Šezdeset sedam godina Miro Brankov Miketić iz Vasojevića radio je na hronici „Kroz pakao i natrag“, koja od zaborava spasava preko 30.000 pripadnika jugoslovenske vojske u otadžbini, od mitropolita Joanikija Lipovca, do brojnih sveštenika, oficira, profesora, čobana, obućara, kovača, novinara, političara, nejači – dece, žena i staraca. Samo mali broj uspeo je da preživi i vrati se kao zarobljenik među svoje plemenike. Nažalost, time nisu prekinute njihove životne drame, patnje i progoni.

Devet godina je Miro imao kada je sa najbližima krenuo na put pakla, koji će trajati preko dvesta dana. Pred njegovim dečačkim očima odigravali su se dramatični događaji. Zapamtio je sneg i led, besane dane i noći, prelazak preko divljih planina, nabujalih reka bez mostova, kolone koja nije znala za san i odmor, koju je na svakom koraku vrebala smrt od partizanskih mitraljeza, takozvanih savezničkih aviona, nemačkih haubica, ustaških tenkova.

Preko 20.000 vojnika, 4.000 žena, dece i staraca, 80 sveštenika nosilo je od Vezirovog do Zidanog Mosta krst na kome su i okončali svoje muke.

– Sabrao sam hiljade imena žrtava i svi su smešteni u ovoj mojoj trilogiji, njihovom spomeniku. Više od šest decenija tražili su pravo na Božji mir, kao Srbi išli su svesno poput Hrista na raspeće – priča autor hronike i živi svedok drame Miro Miketić.

Miro priznaje da je objavljivanjem ovog trotomnog književno-istorijskog dela ispunio zavet koji je dao dedovima.

– Uklesao sam za sva vremena istinu o stradanju plejade crnogorskih svetosavaca, nacrtao rečima sudbinu tih krstonosaca. Pamtim svaki detalj, vrisak, plač majke i deteta, ali i vojnike koji su nas hrabrili verujući da ćemo doći na cilj i spasiti se.

Autor ovog ostvarenja je između korica smestio istinite sudbine pobeđenih, stradanja, patnje, lične i kolektivne drame, kao i njihovih porodica i potomaka.

– Da nisam upoznao ovog čoveka ja prosto ne bih mogao da poverujem da ovo što je napisao nije plod mašte – kaže profesor Veselin Matović. – Tek nakon više od šezdeset godina dobijamo prvu celovitu literarnu obradu jednog od najdramatičnijih događaja u našoj istoriji, uništenje četničke vojske pod komandom Pavla Đurišića na njenom putu od Vezirovog mosta do austrijske granice od kraja 1944. do sredine naredne godine. Ispričana je katarzična priča koja u srpskoj književnosti i istoriografiji popunjava ogromnu prazninu.

Otac

Mirku Miketiću teži od egzodusa bio je povratak u rodne Vasojeviće, varošicu Andrijevicu. Vlast mu je zabranila da se kazuje po imenu oca Branka. Mogao je da bude upisan samo pod imenom majke Anđe, dok oca nije smeo ni da pomene.

Matijine reči

– Da nije poražen komunizam, ni 60 godina od pobede nad fašizmom ne bi bilo dovoljno da se okonča njihovo posmrtno mučeništvo. Oni nisu bili brisani samo iz spiska živih, nego i iz mrtvih, kako bi se poništilo njihovo postojanje. I zato oni danas ne traže ništa više nego pravo na smrt i ničeg nisu željni nego grobnog mesta – kaže pesnik Matija Bećković.

 

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *