Stejt department objavio je oglas da traži dobrovoljce za odlazak u Meksiko, radi pomoći u evakuaciji američkih građana zatečenih burnom meksičkom revolucijom. Rajan se odmah prijavio. Prokrstario je gotovo ceo Meksiko, a njegova drama počela je u gradu Toreon u državi Koahuila. Tu ga je zarobio vođa pobunjenika Zakaketas, proglasivši ga za špijuna i meksičkog ratnog zarobljenika. Tako počinje prva avantura dr Rajana, koja ga zamalo nije koštala glave.

 

Zakaketas je odmah izdao naređenje: „Streljati sa zalaskom sunca!“ I sutradan sa prvim sumrakom, Rajana su izveli do stuba gde ga je čekao vod za streljanje. Smrtnu presudu je dr Rajan saslušao sa takvim hladnim prezirom i stoičkim držanjem, da su njegovi krvnici, a pogotovu njihov šef Zakaketas, zadivljeni, odustali od svoje namere da ga pogube odmah. Bolje rečeno oni su samo na kratko odložili streljanje, jer je ova predstava ponovljena i sutradan, a zatim i trinaest puta uzastopce. A onda zahvaljujući nekakvoj neshvatljivoj karakternoj prirodi svojih mučitelja, dr Rajan i nekolicina njegovih saradnika koji su sa njim bili zarobljeni, odjednom su oslobođeni i uskoro su stigli u Meksiko Siti. Kasnije, naš doktor nikad nije priznao, ono što su isticali njegovi saradnici, da se ponašao izuzetno hrabro i stoički tokom ovog užasnog iskustva u Zakekatosovom zarobljeništvu. Više je voleo da kaže, da se, posle nekoliko prvih zalazaka sunca, sasvim navikao na svakodnevno izvođenje na gubilište, stičući iz dana u dan sve veće samopouzdanje. Meksičko ministarstvo inostranih poslova, na zahtev Amerikanaca, izdejstvovalo je da Rajan bude oslobođen.1

 

I dok je dr Rajan retko pričao o svojim avanturama, drugi su, zapanjeni njegovim potpunim nedostatkom straha, činili to umesto njega. Tako je rođena legenda o dr Rajanu.

 

Rajan je spasao Beograd

 

U avgustu 1914, gotovo odmah po izbijanju Velikog rata, američki Crveni krst (ARC), počeo je da regrutuje lekare za rad u onim delovima Evrope koji su bili najteže pogođeni masovnim sukobima. Doktor Rajan prijavio se kao dobrovoljac. Njegova manijakalna energija beše baš ono što je bilo potrebno američkom Crvenom krstu. Izvukavši jedva živu glavu iz meksičke avanture čekala ga je druga u – Srbiji. Bio je rođeni lider i organizacioni genije. Njegovi saradnici, pripadnici misije ARC, išli su za njim svuda i radili sve što je zahtevao, jer su znali da on ni od sebe ne bi tražio manje. Doktor Rajan im je bio inspiracija, mogli su onda da iscede i poslednji atom snage iz sebe, da bi zadatak bio izvršen.

 

Pošto je obezbedio donaciju za medicinski materijal koji će mu biti potreban, od jedne dobročiniteljke – gospođe Helene Hatli Dženkins, dr Rajan je stigao u Beograd u septembru 1914. Misiju su sačinjavali, pored dr Rajana, još nekoliko lekara, dvanaest medicinskih sestara na čelu sa glavnom sestrom Meri Gledvin. Bolnica ARC zauzela je napuštenu zgradu Glavne vojne bolnice. Za Beograđane je bio to osećaj kao da im je u pomoć došla čuvena američka konjica koju znamo iz vestern filmova. Beograd je bio svakodnevno bombardovan artiljerijskim oruđem, te beše razrovanog tla s mnoštvom rupa od granata, „kao da je zemlja obolela od velikih boginja“2, upečatljiv je opis izgleda srpske prestonice u dnevniku glavne sestre Meri Gledvin.

 

Ove dramatične događaje u Beogradu opisala je dobrovoljna britanska bolničarka Emili Simonds u Washington postu (17. januar 1915.): „Dolazak američke ekipe pod rukovodstvom dr Edvarda Rajana bila je bogom dana pomoć za Srbe, jer u to vreme kad su oni stigli mi smo bili spali na poslednje komade odeće i živeli smo od poslednjih sledovanja hrane. Sve do dolaska dr Rajana i njegovih američkih bolničarki bolnica je bila u neprekidnoj opasnosti od artiljerijske vatre. Prvo što je učinio dr Rajan, bilo je da razvije ogromnu američku zastavu preko zgrade. Odmah smo stekli poštovanje i uslovi su se odmah promenili.“ U jednom ranijem intervjuu, ovoga puta za New York Times (15. januar 1915.) bolničarka Simonds ovako veli: „Doktor Rajan je postao pravi nacionalni heroj u Srbiji i samo zahvaljujući tome što je razvio američku zastavu preko bolnice, Beograd je ostao čitav.“1,2 Američka zastava, zapravo bila je podignuta na jarbol iznad bolnice. Očekivanja su bila da će bolnica biti pošteđena od daljih razaranja, jer po međunarodnim konvencijama, istaknuta je i zastava jedne neutralne zemlje, pored one Crvenog krsta. To mesto je i noću neprekidno bilo osvetljavano.2

 

Za vreme bombardovanja Beograda, obilazio je razorene delove grada, bolničkim automobilom i spasavao ranjenike operišući ih kasnije u bolnici. Jednom prilikom, dr Rajan je napisao da je imao divan osećaj prolazeći ulicama razorenog Beograda, jer je neprekidno slušao povike: „Viva!“, upućenih njemu i ostalim pripadnicima Američkog crvenog krsta.2

 

Istovremeno dr Rajan u svojoj zemlji postaje čuven po svojoj hrabrosti i neustrašivosti, zahvaljujući neumornoj supruzi srpskog podsekretara spoljnih poslova Slavka Grujića. New York Times (31. januar 1915.) objavljuje intervju sa gospođom Mejbl Grujić Danlop, pod naslovom Američki lekar spasao Beograd. „Čini mi se da je dr Rajan zaista spasao Beograd od uništenja. Kada su Amerikanci stigli u gradu je bilo oko 15 000 siromaha. Pošto su se srpske vojne snage povukle iz Beograda, dr Rajan je bio jedini preostali autoritet. Komandovao je snabdevanjem na licu mesta.“ 3 U daljem toku intervjua izveštaču New York Times, gospođa Grujić Danlop kaže: „Doktoru Rajanu nisu bili povereni samo ranjenici već i briga o ženama i deci i drugim civilima i on je morao da održava i red u gradu. On je to mogao da čini zato što su mu se ljudi obraćali u nevolji. Kada su čule da Amerikanci održavaju red u bolnici, žene su gomilama pohrlile ka Sasvim je izvesno da je dr Rajan od prve ulivao poverenje.“3 Intervju se završava njenim prikazom dva pisma koja je primila od svoga supruga, gde je podsekretar Grujić napisao da je dr Rajan preuzeo ulogu američkog konzula i „da je spasao Beograd i njegovo preostalo stanovništvo kada su Austrijanci zauzeli grad … U prisustvu američkapijama bolnice moleći da budu primljene. kog ministra i drugih visokih zvaničnika dr Rajanu zahvalio je prestolonaslednik na neprocenjivim uslugama koje je pružio Srbima“. Za vreme okupacije Beograda decembra 1914, a takođe i posle povlačenja srpske vojske oktobra 1915. godine, kada je evakuisan celokupan diplomatski kor, dr Rajan je nastupao kao američki konzul i uzimao u zaštitu civilno stanovništvo od austrijskog terora. Sprečio je vešanje nekoliko mladića, koje je okupatorski vojni sud osudio na smrt.2

 

Iako je samo posle nekoliko meseci boravka u Beogradu bio slavljen kao nacionalni heroj, dr Rajana su u Srbiji tek čekala iskušenja. Po okupaciji Beograda (2–15. decembra 1914.), bio je austrijski ratni zarobljenik. Pošto su ga brzo oslobodili, nastavio je da rukovodi bolnicom Američkog Crvenog krsta u Beogradu. Kada je epidemija pegavca pogodila Beograd u martu 1915, odnevši živote na hiljade ljudi, dr Rajan je organizovao svoj američki Crveni krst za borbu protiv pošasti. Pegavac je pokosio dvojicu njegovih kolega: dr Ernesta Pendltona Magrudera iz Vašingtona i dr Džejmsa Frensisa Donelija iz Bruklina (Njujork) izbacivši iz koloseka dr Rajana više nedelja, kada je još jednom doživeo iskustvo bliske smrti. On je sam kasnije priznao, da ga je uprkos iskustvu iz Meksika, pegavac primakao bliže grobu nego što je ikada bio. Uprkos visokoj temperaturi obavljao je svoje dužnosti, pa je teško bolestan dočekao američkog novinara, levičara i socijalistu, Džona Rida i pokazao mu bolnicu.2

 

Francuska je ubrzo odlikovala dr Rajana i to u vreme trajanja njegove bolesti, a svečano uručenje odlikovanja Viteza Legije časti, zbilo se u bolesničkoj sobi, a orden je bio okačen na gornji deo pidžame bolesnika. Tek nekoliko godina od njegove smrti, posthumno mu je dodeljeno srpsko odlikovanje – orden Beloga orla.2

 

Američki Crveni krst poslao je dr Rejnold Kirbi Smita da zameni obolelog Rajana. Kirbi Smit izjavio je u „Njujork Tajmsu“ (New York Times, 17. jun 1915.) da je „velika epidemija bila pod kontrolom kao rezultat metoda koje je uveo jedan Amerikanac (dr Rajan) i drugi lekari.“ Kirbi Smit dodaje da je „cela zemlja bila jedna velika bolnica“, a da je bolnica ARC u Beogradu bila prenatrpana sa preko 1500 bolesnika. Na pitanje novinskog reportera koliko je bilo žrtava pegavog tifusa, on je rekao „da na to pitanje nikada nećemo tačno odgovoriti. Umirali su na hiljade i njihov ukupan broj niko ne zna.“ Izgleda da je u martu 1915 u Beogradu bilo 1000 novoobolelih, a svakodnevno je umiralo do 50 Beograđana. 2

 

Do oktobra 1915, dr Rajan se dovoljno oporavio da opet preuzme kontrolu nad bolnicom ARC, koju će voditi do oktobra 1916. Osim što je spasao na hiljade Srba od pegavca, dr Rajan i njegovo osoblje izvršili su preko 8000 operacija i koordinirali program pomoći Crvenog krsta za hiljade srpskih izbeglica, rasutih po celoj zemlji. Ostalo je zabeleženo da je 1916. godine delio žito beogradskoj sirotinji koje je ARC kupio u Rumuniji.

 

O ovim događajima glavna sestra Rajanove bolnice Meri Gledvin napisala je dnevnik koji je objavljen tek 1982. godine pod naslovom A Red Cross Nurse in Belgrade, u redakciji istoričarke Prisile Harding.4,5

 

Povratak u SAD i nova balkanska avantura

 

Celokupan život dr Rajana, zapravo, bio je jedna velika avantura koja je nastavljena i posle njegove naporne službe u Srbiji. Jedna od njegovih strasti, ili bolje rečeno hobija, bilo je prikupljanje ratnih suvenira koje je nameravao da pokaže svojim prijateljima kada se vrati u SAD. U oktobru 1916, krenuo je iz Srbije preko Austrougarske i Nemačke sa svojim ekscentričnim suvenirom – neeksplodiranom artiljerijskom granatom. Na budimpeštanskoj železničkoj stanici suvenir je nepažnjom ispustio nekakav nosač. Od eksplozije, stanica je bila demolirana, više ljudi bilo je teško ranjeno i pobijeno, a sam dr Rajan prošao je bez ogrebotine. Ali, ova epizoda njegovog života, još jednom ga je načinila ratnim zarobljenikom. Uprkos svemu, nekako je uspeo da ubedi austrougarske vojne vlasti da nije imao nikakvu drugu nameru sa ovom granatom, nego da je ona deo njegove ratne kolekcije suvenira, te su ga oslobodili.1 Od tada, Rajan je bio na glasu čoveka koga štiti nekakva amajlija, a legenda o njemu nastavila je da se širi.

 

Ali, došavši kući, nije ga držalo mesto. Javio se ponovo svom Crvenom krstu (ARC), jer nije bio navikao da sedi, dok za hirurškom pomoći vapiju u Evropi, na Zapadnom frontu. Sredinom marta 1917, zaplovio je put Francuske da preuzme rukovođenje nekoliko bolnica na prvoj liniji fronta. Ali kada su SAD 6. aprila 1917. ušle u rat, on je mobilisan i američko ministarstvo rata i američki Crveni krst poverili su mu zadatke kao oficiru američke vojske. Opozvali su ga iz Francuske i poslali ponovo na Balkan, na Solunski front, da bi pomogao koordinaciju savezničkih medicinskih službi. U Grčkoj je imao istaknutu ulogu u svojoj misiji, jer je organizovao borbu protiv malarije koja je desetkovala savezničke trupe na ovom izrazito endemskom području.1,3 Time je dopunio smisao i istoriju svog brilijantnog životnog puta, između ostalog i kao medicinski stručnjak, ne sluteći da se tada zarazio plazmodijumum malarije koji će ga na kraju ubiti.

 Po objavljivanju primirja između zaraćenih strana, početkom novembra 1918, unapredili su ga, i sa činom potpukovnika odlazi u Berlin, gde je naimenovan za drugog čoveka po rangu u komandnom lancu misije Američkog crvenog krsta u Nemačkoj.

Na Baltiku i u Rusiji (1919–1922)

 U naredne tri godine, od 1919. do 1922, dr Rajan će nastaviti rad u tri baltičke države, u Estoniji, Letoniji i Litvaniji. Pod njegovim rukovodstvom, Američki crveni krst (ARC) otvorio je svoje ispostave od Helsinkija u Finskoj do Kaunasa u Litvaniji, pošto je potpukovnik Rajan naimenovan za šefa misije u baltičkim zemljama i severnoj Rusiji. U baltičkim državama ARC je obavljao zadatke pod izuzetno teškim uslovima, a dr Rajan se upinjao iz sve snage da bude na više mesta odjednom i u tome gotovo uvek uspevao.

 Bio je prisiljen da stalno bude u pokretu, jer je donosio odluke u situacijama koje su se brzo menjale: od Litvanije do Letonije, pa do Estonije i opet natrag. I tako bi dr Rajan kretao na put – dižući moral kud god je odlazio. Njegov boravak u Litvaniji bio je kratak, jer su se veliki problemi pojavili u Estoniji.1

 U maju 1919, u vreme dolaska Rajanove misije, estonski Crveni krst bio je u povoju, a njegovi rukovodioci bili su u očajničkoj potrazi za neophodnim sanitetskim materijalom. Zbog toga je doputovao sa 300 tona opreme trudeći se da stekne objektivnu sliku o potrebama estonskog Crvenog krsta. Obišao je tamošnju bolnicu u Talinu i ustanovio nedostatak opreme i medicinskog materijala. Ubrzo je zahvaljujući Rajanu pristiglo 2500 ćebadi, 5000 pari pidžama za bolesnike, 1500 čaršafa, 1000 lekarskih mantila, 250 mantila za sestre, 5000 untercigera, 250 kutija različitih lekova i zavoja. Obezbedio je 10 000 pari veša i 100 000 cigareta. Distribuirao je na frontu 5000 pari untercigera za pripadnike severnih ruskih snaga. „Ruske vojne jedinice koje se bore protiv boljševika takođe će i dalje dobijati američku pomoć u potpunosti“1, rekao je novinaru u intervjuu datom za talinski list Tallina taetaja 28. maja 1919. godine, na završetku njegove prve posete Estoniji.

U novembru 1919, na frontu kod Narve, kada su teškoće bile na vrhuncu, a drugi su gubili samopouzdanje zbog strahota kojima su bili okruženi i bespomoćnosti što ne mogu pomoći ranjenicima, iznenada bi se pojavljivao Rajan, baš kada ga najmanje očekuju, probijajući se kroz snežne nanose seoskim putevima, u pratnji medicinskog osoblja, s kamionima, punim lekova, odeće i hrane. To je iz korena menjalo situaciju, jer ih je onda, osvajao njegov optimizam i pozitivna energija kojom je zračio.

 U Estoniji se dr Rajan često žestoko sukobljavao sa estonskom vladom, onda kada su zalihe ARC počele da se smanjuju ili kada se nisu slagali oko načina pružanja pomoći hiljadama ruskih izbeglica koji su bežali pred boljševičkom revolucijom. Uprkos tim neslaganjima, estonska vlada imala je potpuno poverenje u Rajana, pogotovo kada je izbila epidemija pegavog tifusa. Rajan je imao ugled veterana u borbi protiv ove pošasti, posle iskustva u Srbiji.5 U februaru 1920, estonska vlada proglasila je vanredno stanje i ujedno ovlastila dr Rajana da upravlja borbom protiv pegavca. U martu iste godine, dva vodeća američka lista New York Times i Washington Post, objavila su istu priču: „U Estoniji dve vlade drže svu vlast. Jedna je u regularno konstituisanom izvršnom organu zemlje, a druga je u rukama ARC i njegove komisije potpukovnika Edvarda Rajana iz Skrentona, Pensilvanija. Ova komisija dobila je ovlašćenja da preduzme sve mere, političke ili ekonomske, da iskoreni tifusnu zarazu koja ovde hara.“ Zahvaljujući njemu pristiglo je i 90 sestara ARC koje su se pridružile ovoj borbi. O tome je pisao estonski list Waba Maa, jer su Rajan i njegov motivisani tim za svega tri nedelje stavili epidemiju pegavca pod kontrolu i time spasili na hiljade života.

 Estonska vlada je u ličnosti dr Rajana videla ne samo lekara nego i svog pravog prijatelja. Pozivala ga je i za druge isto tako vrlo važne poslove. Specijalnim vozom, već 23. marta 1920, odlazi u Petrograd i Moskvu sa estonskom tajnom diplomatskom misijom kao posmatrač i nezvanični savetnik. Rajan je po dolasku u Rusiju poslao odmah izveštaj Stejt departmentu, gde se između ostalog kaže da „ruska boljševička vlada nije ništa drugo nego jedna socijalna avantura u obliku groznog promašaja“.1 Bila je to „prva autoritativna informacija iz prve ruke“ o uslovima života i stanju u boljševičkoj Rusiji. Posećivao je bolnice, škole, crkve, pozorišta i posmatrao neposredno društveni život za koji je u svom izveštaju napisao da je toliko beznadežan da je čak i njega tokom deset dana doveo do očajanja. Međutim, u jednom se prevario. Predviđao je propast boljševičkog režima za 6 meseci.

Taj tajni i neovlašćeni put dr Rajana u Rusiju u okviru estonske delegacije, o kome je izvestio New York Times, u maju iste godine u tekstu pod naslovom „Amerikanac otkrio sovjetsku propast“, žestoko je razljutio njegovoga šefa, američkog ambasadora u baltičkim državama Džona Gejda. Ali, uzalud. Nikakav autoritet, pa ni Gejdov, nije mogao da obuzda neukrotivog dr Rajana, večito željnog novih avantura.

 U vreme dolaska misije ARC i dr Rajana u Letoniju, oktobra 1919, letonske i ruske boljševičke snage tamo su se žestoke borile na prilazima glavnom gradu – Rigi. Riga je bila blokirana, a stanovnici prestonice na ivici gladi. Neustrašiv kao i uvek, Rajan je u pratnji letonskog oficira koji je nosio beli zastavu, otišao k Rusima. Nekoliko dana nakon toga niko ništa nije čuo o Rajanu. Ali, pre nego što su ga proglasili za nestalog, on se iznenada pojavio pošto je dogovorio sa boljševicima privremeni prekid vatre koji će omogućiti doturanje hrane izgladnelim stanovnicima Rige.

 Prva poseta dr Rajana Rusiji nije bila ona u okviru estonske diplomatske misije. Naime, Američki crveni krst je pomagao belogardejskoj armiji generala Nikolaja Judeniča koja se borila sa Crvenom armijom pred Petrogradom krajem oktobra 1919. Za dlaku je nedostajalo da Judeničeva kontrarevolucionarna vojska uđe u Petrograd pošto je došla samo na 8 km od nekadašnje ruske prestonice. Kao što bi se i očekivalo, dr Rajan se našao usred te gužve. Bio je uz generala Judeniča rukovodeći jedinicama ARC. Nadao se da će u Petrogradu formirati glavno sedište ARC za ovaj deo istočne Evrope, pre nego što su se vetrovi rata preokrenuli. 

Sve do juna 1922. Rajan će nastaviti svoj rad u tri baltičke države. Želeo je da pomogne svakome kome je mogao, od pojedinačnih slučajeva do organizovanja pomoći 20 000 Letonaca koji su ostali bez svojih kuća posle strašnih poplava reke Daugava u aprilu 1922. godine.1

 Pre njegovog definitivnog odlaska, estonski Crveni krst i ministarstvo spoljnih poslova priredilo je prijeme u njegovu čast 27. i 28. juna 1922. Dve godine pre toga, estonska vlada dodelila mu je orden Slobode Prvoga reda, ali i drugih 26 zvaničnika ARC, pod Rajanovom direktnom komandom, takođe je dobilo od Estonije ovu visoku počast. Svi oni su koju godinu kasnije dobili i orden estonskog Crvenog krsta.

 

Neispričana životna priča

 Već početkom avgusta 1922. godine, odmah po povratku u SAD, dr Rajan je bio jedan od počasnih gostiju na večeri koju je priredilo baltičko-američko društvo u Metropoliten klubu u Njujorku, povodom proslave priznanja od strane američke vlade Estonije, Letonije i Litvanije.1,3 Nekako u to vreme, iranska vlada zatražila je pomoć Stejt Departmenta u pronalaženju najpogodnije ličnosti za mesto gradskog nadzornika u Teheranu. Stejt Department, bez dvoumljenja, zbog njegovog nesumnjivo ogromnog ugleda u svetu, predložio je dr Edvarda Rajana, koji je ubrzo potpisao petogodišnji ugovor sa persijskim ministarstvom unutrašnjih poslova. Ali, pre nego je opet krenuo preko Atlantika, obreo se u Skrentonu. U decembru 1922, održao je u svom rodnom gradu javno predavanje svojim kolegama lekarima. Tada je po prvi put objavio da namerava da napiše knjigu svojih memoara, o svom radu i utiscima iz vremena svetskog rata. Ali, na žalost smrt ga je preduhitrila, te najveći deo fantastične priče o dr Rajanu i njegovom poslednjom avanturom u Iranu – ostaje neispričan.

 Doktor Edvard V. Rajan umro je u Teheranu 18. septembra 1923. u 39. godini života, podlegavši malignoj malariji, od koje se inficirao prvi put još na Solunskom frontu. Chicago Daily Tribune, samo tri dana posle njegove smrti, u svom nekrologu posvećenog dr Rajanu, napisao je da je umro lekar „širom sveta poznat po svom radu u borbi protiv epidemija“.1 Sahranjen je u svom Skrentonu u Pensilvaniji 11. februara 1924. godine. Njegove kolege oprostile su se na odru rečima da će ga se zauvek sećati kao „najvećeg među nama“.1 Izgleda da je vest o njegovoj smrti i pogrebu, prošla u američkoj javnosti dosta nezapaženo, jer su listovi širom zemlje bili preplavljeni člancima o predstojećoj sahrani bivšeg predsednika SAD, Vudro Vilsona. Washington Post je objavio sledeću crticu: „Estonski ministar g. Antonijus Pip otišao je iz Vašingtona u Skrenton u Pensilvaniji da prisustvuje pogrebnoj ceremoniji u počast pukovniku Edvardu Rajanu, bivšem komesaru ARC u baltičkim zemljama. Ministar će položiti venac na odar pukovnika Rajana kao priznanje za njegov rad i pomoć koji je pružio estonskom narodu.“1

 Povodom Rajanove smrti u srpskoj javnosti niko se nije oglasio. Izuzetak je bila skromna komemoracija u Srpskom lekarskom društvu, gde je dr D. Stojimirović govorio o njegovoj ličnosti i njegovom delu.2

 

Literatura:

1. The Amazing dr Edward Ryan and the Work of the American Red Cross in Estonia, Estonian Relations 2008; 7(1–2): 1–14. 

2. Vuković Ž. Savezničke medicinske misije u Srbiji, 1915. Beograd: Plato; 2004.

3. Bicknell E. In War’s Wake 1914–1915, Washington D. C.: American national red Cross; 1936. 

4. Harding P. A Red Cross Nurse in Belgrade In: American History Illustrated, 1982.

5. Serbia’s Martyrdrom, Half male population sacrificed, Times, Nov 13, 1918, p. 7.

(Izgovoreno na 15. Studeničkoj akademiji 800 godina srpske medicine, u manastiru Studenica, juna 2010. godine.)

 Datum poslednje izmene: 2011-01-30 23:52:1

 http://www.rastko.rs/rastko/delo/13965

 http://www.heroesofserbia.com/2012/11/sad-1917-godine-postaje-saveznik-srbije.html

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *