Повод за овај текст је обиљежавање дана ослобођења Рогатице у Првом свејтском рату, као дана ове Општине.
Наиме, обиљежавајући 27. септембар (1914) као датум ослобођења Рогатице од Аустро-угарске окупационе власти општина Рогатица је недвосмислено показала да је слобода као највећи човјеков идеал дубоко у корјену народа Рогатичког краја. Ослобођење Рогатице у Великом рату фактички је прво ослобођење народа овог краја од 450 годишњег ропства под Османлијско-турском и Аустро-угарском влашћу.
Оно што овом приликом желимо да истакнемо је сам датум ослобођења Рогатице у Првом свјетском рату. Расположива документациона необјављена и објављена грађа (као што је вишетомно издање Главног ђенералштаба Српске војске „Велики рат Србије за ослобођење и уједињење…“ „Операције Црногорске војске у Првом свјетском рату“) мемоарске и дневничке биљешке ђенерала Драгутина Милутиновића или капетана Мила Кењића, недвосмислено показују да је Рогатица ослобођена 17. септембра 1914. године, значи 10 дана раније.

Živomir R. Podovac, generalštabni pukovnik

Okrug kruševački čini teritorija sledećih srezova: trstenički, kopaonički, rasinski, župski, ražanjski. Stanovništvo Okruga kruševačkog, znalo je u potpunosti, da im se dolaskom komunističkih snaga i vojnih vlasti – dobro ne piše. Iz jednostavnog razloga što je opredelenje 99,5% stanovništva bilo tradicionalno – lojalističko. Vojno sposobno stanovništvo je vojničku Zakletvu položilo Kraljevini Jugoslaviji i njenoj Vojsci. Već skoro jedan vek na izborima glasaju za demokratske stranke i partije. Sada dolazi samo jedna – komunistička. Ratna 1945, najteža je godina za Okrug kruševački. U toj godini stanovništvo Okruga podnelo je naveće žrtve. Kao ni u jednoj kada je Okrug bio pod fašističkom (nemačko – bugarskom) okupacijom. Na delu je ko¬munistička represija u sprovođenju „komunističke revolucije“ i obračun sa „kontrarevolucijom“. Otuda logor ‘Bagdala’ – logor na otvorenom . Nemci nisu, tokom celog rata, imali ni jedan takav logor na tlu Kraljevine Jugoslavije. Logor ‘Bagdala’ krcat je zarobljenim vojnicima, podoficirima i oficirima JVuO i „reakcionarima“.
Štab Vrhovne komande Jugoslovenske vojske Kraljevine Jugoslavije (ŠVK JVKrJ) naredio je vođenje Gerilske operacije Srbija, na prostoru koji su posle prolaska snaga Crvene armije SSSR-a, zaposele snage komunističke NOVJ. Osnivaju se dve vrste jedinica: Gerilske snage i Pokretne snage JVuO. Osnovni cilj gerilsko – komandoskih dejstava je „zaštita Srpskog naroda od komunističkog terora koji besni po celoj Srbiji“ od oktobra 1944. Nosilac gerilske borbe u Okrugu kruševačkom, osim Sreza ražanjskog, je Rasinsko-toplička grupa gerilskih odreda, osnovana naređenjem Komande Rasinsko-topličke grupe korpusa (Rasinski, Jastrebački, Toplički korpus). U Srezu ražanjskom dejstvuju Gerilske grupe Razanjske brigade, bivšeg Deligradskog korpusa.
Ključne reči: Gerilske snage, Pokretne snage, trojke, bataljon, brigada, korpus, Jugoslovenska Vojska u Otadžbini; nemačka, bugarska, NO (JA) vojska; OZN, UDB; Crvena armija, proboj, gerilska borba; kontrarevolucija, represija, teror.

Tito u Foči 1942.

Tema Titova (zlo)upotreba srpskih dobrovoljačkih jedinica u Istočnoj Bosni 1942. godine je samo deo “priče” o metodama kojima se služio vođa komunističkog pokreta kako bi ostvario cilj nasilne promene vlasti i zavođenje komunističke diktature u Jugoslaviji po uzoru na SSSR.
Rad se ne bavi suštinom početka građanskog rata u okupiranoj i podeljenoj Jugoslaviji, komunističkom ideologijom ili pokušajem nacionalnih snaga da nastavkom pružanja otpora okupatoru i ne priznavanjem kapitulacije nastave kontinuitet i daju legitimitet mlađanom kralju i izbegličkoj vladi da zajedno sa saveznicima nastave borbu protiv nacističke nemani, koja je u to vreme gutala države i narode Evrope.
Tema rada je ograničena i vremenski i prostorno i dešava se na području Gornjeg Podrinja 1942. godine, kada je i otpočeo sukob u, do tada, jedinstvenom ustaničkom pokretu u istočnom dijelu Bosne. Rad se bavi sudbinom običnih ljudi u surovom vremenu rata i njihovom borbom za opstanak.
Na primeru srpskih dobrovoljačkih odreda najbolje se može videti Titova namera i lukava igra, koja je za posledicu imala razdor u srpskom pokretu otpora protiv ustaške i okupatprske vlasti.
Posledice takve igre bile su pogubne po srpski narod, a tek mnogo godina kasnije, posle burnih događaja koji su usledili tokom raspada Titove SFRJ, one su sagledive u realnim okvirima.
Na žalost mnogo je onih (čak I ljudi koji se bave naukom), koji još uvek ne mogu ili neće da prihvate argumente I činjenice i koji žive u posleratnom narodno-frontovskom I akcijaškom vremenu sanjajući vođu u maršalskoj uniformi, kako ih na belom konju, u mercedesu pulman 600 Ili na “Galebu” predvodi na putu u nekakav komunistički raj:
-gde postoji lek protiv smrti; gde ogromne mašine peglaju brda pretvarajući ih u plodne ravnice; gde ljudi rade koliko hoće i uzimaju koliko im treba; gde nema novca, jer on postoji samo u trulom kapitalizmu; gde čovek digne ruku da bi voz stao I vozio ga besplatno; gde su svi jednaki I srećni, a sreći nema kraja…
Predrag Ostojić, je obrađujući ovu temu, koja u istorijskoj nauci nije dovoljno istražena, želeo da ukaže na jedan bitan moment, u vremenu prelomnih događaja 1941-1942 u srpskom ustaničkom pokretu, koji će ga dodatno podelti I pocepati, što će za posledicu imati srpsko-srpski sukob nezapamćen u istoriji ovog naroda, čije posledice se (I te kako) osećaju I danas.

www.savremenaistorija.com

Redakcija zahvaljuje prof. Ostojiću na ustupljenom tekstu!

Za cetiri dana „Oluje“ uništeno je oko:

– 211 ugostiteljskih objekata
– 410 zanatskih radnji.
– 25.000 kuća
– 13.000 privrednih objekata
– 182 zadružna doma
– 56 zdravstvenih stanica
– 78 crkava
– 29 muzeja
– 181 groblje
– 352 trgovine
– 96 trafo-stanica
– svi srpski industrijski pogoni
– 920 spomenika

– u Krajini je prije „Oluje“ živjelo 450.000 Srba.
– 1991-1995. ukupno je ubijeno 6.765 Srba.
– nestalo je 2.670 Krajišnika

Apstrakt: Navršilo se dve decenije od pogroma nad Srbima na prostoru BJR Hrvatske 1995. Savest Čovečanstva i dalje – ćuti. I u slučaju Srba potvrđuje se pravilo, da je ona omeđena i određena, ne Pravdom i Pravom, već granicama intersa velikih sila. Pre svega u ostvarivanju njihove tzv. ‘Strategije posrednog nastupanja’, u kolonizaciji ma¬lih zemalja u „sivoj zoni“. Dosledno sledeći odrednice međunarodnog prava, taj po¬grom Srba ima razmere – genocida. Prvi pravni uslov za genocidni odnos je da postoji ja¬vno proklamovana politička odluka počinioca da se izvrši nasilno odstranjivanje je¬dne nacije sa određene teritorije, veličine teritorijalne oblasti. U slučaju hrvat¬skog političkog i vojnog rukovodstva, pored brojnih drugih dokumenata, najkriminalniji do¬kumenat je zaključak Brionskog savetovanja pod rukovodstvom stožernika Franje Tuđ¬ma¬na. Odluka je bila – broj Srba u Hrvatskoj, u prvom naletu, svesti „ispod dva pro¬ce¬n¬ta“. Potom nastaviti i dalje. Načini, sredstva i metode izvršenja ove genocidne od¬lu¬ke nad Srbima, su stravični primeri gaženja međunarodnog ratnog i humanitarnog pra¬va prema Povelji OUN i Ženevskim konvencijama i protokolima. Dakle – zločini. Na¬logodavci su hrvatsko političko rukovodstvo i njihovi evro-američki sponzori, a iz-vršioci (egzekutori) su pripadnici Zbora narodne garde (ZNG), Ministarstva unu¬tra¬šnjih poslova (MUP), ustaške snage (Paraga), Hrvatskog oslobodilačkog pokreta (HOP) i dr. Navodimo samo neke zločine. Da bi se pobrojali svi utvrđeni potrebno je is¬pisati tomove knjiga zločina. A tek koliko je ostalo ne otkrivenih i onih koji se ne¬će otkriti – nikada. Imena osumnjičenih za navedena dela se nalaze u dokumentima ra¬z¬nih državnih, pravnih i vojnih organa BSFRJ i drugih izvora (posmatrači Evropske za¬jednice, snage OUN, Međunarodnog crvenog krsta, Lekari bez granica i dr). Cilj ovog član¬ka je da se bar neki zločini ne zaborave – nikada.
Ključne reči: međunarodno ratno i humanitarno pravo, ratni zločini, krivična dela, ma-sakriranje, klanje, paravojne snage, separatizam, genocid, etničko čišćenje.

Miloš Gagić (obeležen sa X), Miodrag Kostić (obeležen sa O), učitelj u selu Velika Drenova, i njihova tri saborca čija su tela izložili nacisti u Trsteniku kao opomenu. Imena ostalih nisu poznata

Svedočanstva o borbi protiv nacista u kojoj su stradali mnogi ravnogorci, kao što je kapetan Miloš Gagić (32), i dalje su nepoznata i skrivena od šire javnosti.

Dokaze o Gagićevom junaštvu u prvom pokretu otpora porobljenju Evrope u Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini (JVO), pod komandom Dragoljuba Draže Mihailovića, pronašao je u zaplenjenoj arhivi Gestapoa istraživač Ratko Leković.

U toj arhivi su i tri fotografije koje “Blic” objavljuje posle 70 godina skrivanja. Među njima je jedna od najsurovijih fotografija nacističke odmazde u Srbije na kojima se vide izložena tela Gagića i njegovih saboraca.

major Fehim Musakadic, prvi s leva;

Slovenački doprinos Jugoslovenskoj vojsci bio je veliki, dali su četiri generala, šest pukovnika, šest potpukovnika, 16 majora, 28 kapetana, 32 poručnika i 16 potporučnika.

Medju slovenačkim četnicima bili su svetski poznati gimnastičar Leon Štukelj, osvajač šest olimpijskih medalja, i kasniji ekonomista svetskog glasa Aleksandar Bajt, koji je Tita u svojim memoarima nazvao nečasnim čovekom, jer je 1941. prvi napao četnike, a do kraja života tvrdio, i na tome, u mnogo čemu, zasnivao legitimitet svoje vladavine, da se desilo obrnuto.
Bajt je verovao da je Kraljevina Jugoslavija bila najsrećnije rešenje za slovenački narod, a Štukelj je pred kraj života odbio da postane počasni predsednik Gimnastičkog saveza Slovenije, jer je želeo da ostane veran izvornim idejama “Sokola”, sportsko-patriotske organizacije Kraljevine Jugoslavije.
Početkom 1942. Mihailovićev pokret širio se i u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj. Ponajviše zbog toga što je general Mihailović od snaga koje su mu izražavale lojalnost sve češće tražio da se ne svete hrvatskoj i muslimanskoj deci i ženama, a da prema muslimanima vode pomirljiviju politiku. U tome je u nekim delovima Bosne i Hercegovine imao i uspeha, o čemu svedoči bosanski četnički komandant Dobroslav Jevđević, koji je sa svojim hercegovačkim kolegom Petrom Baćovićem, na zahtev Mihailovića, radio na pomirenju s muslimanima:

Pripadnici Udruženja Jugoslovenske vojske u otadžbini 1941-1945 iz Beograda, na osnovu čijeg punomoćja ovde istupam, obratili su mi se svojevremeno sledećim rečima: ”Vratili ste nam Vrhovnog komandanta, kralja Petra II u zemlju, vratite nam i komandanta Dražu”! Tom prilikom se, najmlađi među njima koji je ušao u 90-te godine života, ponudio da lično donese zvaničan poziv. Ta čestita starina bio je mladi kurir kod đenerala Draže Mihailovića i najveća su mu želja i čast bili da ispuni svoj poslednji zadatak. Parafrazirajući, sudije, najvećeg pravnika antike: njihove želje nisam mogao da prečujem, patnje i stradanja pripadnika Jugoslovenske vojske u otadžbini, na čelu sa đeneralom Mihailovićem, nisam mogao da ignorišem, ali ni golgotu srpskog naroda, Srpske Pravoslavne Crkve, kao i mnogih čestitih jugoslovena, nisam mogao ni da zaboravim, niti da prećutim.
Povodom ovoga postupka rehabilitacije postoji biblioteka činjenica u našim i inostranim arhivama, odnedavno dostupna i unašoj zemlji, koja izvan svake sumnje, ne samo razumne, ide u korist đenerala Dragoljuba Mihailovića, ali moram već na samom početku da konstatujem da su u konkretnom slučaju činjenična pitanja, dakle razna tzv. svedočenja i tzv. ekspertska mišljenja o njima, koja su ovde iznošena bezmalo u čitavoj deceniji, pravno irelevantna, dakle nebitna u ovom postupku. Ovaj sud, ali objektivnosti radi treba reći – ne i ovo izmenjeno Veće, izgubio je apsolutno nepotrebno godine i godine dragocenog vremena raspravljajući o činjeničnom pitanju, ignorišući pravo, svesno ili nesvesno, u to ne ulazim. A questo facti je in concreto, podvlačim, pravno irelevantno. Razume se, ovo ne treba shvatiti u najbukvalnijem smislu reči, jer je i pitanje da li je u konkretnom slučaju postojalo pravo na žalbu ili nije – jedna činjenica, ali takvih pravno relevantnih činjenica za ovaj postupak je vrlo malo i one nisu sporne, otuda i gore izneta tvrdnja o godinama koje su protraćene u ovom postupku ima puni smisao. Postupak je, dakle, uz konstataciju nekoliko bitnih činjenica i odgovarajuću pravnu analizu, mogao da se završi na dva ročišta. Ovaj pravni stav ću sada i da dokažem.