Savremena Istorija

Beograd, 19.03.2013. Viši sud u Beogradu 11. marta 2013. vratio je predmet o utvrđivanju tačnog datuma streljanja komandanta Jugoslovenske vojske u otadžbini i vođe Ravnogorskog pokreta generala Dragoljuba Mihailovića Prvom osnovnom sudu u Beogradu na dopunu, izjavila je za Danas portparol Višeg suda Dušica Ristić. U Prvom osnovnom sudu tvrde da im predmet nije još stigao, a u Kancelariji advokata Zorana Živanovića, punomoćnika predlagača rehabilitacije generala Mihailovića, našem listu je rečeno da do juče nisu zvanično obavešteni o ovoj odluci Višeg suda. Advokatska kancelarija Živanovića 25. februara 2012. podnela je zahtev predsedniku Višeg suda da se se postupak po njihovoj žalbi na odluku Prvog osnovnog suda o datumu Mihailovićevog streljanja, rešava prekoredno „zbog značaja koji ima“. Tri dana ranije sudsko veća Višeg suda, kojim predsedava sudija Aleksandar Ivanović, odlučilo je da prekine proces rehabilitacije generala Mihailovića do utvrđivanja tačnog datuma njegovog streljanja. Advokat Živanović žalio se na odluku Prvog osnovnog suda u Beogradu, koji je prošle godine kao datum Mihailovićeve smrti odredio 31. jul 1946. iako, prema Živanovićevim rečima, „svi dostupni izvori govore da je general Mihailović streljan 17. jula 1946, što je i zvanično saopšteno“. Postupak za rehabilitaciju generala Mihailovića počeo je 16. septembra 2010, na zahtev koji su 2006. podneli: Mihailovićev unuk Vojislav Mihailović, profesori Smilja Avramov i Kosta Čavoški, Srpski liberalni savet i Udruženje jugoslovenske vojske u otadžbini. http://www.danas.rs/danasrs/hronika/usporen_proces_rehabilitacije.3.html?news_id=257642

У издању „Српске речи“ управо је објављено седмо издање романа „Чичина прича или страдање српско“, аутора Предрага В. Остојића. О „Чичиној причи“ протеклих година говорили су и писали др Веселин Ђуретић, Миодраг Пешић, Миодраг Јакшић, др Коста Николић, Александар Чотрић, Ратко Вукелић, Драгољуб Мићовић, др Предраг Тојић, Боривоје Карапанџић и други, а Интернет новине сербске (www.srpskadijaspora.info) објављујући детаље ове изузетне приче допринеле су да она буде читана широм српске дијаспоре. Одмах по првом објављивању 2006. године књига је добила запажен публицитет, а читалачка публика је доживљавала трагичну судбину јунака приче као личну и породичну, као трагедију целокупног српског народа у прошлом веку. Често је прича тумачена и као ламент ђенерала Михаиловића над највећом трагедијом која је задесила наш род у његовој историји. За књигу „Чичина прича или страдање српско“ Предраг В. Остојић добио је 2008. године награду „Драгиша Кашиковић“ - која се додељује за изузетне домете у области уметности и науке и ширењу граница слободе стваралаштва. Аутор књиге је, поред овог дела, објавио и следеће наслове: „Пуна празнина“ (збирка поезије), „Заробљавање генерала Михаиловића“ (историјска студија), „Горњодрински офанзивни фронт 1914.“ (историјска студија) и „Црногорска Санџачка војска на Горњедринском фронту 1914-1915.“ (историјска студија) кao и више десетина чланака научног карактера објавњених у стручној периодици. Један је од уредника интернет портала www.savremenaistorija.com. „Роман 'Један дан Ивана Денисовича' о животу у совјетским радним логорима службено је уврштен у обавезну школску лектиру постсовјетске Русије. Сматрам да би и књига 'Чичина прича' требало да буде обавезно штиво у школским програмима на српском етничком простору и било би добро да се налази у свакој читаоници, књижари и сваком српском дому у Србији, Републици Српској, Црној Гори и српској дијаспори широм света“, истакао у предговору књизи Александар Чотрић. Књига се може поручити на телефон +381 (0)64 559 02 28

Ovih dana pojavila se nova (već ko zna koja po redu) knjiga publiciste Miloslava Samardžića pod naslovom «Pravi i lažni Kalabić – sa nalazom sudskog veštaka» u izdanju Pogleda iz Kragujevca Ništa novo ( kada je u pitanju autor), da ovaj put kao krunski dokaz gospodin Samardžić ne ističe nalaze sudskog veštaka, (mada i veštak u svom veštačenju ne potvrđuje da je to apsolutno tačno!!!),(...nije moguće tvrditi da je... ali ni tvrditi da nije...) nastojeći da u celu priču o zarobljavanju generala Mihailovića ubaci i priču o lažnom Kalabiću. Za ovu priliku posebno se naoštrio i penzionisani major Krsmanović, koji se pojavljuje u ulozi jednog od recezenata, (koji na posredan način upućuje zamerke i deli lekcije dr Kosti Nikoliću i dr Bojanu Dimitrijeviću, reczentima knjige prof. Ostojića o zarobljavanju Mihailovića), a čiji je zadatak bio ne samo da pohvali Samardžićevu knjigu kao vrhunac istorijskog, naučnog pristupa i otkrovenja, nego da kao u ono titovsko doba «postrelja» sve one koji ne misle isto kao Samardžić, mada se stiče utisak da i nije baš siguran u sve ono što ovaj piše. Ali... Činjenica je, da već dugi niz godina gospodin Samardžić pokušava da uveri jedan deo čitalačke publike, potomaka i poštovaoca, sledbenika ravnogorske ideje u komunističku zaveru, kojom je major Nikola Kalabić doveden u direktnu vezu sa zarobljavanjem generala Mihailovića. Činio je to prvo insistiranjem da je to isključivo komunistička priča, kojom je hteo postići efekat a priori odbacivanja teze o ključnoj, presudnoj ulozi majora Nikole Kalabića u Mihailovićevom zarobljavanju.

"Neka me svi zaborave! To mi je svejedno! Ali će mi teško pasti ako me moji Srbi zaborave!" Nekoliko dana pre nego što je preminula pre pola veka, 24. septembra 1958, ove reči je izgovorila ledi Lejla Pedžet (rođena 1881), engleska plemkinja, velika srpska dobrotvorka, požrtvovana bolničarka u vreme Prvog svetskog rata, koja je posle Drugog svetskog rata Srbima, sada političkim izbeglicama, širom otvorila vrata svog imanja i više od četrdeset odaja zamka "Varen hauz". Kako je napisao Kosta St. Pavlović godinu dana posle njene smrti, "ledi Pedžet je u svom životu imala tri ljubavi: ljubav za pticama, ljubav za cvećem i ljubav za Srbima".