Генерал Мирослав Трифуновић – Др Оња (1894-1945)

0

Мирослав Трифуновић (Крагујевац, 14. август 1894 — Зеленгора, 13. мај 1945) је био бригадни генерал у војсци Краљевине Југославије и командант Србије у Југословенској војсци у Отаџбини у чину дивизијског генерала током Другог светског рата.

Током Другог светског рата имао је више конспиративних имена од којих је највише кориштено Др Оња.

Погинуо је 13. маја 1945. на обронцима Зеленгоре у предјелу села Врбнице приликом  покушаја пробоја преосталих снага ЈВуО на челу са генералом Михаиловићем ка Србији. У знак сећања на страдање припадника ЈВуО маја 1945. преносимо део текста  мајора Александра Милошевића, који је тог 13. маја забележио и тренутак страдања генерала Трифуновића.

“Освануо је 13. мај 1945. Рано јутро… Са ћувика пошумљеног разноликим ситногорјем, где се у току ноћи бесмо зауставили, погледом сам извиђао околину и тражио везу… Сунце се рађало и својим благим првим зрацима обасјавало каменити врх горостасног мрко-сивог Маглића. Сутјеска се сурвавала низ стење и заглушеним шумом понављала своју вечиту песму… Развигорац је пирколио и њихао прве нежне зелене листиће планинског прорашћа… Иначе, владала је тишина пролећног јутра у планини, и нигде се нико није видео. Својом опојном моћи, кроз слатки сан, јутро је учинило мртво затишје на фронту. Био је то предах ван човекове моћи… Но, за још неки тренутак само све то беше. Оштри звиждуци смртоносних зрна пробудише све. Оживе сваки шумарак и свака стена.

Чича беше наредио да се у том простору, села Врбнице и Љубина, прикупимо и средимо, те да би издао наређење за прелаз Дрине. То је, у већ општем смеру ка Дрини, тога јутра стављало све у покрет. Кретале су се јединице готово са свих страна уз оштру борбу.

Још увек сам био на првобитном месту. Крај њега је водила планинска стаза. Наиђе прво пуковник Дуја Смиљанић са извесним бројем људи и ту се задржа. После њега, неки делови из Калабићеве групе. У том  се разлеже јак пуцањ бомбе у непосредној близини. Неколицина се у трчећем кораку приближавала, а за њима један коњ са опремом без јахача. До нас стиже вест да ђенерал Трифуновић овога тренутка погибе.

Спомен плоча ђенералу Трифуновићу у предјелу села Врбница (општина Фоча)

За  овом групом наилазио је Чича са Калабићем. Са њима, поред пратње, девојчица од својих четрнаест година и један дечко нешто млађи. Деца тек погинулог ђенерала Трифуновића Мирослава, команданта Србије. Бледа и испијена од глади и умора. На њиховим лицима се није видео бол. Можда, јадна деца, нису ни била свесна да њега више нема. Или их је грозна смрт, која је косила сваког тренутка ту крај њих, учинила тупим.“

Александар М. Милошевић, Српска прича – Сећања из рата и револуције 1941 – 1945. (приредио Немања Девић), стр. 304-305.

www.savremenaistorija.com