„Moljevićev rukopis“ nije ništa drugo do još jedan komunistički falsifikat. Komunisti i dalje duguju srpskoj javnosti prave Moljevićeve rukopise, kao i rukopis knjige Dragiše Vasića „Istorija Ravne Gore“, delove rukopisa dr Đure Đurovića i drugih osuđenika iz Sremske Mitrovice.“ (http://www.pogledi.rs/moljevicevi-memoari
Najverovatnije da je autor teksta na trenutak zaboravio da je nekada pisao kako je rukopis izmišljen, kao što je bacio u zaborav više (svojih) verzija samog čina zarobljavanja.
Činjenica je da je Samardžić vrlo revnostan, kada je u pitanju i samo pomen majora Kalabića u tom kontekstu, pa se ne retko i direktno telefonom obraćao autorima koji su pisali i pišu o toj tematici. (Jednog je pitao i kakav je to teren i da li negde mogu da se spuste avioni i tome sl.)
Ali da se vratimo temi i zapitamo: zar bi jedna naučna institucija poput Institut za savremenu istoriju izgubila kredibilitet upuštajući se u objavljivanje jednog falsifikata?
Istoričaru, pa i dobronamernom čitaocu, nije teško da odgovori na to pitanje i da iz samog Samardžićevog tekasta zaključi da je ova reakcija na knjigu koja još nije objavljena, samo priprema za nastavak pisanja o njegovoj omiljenoj temi.
Pozivajući se na svoju knjigu „Pravi i lažni Kalabić – sa nalazom sudskog veštaka“ (kao da je to Sveto Pismo ili poslednja reč istorijske nauke), koja je u stvari samo bled pokušaj demantovanja nalaza istoričara Bojana Dimitrijevića i Koste Nikolića u vezi zarobljavanja generala Mihailovića.
U članku „Zarobljavanje i sreljanje generala Dragoljuba Mihailovića 1946. godine – nova saznanja o arhivskoj građi“, koji je objavljen u časopisu Instituta za savremenu istoriju Istorija XX veka br. 2/2009 dr Kosta Nikolić i dr Bojan Dimitrijević izneli su sve relevantne činjenice o ovom događaju upotpunjene njihovim istraživanjima u arhivu BIA, Vojnom arhivu i Arhivu Srbije.
![2-2009[1]](http://media.savremenaistorija.com/2012/03/2-20091.jpg)
„Prema istraživanju u dokumentaciji BIA, objavljenom 26. maja 2009. ustanovili smo da je verodostojna verzija prema kojoj je genaral Mihailović zarobljen od strane grupe OZN-e za Srbiju uz pomoć Nikole Kalabića. Raspoloživi dokumenti u posedu BIA nedvosmisleno potvrđuju verziju koja je u javnost došla putem literarno obrađenih iskaza pripadnika ove grupe…“ (Zarobljavanje i sreljanje generala Dragoljuba Mihailovića 1946. godine – nova saznanja o arhivskoj građi“, str. 11, Istorija XX veka br. 2/2009 )
Koristeći njihova istraživanja i svoj dugogodišnji rad na terenu Predrag Ostojic je potom objavio istorijsku studiju „Zarobljavanje generala Mihailovića“, u kojoj je do detalja rekonstriusan događaj na terenu, potvrđujući pri tome da o učešću majora Kalabića u ovom dogadjaju nisu pisali samo komunisti.
„Priča o zarobljavanju generala Mihailovića, uz pomoć Nikole Kalabića nije «komunistička», kako to neki u nedostatku argumenata žele da istaknu.
Oni, koji je iz tog razloga odbacuju, zaboravljaju da je to priča dvadesetak pripadnika JVuO, koji su neposredno, u periodu od kraja oktobra 1945. pa do 13. marta 1946. godine obezbjeđivali generala Mihailovića, izlažući životnoj opasnosti ne samo sebe, već često i svoje porodice, svoje najbliže.
Svi oni, počevši od Lazara Gajića, koji je sa čela kolone, ranjen, to jutro uspio pobjeći, pričali su i prepričavali događaje, svojim jatacima i svojim najbližima u danima kada su se krili. Za njih, koji su bili oči u oči sa ubačenom grupom, nikada nije bilo sporno, ono što se desilo i kako se desilo. To nije bilo sporno ni mještanima tog kraja, slučajnim sudionicima i posmatračima tih događaja i koji su se samo sticajem okolnosti našli u njima. Tužno je što su mnogi od njih, postradali i što su im porodice dugo vremena zbog toga ispaštale.
Uloga Nikole Kalabića, u ovom događaju,bila je poznata Stevanu Moljeviću (1888-1959), jednom od najuticajnijih ljudi u Centralnom nacionalnom komitetu Ravnogorskog pokreta, kome je general Mihailović, to lično saopštio prilikom poslednjeg susreta u zatvoru, što je on zabilježio u neobjavljenom rukopisu pod nazivom «Ravna gora u svetlu i magli.». (Predrag Ostojić, Zarobljavanje generala Mihailovića, str 16)
Major Zvonimir Vučković, komandant Prvog ravnogorskog korpusa, major Nikola Bojović, komandant Druge durmitorske brigade JVuO (Gorski štab br.121), Aleksandar Bajt, četnički obavještajac iz Rima, dr Slobodan Jovanović (1869-1958), predsednik Vlade Kraljevine Jugoslavije, diplomata Konstantin Fotić (1891- 1959), ambasador Kraljevine Jugoslavije u SAD, Jovan Đonović (1883-1963), delegat Kraljevske Vlade u izbjeglištvu, član Centralnog nacionalnog komiteta, major Aleksandar Milošević, načelnik štaba Šumadijskih korpusa, svakako nisu bili komunisti, ali su imali saznanja o učešću majora Kalabića prilikom generalovog zarobljavanja.
„Nema sumnje da je jedan od razloga, za likvidaciju potpukovnika Nikole Kalabića, bio taj što je priča o njegovoj ulozi. prilikom zarobljavanja generala Mihailovića, «procurila» i sa terena i u emigrantskim krugovima. Neupotrebljivog za dalji angažman, upravo oni, koji su mu i pružili određene garancije, naredili su njegovu likvidaciju, koja je izvršena u Beogradu, neposredno poslije 29. aprila 1946. godine.“ (Predrag Ostojić, Zarobljavanje generala Mihailovića, str. 18)
Poodavno o ovom događaju pisao je i kapetan Blagoje Plećaš, ali će u tom kontekstu, biti interesantno i najavljeno objavljivanje sećanja majora Aleksandra Ace Miloševića, koje je u priprimi. Najverovatnije da će i ta sećanja, kao i rukopis Stevana Moljevića, biti etiketirana kao «udbaška»
Svesni da ni sam general Mihailović, svojom izjavom, neke ljude ne bi mogao uveriti u nečasnu ulogu “svoga majora”, iskreno se nadamo i očekujemo da će ovo pisanje biti prilika da se pojavi još neka verzija zarobljavanja generala Mihailovića, od istog autora, kako bi bio upotpunjen njegov «nalaz sudskog veštaka».
www.savremenaistorija.com
