Tito u Foči 1942.

Tema Titova (zlo)upotreba srpskih dobrovoljačkih jedinica u Istočnoj Bosni 1942. godine je samo deo “priče” o metodama kojima se služio vođa komunističkog pokreta kako bi ostvario cilj nasilne promene vlasti i zavođenje komunističke diktature u Jugoslaviji po uzoru na SSSR.
Rad se ne bavi suštinom početka građanskog rata u okupiranoj i podeljenoj Jugoslaviji, komunističkom ideologijom ili pokušajem nacionalnih snaga da nastavkom pružanja otpora okupatoru i ne priznavanjem kapitulacije nastave kontinuitet i daju legitimitet mlađanom kralju i izbegličkoj vladi da zajedno sa saveznicima nastave borbu protiv nacističke nemani, koja je u to vreme gutala države i narode Evrope.
Tema rada je ograničena i vremenski i prostorno i dešava se na području Gornjeg Podrinja 1942. godine, kada je i otpočeo sukob u, do tada, jedinstvenom ustaničkom pokretu u istočnom dijelu Bosne. Rad se bavi sudbinom običnih ljudi u surovom vremenu rata i njihovom borbom za opstanak.
Na primeru srpskih dobrovoljačkih odreda najbolje se može videti Titova namera i lukava igra, koja je za posledicu imala razdor u srpskom pokretu otpora protiv ustaške i okupatprske vlasti.
Posledice takve igre bile su pogubne po srpski narod, a tek mnogo godina kasnije, posle burnih događaja koji su usledili tokom raspada Titove SFRJ, one su sagledive u realnim okvirima.
Na žalost mnogo je onih (čak I ljudi koji se bave naukom), koji još uvek ne mogu ili neće da prihvate argumente I činjenice i koji žive u posleratnom narodno-frontovskom I akcijaškom vremenu sanjajući vođu u maršalskoj uniformi, kako ih na belom konju, u mercedesu pulman 600 Ili na “Galebu” predvodi na putu u nekakav komunistički raj:
-gde postoji lek protiv smrti; gde ogromne mašine peglaju brda pretvarajući ih u plodne ravnice; gde ljudi rade koliko hoće i uzimaju koliko im treba; gde nema novca, jer on postoji samo u trulom kapitalizmu; gde čovek digne ruku da bi voz stao I vozio ga besplatno; gde su svi jednaki I srećni, a sreći nema kraja…
Predrag Ostojić, je obrađujući ovu temu, koja u istorijskoj nauci nije dovoljno istražena, želeo da ukaže na jedan bitan moment, u vremenu prelomnih događaja 1941-1942 u srpskom ustaničkom pokretu, koji će ga dodatno podelti I pocepati, što će za posledicu imati srpsko-srpski sukob nezapamćen u istoriji ovog naroda, čije posledice se (I te kako) osećaju I danas.

www.savremenaistorija.com

Redakcija zahvaljuje prof. Ostojiću na ustupljenom tekstu!

Za cetiri dana „Oluje“ uništeno je oko:

– 211 ugostiteljskih objekata
– 410 zanatskih radnji.
– 25.000 kuća
– 13.000 privrednih objekata
– 182 zadružna doma
– 56 zdravstvenih stanica
– 78 crkava
– 29 muzeja
– 181 groblje
– 352 trgovine
– 96 trafo-stanica
– svi srpski industrijski pogoni
– 920 spomenika

– u Krajini je prije „Oluje“ živjelo 450.000 Srba.
– 1991-1995. ukupno je ubijeno 6.765 Srba.
– nestalo je 2.670 Krajišnika

Apstrakt: Navršilo se dve decenije od pogroma nad Srbima na prostoru BJR Hrvatske 1995. Savest Čovečanstva i dalje – ćuti. I u slučaju Srba potvrđuje se pravilo, da je ona omeđena i određena, ne Pravdom i Pravom, već granicama intersa velikih sila. Pre svega u ostvarivanju njihove tzv. ‘Strategije posrednog nastupanja’, u kolonizaciji ma¬lih zemalja u „sivoj zoni“. Dosledno sledeći odrednice međunarodnog prava, taj po¬grom Srba ima razmere – genocida. Prvi pravni uslov za genocidni odnos je da postoji ja¬vno proklamovana politička odluka počinioca da se izvrši nasilno odstranjivanje je¬dne nacije sa određene teritorije, veličine teritorijalne oblasti. U slučaju hrvat¬skog političkog i vojnog rukovodstva, pored brojnih drugih dokumenata, najkriminalniji do¬kumenat je zaključak Brionskog savetovanja pod rukovodstvom stožernika Franje Tuđ¬ma¬na. Odluka je bila – broj Srba u Hrvatskoj, u prvom naletu, svesti „ispod dva pro¬ce¬n¬ta“. Potom nastaviti i dalje. Načini, sredstva i metode izvršenja ove genocidne od¬lu¬ke nad Srbima, su stravični primeri gaženja međunarodnog ratnog i humanitarnog pra¬va prema Povelji OUN i Ženevskim konvencijama i protokolima. Dakle – zločini. Na¬logodavci su hrvatsko političko rukovodstvo i njihovi evro-američki sponzori, a iz-vršioci (egzekutori) su pripadnici Zbora narodne garde (ZNG), Ministarstva unu¬tra¬šnjih poslova (MUP), ustaške snage (Paraga), Hrvatskog oslobodilačkog pokreta (HOP) i dr. Navodimo samo neke zločine. Da bi se pobrojali svi utvrđeni potrebno je is¬pisati tomove knjiga zločina. A tek koliko je ostalo ne otkrivenih i onih koji se ne¬će otkriti – nikada. Imena osumnjičenih za navedena dela se nalaze u dokumentima ra¬z¬nih državnih, pravnih i vojnih organa BSFRJ i drugih izvora (posmatrači Evropske za¬jednice, snage OUN, Međunarodnog crvenog krsta, Lekari bez granica i dr). Cilj ovog član¬ka je da se bar neki zločini ne zaborave – nikada.
Ključne reči: međunarodno ratno i humanitarno pravo, ratni zločini, krivična dela, ma-sakriranje, klanje, paravojne snage, separatizam, genocid, etničko čišćenje.

Miloš Gagić (obeležen sa X), Miodrag Kostić (obeležen sa O), učitelj u selu Velika Drenova, i njihova tri saborca čija su tela izložili nacisti u Trsteniku kao opomenu. Imena ostalih nisu poznata

Svedočanstva o borbi protiv nacista u kojoj su stradali mnogi ravnogorci, kao što je kapetan Miloš Gagić (32), i dalje su nepoznata i skrivena od šire javnosti.

Dokaze o Gagićevom junaštvu u prvom pokretu otpora porobljenju Evrope u Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini (JVO), pod komandom Dragoljuba Draže Mihailovića, pronašao je u zaplenjenoj arhivi Gestapoa istraživač Ratko Leković.

U toj arhivi su i tri fotografije koje “Blic” objavljuje posle 70 godina skrivanja. Među njima je jedna od najsurovijih fotografija nacističke odmazde u Srbije na kojima se vide izložena tela Gagića i njegovih saboraca.

major Fehim Musakadic, prvi s leva;

Slovenački doprinos Jugoslovenskoj vojsci bio je veliki, dali su četiri generala, šest pukovnika, šest potpukovnika, 16 majora, 28 kapetana, 32 poručnika i 16 potporučnika.

Medju slovenačkim četnicima bili su svetski poznati gimnastičar Leon Štukelj, osvajač šest olimpijskih medalja, i kasniji ekonomista svetskog glasa Aleksandar Bajt, koji je Tita u svojim memoarima nazvao nečasnim čovekom, jer je 1941. prvi napao četnike, a do kraja života tvrdio, i na tome, u mnogo čemu, zasnivao legitimitet svoje vladavine, da se desilo obrnuto.
Bajt je verovao da je Kraljevina Jugoslavija bila najsrećnije rešenje za slovenački narod, a Štukelj je pred kraj života odbio da postane počasni predsednik Gimnastičkog saveza Slovenije, jer je želeo da ostane veran izvornim idejama “Sokola”, sportsko-patriotske organizacije Kraljevine Jugoslavije.
Početkom 1942. Mihailovićev pokret širio se i u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj. Ponajviše zbog toga što je general Mihailović od snaga koje su mu izražavale lojalnost sve češće tražio da se ne svete hrvatskoj i muslimanskoj deci i ženama, a da prema muslimanima vode pomirljiviju politiku. U tome je u nekim delovima Bosne i Hercegovine imao i uspeha, o čemu svedoči bosanski četnički komandant Dobroslav Jevđević, koji je sa svojim hercegovačkim kolegom Petrom Baćovićem, na zahtev Mihailovića, radio na pomirenju s muslimanima:

Pripadnici Udruženja Jugoslovenske vojske u otadžbini 1941-1945 iz Beograda, na osnovu čijeg punomoćja ovde istupam, obratili su mi se svojevremeno sledećim rečima: ”Vratili ste nam Vrhovnog komandanta, kralja Petra II u zemlju, vratite nam i komandanta Dražu”! Tom prilikom se, najmlađi među njima koji je ušao u 90-te godine života, ponudio da lično donese zvaničan poziv. Ta čestita starina bio je mladi kurir kod đenerala Draže Mihailovića i najveća su mu želja i čast bili da ispuni svoj poslednji zadatak. Parafrazirajući, sudije, najvećeg pravnika antike: njihove želje nisam mogao da prečujem, patnje i stradanja pripadnika Jugoslovenske vojske u otadžbini, na čelu sa đeneralom Mihailovićem, nisam mogao da ignorišem, ali ni golgotu srpskog naroda, Srpske Pravoslavne Crkve, kao i mnogih čestitih jugoslovena, nisam mogao ni da zaboravim, niti da prećutim.
Povodom ovoga postupka rehabilitacije postoji biblioteka činjenica u našim i inostranim arhivama, odnedavno dostupna i unašoj zemlji, koja izvan svake sumnje, ne samo razumne, ide u korist đenerala Dragoljuba Mihailovića, ali moram već na samom početku da konstatujem da su u konkretnom slučaju činjenična pitanja, dakle razna tzv. svedočenja i tzv. ekspertska mišljenja o njima, koja su ovde iznošena bezmalo u čitavoj deceniji, pravno irelevantna, dakle nebitna u ovom postupku. Ovaj sud, ali objektivnosti radi treba reći – ne i ovo izmenjeno Veće, izgubio je apsolutno nepotrebno godine i godine dragocenog vremena raspravljajući o činjeničnom pitanju, ignorišući pravo, svesno ili nesvesno, u to ne ulazim. A questo facti je in concreto, podvlačim, pravno irelevantno. Razume se, ovo ne treba shvatiti u najbukvalnijem smislu reči, jer je i pitanje da li je u konkretnom slučaju postojalo pravo na žalbu ili nije – jedna činjenica, ali takvih pravno relevantnih činjenica za ovaj postupak je vrlo malo i one nisu sporne, otuda i gore izneta tvrdnja o godinama koje su protraćene u ovom postupku ima puni smisao. Postupak je, dakle, uz konstataciju nekoliko bitnih činjenica i odgovarajuću pravnu analizu, mogao da se završi na dva ročišta. Ovaj pravni stav ću sada i da dokažem.

Novica Stevanović – Sedamdeset godine od 9. maja 1945. godine

Po kojoj vojnoj strategiji su Saveznici vodili rat do bezuslovne kapitulacije protiv nacističke Nemačke u Evropi, a najpre na Balkanu, i na koji način su je ostvarili?
Odgovor na to pitanje mogu dati, sem ostalog, i direktive Britanske vlade i Vrhovne komande trupa na Srednjem istoku koje su, u periodu maj-avgust 1943. godine, stizale u Vrhovnu komandu Jugoslovenske kraljevske vojske (Vojni arhiv, br. reg. 10/3, 25/1 i 18/3; K-20, br. dok. 715, 716 i 724). Ta dokumenta komandovanja proistekla su iz Čerčilove definicije “Velike strategije obmane”, o kojoj je krajem januara 1943. godine obavestio Staljina i Ruzvelta: “U Ujedinjenom Kraljevstvu koncentrisaćemo jake američke, i kopnene i vazduhoplovne snage. One će se, zajedno sa britanskim snagama u Ujedinjenom Kraljevstvu, pripremiti da ponovo stupe na kontinent Evrope čim to bude izvodljivo. Neprijatelj će svakako za to saznati, ali neće znati gde, ili kad, i u kojem obimu nameravamo da udarimo”. (V. Čerčil, Drugi svetski rat, t. 4, str. 688)

Akademik Matija Bećković

Majke i udovice su ponavljale: “Da znadoh gde mu je grob, kao da bi se vratio živ”

ALBANSKA I BOSANSKA GOLGOTA
Akademik Matija Bećković, na pomenu stradalnicima iz Velikog zbjega, od Zidanog mosta do Kočevskog roga, pored ostalog, rekao je:
“Od svog naroda do smrti se nisu odvajali sveštenici Crnogorsko-primorske mitropolije, sa mitropolitom na čelu, sveštenomučenikom Joanikijem, čiji praznik slavimo u sutrašnji dan.
Golgoti preko Albanije pridružila se golgota preko Bosne, Hrvatske i Slovenije, koja je okončana jednim od najvećih zločina Drugog svetskog rata i novije istorije.”