Članci i rasprave

Dražine naočare

Dražine naočare
15/11/2017
Članci i rasprave

“Ko o čemu baba o uštipcima”, kaže stara narodna izreka, kojom se u slučaju navodno pronadjenih naočara generala Mihailovića u jami Cerova na Zlatiboru najbolje mogu objasniti senzacionalistički napisanani i objavljeni članci u više dnevnih novina u poslednjih desetak dana, a koji traju I danas.
Vest o navodno pronađenim naočarima generala Mihailovića u jami Cerova na Zlatiboru objavile su prvo “Večernje Novosti” 7. novembra 2017. u svom online izdanju, a ubrzo su je preneli I ostali mediji. I kako to obično biva u takvim senzacionalističkim tekstovima, nađu se I nekakvi svedoci, koji apriori potvrđuju novinarske spekulacije u smislu: pričaju, pričali su, sećeju se…
Zamislite samo dokle idu novinarske spekulacije kada novinar ekskluzivno u svom tekstu pod naslovom “Naočare đenerala Draže pronađene u jami Cerova?” da bi izbrisao upitnik iz naslova, u tekstu navodi kako su speleolozi pronašli ovaj (delovi naočara)“prepoznatljiv predmet.” koji konačno može da otkrije misteriju Mihailovićeve likvidacije.
Kao da niko nije nosio takve naočare već ekskluzivno samo general Mihailović. (I Džon Lenon, posle njega)
Zamislite da su se Krcun I Minić (sa živim ili već mrtvim Dražom u džipu) vozili po selu I raspitivali za jamu gde bi ga bacili, odnosno prethodno likvidirali I sve sa naočarima gurnuli u bezdan.
Ne čudi što se u brojnim člancima, vezanim za ovu temu javlja I predsednik opštine Čajetina Milan Stamatović, jer čovek vidi šansu da tu priču plasira u nekoj od turističkih ponuda Zlatibora, ali čudi što bi jamu u kojoj je očigledno bačeno više desetina pripadnika JVuO priveo toj nameni.
Jamu koja svedoči o zločinu “oslobodilaca” treba u svakom slučaju obeležiti. Imenovati zločince I nazvati ih pravim imenom, a stradalnike pokušati identifikovati I popisati, kao još jedan od dokaza o zločinima komunističke vlasti.
Nikako se ( bez prethodne temeljne istrage) u tu priču ne bi smeo staviti general Mihailović, jer je očigledno da je neko s namerom ili ne pokušao da po ko zna koji put poturi kukavičije jaje, kada je u pitanju njegova sudbina.
U vezi pomunutih senzacionalističkih vesti oglasili su se I istoričlari Bojan Dimitrijević, Srđan Cvetković, Predrag Ostojić, izražavajući otvorene sumnje u navode I spekulacije novinara.
“Te naočare mogu da budu bilo čije.Mihailović se nije nalazio na tom lokalitetu, a čitava vest je u domenu fantastike. Važno je ustanoviti ko su ljudi koji su u tu jamu bačeni”, reči su istoričara Bojana Dimitrijevića.
“Nije samo Mihailović imao takve naočare. Ove iz jame, siguran sam, da nisu pripadale njemu, jer je I sama priča o njegovoj likvidaciji na tom lokalitetu besmislena…” prokomentarisao je navode iz teksta istoričar Predrag Ostojić.
U svojoj izjavi istoričar Srđan Cvetković bio je malo opširnijii rekavši da se sve lične stvari Dragoslava Draže Mihailovića, pa i naočare koje je imao prilikom hapšenja, nalaze u BIA.
“Njih smo čak i izlagali 2014. godine u okviru izložbe “U ime naroda” priređenoj u Istorijskom muzeju Srbije. Osim generalovih naočara, tu su i njegova lula, sat, mapa, penkalo, kompas, pištolj… Te naočare koje su pronađene u jami imali su mnogi ljudi toga doba i ne treba da budu povod za bilo kakvu insinuaciju bez drugih dokaza. Teoretski je moguće da je general Draža Mihailović streljan bilo gde u Srbiji, pa i kod jame Cerova u Mušvetama na Zlatiboru, ali smatram da je to malo verovatno jer zašto bi ga, pored toliko strelišta u posleratnom Beogradu i okolini, odvodili tako daleko, gotovo u kraj u kom je 13. marta 1946. godine uhapšen pita se I sam Cvetković.
Dobro je kada ovakvi I slični senzacionalistički tekstovi imaju nameru, da bez neke pozadine, zabave i privuku pažnju čitalaca, ali je opasno kada se oni s namerom proturaju kao vesti koje imaju za cilj da dezinformišu ili zatrpaju istinu.
wwwsavremenaistorija.com

ZAROBLJAVANJE GENERALA MIHAILOVIĆA – MAŠTA RADI SVAŠTA

ZAROBLJAVANJE GENERALA MIHAILOVIĆA – MAŠTA RADI SVAŠTA
04/09/2017
Članci i rasprave

U nameri da pronađe mesto događaja jedne od svojih verzija zarobljavanja generala Mihailovića uz pomoć britanske obaveštajne službe i njihovih aviona, koji su se navodno marta 1946. spustili u rejonu Rudog, novinar i publicista Miloslav Samardžić je pre nekoliko dana stigao na ravanačke proplanke na planini Vardi (opština Rudo) verovatno u cilju otkrića, „bilo kakve livade“, koja bi mogla predstavljati aerodrom kao mesto vazdušnog desanta i spektakularnog zarobljjavanja “iznemoglog” generala Mihailovića.
Izgleda da gospodin Samardžić prvi put od objavljivanja svoje verzije o “avio desantu u rejonu Rudog” 1998. boravi na pomenutom terenu o kome je pisao kada je reč o pomenutom događaju.
Tu priču ili ko zna koju po redu verziju zarobljavanja generala Mihailovića, iz “daleke” 1998. godine gospodin Samardžić „tražeći livadu“ pokušava da “ozvaniči” najverovatnije I u pomenutom dokumentarnom filmu o generalu Mihailoviću.
Da podsetimo: Tamo neke daleke 1998. godine, on je pisao o njegovom zarobljavanju u rejonu Čajetine. Da bi posle išla njegova priča o lažnom Kalabiću, glumcu, koji je sa nekakvom družinom praveći predstavu za seljake po vrletima planine Varde hvatao Dražu, koji je navodno već bio uhvaćen. Posle su usledile nove priče, ubacivanje svedoka, zatim sudskog veštaka, a za priču o avio desantu na Dražin štab gospodin Samardžić evo od pre desetak dana „traži i livadu“, bez obizra što takav “spektakl” niko u ovom kraju ne pamti.
U toj verziji prema gospodinu Samardžiću, posle avio kidnapovanja generala Mihailovića, koga su locirale strane odnosno britanska služba, usledila je žestoka borba ostatka Mihailovićevih ljudi sa desantnim partizanskim snagama, koje su prethodno bacale iz aviona šok bombe, a kojima je pritekla u pomoć i motorizovana partizanska jedinica iz Priboja.
Ovoj verziji izlišan bi bio svaki komentar, jer je poznato da se Mihailović u to vreme (mart 1946.) krio samo sa dva lična pratioca (Kovač i Majstorović) i majorom Dragišom Vasiljevićem, a da je jedna desetina ljudi (uglavnom lokalnih četnika – pripadnika Višegradske brigade) na čelu sa Budimirom Gajićem vršila obezbjeđenje u neposrednom Mihailovićevom okruženju…
Dakle, činjenice govore da je Mihailović u to vreme bio duboko zakonspirisan i da oko sebe nije imao brojne snage, koje bi pokrivale teren, na koji su bačeni leci, koji bi na taj način došli u posjed potjerne milicije, vojske, doušnika na terenu… o čemu je već pisao istoričar Predrag Ostojić, autor studije o zarobljavanju generala Mihailovića, koji se dotakao Samardžićeve priča o avio desantu na Mihailovićev štab.
Iz tog razloga prenosimo njegov čanak pod nazivom „Major Miloš Marković nije mogao biti autor pisma“, koji je objavljen 29.01.2017. na stranici ovog internet portala .
Samo da podsetimo čitaoce portala da je improvizovani aerodrom “Galovića poljana” odakle su avgusta 1944. godine evakuisani saveznički avijatičari bio dugačak preko 800 metara I širok 300 metara, da je podloga nasipana uz pomoć 200 kola sa volovskom zapregom, da je rađen više od mesec dana I da ni duplo manje livade, koja se traži ovih dana, na pomenutom terenu nema.

Alija Izetbegović je kao “mladomusliman” bio pripadnik SS Handžar divizije u Drugom svetskom ratu (The New York Times 20.10.2003.)

Alija Izetbegović je kao “mladomusliman” bio pripadnik SS Handžar divizije u Drugom svetskom ratu (The New York Times 20.10.2003.)
30/08/2017
Članci i rasprave

-Njujork tajms je 2003. godine pisao povodom smrti Alije Izetbegovića iznevši detalje iz njegove nacističke biografije.
Pored uobičajenih zapadnih floskula o ratu u Bosni, Njujork tajms navodi da je posle krvavog rata Bosna dejtonskim sporazumom postala protektorat sa vrlom malim izgledom da postane unitarna u budućnosti.
-Ono što je zanimljivo u ovom tekstu jeste da Njujork tajms naglašava da je Alija koji je praktično stvorio bošnjačku naciju i zbog koga je Bosna dospela u ovaj rat bio pripadnik nacističke SS Handžar divizije.
Tokom Drugog svetskog rata Bosna je bila deo nacističke Nezavisne Države Hrvatske, tada su mladi muslimani bili podeljeni između partizanskog pokreta i Handžar divizije. Alija je izabrao da bude pripadnik nacističke Handžar divizije, – piše Tajms
-Glavno delo Alije Izetbegovića je „Islam između istoka i zapada“, objavljeno 1980. godine, ali je postao poznat po manifestu „Islamska deklaracija“ koju je objavio 1970. godine. – navodi Tajms.
„Islamska deklaracija“ je dokaz da će Bosna postati prva fundamentalistička država u Evropi.

(Vidovdan)

http://www.intermagazin.rs/amerikanci-otkrili-evo-koji-balkanski-politicar-je-bio-nacista-u-drugom-svetskom-ratu-foto/

KOSTA NIKOLIĆ, NAUČNI SAVETNIK INSTITUTA ZA SAVREMENU ISTORIJU: Kako su Srbi izgubili 20. vek

KOSTA NIKOLIĆ, NAUČNI SAVETNIK INSTITUTA ZA SAVREMENU ISTORIJU: Kako su Srbi izgubili 20. vek
18/08/2017
Članci i rasprave

Povodom izlaska iz stampe drugog dopunjenog izdanja monografije “Jedna izgubljena istorija – Srbija u 20 veku”, istoričara Koste Nikolića savremenaistorija prenosi njegov intervju objavljen u “Politici” 5.februara 2017.
Za istoriju Srbije karakteristični su česti duboki prelomi i prekretnice, koji su stvarali potpuno nove istorijske okolnosti. To je osnovni razlog što srpski narod ni u vremenu ni u prostoru nije uspeo da ostvari skladnu strukturu sopstvenog nacionalnog identiteta. Ishod Prvog svetskog rata bila je Jugoslavija, u kojoj je srpski narod, po prvi put u svojoj istoriji, živeo u jednoj državi. Početkom 21. veka Srbi žive na njenim ruševinama, vraćeni čitav vek unazad. Najvažnije pitanje jeste: kako se to dogodilo? Odgovor nije moguć bez poznavanja istorijskih činjenica, a u tom procesu centralno mesto ima Prvi svetski rat, kako zbog velikih žrtava i demografskog sloma čije su posledice veoma jasno vidljive u savremenoj epohi, tako i zbog političkih procesa koji su potpuno preokrenuli srpsku istoriju. Uticaj koji su ideologije imale na stvaranje i razvoj srpskog nacionalnog identiteta u 20. veku jeste najvažniji fenomen koji istražuje ova monografija.

“Stvaranje zajedničke države Srba, Hrvata i Slovenaca značilo je napuštanje nacionalnog programa kralja Petra – oslobođenje i ujedinjenje srpskog naroda. Političke elite koje su vladale Srbima u 20. veku odabirale su rešenja koja su gotovo uništila biološku budućnost srpskog naroda kroz masovno stradanje u ratovima i u pokušajima ostvarenja kolektivističkih ideologija, socijalnih i nacionalnih, koja nisu imala uporište u realnosti.
Ovo je osnovna teza Koste Nikolića, naučnog savetnika Instituta za savremenu istoriju, kojom je protkana njegova nedavno objavljena knjiga „Jedna izgubljena istorija – Srbija u 20. veku”.

Major Nikola Bojović u “Kurirovim” varijacijama na temu

Major Nikola Bojović u “Kurirovim” varijacijama na temu
15/08/2017
Članci i rasprave

U rubrici “Crna hronika” dnevnog lista Kurir , pod naslovom “PROKLETSTVO DEVETOG KOLENA! Tragična sudbina jedne porodice”, 13. avgusta 2017.objavljen je tekst s namerom da se kroz nekoliko generacija opiše nekakav usud porodice Bojović.
Uredništvo ili novinar “Kurira” odabravši bombastičan naslov u svom tekstu pisao je konkretno o nekoliko ličnosti porodice Bojović da bi povezao priču, opravdao naslov i ostavio utisak na čitaoce, koji će posle komentarisati tekst do besvesti, a da, uglavnom, nisu ni svesni šta je bila njegova namere. Ne želeći da ocenjujemo članak ovog dnevnog lista, nameru ili sl. osvrnućemo se na samo par detalja, koji su vezani za kapetana Jugoslovenske Kraljevske vojske Nikolu Bojovića (1907 – 2004), ratnog komandanta Durmitorske brigade JVuO.
Onako, u negativnom kontekstu, kako ga autor teksta prikazuje, Nikolu Bojovića nisu ni posleratni komunisti prikazali. Bez proverenih istorijskih činjenica i podataka, koristeći vrlo nepouzdanu wikipediu (koju piše svako) autor ovom časnom oficiru pripisuje nekakve zločine navodeći da je Nikola Bojović na kraju rata pobegao u London.
Mada su to novinari, koji svoje znanje stiču, guglajući internetom i preuzimajući ono što im se sviđa, (u istom članku wikipedie i mitropolit Amfilohije govori o Nikoli Bojoviću, ali je to nešto što se ne bi uklopilo u koncepciju objavljenog članka), ipak bi trebala da postoji neka granica između dnevno-političkih i crnohroničnih tekstova i istorijske prošlosti, koju ni novinari ne bi smeli tumačiti s pozicije nekakve četrdesetosmaške inkvizicije.
A to je ovaj (i po ko zna koji) put I urađeno
Ono što je istina je da je major Bojović u toku rata oprostio život, golobradom mladiću, partizanu, ubici svoje majke, koji mu je doveden na njenu sahranu da ga likvidira, što bi retko ko, da ne kažemo niko, a posebno zločinac kako ga opisuje “Kurir” učinio.
Ono što je istina je da je major Bojović zarobljen kao ranjenik u okolini Kolašina 14. maja 1943. godine od strane Nemaca i kao ratni zarobljenik sproveden u nemački logor, što znači da nije “posle rata uspeo da pobegne u London” kako to piše “Kurir” kako bi poređenje sudbine genracija Bojović bilo uverljivije.
Ono što je žalosno je da “Kurir” ne dozvoljava komentare, koji su stručni i koji ukazuju na očigledne insinuacije, što dovoljno govori o nivou pisanog teksta i ne čudi. Čudi, što se na ovakav način I u ovom kontekstu koriste imena, poput majora Bojovića, koji je časno proživeo svoj vek.
Ako je zbog tiraža previše je, jer i tu treba imati meru.

www. savremenaistorija.com

Viši sud u Valjevu u postupku rehabilitacije, Nikolu Kalabića, potpukovnika JVuO proglasio neosuđivanom osobom

Viši sud u Valjevu u postupku rehabilitacije, Nikolu Kalabića, potpukovnika JVuO  proglasio neosuđivanom osobom
28/07/2017
Članci i rasprave

Prilikom vođenja ovog postupka sud se nije bavio utvrđivanjem činjenica o njegovom hapšenju od strane OZNA ili izdaji generala Mihailovića, kao ni činjenicama o odgovornosti za eventualno počinjena krivična dela!

Ono što javnost treba da zna, a što mediji ,uglavnom, iz ovih ili onih razloga ne navode da u obrazloženju ovog Rješenja stoji da se u ovom postupku sud uopšte nije upuštao u pitanje da li je Nikola Kalabić bio uhapšen od strane pripadnika OZNA, da li je izdao Dražu Mihailovića, ili ne, jer to, kako se navodi u obrazloženju, nije pitanje od značaja za predmet ove rehabilitacije. “Kako se veli, sud nije bio nadležan da se bavi utvrđivanjem tih činjenica, kao ni činjenicama da li je Nikola Kalabić bio odgovoran za izvršenje krivičnih dela koja po svojim obeležjima predstavljaju ratne zločine, ili ne, niti da donese svoje zaključke o tome. Nadležnost suda se iscrpljuje u oceni kakva je pravna snaga (odluka) Državne komisije, koje su donete u odnosu na Nikolu Kalabića…” *Vreme broj 1378 – 01.jun 2017 – tekst Viši sud u Valjevu – rehabilitacija Kalabića
Treba napomenuti da niko ni tada, pa ni sada nije zavirio u suštinu Rešenja, koje je izazvalo toliko oprečna i kontraverzna reagovanja, mada je i laiku jasno da se u stvari radi o konstataciji suda da se zbog nepostojanja pravosnažne sudske presude protiv Nikole Kalabića od strane komunističkih sudova, navedena osoba smatra neosuđivanom, što nije ni bilo sporno.

Nikola Kalabić između Čiče i Krcuna?!

Nikola Kalabić između Čiče i Krcuna?!
28/06/2017
Članci i rasprave

Povodom presude Suda u Valjevu: prilog za razumevanje jedne ratne biografije: kabadahija, geometar, “Dražin čovek od poverenja”, ratni zločinac, saradnik OZN-e, četnički vojvoda, izdajnik – neosuđivan i rehabilitovan?!
Piše: dr Bojan Dimitrijević

Autor ovog članka je u devedesetim godinama optuživan da je neokomunistički istoričar, kada bi govorio o negativnostima koje je Nikola Kalabić sa svojom jedinicom naneo Ravnogorskom pokretu u toku trajanja Drugog svetskog rata u okupiranoj Srbiji.
Naprotiv, posle nekoliko procesa rehabilitacija, u najnovije vreme optuživan je kao neko ko je doprineo rehabilitaciji ratnih zločinca, kolaboracionista, kvislinga, sluga fašizma itd…
Posle nedavne prvostepene odluke valjevskog suda o rehabilitaciji Nikole Kalabića, ratnog komandanta Gorske Kraljeve Garde Jugoslovenske vojske u Otadžbini, podigla se neviđena medijska prašina.
Sve ove optužbe, mahom se izriču na osnovu ličnog uverenja, ideoloških stavova, ili potrebe da se po svaku cenu bude prisutan u medijima i ulovi po koji jeftin politički poen.
Sam Nikola Kalabić svojom ratnom biografijom je zaslužio pažljivu analizu postupaka, a koju skoro da niko nije voljan da izvrši, jer je probitačnije u današnjoj medijskoj javnosti govoriti jezikom optužbi ili hvalospeva, nego analizitrati često dramatične činjenice o ponašanju srpskog naroda pod okupacijom i posledicama građanskog rata i izvedene komunističke revolucije.
I neka autoru bude dozvoljeno još jedno pitanje na bazi lične, porodične istorije iz beogradskih podkosmajskih sela.
Kako se odrediti prema ratnim akterima, kada vam rođeni deda bude mobilisan u Kalabićevu jedinicu, a njegov brat, dakle potencijalni deda takođe, bude kao komunistički „terenac“ ubijen od te iste jedinice?!
Teško da ima pravilnog odgovora.

REAGOVANJA: Radovan Bogojević, “Život i sećanje“

REAGOVANJA: Radovan Bogojević, “Život i sećanje“
23/06/2017
Članci i rasprave

Knjiga Radovana Bogojevića Život i sećanja (predratni, ratni i posleratni dani) koju je objavila Kulturna zajednice Krajine, a svoje prvo predstavljanje imala u Rudom, mestu u kome je autor proveo pet meseci tokom ratnih dešavanja na prostoru Bosne i Hercegovine 1992-1995 izazvala je burne reakcije ljudi, koji su bili svedoci ili direktni učesnici događaja koje autor opisuje.
Portal savremena istorija (www.savremnaistorija.com) već je objavio tekst o pomenutoj promociji, kao i delove analize sadržaja knjige, napominjući da ova vrsta literature, pisana isključivo subjektivno može, svojom kontradiktornošću, samo dodatno otežati spoznaju istine o događajima koji su obeležili poslednju dekadu XX veka.

VišI sud u Valjevu rehabilitovao potpukovnika JVuO Nikolu Kalabića

VišI sud u Valjevu rehabilitovao potpukovnika  JVuO Nikolu Kalabića
27/05/2017
Članci i rasprave

Kako je rehabilitovan komandant Gorske garde, koji od strane komunističkih sudova nikada nije presudjen kao ratni zločinac i izdajnik
Imaju li sudovi pravo da paušalno ispisuju stranice naše tragične prošlosti?

Apsurdnom odlukom VišI sud u Valjevu rehabilitovao je potpukovnika JVuO Nikolu Kalabića, iako je prethodno utvrdjeno da ne postoji pisana presuda kojom je on od strane posleratnih suda proglašen za ratnog zločinca i državnog neprijatelja.
O tome da ne postoji nijedan pisani trag o presudi kojom je posle Drugog svetskog rata osuđen i za narodnog neprijatelja proglašen komandant Gorske garde Jugoslovenske vojske u otadžbini, potvrdio je u svom iskazu tokom postupka rehabilitacije istoričar Bojan Dimitrijević, što ipak nije bilo dovoljno Višem sudu u Valjevu da prekine postupak i rehabilituje osobu kojoj zvanično sud nikada nije ni presudio.
Izgleda, da je u ovom postupku od svega bilo najvažnije poništenje rešenja Sreskog suda u Mionici , od 11. septembra 1946. godine, kojim je Kalabiću konfiskovana imovina , jer će na taj način, po rečima njegove unuke, porodica vratiti 1,3 ha zemljišta na Divčibaram, koje je pre Drugog svetskog rata bilo u njenom vlasništvu.
Interesantno je da je Nikola Kalabić, prema priči svedoka iz “druge ruke”, Mijaila Danilovića iz Gornjeg Milanovca, proglašen mrtvim (19. januara 1946) od strane Osnovong suda u Valjevu, januara 2011. iako mnoštvo svedoka, memoarske I publicističke literature, pa I dokumentacija koju su u svojim monografijama I studijama, još 2009. godine izneli istoričari Bojan Dimitrijević, Kosta Nikolić i Predrag Ostojić govore da je komandant Gorske garde dao značajan doprinos u operaciji pripadnika OZNA prilikom zarobljavanja generala Mihailovića.
U jednoj izjavi datoj “Večernjim Novostima” u vezi Nikole Kalabića, direktor muzeja na Ravnoj Gori, Vladan Radosavljević izjavio je da je Nikola Kalabić, bio prvi zaštićen svedok Titove službe državne bezbednosti. Iz ove izjave proističe da se odlukama valjevskih sudova “služba” I te kako odužila ovoj kontraverznoj istorijskoj ličnosti.
Ovom presudom, iako još uvek nepravosnažnom, ozbiljno je obesmišljena institucija rehabilitacije, koju je poništenejm sudske presude od 15. jula 1946. godine s pravom zaslužio general Mihailović, ministar vojni I načelnik štaba JVuO za vreme Drugog svetskog rata.
Po rečima istoričara Predraga Markovića, ostaje da sačekamo I vidimo da li će ova nepravosnažna presuda Višeg suda u Valjevu samo olakšati “pretvaranje” Alojzija Stepinca u sveca, ali i slavljenje mrtvih ustaša u Blajburgu.

www.savremenaistorija.com

Titova tajna: Nikad roditeljima nije išao na grob

Titova tajna: Nikad roditeljima nije išao na grob
22/04/2017
Članci i rasprave

Titovi roditelji sahranjeni su u Kupincu kraj Jastrebarskog, ali Tito njihov grob nikad nije posjetio

O Brozovu životu, iako je riječ o najistraživanijem južnoslavenskom političaru svih vremena, i danas postoje mnoge nepoznanice. Hrvatska javnost uglavnom, primjerice, ne zna da su njegovi roditelji sahranjeni u Kupincu, mjestu koje je najpoznatije po Vladku Mačeku, te da Tito nikad nije obišao to mjesto… Ta priča, o kupinečkom grobu, zapravo podgrijava one najveće teorije zavjere o Brozu, koje tvrde da on i nije bio zagorski seljak nego ruski plemić ili dijete austrijskoga grofa…
Jer, zašto nikad nije bio na grobu svojih roditelja, ali i svog djeteta… Prije više od 90 godina, u mrkloj noći, na kupinečkom groblju dvojica muškaraca kopala su malu raku – dovoljno veliku tek za kovčežić, netom izrađeni dječji lijes. Nisu strahovali da će ih itko otkriti, cijelo je selo spavalo. Seljak Franjo Bistrica pomogao je prijatelju izraditi kovčeg i sad s njim kopa raku na groblju. Godina je 1920. Dvojica muškaraca sahranjuju tek dva dana starog dječačića, sina Franjina prijatelja – Josipa Broza koji će kasnije u cijelome svijetu postati poznat pod nadimkom Tito. Dječaka nisu mogli legalno sahraniti. Nije bio kršten, a župnici nisu dopuštali da se nekršteno dijete sahrani na groblju. No Tito se nije dao spriječiti. Sahranio je sina, ali nije obilježio njegov grob.