Уз 70-годишњицу од битке за ослобођење престонице Краљевине Југославије – Три стратегије за слободу Београда

0

Западни савезници су осмислили “Велику стратегију обмане”, коју ће супротставити Хитлеровом “блицкригу”, као што ће и Југословенска Врховна команда “своју стратегију обмане” супротставити Врховној команди Вермахта за Југоисток. Разлика између ових стратегија састојала се у готовим снагама, начинима њихових употреба и била је обрнуто пропорционална времену: “блицкриг” је захтевао јаке комбиноване снага за што краће време, док за Черчилову “обману” тек је требало ствaрати еквивалент оружане силе, а Стаљин ће се вратити  “дубоким операцијама” Тухачевског, кога је стрељао у чисткама.


Прва оцена за стратегију “обмане” уследила је у самом почетку Операције “Хаски” (јул 1943, искрцавање на Сицилији) када је Черчил рекао: “Захваљујући нашим закамуфлираним плановима све до последњег тренутка држали смо непријатеља у недоумици на ком ће месту отпочети напад…” Затим, годину дана касније за Операцију “Оверлорд” (јун 1944, Нормандија) британски премијер ће рећи: “Планирани напад сручио се на непријатеља као изненађење, како у погледу времена тако и у погледу места. Шест недеља после ‘Дана-Д’, немачке резерве 15. армије упућене су јужно од Па де Калеа. Наше мере обмањивања биле су усмерене да изазову такве пометње…”

Мало се зна да је огроман допринос за успех “Хаскија” дао југословенски војни министар, начелник штаба ВК и помоћник Врховног команданта Југословенске војске армијски генерал Драгољуб Михаиловић. Он је не знајући стварни циљ операције “Хаски” (Сицилија, а не Балкан), док не стигне савезнички сигнал за његов “Дан-Д” приближно одређен у Казабланки јануара 1943. године, самоиницијативно започео “обману” припремајући десантну основицу за искрцавање савезничке војске и тако започео операцију против комунистичке “Бихаћке републике”. Да је та стратегијска мера уродила плодом, као и Черчилов “мамац” за Врховну команду Вермахта, доказује Ромелово пребацивање дивизија из Италије на Балкан и пактирање југословенских комунистичких снага (НОВ и ПОЈ) са Немцима за “борбу против заједничког непријатеља”. Апел краља Петра II   преко Лондонског радија (27. 3. 1943) грађанима Краљевине Југославије “немојте преурањено и појединачно дизати устанак, већ се сви окупите око Врховне команде ђенерала Драже Михаиловића, и његових одреда, који зна када, где и са колико снага треба нападати; ваше је да још мало и стрпљиво чекате…” још више је приближио Черчилов “Дан-Д” за Ђенералов “општенародни устанак”.

Међутим, брижном и опрезном Ђенералу, после његовог упозорења, и исправке и допуне директиве британске владе о заједничким операцијама (Војни Архив Србије, ШВК ЈВ, 18/3, К-20) и поновног упозорења на бесмисленост “давања потпоре и другим елементима отпора (партизани предвођени комунистима)”, који се у акту командовања наводе, па је стога одговорио: “Чврсто сам убеђен да је рушење осовинских снага за те елементе споредна ствар, којом се, уз велику и свестрану пропаганду, вешто служе да би прикрили своју праву намеру, а та је, да по сваку цену дођу у земљи до  власти”. Како је напредовала мисија Черчиловог “амбасадора” Меклина у комунистичком ВШ тако се и Ђенерал хрвао са стрепњом и неверицом што ће се видети из једног необјављеног интервјуа: “Моја војска стоји спремна, да у даном тренутку нападне Немце иза леђа и отвори пут нашим пријатељима, и савезницима, Енглезима и Американцима… Па неће нас ваљда Енглези оставити на цедилу. Ја сам убеђен да нас они неће преварити… Ваљда ће умети да цене наше жртве. Неће, неће, кад вам кажем! Може бити да неће!?” (ВАС, 45/1, К-16)

Allied_leaders_in_the_Sicilian_campaign

Стога ће се генерал Михаиловић после “Хаски-ја”, и самоиницијативног тајног проглашења “Дана-Д” и на делу доказаном у јесењим операцијама на “лимско-дринском правцу”, директно, али узалудно, обратити главнокомандујућем савезничких снага у Италији генералу Александеру, а затим после јавног обзнањивања истог сигнала следеће године и генералу Вилсону после “Оверлорд-а”,  предлажући “да се  ја са свима снагама ЈВУО ставим под Вашу команду и да ми издате потребна наређења и директиве за акције, како би наш рад био укључен у офанзивне планове англо-американских армија које ће продирати у Југославију; врло је важно и хитно потребно да Вашим ауторитетом, и наређењима, спречите комунистичке нападе на наше јединице да нас не би спречавали у борби против окупатора и да се спречи свако убијање невиног становништва и наших бораца…” На жалост, надлежна савезничка командујућа инстанца је заћутала!

images

Али шта се у међувремену издогађало што генералу Михаиловићу није било ни познато, ни појмљиво!? Најпре да је после сусрета Стаљина и Черчила у Москви августа 1942. започела савезничка “специјална операција” за ликвидацију Југословенске краљевске војске на што је указао посланик Симић (18. 8. 1942): “Посланство сазнаје… да се последњих дана у совјетском поверљивом билтену информација, који се спрема искључиво за чланове партије, пише да је министар војни Михаиловић пришао Немцима и да сарађује са њима, јер жели да спасе своју породицу коју су ухапсили Немци. Билтен га не назива другојаче до издајник Михаиловић”. Као да се није обратла пажња на ту чињеницу и изненадну Черчилову посету Стаљину (вероватан разлог био је страх од капитулације пред Хитлером и његовим тајним оружјем “атомска бомба”, коју би Немци могли да произведу пре савезника, што би можда и било ако би добили сепаратан мир од Стаљина, па је Черчил желео да то спречи)  па ће стога директива коју је генерал Михаиловић добио од Савезничке врховне команде на средњем истоку крајем маја 1943. године бити неприменљива – противуставна и војнички нелогична.

На састанку “Велике Тројице” у Техерану савезници су признањем легализовали југословенску комунистичку војску (НОВ и ПОЈ), о чему Черчил тајно обавештава њеног лидера Тита: “Решио сам да британска влада прекине са пружањем сваке даље подршке Михаиловићу и да искључио помаже Вас… Најискреније желим да Вам пружим сваку помоћ која се налази у људској моћи путем прекоморских пошиљака, ваздушне подршке и помоћи коју ће Вам указати командоси” и у тај посао укључује Дикина и Маклина.

Тако су британски премијер и Дирекција за специјалне операције (СОЕ: МО-4, Сила 133, Војна мисија 37) манипулацијама припремили Титову војну силу, уприличили ваздушно-копнену операцију “Ратвик” и покрили је лажним циљем о ликвидацији Хитлерових дивизија које су се повлачиле из Грчке. Али ни то неће бити довољно против стретегије генерала Михаиловића, па ни Черчилово приморавање његовог Врховног команданта да позове југословенски народ у подршци “маршала Тита” па ће постављени циљ у Москви августа 1942. реализовати Стаљин и Црвена армија. Тако су се на делу пред Београдом с јесени 1944. године сусреле три савезничке стратегије.

Иако је Черчилова “стратегија” готово разоружала Михаиловићеву ЈВУО, претворила Југословенску војску ван Отаџбине у партизанске прекоморске дивизије (комунистички агитпроп Дедијер у Дневнику наводи цифру од 30.000 људи), привремено пребацила на своју страну самог Врховног команданта, краља Петра II и оперативно-тактички максимално подржала НОВ и ПОЈ, ипак ће најделотворнија бити она – Ђенералова.

crvenoarmejci_u_beogradu

Врховна команда Вермахта за Југоисток, повлачећи се пред Стаљинове “дубоке операције”, нудила је у два наврата капитулацију у Штабу генерала Михаиловића. Преговори су започели прве половине септембра 1944. Међутим, док су они трајали, на сцену је ступила Стаљинова стратегија, коју је Черчил видео као стратегију “примене силе и извртање чињеница”. Југословенском комунистичком лидеру наређено је да ради “овере” те стратегије тајно допутује у Москву, а што ће затим Черчил и Стаљин потврдити планом “фифти-фифти”. Мада ће британски премијер у Мемоарима написати: “У исти мах наши команданти на бојишту били су увек потпуно овлашћени да прихвате чисто војне  капитулације непријатељских снага које се боре против њих…” , ипак из “формалних” разлога и ван сваке војничке логике, он је изричито захтевао преко Рузвелта да Макдауел у штабу генерала Михаиловића обустави започете преговоре с Немцима. Тако је пропала идеална прилика да се Други светски рат заврши на Балкану с јесени 1944. године, спречи разарање Београда, “Сремски фронт”, али и ликвидира фабрика смрти у Јасеновцу и избегну злочини који су настали у комунистичкој примени “Нечајеве методологије” за освајањем и учвршћивањем власти употпуњене Лењиновим и Стаљиновим прагматизмом.

download

Захваљујући официрској части шефа америчке мисије Макдауела, неправда ће бити исправљена и потврђена могућа делотворност Ђенералове стратегије, којој је покушавала доскочити Врховна команда Вермахта за Југоисток увежбавајући своју евакуацију из Београда: председник Труман постхумно га одликује највишим војним Ореденом Legion of Мerit пишући: “Организујући и водећи крупне снаге отпора против непријатеља, који је окупирао Југославију, од децембра 1941. до децембра 1944. године… генерал Михаиловић, и његове снаге, упркос недовољном снабдевању и  борећи се под изузетним тешкоћама, материјално су допринели савезничкој ствари и били судеоници у извојевању коначне савезничке победе”.

Аутор текста је

Новица Стевановић, генералштабни пуковник Војске Србије у  пензији