Đeneral Mihailović je preživeo četiri ratne godine izbegavši sve napade okupatora i drugih koji su mu radili o glavi. Nije uspeo da se odbrani od lažnih optužbi za izdaju i ratne zločine pred sudom svojih ratnih neprijatelja, posle završetka rata. Njegov život prekinuli su kuršumi njegovih ideoloških i političkih protivnika, posle farsičnog montiranog sudskog procesa. U tom procesu osuđeno je 24 optuženih od kojih je 10 provelo ceo rat u Velikoj Britaniji ili SAD. Neki od njih su zbog navodne saradnje sa okupatorom čak osuđeni na smrt. Međutim, ni jedna strana Vlada ovu presudu nije priznala i ni jedan od osuđenih u odsustvu nije izručen tadašnjim jugoslovenskim vlastima. To je jasan pokazatelj da ovu presudu nije priznale ni jedna civilizovana država znajući da je doneta iz ideoloških i političkih razloga. Mada nemam precizan podatak, ali sam siguran da su domaći sudovi rehabilitovali najmanje petoricu osuđenih po ovoj presudi, utvrdivši time da je ona doneta iz ideoloških i političkih razloga.
Zato, vi danas ne odlučujete samo o rehabilitaciji generala Mihailovića. Vaša presuda treba da rehabilituje samu instituciju sudske vlasti, koja će jasno da poruči da sudske odluke ne smeju da budu pravno uobličeni ideološki i politički pamfleti već odluke zasnovane na zakonu i opšte prihvaćenim standardima zaštite ljudskih prava. I da će sudske odluke naših sudova poštovati sve države baš zato što će u njima videti da su zasnovane na zakonima i opšte prihvaćenim pravnim načelima. Vaša odluka treba da jasno kaže da sud ove države nikada neće biti instrument za ideološke i političke progone. Vi svojom odlukom rehabilitujete sudijsku profesiju i osuđujete gaženje profesionalnih standarda i najelementarnijih ljudskih prava u ime jedne ideologije i radi očuvanja bilo čije lične vlasti. Vaša presuda treba da opere ljagu sa sudijskog zvanja.
Zakon o rehabilitaciji iz 2006, po kome se u ovom postupku sudi, omogućio je, pored ostalog, rehabilitaciju lica koja su na osnovu sudske odluke lišena života iz ideoloških ili političkih razloga. U ovom postupku smo nesumnjivo utvrdili da je general Mihailović osuđen na smrt presudom Vojnog veća Vrhovnog suda ondašnje Jugoslavije i da je streljan 17. jula 1946.
Prema tome ja ću se u ovoj završnoj reči ograničiti na samo dva pitanja. Prvo, da li su u vreme suđenja postojali ideološki i politički razlozi i drugo, da li je presuda protiv generala Mihailovića doneta upravo iz tih razloga.
U našem predlogu za rehabilitaciju detaljno smo ukazali na ideološke i političke razlike između ove dve strane.[5] Ja ovde neću ponavljati opšte poznate razlike između komunističke ideologije i demokratskih načela koja se odnose na uređenje državno uređenje i političke, ekonomske i verske slobode.
Značajno je međutim, da su ove razlike posle rata ne samo ostale već su se i proširile.
Po uspostavljanju vlasti KPJ je eliminisala i neutralisala sve protivnike proglašavajući ih „narodnim neprijateljima“. U tu grupu ušli su široki slojevi seljaštva, crkva, građanska klasa, druge političke partije i vlasnici privrednih preduzeća. Oni su bili izloženi hapšenjima, ubistvima, mučenjima, oduzimanju imovine, i sl. Njihovo organizovanje predstavljalo je veliku opasnost za novu vlast. Zato je glavna oštrica napada komunističkog režima usmerena na Ravnogorski pokret kao mogući stožer okupljanja progonjenih ljudi.
Radi pojačavanja svoje propagande KPJ je odlučila da svoje političke protivnike proglasi izdajnicima, ratnim zločincima i narodnim neprijateljima kroz lažne optužbe i montirane sudske postupke. Time ih je kriminalizovala kako bi opravdala teške represivne mere koje prema njima preduzima. Sa druge strane stvarala je privid da te odluke donose neutralni sudovi a ne vodeća tela Komunističke partije. Donetim presudama zastrašivala je stanovništvo šaljući jasnu poruku kako će proći oni koji se usprotive oduzimanju imovine, traže slobodne izbore, slobodu štampe, zbora i političkog organizovanja ili poštovanje verskih sloboda.
Prema tome, potreba učvršćivanja i osiguranja neograničene vlasti zahtevala je da Komunistička partija, saglasno svojoj ideologiji, eliminiše političke i ideološke protivnika koji bi mogli da je ugroze. Pošto je general Mihailović uživao ogroman ugled i politički uticaj i mogao da okupi sve demokratske snage, Komunistička partija ga je opravdano smatrala svojim najopasnijim neprijateljem. Zato je odlučila da bude kriminalizovan putem lažnih optužbi na montiranom suđenju a ne samo da bude fizički likvidiran.
Prema tome, Komunistička partija je imala i ideološke i političke razloge za lišenje života generala.
Ostaje još da se utvrdi da li su upravo ideološki i politički razlozi doveli do osude generala Mihailovića na smrt.
Za ovo iznosimo dve grupe argumenata: prvi proizilaze iz analize propisa koji su primenjeni ili nisu primenjeni u tom sudskom postupku a drugi se tiču uloge i uticaja najviših organa KPJ na sudski postupak protiv generala Mihailovića.
Poći ću prvo od analize propisa.
Komunistička partija Jugoslavije je od 1945 imala apsolutnu zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast u tadašnjoj Jugoslaviji. Ona je tu vlast u prvom redu koristila radi neutralisanja svojih političkih i ideoloških protivnika. Najznačajniji akt za tu svrhu na zakonodavnom planu bio je Zakon o krivičnim delima protiv naroda i države. Objavljen u Službenom listu DFJ 1. septembra 1945,[6] dakle posle završetka Drugog svetskog rata.
Generalu Mihailoviću je suđeno upravo po tom Zakonu. U krivičnom pravu postoje dva osnovna načela prvo, da niko ne može biti proglašen krivim za neko krivično delo ako prethodno to delo nije zakonom propisano kao kažnjivo. I drugo, da se zakoni primenjuju samo na buduće slučajeve, osim ako je novi zakon blaži za učinioca. U konkretnom slučaju znači da se ovaj Zakon mogao primeniti samo na dela i radnje koje je general Mihailović učinio posle 1.9.1945. Na dela i radnje učinjene pre toga, ovaj Zakon se mogao primeniti samo ako je blaži od ranijih propisa.[7] Pre donošenja ovog Zakona nije objavljen „ni jedan drugi propis“ koji je regulisao ovu materiju pa se zato nije ni mogao primeniti. Naime, ne mogu se primeniti zakoni i drugi propisi koji nisu javno objavljeni. Prema tome, general Mihailović je osuđen retroaktivnom primenom Zakona o krivičnim delima protiv naroda i države za radnje koje su znatno pre njegovog donošenja. Stoga, retroaktivna primena krivičnog zakona nesumnjivo ukazuje na ideološke i političke razloge tadašnje zakonodavne vlasti da svojim protivnicima sudi po svojim ideološkim i političkim merilima, pretočenim u zakon donet posle radnji koje im se stavljaju na teret.
Treba imati u vidu da je pre toga doneta Odluka o ukidanju i nevažnosti svih pravnih propisa donetih od strane okupatora i njihovih pomagača i o ukidanju pravnih propisa koji su bili na snazi u času neprijateljske okupacije.[8] Ovom Odlukom ukinuti su zakoni koji su bili na snazi do 6. aprila 1941 ukoliko su u suprotnosti sa tekovinama NOB, sa deklaracijama i odlukama AVNOJ-a i Zemaljskih antifašističkih veća pojedinih federalnih jedinica kao i pravnim propisima donetim od NKOJ.[9] Ni jednim propisom nisu definisane „tekovine NOB“ najveći broj deklaracija i odluka AVNOJ-a i Zemaljskih antifašističkih veća pojedinih federalnih jedinica nije objavljen kao ni pravni propisi NKOJ. Iz tih razloga nije moguće ustanoviti da li su dva predratna zakona, Zakonik o sudskom krivičnom postupku Kraljevine Jugoslavije (ZSKP), Krivični Zakonik Kraljevine Jugoslavije u suprotnosti sa nabrojanim aktima. Međutim, kako ih ni Javni tužilac ni sud nisu primenili može se zaključiti da su smatrali da su ti zakoni u suprotnosti sa navedenim aktima.
Predratni KZ u paragrafu 105. propisao je da će se kazniti državljanin Kraljevine Jugoslavije koji se u vreme rata što se protiv Kraljevine ili njenih saveznika vodi, primi službe u neprijateljskoj vojsci ili u njoj i dalje ostane iako na to nije prisiljen. Teži oblik ovog krivično dela je ako je takav državljanin učestvovao i u samom ratu kao borac.
Kako ni general Mihailović ni njegovi borci se nisu primili službe u neprijateljskoj vojsci već su bili priznati kao vojska Kraljevine Jugoslavije i od strane njene Vlade u izbeglištvu i od strane Saveznika, to se ova zakonska odredba nije mogla primeniti. Zato je posle rata donet Zakon o krivičnim delima protiv naroda i države kako bi se retroaktivnim inkriminacijama omogućilo kažnjavanje političkih i ideoloških protivnika KPJ za radnje koje do tada nisu inkriminisane.
Slično tome, u krivičnom postupku protiv generala Mihailovića nisu primenjene ni odredbe Zakonika o sudskom krivičnom postupku Kraljevine Jugoslavije iz 1929.
Ja ću Vam navesti 11 odredaba ovog Zakonika koje nisu primenjene kako bi se general Mihailović osudio na smrt a daću i obrazloženje zbog čega smatram da je to učinjeno upravo iz ideoloških političkih razloga,.
Zakonik o krivičnom postupku propisao je da su sve vlasti koje rade i sudeluju u krivičnom postupku dužne da podjednakom brižljivošću uzimaju u obzir kako okolnosti koje okrivljenika terete, tako i okolnosti koje mu služe za odbranu.[10]
Zapisnici o saslušanju generala Mihailovića iz istrage nisu u spisima koji su dostavljeni ovom sudu. Međutim i pored toga jasno je da tokom istrage nije pribavljen ni jedan dokaz u prilog odbrane generala Mihailovića i pored činjenice da ih je bilo u izobilju o čemu govore dokazi izvedeni u ovom postupku rehabilitacije.
Šta više, vrlo značajni dokazi su svesno prikrivani. Jedan o drastičnih primera prikrivanja takvih dokaza izvršili su javni tužioc i predsednik sudskog veća a odnosi se na pregovora generala Mihailovića sa nemačkim oficirom Šterkerom. Naime, iako su znali da je do tog kontakta došlo 1944. godine na insistiranje američkog Stejt departmenta i da je američki pukovnik Mekdauel prihvatio isključivu odgovornost za ovaj susret radi eventualne predaje nemačkih vojnika Mihailovićevim snagama[11] oni su to prećutali. Naime i zastupnik javne tužbe Miloš Minić i predsednik sudskog veća Mihailo Đorđević su bili u istim ulogama u predmetu dr. Đure Đurovića, koji je vođen nepunih godinu dana pre ovog postupka. O ovom konkretnom sastanku govorilo se na nejavnoj sednici u tom predmetu. Oni ne samo da sa tim nisu upoznali odbranu generala Mihailovića, već su prećutali postojanje ovih dokaza i osudili generala Mihailovića za saradnju sa okupatorom zbog susreta sa Šterkerom do koga je došlo na traženje i u prisustvu predstavnika američke vojne misije. Drugim rečima oni su svesno prikrivali dokaze koji su bacali sasvim drugačiju sliku na prirodu kontakta generala Mihailovića sa nemačkim oficirom, kako bi ga osudili za saradnju sa okupatorom.
Moj je stav da je ovo učinjeno iz ideoloških i političkih razloga.
U fazi istrage ZSKP je propisao da je istražni sudija pri prvom ispitivanju okrivljenog dužan da ga obavesti da ima pravo na branioca, a da za krivična dela za koje je propisana kazna preko pet godina okrivljeni mora imati branioca čim je otvorena istraga ili predata neposredna optužnica.[12]
I pored toga što nema zapisnika iz istrage može se zaključiti da je ona vođena ali generalu Mihailoviću nije data mogućnost da pre podizanja optužnice uzme branioca. Ovo je učinjeno kako bi se generalu Mihailoviću otežala odbrana od neosnovanih optužbi i to je učinjeno iz ideoloških i političkih razloga.
Takođe je bilo propisano da okrivljenik koji se nalazi u pritvoru ili istražnom zatvoru ima pravo da sa svojim braniocem opšti pismeno i usmeno a posle završene istrage ili predate optužnice, okrivljenik ima pravo da sa svojim braniocem opšti slobodno i bez ičijeg nadzora.[13]
Među dokazima u spisima su i izveštaji britanske ambasade u Beogradu koja je pratila ovaj proces. Posmatrač britanske ambasade navodi da je branilac tokom celog suđenja samo pet puta uspeo da kontaktira optuženog i to svaki put u prisustvu organa vlasti.[14] To jasno govori do koje mere je sam sud ometao odbranu generala Mihailovića. Nesmetana komunikacija generala Mihailovića sa braniocima doprinela bi pobijanju lažnih optužbi a to bi bilo protiv ideoloških i političkih razloga samog suđenja.
U fazi suđenja ZSKP je propisao da se pre odgovora na pojedina složenija pitanja može okrivljeniku dopustiti da razgleda svoje zabeleške a može mu se dopustiti i da svoje odgovore sam u zapisnik zapiše ili kazuje.[15]
Generalu Mihailoviću je uskraćeno pravo da izvrši uvid u svoju zaplenjenu arhivu kako bi mu se onemogućilo pripremanje odbrane. Sudski proces je stenografisan i tonski sniman pa nije bilo potrebe da optuženi sam unosi svoje odgovore u zapisnika. Međutim, samo mali deo tonskog materijala nama je sada dostupan. Ipak i iz tog oskudnog materijala nađena su znatna odstupanja između tonskih i stenografskih zapisa.[16]
Tako su istraživači Državne komisije istoričari dr. Kosta Nikolić i dr. Bojan Dimitrijević zaključili da autentičnost stenograma sa suđenja generalu Mihailoviću nije potpuna kada se uporedi sa tonskim i filmskim materijalom koji je sačuvan. Dijalozi su prepričavanai, imena i pojmovi loše zapisani a delovi govora generala Mihailovića skraćivani.[17] Izvršena su i poređenje tonskih zapisa a za potrebe ovog suđenja transkribovan je tonski materijal i uporođen sa stenografskim beleškama koje su nama dostavljene. Poređenjem je utvrđeno da je 27.5% govora generala Mihailovića izostavljeno iz transkripta. Izostavljeni delovi se nalaze u sudskim spisima[18]
ZSKP propisuje: Saslušanjem treba okrivljeniku da se pruži prilika da u skladnom i potankom pripovedanju cele stvari zbog koje se okrivljuje pobije sve osnove sumnje koji protiv njega stoje i da iznese sve činjenice koje služe u njegovu odbranu.[19]
Generalu Mihailoviću nije dato da u skladnom i potankom pripovedanju cele stvari zbog koje se okrivljuje pobije sve osnove sumnje koji protiv njega stoje i da iznese sve činjenice koje služe u njegovu odbranu. On je odgovarao samo na pitanja predsednika veća i vojnog tužioca koji su ga bezbroj puta prekidali čim im njegovo kazivanje ne bi odgovaralo.
Prema našoj tvrdnji i ovo je učinjeno iz ideoloških i političkih razloga kako bi se generalu Mihailoviću onemogućila odbrana od iskonstruisanih optužbi.
Ako okrivljenik navede kakve okolnosti i dokaze u svoju odbranu, treba ih prikupiti i ispitati, izuzevši da su očigledno navedeni samo zato, da se postupak odugovlači.[20]
Predsednik veća će upitati okrivljenog da li priznaje da je kriv (ne da li se oseća krivim) Ako izjavi da „nije kriv ili ma šta drugo, uputiće ga predsednik da može protiv optužbe izneti svoju odbranu i razložiti stanje stvari po svom nahođenju. Ujedno će ga poučiti da može ponoviti svoje predloge za izvođenje dokaza koji su mu ranije odbačeni i da može predložiti nove dokaze, kao i da može učiniti svoje primedbe na svaki dokaz.[21]
Iz materijala koji je pred nama više je nego jasno da nikakvi dokazi koje su general Mihailović i njegovi branioci predlagali nisu prihvaćeni. Podsetimo se da je tadašnji Ministar inostranih poslova 5. aprila 1946. godine posle hapšenja generala Mihailovića, tokom istrage a pre suđenja izjavio da su zločini generala Mihailovića tako veliki da se o njima ne bi smelo uopšte raspravljati. Američkom ambasadoru je čak saopštio da bi oni koji bi svedočili u odbranu generala Mihailovića bili smatrani njegovim saučesnicima.[22] Dakle, Ministar je jasno nagovestio i domaćoj i međunarodnoj javnosti, da se na predstojećem suđenju ne sme raspravljati o navodnim Mihailovićevim zločinima. Ova izjava je sadržala i otvorenu pretnju odbrani i njenim mogućim svedocima da će biti smatrani saučesnicima u zločinu. Imajući u vidu da su gornji stavovi javno saopšteni i stranoj javnosti, nema nikakve dileme da su sa još više detalja dati sudskom veću koje će suditi. I upravo je to veće dosledno primenilo ova uputstva. Generalu Mihailoviću i njegovoj odbrani je uskraćeno da ospori optužbe na način kako je hteo, dokazni predlozi odbrane su gotovo listom odbijeni, braniocima nije dato odgovarajuće vreme za proučavanje optužnice i pratećih dokaza niti za komunikaciju sa optuženim, za uvid u dokumentaciju itd.
Pred ovim većem saslušan je Milton Frend navigator jednog američkog bombardera oborenog iznad Srbije juna 1944. On je izjavio da su ga upravo spasli od zarobljavanja pripadnici JVuO i da je tom prilikom lično upoznao i generala Mihailovića. Potvrdio je da je u vreme suđenja generalu Mihailoviću veći broj pripadnika američke vojske želeo da svedoči u njegovu korist, da su formirali i Komitet amričkih avijatičara koje su spasle Mihailovićeve trupe, ali da im je Stejt Department saopštio „da su komunisti odbili da prihvate svedočenje pilota sa obrazloženjem da su krivična dela koja je Mihailović izvršio toliko teška da nikakvo svedočenje u njegovu korist ne može da promeni njegovu krivicu“. U spisima se nalazi i izjava britanskog ministra Bevana data pred Donjim domom britanskog parlamenta u kojoj stoji da su britanske vlasti maja meseca 1946, što znači u toku istrage koja je vođena protiv generala Mihailovića, predale jugoslovenskim vlastima izjave petorice članova svoje misije koji su bili prisutni i spremni da posvedoče da se general Mihailović borio protiv Nemaca. On zaključuje da te izjave nisu stigle pred sud.[23]
Prema ZSKP svedoci su svoje iskaze morali da daju pod zakletvom uz upozorenje da će učiniti krivično delo, ako neistinu govori.[24] Samo izuzetno Zakon je odredio da se neki svedoci ne zaklinju.[25]
Zakon je propisivao „da bi iskazivanje svedoka vredelo po pravilu će svaki od svedoka po preslušanju a veštaci pre saslušanja propisno zakleti ako protiv toga nema zakonskih smetnji (paragraf 178). No i ako nema zakonskih smetnji može zakletva svedoka izostati kad svedok po nahođenju suda nije ništa važno iskazao ili kada su sa time saglasni tužilac i optuženik.“[26]
U predmetu generala Mihailovića ni od jednog svedoka optužbe nije tražena zakletva a ta činjenica nije uticala na njihov kredibilitet. Na taj način svedocima optužbe je omogućeno da lažno terete optuženog bez posledica i uticaja na njihov kredibilitet.
Prema našem shvatanju to je učinjeno upravo oz ideoloških i političkih razloga, kako bi se olakšalo dokazivanje neistinitih optužbi.
ZKSP je propisivao i da optužnica pored ostalog treba da sadrži okolnosti „koliko je potrebno da se delo što jasnije označi.“[27]
Zakon je takođe davao pravo na prigovor protiv optužnice o kome odlučuje apelacioni sud.[28]
Optužnica je, pored ostalog, teretila generala Mihailovića za smrt 20.562 ljudi od kojih je samo 16 navedeno po imenu i prezimenu. I ni jedna od tih žrtava nije nastala njegovim činjenjem ili propuštanjem. Ova očita nejasnoća onemogućavala je prikupljanje dokaza o žrtvama i načinu njihovog stradanja i što je najvažnije o eventualnoj uzročnoj vezi između njihove smrti i neke radnje ili propusta generala Mihailovića. General Mihailović je lišen mogućnosti prigovora protiv optužnice kako je inače predviđao Zakonik o sudskom krivičnom postupku. Ovo je takođe učinjeno iz ideoloških i političkih razloga kako bi se onemogućila odbrana generala Mihailovića od izmišljenih optužbi.
Po ZSKP presuda je morala biti pismeno izrađena i imati razloge.[29] U razlozima presude imalo se posve određeno navesti, koje je činjenice i iz kojih razloga sud uzeo kao dokazane ili za nedokazane, koji su razlozi i pobude rukovodili sud pri rešavanju pravnih pitanja i odbacivanju izvesnih prigovora o tome, a naročito o postojanju ili nepostojanju okolnosti, koje po zakonu isključuju krivicu ili isključuju, ukidaju, umanjuju ili povećavaju kažnjivost optuženikovu ili koje isključuju gonjenje.[30]
U spisima sa suđenja nema transkripta sa ročita od 15. jula 1945. kada je objavljena presuda generalu Mihailoviću. Od Arhiva Jugoslavije dobili smo tri primerka presude Vojnog veća Vrhovnog suda Jugoslavije 1/46 od 15. jula 1946. godine.
Ni jedna od njih nije verodostojna.
Prva ima samo uvod i izreku bez obrazloženja.[31] Na prvoj strani nalazi se pečat Vrhovnog suda Jugoslovenske armije koji nije postojao u vreme suđenja. Iz teksta presude proizilazi da je istu donelo Vojno veće Vrhovnog suda Jugoslavije a ne Vrhovni sud Jugoslovenske armije. To znači da je tekst ove presude sačinjen znatno posle izrečene presude kada je formiran Vrhovni sud Jugoslovenske armije a ukinuto Vojno veće Vrhovnog suda Jugoslavije.
Druga presuda je pisana ćiriličnim pismom sa obrazloženjem koje na kraju ima dva potpisa.[32] Na prvoj strani nalazi se pečat Vrhovnog suda Jugoslovenske armije. Iz teksta presude takođe proizilazi da je istu donelo Vojno veće Vrhovnog suda Jugoslavije. Ovo takođe ukazuje da je tekst ove presude sačinjen znatno posle izrečene presude generalu Mihailoviću, kada je formiran Vrhovni sud Jugoslovenske armije a ukinuto Vojno veće Vrhovnog suda Jugoslavije.
Treća je pisana latiničnim pismom, sadrži nekompletno obrazloženje nema ni potpisa ni bilo kakvog pečata.[33]
Vrhovni sud Jugoslovenske armije uspostavljen je tek posle suđenja generalu Mihailoviću Zakonom o potvrdi i izmenama i dopunama Zakona o krivičnim delima protiv naroda i države od 15 avgusta 1945. godine (Službeni list FNRJ br. 59 od 23. jula 1946. godine). Gore pomenuti pečati samo ukazuju da su prve dve od navedenih presuda rađene posle 23. jula 1946. godine kada je smrtna kazna nad generalom Mihailovićem već bila izvršena.
Iz dokaza u spisima predmeta generala Mihailovića proizilazi da se u tom predmetu 1984. godine nalazila samo jedna presuda do obrazloženja. Naime, u izveštaju o stanju spisa opt. Dragoljuba Draže Mihailovića i dr. od 8.8.1984. godine navedeno je: „nema kompletne prvostepene presude – ima jedna i to do obrazloženja-„[34] To znači da gore pomenute presude uopšte nisu postojale u spisima predmeta 1984. godine već ih je neko u ove spise naknadno stavio posle 1984 godine.
U spisima nema ni zapisnika o većanju i glasanju. Postoje indicije da general Mihailović nije osuđen po svim tačkama optužbe, ali u nedostatku pouzdanog primerka presude i zapisnika o većanju i glasanju, ako ga je ikada i bilo, to nije moguće sa sigurnošću utvrditi. Ovo tim pre što ni optužnica koja nam je dostavljena nema prijemni pečat suda već predstavlja odštampane stranice iz neke knjige i prilepljena je stenografskim beleškama sa prvog dana suđenja kada je čitana. Na njoj se ne vidi ni pečat Tužilaštva koje je ovu optužnicu podnelo niti potpis podnosioca.[35]
Prednje samo potvrđuje tezu predlačaga da spisi predmeta generala Mihailovića nisu autentični spisi sa njegovog suđenja.
ZSKP je propisao više pravnih lekova: žalba, priziv i revizija s tim da reviziji ima mesta samo onda ako je presudom povređen formalni ili materijalni zakon.[36]
Generalu Mihailoviću je bilo uskraćeno pravo žalbe iz ideoloških i političkih razloga. Naime, sud je mogao da kontroliše šta će general Mihailović i njegovi branioci reći tokom suđenja. To je i činjeno tokom celog sudskog procesa upadicama i prekidanjem njihovog izlaganja bilo od strane javnog tužioca ili predsednika sudskog veća. Međutim, takva kontrola nije moguća u žalbenom postupku. I optuženi i advokati u svojim žalbama mogu napisati šta hoće i priložiti dokaze koje hoće. Te navode bi morao da razmatra neki drugi sud i odluči da li je prvostepeni postupak pravilno vođen i da li je doneta presuda u skladu sa zakonom. Osim toga, takva žalba bi lako mogla da nađe svoj put do domaće i međunarodne javnosti i predstavlja tešku optužbu protiv novouspostavljene vlasti. Zato je iz ideoloških i političkih razloga zakonski otklonjena mogućnost žalbe protiv presude.
General Mihailović je ubijen na način koji nije svojstven zakonitom izvršenju smrtnih kazni koje izriče sud jedne civilizovane države.
ZKSP je propisao da će se leš pogubljenog lica predati na zahtev rođacima da ga sahrane posve jednostavno bez ikakvih svečanosti ako protiv toga ne bi bilo kakvih osobitih smetnji; inače će se leš ukopati na mestu koje je za to određeno.
O pogubljenju načiniće se zapisnik koji će se pohraniti u spise pošto ga potpišu sudija, zapisničar, državni tužilac i lekar.“[37]
Ni danas nije pouzdano utvrđeno na koji način je general Mihailović ubijen. Njegov grob nije pronađen ni 70 godina posle streljanja. Čak ni matičar nije obavešten o njegovoj smrti pa smo je morali utvrđivati u sudskom postupku 65 godina kasnije. Država čiji sudovi zakonito izreknu smrtnu kaznu i izvrše je po propisanim pravilima ne kriju posmrtne ostatke osuđenih. Samo ove činjenice govore, da ni onima koji su sudili, ni onima koji su kaznu izvršili, savest nije bila čista. Ponašali su se kao da su izvršili zločin a ne legalnu i legitimnu sudsku presudu. Hteli su da se ne zna ko je prisustvovao streljanju, da li je žrtva prethodno mučena, masakrirana. Zato nema tih dokumenata, zato nema njegovoga groba.
Sada ću preći na analizu dokaza o ulozi i uticaju najviših organa KPJ na sudski postupak protiv generala Mihailovića.
Smrtni kaznu generalu Mihailoviću izreklo je Vojno veće Vrhovnog suda DFJ kako se ona tada zvanično zvala. Vrhovni sud DFJ ustanovljen je Odlukom o osnivanju Vrhovnog suda DFJ[38] koja ga je definisala kao „najviši sudski organ“. Ni ovom odlukom ni nekim drugim pravnim aktom on nije imao status nezavisnog organa sudske vlasti. I mada je Zakon o uređenju i nadležnosti vojnih sudova u Jugoslovenskoj armiji odredio da su vojne sudije i presuditelji u suđenju nezavisni[39] sastav veća koje je sudilo generalu Mihailoviću govori suprotno. Sačinjavala su ga tri visoka oficira NOV koji su se tokom rata borili protiv jedinica JVuO i koji su vojnom i partijskom diciplinom bili čvrsto vezani za najviše organe KPJ koji su ih i postavili na sudijske funkcije. Kao članovi KPJ i deo vojne hijerarhije oni su morali da disciplinovano izvršavaju naređenja pretpostavljenih i odluka svoje partije.
Shodno tome, generalu Mihailoviću nije sudio ni nezavisan ni nepristrasan sud već su svi članovi veća bili ne samo njegovi politički protivnici, već i učesnici četvorogodišnje oružane borbe protiv JVuO na čijem je čelu bio on.
Uz predlog za rehabilitaciju dali smo dokaz da je Ministar inostranih poslova tadašnje Jugoslavije javno izjavio 1945. godine da će general Mihailović biti osuđen kao ratni zločinac i streljan. Ova izjava jasno dokazuje da su najviši državni i partijski organi čak i pre hapšenja generala Mihailovića, odlučili da ga osude kao ratnog zločinca i streljaju. Drugim rečima sudski proces je trebalo da bude predstava koja će u sudskoj scenografiji i sa unapred naučenim i uvežbanim ulogama sudija i tužilaca uveriti domaću i međunarodnu javnost u pravično suđenje generalu Mihailoviću.
Dokazi koji su pred vama jasno ukazuju da je o svim bitnim stvarima iz sudske nadležnosti odlučivalo rukovodstvo KPJ. Tako je Politbiro kao najviše partijsko telo raspravljalo o tome da li suđenje treba da bude javno ili tajno.[40
Najviši organi KPJ su usmeravali istragu i određivali njene smernice. Prvi takav akt bila je odluka Politbiroa Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije, od 29. marta 1946. godine kojom je postavio Josifa Malovića za glavnog islednika u istražnom postupku protiv generala Mihailovića. Time je jasno određeno da se u ovoj istrazi neće primenjivati Zakon o sudskom krivičnom postupku Kraljevine Jugoslavije iz 1929. koji je istragu stavio u nadležnost istražnog sudije.
Odluka Politbiroa CK kao najvišeg organa KPJ je na ovaj način izuzela istragu iz nadležnosti suda i poverila je vansudskoj vlasti sa dvostrukim ciljem. Prvo, istražni sudija je po Zakoniku o sudskom krivičnom postupku bio dužan da prikuplja kako dokaze koji terete okrivljenog tako i one koji mu idu u prilog. Kako su najviši državni i partijski organi već odlučili da se „o krivici generala Mihailovića ne bi smelo raspravljati“ to je istraga poverena glavnom isledniku kao vansudskom organu koji je uživao poverenje najvišeg tela komunističke partije da će istragu voditi upravo u skladu sa već donetim smernicama. Osim toga, prava okrivljenog na branioca i komunikaciju sa njim odnosila su se samo na istrage koje vodi istražni sudija pa je poveravanjem istrage vansudskim vlastima ovo pravo okrivljenog izigrano.
U svakom slučaju oba razloga jasno ukazuju da je poveravanje istrage vansudskoj vlasti izvršeno kako bi se sprečilo prikupljanje dokaza u korist okrivljenog koje bi istražni sudija morao da obavi u okviru svoje dužnosti, kao i da bi se general Mihailović lišio pravne pomoći advokata.
Pored postavljanja glavnog islednika postavljen je i zastupnik optužbe. Pošto je sudilo Vojno veće Vrhoovnog suda Jugoslavije, optužnicu je trebao da sačini i da je zastupa tadašnji Savezni javni tužilac Josip Hrnčević, vojni tužilac ili neko od njegovih zamenika. U spisima je izvod iz knjige dr. Josipa Hrnjčevića objavljene 1986. U toj knjizi on navodi da je istraga u svim značajnijim delima bila u rukama UDB-e a da im je stvarni šef bio Aleksandar Ranković organizacioni sekretar CK KPJ i ministar unutrašnjih poslova. On dalje kaže da je na poziv Đilasa došao u njegov stan radi razmatranja optužnice protiv generala Mihailovića. Ovo ilustruje odsustvo svake samostalnosti Saveznog javnog tužioca kao i stepen njegove podređenosti članu Politbiroa CK KPJ po pitanju optuženja generala Mihailovića.[41]
Umesto njega za zastupnika optužbe je određen Javni tužilac NR Srbije Miloš Minić.[42] Valja naglasiti da je on lično učestvovao u pregovorima sa generalom Mihailovićem 1941 godine te je mogao biti eventualni svedok ali ne i zastupnik optužbe sa ličnim saznanjima, stavovima i ideološkim i političkim predrasudama prema optuženom koje je tokom celog postupka neskriveno ispoljavao.
I drugi dokazi koji su pred nama govore da su i sud i tužilaštvo u pripremama sudskog procesa imali ulogu marioneta u rukama čelnika KPJ.
U Arhivu CK SKJ pronađeno je 14 pisama razmenjenih između Josipa Broza i Aleksandra Rankovića sa jedne strane koji su u fazi priprema za suđenje bili u Moskvi i Kardelja i Đilasa, kao njihovih zamenika za vreme odsustva iz zemlje, koji su ostali u Beogradu. Osam pisama iz ove korespondencije se bave organizacijom suđenja generalu Mihailoviću.[43] Ta prepiska dokazuje da su najviši rukovodioci KPJ odlučivali kako o predpretresnim pitanjima iz sudske nadležnosti tako i o onome šta će se raditi tokom suđenja
Tako na primer Đilas obaveštava Rankovića da su u optužnicu unete najvažnije političke korekture te da je Ranković naredio Slobodanu Peneziću da se optužnica mora predati do 2. juna a da se proces podesi za 10. juni. Ovo potkrepljuje navode dr Hrnčevića da su glavnu ulogu u pripremi optužnice imali najviši rukovodioci KPJ i određivali vreme njenog podnošenja. Sa druge strane, iz ovoga se vidi da su čelnici KPJ izdavali naređenja preko Ministra unutrašnjih poslova i o danu početka suđenja. I upravo u skladu sa tim naređenjima optužnice su i predate 2.6.1946. a suđenje zakazano za 10.6.1946.[44]
Rukovodstvo KPJ odlučivalo je i o predaji optužnica advokatima. Ranković je čak naredio da se optužnice ne predaju advokatima ali su Đilas i Kardelj od toga odustali pravdajući se „ne predati optužnicu advokatu, to je izuzetan slučaj u buržoaskom pravosuđu čije formalne strane smo prinuđeni pridržavati se“.
Rukovodstvo KPJ je određivalo saoptužene za proces protiv generala Mihailovića. Jedan od aktera ove prepiske, Milovan Đilas, je 1993. godine dao izjavu da je istom optužnicom obuhvaćen i Dragi Jovanović pronemački šef beogradske policije kao konstrukcija da se general Mihailović što više kompromituje. Prema tome, uključivanje u istu optužnicu omrženog šefa okupacijske policije Dragog Jovanovića nije učinjeno iz pravnih i činjeničnih već iz političkih razloga radi kompromitovanja generala Mihailovića. U istom intervjuu Đilas kaže da Mihailović nije bio fašista. „Za njega se ne može reći da je bio fašista. Daleko od toga.“[45] Mada je ova izjava data 47 godina posle suđenja, ona upravo otkriva da je generalu Mihailoviću suđeno samo iz ideoloških i političkih razloga.
Svoj angažman, rukovodstvo KPJ nije ograničilo samo na predpretresni postupak. Ono je određivalo i sam tok suđenja. Već pomenuta korespondencija otkriva da je o toku sudskog postupka konsultovan i predsednik Bugarske KP Georgi Dimitrov te je u dogovoru sa njim određivano šta će se raditi na glavnom pretresu u pogledu bugarskih političara Kimona i Velčeva.[46] To govori da su najviši rukovodioci tadašnje KPJ određivali koja će se od ova dva imena pominjati ili se neće pominjati. Ovo ne bi bio predmet razgovora, da nisu bili uvereni da će sud bezpogovorno postupati po njihovim nalozima. Ova prepiska dokazuje i da su u pripremu suđenja uključeni ne samo najviši rukovodioci KPJ već i KP tadašnjg SSSR, Bugarske i Informbiroa, međunarodne organizacije komunističkih partija.
Ista prepiska dalje dokazuje da su i o zahtevu advokata optuženih da se početak suđenja odloži za 30 dana radi priprema odbrane[47] odlučivali Đilas i Kardelj. Tako Đilas obaveštava Rankovića da su „reakcionarni advokati“ predali sudu zahtev za odlaganje procesa za jedan mesec pod izgovorom da ne mogu da prouče materijale. Đilas otvoreno kaže „razumljivo je da smo mi to otklonili“.[48] Obzirom da Đilas ovu korespondenciju vodi i u ime Kardelja, to izraz „mi“ upravo označava njih dvojicu te da su upravo njih dvojica odlučili o zahtevu za odlaganje i naložili sudu kako da postupi.
I sud je upravo ovu odluku čelnika KPJ pretočio u svoje rešenje rekavši da se predmet može savladati za 3-5 dana naglašavajući da se odlaganje ne traži iz pravih razloga već radi ometanja sudskog postupka. Time je stavio do znanja advokatima koji su podneli ovaj zahtev kako ih gleda tadašnja vlast. Njihov strah za sopstvenu sudbinu izražen je u njihovoj zajedničkoj izjavi da je ovakav zaključak suda pogrešan.[49] Da je razlog suda za odbijanje odlaganja suđenja dat po nalozima Đilasa i Kardelja govori sledeća činjenica. Samo par dana ranije taj isti sud je odbio zahtev advokata Đonovića da bude razrešen dužnosti branioca generala Mihailovića[50] sa obrazloženjem da optuženi mora imati dva advokata zbog složenosti predmeta.[51] Dakle, sa jedne strane sud odbija zahtev advokata da bude oslobođen branilačke dužnosti iako okrivljeni već ima jednog advokata, zbog složenosti predmeta a samo tri dana kasnije tvrdi da se predmet može savladati za 3-5 dana.
I pored toga što mi danas nemamo pred sobom kompletne spise predmeta generala Mihailovića. iz onog što imamo možemo zaključiti da su optužnica i dokazi iz istrage na 2.155 stranica.[52] Samo čitanje optužnice, napisane na 158 stranica u sudnici je trajalo ceo jedan dan od 9:40 ujutru[53] do 20 sati uveče.[54] Uz optužnicu je priložen Spisak od 702 dokaza[55] i izjave 42 svedoka.[56] Ovo rečito govori da je priprema odbrane generala Mihailovića zahtevala mnogo duži vremenski rok od 3-5 dana.
Sve to jasno ukazuje da je sudsko rešenje o tom zahtevu samo formalno uobličena odluka visokih funkcionera KPJ pri čemu im je sud da njihov razuman zahtev tretira kao nameru ometanja procesa. To je bio samo jedan korak do proglašenja za „narodne neprijatelje“ sa svim posledicama koje su iz toga proizilazile.
Primer iz knjige Josifa Hrnčevića koji se odnosi na osudu generala Petra Živkovića, suđenom u odsustvu istom sudskom procesu potkrepljuje ne samo tvrdnju da je ceo proces vođen iz ideoloških i političkih razloga već i da su komunističke vlasti određivale kazne. General Živković je naime ceo rat proveo van Jugoslavije u Velikoj Britaniji. On nije imao nikakvu aktivnost u toku rata, pa je „bilo mišljenja“ da ga treba osuditi na 5-6 godina zatvora. Ali su se, kako kaže Hrnčević, neki setili da je pre rata između 1929 i 1931 bio predsednik Vlade pa je zato odgovoran za progon komunista te je prevladalo „drugo mišljenje“ i on je osuđen na smrt. Dr. Hrnčević očigledno iznosi mišljenja iz vrhova KPJ a ne članova sudskog veća.
Dokazi u spisima govore o Rankovićevom naređenju da se pojedini sumnjivi advokati nadziru. Kada se ovo naređenje posmatra zajedno sa upozorenjem Ministra unutrašnjih poslova da će eventualni svedoci odbrane biti smatrani saučesnicima u zločinu, razumljiva je želja advokata da se ne prihvate odbrane okrivljenih.[57] U skladu sa Rankovićevim naređenjem obojici advokata generala Mihailovića. Tako je advokat generala Mihailovića su praćeni i to Dragić Joksimović sve do svog hapšenja, osude i slanja u sremsko mitrovački zatvor gde je i umro, a Nikola Đonović je praćen barem do 1967.[58] Ni jedan od Mihailovićeva dva advokata, nisu dobrovoljno prihvatili da mu budu branioci, ali ih je i pored toga sud postavio svojom naredbom.[59]
Najdrastičnije mešanje u sudski postupak izvršio je lično Josip Broz dan pre objavljivanja presude kada je u govoru na Cetinju napao advokata Joksimovića zbog njegove odbrane generala Mihailovića. On je na najdirektniji način izneo svoj lični stav i stav države i partije o krivici generala Mihailovića.[60]
Odbijanje dokaza koji su išli u prilog odbrani generala Mihailovića rečito govore da je sudsko veće postupalo po dobijenom uputstvu da su zločini generala Mihailovića tako veliki da se o njima ne bi smelo uopšte raspravljati.
Dokaza u prilog generala Mihailovića je bilo u izobilju i oni su u Vašim spisima. U sudskom spisu je poverljivi izveštaj Vilijema Mekenzija a na osnovu podataka britanskih oficira Hadsona, Bejlija i Armstronga koji su do maja 1944 bili pri štabu generala Mihailovića. Oni su prikazali generala Mihailovića kao patriotu rekavši da nema čvrstih dokaza da je kolaborirao bilo sa nemačkim bilo sa italijanskim vlastima. Ukazali su da je on „imao svoje ljude“ u Nedićevim snagama a da su pojedine jedinice njemu podređene sklapale sporazume sa Italijanima koje je iz taktičkih razloga odobravala britanska vlada. Dopisnik Rojtersa navodi da je odbrana imala u posedu izjave 5 britanskih oficira koji su hteli da svedoče da se general Mihailović borio protiv neprijatelja. On tvrdi da odbrani nikada nije dozvoljeno da završi rečenicu pre nego bi ih prekinuo vojni tužilac, njegov pomoćnik, predsednik veća ili neki član veća.[61] Odbrani nije dopušteno čak ni da priloži dokaz da je glava generala Mihailovića ucenjena od strane Nemaca prvi put 1941 a potom i 1943 na 100.000 rajhs maraka.
Hrnčević kaže da je ostala otvorenim autentičnost pisama generala Mihailovića koja nose datum 15 april 1945. od kojih je jedno naslovljeno na Ranka Brašića a drugo na kardinala Stepinca. Hrnčević zaključuje da nije isključeno da je neko podmetnuo ova pisma Mihailoviću. Valja dodati da je advokat Đonović skrenuo pažnju veću 15..6.1946. da su zaplenjeni blanko papiri sa potpisom generala Mihailovića i pečatom JVuO koji se sada nalaze u Vojnom muzeju. Jedan od tih papira imao je Vladimir Bakarić i dao ih Vladimiru Dedijeru za njegov dnevnik. Posumnjavši u autentičnost pisma Stepincu i Paveliću Hrnčević je čak tražio od Miloša Minića objašnjenje. Sve to ukazuje da je UDB-a imala ovakve papire i mogla ih popunjavati tekstom kakvim je htela. Dva takva dokumenta su fotografisana i priložena vašim spisima.[62] Hrnčević dodaje da je suđenje generalu Mihailoviću bilo suđenje režimu stare Jugoslavije i izbegličkoj Vladi. I istoričar Bojan Dimitrijević je u svom svedočenju naveo da je za tri dokumenta koja su prezentirana generalu Mihailoviću tokom postupka naknadnom istoriografskom obradom zaključeno da je reč o falsifikatima (pisma Paveliću i Stepincu datirana marta 1945). Treći dokument je njegovo navodno naređenje komandantima u Crnoj Gori datirano sa 20.12.1941 kojim je navodno odobrio vršenje zločina protiv pripadnika komunističkog pokreta i drugih nacionalnosti na severu Crne Gore. Ovaj falsifikat je posebno korišćen kao dokaz Mihailovićeve namere da se vrši istrebljenje ideoloških protivnika i bratoubilački rat. Naime, u to vreme general Mihailović se krio od nemačke potere u Srbiji između Gornjeg Milanovca i Ravne Gore i nije imao komunikaciju ni sa jednim od svojih potčinjenih komandanata. To je bio period posle nemačke ofanzive pod šifrovanim nazivom „Mihailović“ koja je 6. decembra izvršena na Ravnu Goru. To je vidljivo iz brojeva depeša gde nastaje prekid 6.12.1941 a nastavlja se 7.1.1942. Iz komunikacije radio vezom tokom 1942. vidi se da on uopšte nije poznavao komandante u Crnoj Gori te im do tada nije ni izdavao naređenja. Konačno, ovaj dokument je Mihailović navodno potpisao kao đeneralštabni general a u to vreme on nije ni znao da je unapređen u čin generala a dokumenta sa tim činom počeo je da potpisuje tek mesec dana kasnije.[63] Prvi sastanak 11.11.1941 u Divcima prikazan je neistinito kao dokaz o njegovoj saradnji iako se iz dokumenta – zapisnika sa ovog sastanka jasno vidi da ga nemačka strana smatra svojim neprijateljem i traži da i on i njegove trupe polože oružje, što je general Mihailović odbio.[64]
U predlogu za rehabilitaciju smo naveli da je nemačkim trupama bila zabranjena bilo kakva saradnja sa četničkim snagama. Razloge zabrane objasnio je 21. novembra 1943. godine feldmaršal Maksimijan fon Vajs, Glavni komandant nemačkih snaga za Jugoistočnu Evropu u Direktivi[65] u kojoj pored ostalog stoji: „Sve (nemačke) oficire obavestiti o sledećem: „a) Postojeća zabrana saradnje sa četničkim snagama ili s pojedinim grupama donesena je zbog jasne odluke vrhovnog četničkog vođe Draže Mihailovića da nastavi borbu protiv Nemačke i njenih saveznika, odluke od koje on do sada nije odustao.“
Konačno želim da se osvrnem i na sam spis krivičnog postupka koji je vođen protiv generala Mihailovića. Nije sporno da on nije kompletan a autentičnost dela koji je ovde pročitan je najblaže rečeno sumnjiva. Predlagači su se detaljno na to osvrnuli podnescima od 11. decembra 2009 i 30. avgusta 2010. Kao što se moglo videti ovaj spis je čuvan u arhivi Vojnog suda u Sarajevu sve do 1963. godine kada je dostavljen Upravi bezbednosti JNA na njen zahtev. Nema nikakvog traga šta se sa njim dešavalo sledećih 12 godina. Tek 1975. godine na insistiranje predsednika Vrhovnog vojnog suda Republički SUP Srbije je ovaj spis vratio. Predsednik Vrhovnog vojnog suda je samo mogao da konstatuje da mu je vraćen nekompletan spis pa je zadužio jednog od sudija Vojnog suda u Sarajevu da utvrdi šta nedostaje. Ja neću govoriti o svim detaljima ali ću reći da je on konstatovao nestanak mnogih originalnih dokumenata iz sudskih spisa kao i
postojanjeoverenih prepisa nekih dokumenata. Ako uporedite njegove konstatacije sa spisima koji su vama dostavljeni primetićete da više nema ne samo brojnih originalnih dokumenata već ni overenih prepisa sa konstatacijom da su verni originalu. Zamenili su ih neovereni i nepotpisani prepisi. To upućuje na zaključak da je sudski predmet protiv generala Mihailovića ne samo pustošen tokom 12 godina boravka van arhive Vojnog suda već i posle njegovog vraćanja u tu arhivu. Ono što se nalazi sada pred Vama teško je reći da predstavlja autnetičan sudski spis kakav je bio pred sudom u vreme donošenja presude.
Konačno ću se osvrnuti i na postupak za pomilovanje. Iz spisa predmeta proizilazi da su okrivljeni morali istog dana kada im je izrečena smrtna presuda podnesu molbe za pomilovanje. Mišljenje o osnovanosti njihovih molbi dao je predsednik veća koji im je samo par sati ranije izrekao smrtne kazne. On je dao mišljenje da osuđenici ne zaslužuju pomilovanje.[66]
Na osnovu svega napred izloženog PREDLAŽEM sud usvoji predlog za rehabilitaciju i utvrdi da je presuda Vojnog veća Vrhovnog suda DFJ od 15. jula 1946. ništava od trenutka donošenja i da su ništave sve njene pravne posledice uključujući i konfiskacije imovine.
_____________________________________________________________________________________
[1] Predlog za rehabilitaciju str. 27-29
[2] Zapisnik 11.5.2012 str. 1-2 iskaz prof. dr. Slobodana Markovića
[3] Zapisnik 11.5.2012 str. 1-2 iskaz prof. dr. Slobodana Markovića
[4] Ročište 22.11.2012
[5] Zahtev za rehabilitaciju glave IV i V
[6] Sl. list DFJ br. 66 od 1. septembra 1945
[7] Član 18
[8] Sl. list DFJ br. 4 od 13. februara 1945.
[9] Član 2
[10] Zakonik o sudskom krivičnom postupku Kraljevine Jugoslavije paragraf 3
[11] (u zapisniku 23.3.2012 str. 3 redovi 23-27 pogrešno je uneto da je tema pregovora bila predaja Mihailovića nemačkim snagama u Beogradu. Ispravka je na zapisniku 11.5.2012. str. 9).
[12] Zakonik o sudskom krivičnom postupku Kraljevine Jugoslavije paragraf 59, 60
[13] Zakonik o sudskom krivičnom postupku Kraljevine Jugoslavije paragraf 67
[14] Ročište 30.11.2011 str. 4-7 iskaz prof. dr. Slobodana Markovića
[15] Zakonik o sudskom krivičnom postupku Kraljevine Jugoslavije paragraf 151
[16] Ročište 11.5.2012 iskaz prof. dr. Slobodana Markovića sa njegovim podneskom predatim na ročištu
[17] Ročište 23.3.2012 str. 5
[18] Ročište 11.5.2012
[19] Zakonik o sudskom krivičnom postupku Kraljevine Jugoslavije paragraf 152
[20] Zakonik o sudskom krivičnom postupku Kraljevine Jugoslavije paragraf 152
[21] Zakonik o sudskom krivičnom postupku Kraljevine Jugoslavije paragraf 250
[22] Foreword F.A. Voigt General Mihailovich The World’s Verdict – Selection of Articles on the First Resistance Leaders in Europe Published in the World Press John Bellows Limited Gloucester 1947, str.14 dat uz Predlog za rehabilitaciju;
Zapisnik 11.5.2012 str. 9 iskaz prof. dr. Slobodana Markovića
[23] (svedočenje Slobodana Markovića 30.11.2011)
[24] Zakonik o sudskom krivičnom postupku Kraljevine Jugoslavije paragraf 171
[25] Zakonik o sudskom krivičnom postupku Kraljevine Jugoslavije paragraf 178-179
[26] Zakonik o sudskom krivičnom postupku Kraljevine Jugoslavije paragraf 255
[27] Zakonik o sudskom krivičnom postupku Kraljevine Jugoslavije paragraf 202
[28] Zakonik o sudskom krivičnom postupku Kraljevine Jugoslavije paragraf 204
[29] Zakonik o sudskom krivičnom postupku Kraljevine Jugoslavije paragraf 292
[30] Paragraf 293
[31] Dokumentaciona jedinica 52 str. 1-38
[32] Dokumentaciona jedinica 52 str. 39-83
[33] Dokumentaciona jedinica 52 str. 84-129
[34] Dokumentaciona jedinica 1 str. 15 Izveštaj Vojnog suda u Sarajevu o stanju spisa opt. Dragoljuba Draže Mihailovića i dr. od 8.8.1984. godine str. 2 pasus 2
[35] Dokumentaciona jedinica 2 str. 1-83
[36] Zakonik o sudskom krivičnom postupku Kraljevine Jugoslavije paragraf 328, 332, 335
[37] Paragraf 417
[38] Sl. list DFJ br. 4 od 13. februara 1945.
[39] Sl. list DFJ br. 65 od 31. avgusta 1945.
[40] Ročište 27.1.2012 str. 2 iskaz prof. dr. Slobodana Markovića
[41] Zapisnih sa ročišta 11.5.2012 str. 6, 8 iskaz prof. dr. Slobodana Markovića
[42] (Ročište 27.1.2012)
[43] Zapisnih sa ročišta 27.1.2012 str. 3-5 iskaz prof. dr. Slobodana Markovića
[44] Dokumentaciona jedinica 54 str. 29-33
[45] Ročište 27.1.2012 str. 5 iskaz prof. dr. Slobodana Markovića
[46] Ročište 27.1.2012 str. 4 iskaz prof. dr. Slobodana Markovića
[47] Dokumentaciona jedinica 54 str. 10-14
[48] Ročište 27.1.2012 str. 4 iskaz prof. dr. Slobodana Markovića
[49] Dokumentaciona jedinica 54 str. 13-14
[50] Dokumentaciona jedinica 55 str. 12
[51] Dokumentaciona jedinica 54 str. 8
[52] Dokumentaciona jedinica 2-21
[53] Dokumentaciona jedinica 22 str. 5
[54] Dokumentaciona jedinica 2 str. 83
[55] Dokumentaciona jedinica 2 str. 84-102
[56] Dokumentaciona jedinica 2 str. 103-104
[57] Dokumentaciona jedinica 54 str. 6,7, 9, 15-16, 21-23
[58] Ročište 27.1.2012 str. 3-4 iskaz prof. dr. Slobodana Markovića
[59] Dokumentaciona jedinica 54 str. 8
[60] Ročište 27.1.2012 str. 5
[61] (30.11.2011)
[62] Ročište 11.5.2012 str. 6-7 iskaz prof. dr. Slobodana Markovića
[63] (Ročište 20.6.2012)
[64] (Ročište 20.6.2012) (Ročište 22.11.2012)
[65] Jozo Tomasevich: „Četnici u Drugom svijetskom ratu 1941-1945“ str. 288
[66] Dokumentaciona jedinica 55 str. 23
http://www.generalmihailovich.com/2015/05/12-maj-2015-beograd.html
