Presudom Višeg suda u Beogradu rehabilitovana je Marija, supruga kralja Aleksandra Karađorđevića. A ona je u Srbiju došla u velikom stilu!
Odlukom suda poništena je odluka jugoslovenskih vlasti iz 1947. godine da joj se oduzmu državljanstvo, građanska prava i imovina. A kako je sve počelo?
Kad je završen Prvi svetski rat i stvorena Kraljevina SHS, Aleksandar je imao trideset godina, bio je „stari momak“, pa se kao državna tema nametnula njegova ženidba. Imao je 34 godine - i bio kralj! - kad je izabrao rumunsku princezu Mariju, vrlo visokog porekla. Njena baka po majci je bila sestra ruskog cara Aleksandra III, a deda po majci drugi sin britanske kraljice Viktorije. Iako je reč bila o „ugovorenom braku“, s rumunskog dvora su stigle vesti da je princeza pristala čim su joj pokazali fotografije budućeg muža. Odmah se dala na učenje srpskog jezika.
Pored pokušaja revizije Prvog svetskog rata u delima pojedinih zapadnih istoričara, u zapadnoj štampi pojavljuju se i članci koji imaju drugačiji ton.
Ugledni britanski list „Indipendent” piše o strašnim zločinima nad civilima koje su počinili austrougarski vojnici u leto 1914. godine, čim su prešli Savu. U seriji koja nosi naslov „Istorija Prvog svetskog rata u 100 slika”, dokumentuju se masovna vešanja i streljanja civila. Propratni tekst nije manje strašan. „Indipendent” citira austrijskog istoričara Antona Holcera, stručnjaka za austrougarsku invaziju na Srbiju 1914.
Када се 27. марта 1941. године уверио да војни пуч у Београду није “нека шала”, Хитлер је истога дана позвао чланове Врховне команде (Геринг, Кајтел, Јодл, Рибентроп) и рекао им да је “Југославија неизвестан чинилац” у предстојећим акцијама (операције Марита и Барбароса) и “неће се предузимати дипломатски кораци, нити ће се постављати ултиматуми”, док могућа уверавања југословенске владе, “којој се ионако убудуће не може веровати, примаће се к знању” и нагласио да је “политички нарочито важно да се удар изврши немилосрдном окрутношћу, сва југословенска површинска постројења, и Београд, морају бити уништени непрекидним дневним и ноћним ваздушним нападима” да би се на тај начин “Турској задало довољно страха” и одустала од Черчиловог придобијања за “балкански фронт”.
Osvajanje, potčinjavanje, istrebljenje, kolaboracija, otpor, proterivanje i osveta - to su referentne tačke između kojih austrijski istoričar Arnold Zupan plete priču o odnosima germanskog (Nemci i Austrijanci) i slovenskog elementa (Česi, Slovaci, Srbi, Hrvati i Slovenci) na širem evropskom prostoru od sredine 19. do sedamdesetih godina 20. veka.
Da li je Draža Mihailović bio nacistički kolaborator ili borac protiv okupatora? Jedno je sigurno - Hitler ga je do kraja gledao kao neprijatelja, tvrdi austrijski istoričar Arnold Zupan u svojoj najnovijoj knjizi "Hitler - Beneš - Tito", iza koje kao izdavač stoji Austrijska akademija nauka. Uloga "Mihailovićevih četnika" - jer bilo je i drugih - još uvek je tabu tema u Srbiji, tvrdi Zupan.
Ali Draža Mihailović je samo jedna od linija koju Zupan, bivši univerzitetski profesor, danas potpredsednik Austrijske akademije nauka, prati u svojoj monumentalnoj trilogiji. Njegov pogled i njegove ambicije su mnogo šire, njegovo glavno pitanje je: Kako smo "mi" došli do toga da se međusobno ne podnosimo?
Komentari