Za cetiri dana „Oluje“ uništeno je oko:
– 211 ugostiteljskih objekata
– 410 zanatskih radnji.
– 25.000 kuća
– 13.000 privrednih objekata
– 182 zadružna doma
– 56 zdravstvenih stanica
– 78 crkava
– 29 muzeja
– 181 groblje
– 352 trgovine
– 96 trafo-stanica
– svi srpski industrijski pogoni
– 920 spomenika
– u Krajini je prije „Oluje“ živjelo 450.000 Srba.
– 1991-1995. ukupno je ubijeno 6.765 Srba.
– nestalo je 2.670 Krajišnika
Apstrakt: Navršilo se dve decenije od pogroma nad Srbima na prostoru BJR Hrvatske 1995. Savest Čovečanstva i dalje – ćuti. I u slučaju Srba potvrđuje se pravilo, da je ona omeđena i određena, ne Pravdom i Pravom, već granicama intersa velikih sila. Pre svega u ostvarivanju njihove tzv. ‘Strategije posrednog nastupanja’, u kolonizaciji ma¬lih zemalja u „sivoj zoni“. Dosledno sledeći odrednice međunarodnog prava, taj po¬grom Srba ima razmere – genocida. Prvi pravni uslov za genocidni odnos je da postoji ja¬vno proklamovana politička odluka počinioca da se izvrši nasilno odstranjivanje je¬dne nacije sa određene teritorije, veličine teritorijalne oblasti. U slučaju hrvat¬skog političkog i vojnog rukovodstva, pored brojnih drugih dokumenata, najkriminalniji do¬kumenat je zaključak Brionskog savetovanja pod rukovodstvom stožernika Franje Tuđ¬ma¬na. Odluka je bila – broj Srba u Hrvatskoj, u prvom naletu, svesti „ispod dva pro¬ce¬n¬ta“. Potom nastaviti i dalje. Načini, sredstva i metode izvršenja ove genocidne od¬lu¬ke nad Srbima, su stravični primeri gaženja međunarodnog ratnog i humanitarnog pra¬va prema Povelji OUN i Ženevskim konvencijama i protokolima. Dakle – zločini. Na¬logodavci su hrvatsko političko rukovodstvo i njihovi evro-američki sponzori, a iz-vršioci (egzekutori) su pripadnici Zbora narodne garde (ZNG), Ministarstva unu¬tra¬šnjih poslova (MUP), ustaške snage (Paraga), Hrvatskog oslobodilačkog pokreta (HOP) i dr. Navodimo samo neke zločine. Da bi se pobrojali svi utvrđeni potrebno je is¬pisati tomove knjiga zločina. A tek koliko je ostalo ne otkrivenih i onih koji se ne¬će otkriti – nikada. Imena osumnjičenih za navedena dela se nalaze u dokumentima ra¬z¬nih državnih, pravnih i vojnih organa BSFRJ i drugih izvora (posmatrači Evropske za¬jednice, snage OUN, Međunarodnog crvenog krsta, Lekari bez granica i dr). Cilj ovog član¬ka je da se bar neki zločini ne zaborave – nikada.
Ključne reči: međunarodno ratno i humanitarno pravo, ratni zločini, krivična dela, ma-sakriranje, klanje, paravojne snage, separatizam, genocid, etničko čišćenje.
Miloš Gagić (obeležen sa X), Miodrag Kostić (obeležen sa O), učitelj u selu Velika Drenova, i njihova tri saborca čija su tela izložili nacisti u Trsteniku kao opomenu. Imena ostalih nisu poznata
Svedočanstva o borbi protiv nacista u kojoj su stradali mnogi ravnogorci, kao što je kapetan Miloš Gagić (32), i dalje su nepoznata i skrivena od šire javnosti.
Dokaze o Gagićevom junaštvu u prvom pokretu otpora porobljenju Evrope u Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini (JVO), pod komandom Dragoljuba Draže Mihailovića, pronašao je u zaplenjenoj arhivi Gestapoa istraživač Ratko Leković.
U toj arhivi su i tri fotografije koje “Blic” objavljuje posle 70 godina skrivanja. Među njima je jedna od najsurovijih fotografija nacističke odmazde u Srbije na kojima se vide izložena tela Gagića i njegovih saboraca.
major Fehim Musakadic, prvi s leva;
Slovenački doprinos Jugoslovenskoj vojsci bio je veliki, dali su četiri generala, šest pukovnika, šest potpukovnika, 16 majora, 28 kapetana, 32 poručnika i 16 potporučnika.
Medju slovenačkim četnicima bili su svetski poznati gimnastičar Leon Štukelj, osvajač šest olimpijskih medalja, i kasniji ekonomista svetskog glasa Aleksandar Bajt, koji je Tita u svojim memoarima nazvao nečasnim čovekom, jer je 1941. prvi napao četnike, a do kraja života tvrdio, i na tome, u mnogo čemu, zasnivao legitimitet svoje vladavine, da se desilo obrnuto.
Bajt je verovao da je Kraljevina Jugoslavija bila najsrećnije rešenje za slovenački narod, a Štukelj je pred kraj života odbio da postane počasni predsednik Gimnastičkog saveza Slovenije, jer je želeo da ostane veran izvornim idejama “Sokola”, sportsko-patriotske organizacije Kraljevine Jugoslavije.
Početkom 1942. Mihailovićev pokret širio se i u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj. Ponajviše zbog toga što je general Mihailović od snaga koje su mu izražavale lojalnost sve češće tražio da se ne svete hrvatskoj i muslimanskoj deci i ženama, a da prema muslimanima vode pomirljiviju politiku. U tome je u nekim delovima Bosne i Hercegovine imao i uspeha, o čemu svedoči bosanski četnički komandant Dobroslav Jevđević, koji je sa svojim hercegovačkim kolegom Petrom Baćovićem, na zahtev Mihailovića, radio na pomirenju s muslimanima:
Časni sude,
Vi danas odlučujete o rehabilitaciji generala Mihailovića, komandanta JVuO u Drugom svetskom ratu, komandanta prvih gerilaca u okupiranoj Evropi koji nisu priznali kapitulaciju svoje zemlje. Dokazi u spisima govore da je samo protiv njega i njegovih jedinica nemačka vojna sila u Drugom svetskom ratu izvela 24 vojne operacije.[1] Njegovi vojnici i simpatizeri padali su pod kuršumima okupatora u borbama i represalijama[2]. Samo prema nemačkim ratnim plakatima u periodu 1942-1943 streljano je 1.653 pripadnika pokreta DM oko 200 više od pripadnika komunističkog pokreta. Njegove pristalice su hapšenie, mučene i slate u logore. I sam Milovan Đilas je 1946 godine naveo da je specijalna policija tokom rata streljala u Jajincima 30.000 Srba od kojih je „samo mali i to vrlo mali broj bio komunista.“[3] Za njegovu glavu okupator je javno nudio visoke novčane nagrade već 1941 a potom i 1943.[4] Njegova porodica, supruga sin i ćerka su u dva navrata bili zatočeni u Banjičkom logoru. Njegovu sestru, jednu od prvih žena arhitekata u Srbiji ubili su oslobodioci odmah po oslobođenju Beograda. General Mihailović je nosilac Ratnog krsta, visokog francuskog odlikovanja za zasluge u borbi protiv okupatora i Legije zaslužnih, najvišeg odlikovanja koje SAD dodeljuju stranim državljanima.
Pripadnici Udruženja Jugoslovenske vojske u otadžbini 1941-1945 iz Beograda, na osnovu čijeg punomoćja ovde istupam, obratili su mi se svojevremeno sledećim rečima: ”Vratili ste nam Vrhovnog komandanta, kralja Petra II u zemlju, vratite nam i komandanta Dražu”! Tom prilikom se, najmlađi među njima koji je ušao u 90-te godine života, ponudio da lično donese zvaničan poziv. Ta čestita starina bio je mladi kurir kod đenerala Draže Mihailovića i najveća su mu želja i čast bili da ispuni svoj poslednji zadatak. Parafrazirajući, sudije, najvećeg pravnika antike: njihove želje nisam mogao da prečujem, patnje i stradanja pripadnika Jugoslovenske vojske u otadžbini, na čelu sa đeneralom Mihailovićem, nisam mogao da ignorišem, ali ni golgotu srpskog naroda, Srpske Pravoslavne Crkve, kao i mnogih čestitih jugoslovena, nisam mogao ni da zaboravim, niti da prećutim.
Povodom ovoga postupka rehabilitacije postoji biblioteka činjenica u našim i inostranim arhivama, odnedavno dostupna i unašoj zemlji, koja izvan svake sumnje, ne samo razumne, ide u korist đenerala Dragoljuba Mihailovića, ali moram već na samom početku da konstatujem da su u konkretnom slučaju činjenična pitanja, dakle razna tzv. svedočenja i tzv. ekspertska mišljenja o njima, koja su ovde iznošena bezmalo u čitavoj deceniji, pravno irelevantna, dakle nebitna u ovom postupku. Ovaj sud, ali objektivnosti radi treba reći – ne i ovo izmenjeno Veće, izgubio je apsolutno nepotrebno godine i godine dragocenog vremena raspravljajući o činjeničnom pitanju, ignorišući pravo, svesno ili nesvesno, u to ne ulazim. A questo facti je in concreto, podvlačim, pravno irelevantno. Razume se, ovo ne treba shvatiti u najbukvalnijem smislu reči, jer je i pitanje da li je u konkretnom slučaju postojalo pravo na žalbu ili nije – jedna činjenica, ali takvih pravno relevantnih činjenica za ovaj postupak je vrlo malo i one nisu sporne, otuda i gore izneta tvrdnja o godinama koje su protraćene u ovom postupku ima puni smisao. Postupak je, dakle, uz konstataciju nekoliko bitnih činjenica i odgovarajuću pravnu analizu, mogao da se završi na dva ročišta. Ovaj pravni stav ću sada i da dokažem.
JUNACI!
Rat sa Nemačkom koji je četiri godine sejao širom cele naše Otadžbine smrt, uništavajući bez milosti sve naše tekovine, naša ognjišta, naše porodice, završen je pobedom Saveznika.
U ovom četvorogodišnjem ratu Jugoslovenska Vojska u Otadžbini vidno je doprinela pobedi boreći se jedina u Evropi, kada je cela Evropa bila okupirana od svirepog napadača.
Snažni i neodoljivi napadi naših jedinica, uništavali su nemačke divizije, slabili su ratni potencijal Nemaca i ozbiljno zabrinjavali njihovo vođstvo. Preko trideset i pet najelitnijih nemačkih divizija bilo je sve vreme vezano na našem frontu, i one su se topile u neprekidnim borbama, koje su po svojoj žestini i krvavosti nadmašile sve borbe vođene na raznim bojištima Evrope.
U tim borbama četvorogodišnjeg rata naša vojska dala je žrtve, kojima je pokazala svu veličinu našeg narodnog genija i vitalnost njegovu, dajući na znanje svima i svakome da je naša Otadžbina, natopljena toliko puta našom krvlju jedino naša i ničija više da mora da bude slobodna i da u toj slobodi naš narod ima pravo da nesmetano izgrađuje svoju budućnost.
Ali danas dok svet proslavlja dan mira, naš narod, koji je na taj mir imao najviše prava, jer je u ovom ratu platio najveći krvavi tribut, i dalje proliva potoke krvi širom cele naše rodne grude u teškom građanskom ratu nametnutom nam od komunističkih partizana, koji već tri godine besni nesmanjenom žestinom. U ovome ratu, za koji svet možda još ne zna, jedna manjina, ne jača od 30-40.000 ljudi, pokušava da nametne terorom, krvlju nasiljem mačem i oružjem u ruci, ono što naš narod ne želi da prihvati mirnim putem.
Ceo naš narod na čelu sa Jugoslovenskom Vojskom u Otadžbini, bori se protiv ovog neprijatelja istom žestinom kojom se borio i do sada protiv svih neprijatelja Nemaca, Italijana, Bugara, Mađara i ustaša, a za Kralja, Otadžbinu i demokratiju.
Naš narod dao je divnog dokaza svoje rešenosti da u borbi, koju mu i dalje nameće ustaško-partizanska snaga, izdrži i istraje do pobede. On zna da je put kojim ide pravedan, častan i dostojan njegovih tradicija i njegove istorijske prošlosti, i da će pobedom nad komunističkom diktaturom sačuvati i spasti i svoju veru i svoje običaje i svoju porodicu, i pokazati se dostojnim samoga sebe.
Borba koja danas besni u Otadžbini je krstaški građanski rat u kome učestvuju svi, i staro i mlado, i muško i žensko, ujedinjeni u bolu i u otporu, a spremni da u toj borbi polože svoje živote.
I pored toga što je partizanska manjina podržavana iz inostranstva, najveći deo naše Otadžbine nalazi se u rukama naše narodne vojske. Srbija, Južna Srbija, veliki deo Crne Gore, Bosne i Hercegovine i deo Dalmacije, veliki deo Hrvatske i Vojvodine, kao i Slovenačke, u rukama su naših jedinica, izuzev velikih gradova, gde se neprijatelj zadržava pod zaštitom Titovih dželata.
Ni glad, ni zaraze, ni napadi odlično naoružanog neprijatelja, nisu mogli da umanje volju naših boraca za pobedom. Njihove žrtve čine naš narod velikim, jer upornost njihove borbe pokazuje sa koliko topline, ljubavi i nacionalnog žara naš borac teži da ostvari ideale pravde, slobode i demokratije.
U ovoj borbi, koju ćemo voditi do konačne pobede, šaljem vam pozdrav kroz naš ratnički poklič:
Da živi naš Vrhovni Komandant Njegovo Veličanstvo Kralj Petar II!
Da živi naša Kraljevska Jugoslovenska vojska u Otadžbini i van Otadžbine!
Da živi velika i slobodna demokratska federativna Kraljevina Jugoslavija!
Načelnik štaba Vrhovne komande, Armijski đeneral Dragoljub M. Mihailović s. r.
http://kraljevinasrbija.com/dan-pobede-70-godina-od-zavrsetka-drugog-svetskog-rata/
Novica Stevanović – Sedamdeset godine od 9. maja 1945. godine
Po kojoj vojnoj strategiji su Saveznici vodili rat do bezuslovne kapitulacije protiv nacističke Nemačke u Evropi, a najpre na Balkanu, i na koji način su je ostvarili?
Odgovor na to pitanje mogu dati, sem ostalog, i direktive Britanske vlade i Vrhovne komande trupa na Srednjem istoku koje su, u periodu maj-avgust 1943. godine, stizale u Vrhovnu komandu Jugoslovenske kraljevske vojske (Vojni arhiv, br. reg. 10/3, 25/1 i 18/3; K-20, br. dok. 715, 716 i 724). Ta dokumenta komandovanja proistekla su iz Čerčilove definicije “Velike strategije obmane”, o kojoj je krajem januara 1943. godine obavestio Staljina i Ruzvelta: “U Ujedinjenom Kraljevstvu koncentrisaćemo jake američke, i kopnene i vazduhoplovne snage. One će se, zajedno sa britanskim snagama u Ujedinjenom Kraljevstvu, pripremiti da ponovo stupe na kontinent Evrope čim to bude izvodljivo. Neprijatelj će svakako za to saznati, ali neće znati gde, ili kad, i u kojem obimu nameravamo da udarimo”. (V. Čerčil, Drugi svetski rat, t. 4, str. 688)
Akademik Matija Bećković
Majke i udovice su ponavljale: “Da znadoh gde mu je grob, kao da bi se vratio živ”
ALBANSKA I BOSANSKA GOLGOTA
Akademik Matija Bećković, na pomenu stradalnicima iz Velikog zbjega, od Zidanog mosta do Kočevskog roga, pored ostalog, rekao je:
“Od svog naroda do smrti se nisu odvajali sveštenici Crnogorsko-primorske mitropolije, sa mitropolitom na čelu, sveštenomučenikom Joanikijem, čiji praznik slavimo u sutrašnji dan.
Golgoti preko Albanije pridružila se golgota preko Bosne, Hrvatske i Slovenije, koja je okončana jednim od najvećih zločina Drugog svetskog rata i novije istorije.”
Dok na pitanje: “Kaine, gdje ti je brat?”, ne čujemo odgovor: “Eno ga u Sloveniji”, nećemo imati budućnosti
ONI SU NA ISTINI A MI NA LAŽI
– Sve dok se istina ne otkrije, govorićemo za naše pretke, koji su ovdje postradali, da su oni na istini, a mi na laži, kazao je, između ostalog, na junskom parastosu u kamničkoj dolini, episkop budimljansko-nikšićki, gospodin Joanikije.
– Ako bog da, sva će se imena popisati i naći u našim knjigama, a ostalo će se lako dodati. Ali sve dok se muke ne popišu, do tada smo mi na laži. Neka Bog blagoslovi sve one koji su se oko ovog svetog djela potrudili i neka ukrijepi ruke njihove.