Калабић је славио Ђурђевдан – О томе пише и мајор Александар Милошевић у својим „Сећањима“

 Описујући пут повратка ка Србији, пут „босанске голготе“ којим су пролазили генерал Михаиловић и његове јединице априла и маја 1945. мајор Александар М. Милошевић у књизи „Српска прича – Сећања из рата и револуције 1941-1945.“ помиње и један догађај који се десио на планини Битовњи.  У посебном одјељку под насловом „На планини Битовњи 6. маја 1945. – Васкрс и Ђурђевдан“ ,  мајор Милошевић између осталог пише:

„Пењемо се уз Битовњу и избијамо на њен врх. Из шуме излазимо на леп пропланак висоравни. Предњи делови су успорили ход и ја се упутих ка челу колоне… Пролазио сам поред људства Гарде. На једном месту, двојица су делила наилазећима по орах или лешник. Заинтересовах се откуда то и зашто? „Данас је чика Пери – Никола Калабић – слава. Ово смо морали, ако га нигде није било, из земље ископати. Иначе, оде глава! Ви знате чика Перу!“, одговорише ми она двојица што су делила“ посластицзнаку“ у  знак славе. Подсети ме то на недаван случај, опет на овом чемерном путу гоглготе, када сам сазнао да се за чика Перу

носи вино чак из буковичке задруге из Тополе.“[1]

Коментаришући једно његово писмо из времена када је био „у рукама народне власти“, које  су историчари др Коста Николић и др Бојан Димитријевић приликом рада у Комисији пронашли у архиви БИА-е, датираном 29. априла 1946. у коме Калабић, између осталог, позива Крцуна, Марка (Ранковић) и др. да га посете и дођу на славу,[2] Милослав Самарџић, уредник портала „Погледи“у поднаслову „Промашили му славу“ текста објављеног у вечерњим Новостима 18.09. 2009. између осталог каже:

“Али, велики комунистички пропуст је што Калабић није славио Ђурђевдан, већ је његова породична слава Аранђеловдан, 21. новембра. То су лако проверљиве ствари, које показују сву аљкавост послератних писаца лажне историје.“[3]

И ову наводну примједбу Самарџић је тада вешто „протурио“ у медије користећи се по обичају „о-рук“  информацијама  како би изазовао пажњу јавности у смислу „па ови не знају ни славу Николе Калабића, а пишу о његовој издаји“ То је чинио и у књизи „Прави и лажни Калабић са налазом судског вештака“ коју је објавио 2012. упорно покушавајући да демантује наводе и чињенице из монографије „Генерал Драгољуб Дража Михаиловић 1893-1946“ историчара Косте Николића и Бојана Димитријевића и историјске студије „Заробљавање генерала Михаиловића“, Предрага Остојића, која, убеђени смо, до сада даје најтачнију слику догађаја везаних за Заробљавање генерала Михаиловића.

Читајући „Сећања из рата…“ мајора Александра Милошевића, откривамо ко се у ствари служи свим и свачим како би одбранио своју теорију о некакавој завери против команданта Горске гарде.

Калабић је славио Ђурђевдан и то би Милослав Самарџић требао знати као врсни познавалац његовог лика и дела.

www.savremenaistorija.com

______________________________________________________________________________________________________________________

[1] Александар М. Милошевић, Српска прича – Сећања из рата и револуције 1941-1945.(приредио Немања Девић), Службени гласник, Београд 2018, стр 296).

[2  Драги Крцуне, Данас је двадесет и два дана како си био. Апсолутно је ред да дођеш.
Знам и уверен сам да си заузет послом, али што је ред, ред је. Имам велику молбу, ради се о мојој слави Св. Ђурђу. Славио сам славу и у ропству, на положају, и код куће, па те молим бра­т­ски да ми изађеш у сусрет те да прославим и сада. Знам ти ћеш ре­ћи па слави. Тако је. Али без тебе не могу. Ради се о овоме, у то­ме се састоји моја молба: Да за Ђу­рђевдан са Марком будеш ми гост на слави – на вечери. Ово је моја бра­тска молба и држим за сигурно да је Марко одбити неће. То је први део молбе, други део тиче се пара и спремања – печења прасета, колача, жи­та, све­ће и др. То бих ја са Бојанићем свршио. Спремање би преузела бри­це нашега жена, која нема појма ко сам ја.
У колико Марко не би случајно могао доћи (посао је посао), ја бих те молио да ти обавезно будеш са својима (Милатовић – Вла­дан – Ман­дић – Учо – Јеремић – Ацо – и др. за кога ти нађеш за схо­дно). Сматрам да сам од тебе лично толико заслужио.
Хвала ти много што си одобрио да могу изаћи аутом, и у би­оскоп. Био сам у недељу са Јосипом на гробу Незнаног јунака, био сам просто опијен да ли ваздухом, срећом или бли­зи­ном слободе. Ђаво ће га зна­ти – одавно тако нисам сретан био…
Молим те као брата веруј ми а и реци Марку следеће. Са мо­је стра­­не из мојих уста неће изаћи тајна о тој ствари – па ако тр­еба и жи­­вот евога, ни мојој другарици – жени никад о томе ни речи;: тајна ће са мном у гроб отићи. За горње речено дајем Вам мо­ју часну реч, а Ви сте се уверили шта значи моја реч…
Конспиративност препустите мени, не може бити тежи за­датак од уручења жива Д.М…

29.4.46.

у 16,00                                                                                           Поздрав побратим

Б                                                                                                 Слободан Ранковић.

[3] Ништа о Дражи није било у сефу: Вечерње Новости, 18.09. 2009.