-Овако је било, Културни центар Горњи Милановац, 1979;
  6. Ђуришић, војни историчар Митар, Битка на Дрини-Борбе које су превазишле све дотадашње, Ча­сопис ‘Војска’, спец.прилог: 80 година од славних битака Српске војске-Јунаци са Цера, Дри­не и Колубаре, Београд, децембар 1994;
  7. Ђуришић, пеш. пуковник Митар, Битка на Дрини 1914, ВИИ, Београд, 1969;
  8. Мишић, војвода Живојин, Моје успомене, Војноиздавачки завод, Београд, 1969;
  9. МОРС-ВА,Оперативни дневник Прве армије:Релација Штаба Прве армије, белешка за 5. 9.1914;
  10. МОРС-ВА, Оперативни дневник Врховне команде, к.11, док.бр.4, 181;
  11. МОРС-ВА, Релација Дунавске дивизије I, 43-45, Врховној команди;
  12. Операцијски дневник Штаба Врховне команде Српске војске, МOРС – Вој­­ни архив, Београд;
  13. По­ћорек, ген. Оскар, Дневник, књига 5, с.182, Беч;
  14. Подовац, гш пук. Живомир Р, Крушевачки Дванаести пешадијски пук ‘Цар Лазар’ у Дру­гом бал­кан­ском рату 1913, Научни часопис ‘Расински анали’, бр. 11, Историјски архив Кру­ше­вац, 2013;
  15. Подовац, ппук. Живомир, Оперативно-тактички правци источно-дринског војишта, семинар, пред­мет ‘Војна топографија Југославије’, Командо-штабна академија РВиПВО, Београд, 1990;
  16. Подовац, гш пук.Живомир Р, Ново Село кроз буне, устанке и ратове (у: Миловановић Ра­ди­ша, мо­­­нографија – Ново Село западноморавско, УГ ‘Новоселац’, Ново Село, 2014;
  17. Станковић, Бранислав В, Кланица на Мачковом камену – Битка на Дрини – Увертира Ко­лу­бар­ске операције, ИП ‘Новости’ – Специјални додатак ‘Калибар’, Београд, септембар 2003;

Прилози:

 БОЈ НА МАЧКОВОМ КАМЕНУ – ФОТО ДОКУМЕНТА

Srpska pjesadija na mackovom kamenu 

1914. Бој на Мачковом камену – Српска пешадија у дејству на врху коте (В.Арх)

 

srpska artiljerija

1914. Мачков камен – Српска артиљерија дејствује „на картеч“

по швапској пешадији (В.Арх)

 

srpska artiljerija iyvlacenja

1914. Мачков камен – Српски артиљерци извлаче топове и топовске каре

на врх к. Мачков камен у пешадијске ровове (В.Арх)

 

milos vasic

Командант Дунавске дивизије II позива

Пуковник Милош Васић (В.Арх)

 

au pjesadija

1914. Мачков камен – Аустроугарска пешадија закована за земљу ватром српске

пешадије на врху коте (В.Арх)

 

НАУЧНИ АПАРАТ

 

[1] Према војним наукама, Битка је решавајући сукоб зараћених страна, чијим исходом се пресудно утиче на по­беду или пораз снага на целом фронту или рата у целини. Бој воде јединице ранга пук-бригада, а садржан је од више међусобно повезаних Борби. Борба је основни и најнижи ниво дејства.

2 Подовац, ппук. Живомир, Оперативно-тактички правци источно-дринског војишта, семинар, из предмета ‘Вој­на топографија Југославије’, Командо-штабна академија РВиПВО, Београд, 1990.

3 Ђуришић, пеш. пуковник Митар, Битка на Дрини 1914, ВИИ, Београд, 1969, с.182-183.

4 МОРС-ВА, Оперативни дневник Прве армије: Релација Штаба Прве армије, белешка за 5. септембар 1914.

5 Станковић, Бранислав В, Кланица на Мачковом камену – Битка на Дрини – Увертира Колубарске операције, ИП ‘Новости’ – Специјални додатак ‘Калибар’, Београд, септембар 2003.

6 Врста артиљеријске гранате, која експлодира непосредно по изласку из уста цеви, распрскава у хиљаде куг­ли­ца које праве покољ (рупе) у стрељачким стројевима пешадије у нападу. Артиљерци ‘картеч’ користе за са­мозаштиту када се изненада нађу испред строја непријатељске пешадије. Такође, када подржавају своју пе­ша­дију у одбрани, у ком случају су, једино Срби, довлачили топове у – прве стељачке ровове.нап.ЖРП

7 Аутор овог рада се, 2004, на 90 година Битке на Дрини, са групом официра Генерал­шта­ба Војске и потомака рат­ника, испео на коту Мачков камен. На њој је камени споменик ко­ји немачки фелдмаршал Макензен, 1916, по­диже храбрим српским официрима!

8 МОРС-ВА, Оперативни дневник Врховне команде, к.11, док.бр.4, 181.

9 Захваљујући потпуковнику Миодрагу Васићу, инжињеру, који је конструисао ручне бомбе за потребе срп­ских четника у Македонији пред Први балкански рат, Српска војска једина је ушла у рат са формацијским ру­чним бомбама. Војнотехнички артилеријски завод у Крагујевцу производи 800 бомби дневно. Српска ру­ч­на бомба система „Васић М.1912“, израђена је од ливеног гвожђа, правоугаоног облика, тежине 950 гр до 1 кг, пуњена са 150 грама снажног тротил експлозива. При експлозији има страховито убојно и морално дејство – сеје страх код непријатеља. Посебно у фази одбране у одбијању непријатељског јуриша који креће из уре­ђе­них ровова. Облик ручне бомбе је прилагођен дејству на брдско-планинском земљишту. При паду остаје на ме­сту пада у рејону циља. За разлику од округлих које користе остале војске света. Исти официр направи и спе­цијалне бомбе за Српску авијатику која прва у Свету изврши бомбардовање из ваздуха: над Скадром 1913. Иза­зва панику код Турака, омогући Црногорцима да у једном налету заузму три појаса одбране. До тада пало 11000 Црногораца, а нису заузели ни један. в.Б.В.Станковић, н.д; ком.ЖРП

10 Забрањен Женевским протоколом о рату. Војници српски га зову „дум-дум метак“ јер има два екс­пло­зи­в­на пуњења (два пута „дум“). Једно у чаури испаљује зрно. Друго у зрну које пали иницијални упаљач чим зр­но удари у препреку. При удару у тело војника, пробија меко ткиво, улази у тело и при удару у кост експло­ди­ра стварајући грозне ране. Војнику нема спаса. Најгоре: дуго умире у пакленим мукама! Аустроугар их ис­па­­љује из митраљеза и као пети метак стрелаца. Дело је швабских војних монструма. Говорили: то су меци за ко­рекцију ватре и мерење одстојања до циља, ноћу!? Лаж! Користе га Швабе и Хрвати и у Другом рату про­тив Југословенске краљевске војске 1941-1945. Такође, Хрвати у рату у бив. СФР Југославији. Аутор овог ра­да лично видео, јануара 1992, као командант Трећег сектора одбране Аеродрома Земуник (Задар). Ватру „дум-дум“ и подкал. 5.56 мм, отерао одговором крагујевачким ‘троцевцем’ кал.20мм. Под-калибар 5.56 је аме­ри­чко зло, забрањено од УН. Метак уђе у тело нпр. у раме, а изађе на бутини! У телу – хаос. Лекари не­мо­ћ­ни. Умирање данима. Муке – паклене!ком.ЖРП.

11 Сведочења учесника рата и на другим армијским фронтовима, потомцима и аутору рада. Записи: Ђурић, Ан­тоније, Солунци говоре – Овако је било, Културни центар Горњи Милановац, 1979.

12 Аутор М.Ђуришић, н.д. Битка…, на с.203, ред 3 одоздо, наводи ‘једна’, што је грешка, јер 20. септембра и 2. ба­терија дејствује са к. Мачков камен, одмах чим је на рукама војника избучена на плато коте.ком.ЖРП

13 Архив Беч, ф.5а/ I, сн.199-291, сл. забел. команданта 16. корпуса, 20.септембар 1914, положај.

14 Архив Беч, ф.5а/I, сн.199-291, 733-778; Поћорек, ген. Оскар, Дневник, књ.5, с.182, Беч.

15 Ђорђевић, Светозар, Кроз ратне вихоре, записи, Часопис ‘Војска’, спец.прилог ‘Ослободилачки ратови Ср­би­је и Црне Горе 1912-1918′, Београд, 31.12.1992. (архив ЖРП) Такође, белешка Арчибалда Рајса.нап.ЖРП

16 МОРС-ВА, Релација Дунавске дивизије I, 43-45, Врховној команди. Други дају: 107 официра, 5.585 вој­ни­ка. Најтачнија је Релација Дунавске I: ваљда они сами најбоље знају колико су изгубили људи на Ма­ч­ко­вом камену. Зато горе и наводимо њен податак – 5 772 човека.ком.ЖРП

17 Ђуришић, војни историчар Митар, Битка на Дрини-Борбе које су превазишле све дотадашње, Часопис ‘Вој­с­ка’, спец.прилог: 80 година од славних битака Српске војске-Јунаци са Цера, Дрине и Колубаре, Београд, де­це­мбар 1994. (архив ЖРП)

18 Има извора који дају друге цифре – мање. Овде смо узели оне који се наводе као – највећи.нап.ЖРП

19 Неки пишу 274.503, треба 273.804, ‘војници-подофицири’: стоји 266.911(више 699), треба 266.212.ком.ЖРП

20 Ђорђевић, Светозар, н. д. Кроз ратне вихоре, записи…

 

 

Изворни научни рад генералштабног пуковника Живомира Р. Подовца

Поводом 100 година од избијања Првог светског рата (28.7.1914 – 10.8.1920)

 


 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Comments are closed.