Upravo na tom mestu razgovaramo sa ocem Vitalijem Tarasjevom, starešinom Podgorja Ruske pravoslavne crkve u Srbiji.
Svetinja u koferu
– POSLE revolucije oko 80.000 Rusa prošlo je kroz ondašnju Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, od čega je njih oko 11.000 našlo izbežište u Beogradu – počinje otac Tarasjev pripovedanje za „Beogradske priče“. – Većina tih ljudi imala je visoko obrazovanje. U Pragu, Parizu i Londonu utočište su potražila „zvučnija“ imena, ljudi koji su imali plemićke titule, pa i jaku materijalnu podlogu. Za razliku od njih, u srpske zemlje došli su ljudi sa jakim intelektualnim i obrazovnim profilom. Izbeglice koje su stigle u Beograd činili su ljudi siromašnijeg stanja, jer su pred najezdom revolucionara poneli samo najneophodnije – putnu torbu ili kofer.
– Spasavali su samo ono najneophodnije, osnovne stvari i porodične svetinje – objašnjava otac Tarasjev. – Pakovali bi porodične ikone i tako bi počinjali život iznova u inostranstvu.
U velikoj ruskoj nesreći toga doba, dogodila se jedna pozitivna okolnost po srpski narod. Budući da su Srbi iz Prvog svetskog rata izašli uz žestoke gubitke, kada je stradala svaka treća muška glava, dolazak intelektualno i duhovno jakih, obrazovanih ljudi, značajno je pomogao u obnovi države i nacije. Rusi su postali pokretačka snaga naučnog i kulturnog života Beograda i Srbije onog doba.
– Od 1920. godine, kada je Srpska pravoslavna crkva ujedinila sve svoje eparhije, posle svih sukoba sa Turcima, balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, trebalo je organizovati državu. Srećom, kralj Aleksandar je završio i elitni kadetski korpus „Pažeski“, pa je imao jasan osećaj i ljubav prema ruskom narodu, osim porodičnih predanja koja je sigurno poznavao. U saradnji sa SPC, kralj je, svuda gde je mogao, zapošljavao i angažovao ruske izbeglice što je veoma značilo razvoju srpske države.
Među emigrantima bio je i značajan broj vojnih lica, oficira koji su bili primljeni u službu Kraljevine, pritom dobijajući čin u kojem ih je zatekla revolucija u Ruskoj carskoj vojsci.
Velikani i dela
OTAC Vitalij Tarasjev samo ovlaš pominje imena velikana koji su ostavili trag u našem gradu, jer bi nam za sve njih trebala cela knjiga. Mnogi su postali i članovi SANU, poput matematičara Aleksandra Farmakovskog, osnivača Interne B klinike, profesora Aleksandra Ignjatovskog, slikara Stepana Kolesnjikova, arhitekte Nikolaja Krasnova, njegovog kolege Grigorija Samojlova, matematičara Nikolaja Saltikova i Konstantina Voronjeca…
– Ovde je bio i duhovni predvodnik Rusa u izbeglištvu mitropolit Antonije Hrapovicki, a u našem hramu Svete Trojice sahranjeni su posmrtni ostaci generala Petra Vrangela. Njegov štab u izbeglištvu bio je organizovan u dva grada: Sremskim Karlovcima, u Kraljevini SHS, i u Briselu, u Belgiji. Pa iako ga je smrt zatekla u Belgiji, s obzirom na to da je u njegovom testamentu zapisano da ga sahrane u „bratskoj, pravoslavnoj, slovenskoj zemlji“, u to vreme, 1929. godine izabrana je Ruska crkva u Beogradu.
Na Novom groblju i danas je jedna od najvažnijih ruskih bogomolja – Iverska kapela. Za nju je vezana posebno važna, simbolična priča koju nam pripoveda otac Vitalij.
– Na ulasku u moskovski Kremlj, kod Voskresenskog ulaza, sagrađena je Iverska kapela, sa jednom jasnom, duhovnom namenom – svaki čovek koji tamo ulazi, kako bi završio bilo administrativne, trgovačke ili druge poslove, treba prvo tamo da se pomoli, pa da nastavi onamo kuda ga poslovi vode. Nažalost, 1929. godine boljševici su je digli u vazduh. Saznavši za taj događaj, Rusi u izbeglištvu u Beogradu osnovali su fondaciju kojoj su se prisajedinili i pravoslavni Srbi i vrlo brzo su skupili novac da sagrade kopiju moskovske Iverske kapele u Beogradu. Kao mesto gde će se nalaziti određeno je Novo groblje, u blizini parcela na kojima su, od 1920. godine sahranjivane ruske izbeglice.
Samo dve godine posle rušenja bogomolje, u Moskvi, 1931. godine, patrijarh srpski Varnava, zajedno sa mitropolitom Antonijem Hrapovickim vrši čin velikog osvećivanja Iverske kapele. To je bila druga crkva za ruske izbeglice u Beogradu.
Novi progon
POSLE dve mirne decenije, tokom kojih su svoje duhovno tkivo ugradili u Srbiju i njen narod, Rusi doživljavaju novu pretnju i ezgodus. Na kraju Drugog svetskog rata, 1944. godine, od 70 do 80 odsto izbeglica ponovo napušta Jugoslaviju, ovog puta u strahu od Crvene armije i sovjetske komunističke policije – NKVD. Tada su crvenoarmejci uhapsili mnoge belogardejske oficire i deportovali ih u logore u Sibiru.
Ta vremena su se promenila, odnos prema ideologijama onog doba izmenio se i u Rusiji i u Srbiji, pa se tako velika svečanost odigrala u hramu Svete Trojice 2007. godine.
Tada je osvećenje hrama obavio tadašnji mitropolit kalinjingradski i smolenski Kiril, današnji patrijarh moskovski i cele Rusije. Tom prilikom su u časnu trpezu položene mošti blažene Matrone Moskovske, još jedno značajno rusko duhovno blago koji krasi današnji srpski glavni grad.
JEDINI SPOMENIK CARU
MEĐU braniocima Beograda 1914. i 1915. godine ispod Kalemegdana, na ušću Save u Dunav bila je i jedna ruska flotila. Mnogi od tih vojnika su poginuli, a njihovi ostaci su sakupljeni i sahranjeni u zajedničku grobnicu. Tamo su danas skeleti između 300 i 400 ruskih vojnika. Tu je nikao spomenik svim ruskim vojnicima poginulim u Prvom svetskom ratu, koji je osvećen 1934. godine. Istovremeno, to je i spomenik poslednjem ruskom caru Nikolaju Romanovu.
– To je prvi spomenik podignut ruskom caru, a, prema mojim saznanjima, i jedini u svetu – kaže otac Tarasjev.
ŠAL CAREVIĆA ALEKSEJA
SIN cara Nikolaja Romanova Aleksej pogubljen je sa ostalom decom Romanovih u domu Ipatijevih. Da bi sprečio ovaj gnusni čin, u pomoć je pokušao da stigne admiral Aleksandar Vasiljevič Kolčak, ali je bilo dockan. Među stvarima koje su pronađene na stratištu, video je šal princa Alekseja.
To je bio šal koji su mu štrikale njegove četiri sestre dok je još carica majka Aleksandra Fjodorovna bila trudna sa njim. Kolčak je prepoznao šal za koji je mališan tokom detinjstva bio duboko vezan, pa ga je poslao u London velikoj kneginji, odatle je stigao u Australiju, a sa tog kontinenta u našu crkvu – u Beograd, gde se i danas čuva.
http://www.novosti.rs/vesti/beograd.74.html:514785-Ruski-pecati-na-srcu-grada
