Kada je reč o knjizi Dušana Mirkovića, imamo još jedan susret sa memoarima, koji su, kao forma, bili brojni od završetka Drugog svetskog rata do danas. Decenijama smo bili zatrpavani sa nizom autobiografskih dela i memoara raznih političkih rukovodilaca jedne partije, komandanata njihove vojske i narodnih heroja, od kojih su većina najčešće bila preplavljena onom klasičnom greškom kod ovakve vrste radova. Naime, autori su svoju ulogu najčešće prikazivali važnijom ili lepšom nego što je uistinu bila. Takođe, među loše vrste ovakvih dela mogu se ubrojati i memoari onih autora koji su u kasnijem periodu sišli sa političke scene, pa su se u svojim delima obračunavali sa svojim stvarnim ili izmišljenim protivnicima. Iz tog miljea, daleko su bolji autobiografski radovi ili memoari drugorazrednih ličnosti te strane u građanskom ratu, zato što istoriji ostavljaju mnogo više podataka o događajima koji su sistematski prećutani ili je o njima, iz raznoraznih razloga, ostavljena iskrivljena slika. Primer je, recimo, knjiga Stanka Ravića Rasija u plamenu.
Sa druge strane, decenijama su memoarska dela o istoj temi, koja su nastala daleko od otadžbine, pežorativno nazivana „emingrantska literatura“ nipodaštavana od strane stručne javnosti u zemlji. Naravno da je ovo u znatnom broju slučajeva bilo neopravdano. Velikim trudom raznih publicista, a kasnije i mlađe garde među istoričarima, ta dela su, na pravi način, predstavljena našoj javnosti. Iz tog miljea, stigle su nam i knjige za koje se danas slobodno može reći da spadaju u prava memoarska remek-dela naše istoriografije. Pomenuću samo tri: Zvonko Vučković Sećanja iz rata, Borislav Todorović Poslednji raport i Dušan Trbojević Cersko-majevička grupa korpusa pukovnika Dragoslava Račića. Takođe, devedesetih godina počeli su da se pojavljuju i memoari pripadnika iste vojske ili građanskih slojeva, tako malobrojnih nakon decenija diktature. Potrebno je bilo gotovo sedam decenija, da, nakon usamljenog primera odlične autobigrafije Slavka Maslara Građanski rat u Srbiji 1941-1951, dočekamo knjigu ovog tipa o ratu u Dragačevu. Čekali, ali dočekali odličnu knjigu.
Dušan Mirković je odličan primarni izvor. On nije oficir, nije ni podoficir, on čak ne spada među poznatije vojnike Draže Mihailovića u Dragačevu. On je, čak, jedan od retkih pripadnika te vojske, koji pre rata nikad nije nosio uniformu, što je bila prava retkost, pogotovu u Srbiji. Međutim, igrom životnih okolnosti, Dušan Mirković je ustanik još iz maja 1941 godine, takozvani Ravnogorski prvoborac i to u samom centru najvažnijih događaja u kojima su tokom rata učestvovali dragačevski četnici. I to od početka rata pa sve do kraja, koji se nekima od njih i njemu samom, dogodio dosta kasnije od datuma koji se smatra završetkom Drugog svetskog rata u svetu. Čika Dušan je bio ličnost koja nije odlučivala ni o jednom bitnom pitanju ni tog rata, ni tih jedinica, ali je svo vreme bio u žiži događaja i video ih jasno i neposredno. To ga stavlja u položaj gotovo nepristrasnog svedoka. Da ne bude nejasno, njegova pripadnost u knjizi je očigledna, i on je više puta kroz knjigu naglašava, ali se ne libi ni jednog trenutka da događaje opiše otvorenom dokumentarnošću. Tako vidimo kako njegov komandant ubija dva vojnika zbog bespotrebnog trošenja municije, kako mu pištolj njegovog dugogodišnjeg komandira čete i bataljona stoji na čelu, ili kako, recimo, dobija 25 batina zbog odbijanja naređenja. Time sebi pruža kredibilitet važnog svedoka zanemarenih, zaboravljenih ili namerno zatamljenih događaja iz Drugog svetskog rata.
Atmosfera samog dela je slična dobrim memoarskim knjigama koje su već pomenute, a to je i osnova da delo ovakvog tipa bude uspešno. Čitaoc od prvog trenutka ulazi u tu atmosferu i postaje njen deo, što je vrlo važno kada se čitaju istorijske knjige. Dušan piše lako, bez naprezanja, bez velikih prisećanja, tečno, „u dahu“, po čemu je očigledno da je svedok iz prve ruke. Njegov stil je u početku sažet, poput kurira, što je tad i bio, pa sve zamašniji, lepršaviji, da bi pri kraju postao pravo bogatstvo detalja i iz događajne istorije i raznih etimoloških i antropoloških pojedinosti njegovog zavičaja i toga doba. Posebna vrednost je što gotovo da nema tzv. „praznog hoda“ i pričanja bez stvarne priče. Autor izvanredno odvaja bitno od nebitnog i ne zamara čitaoca nepotrebnim stvarima. Uostalom, bogat niz događaja koji se ređaju kao na traci, autoru i ne dozvoljavaju bilo kakvo rasplinjavanje. Takođe, treba dodati, da su ovakva dela najčešće izuzeta od hronološkog reda, što kasnijim istraživačima stvara velike probleme. Čitava knjiga je hronološki složena, i to je veliki uspeh, s obzirom na vremenski raspon između samih događaja i pisanja o istim.
U ovom smislu, treba istaći i trud i znanje priređivača, koji uspešnom strukturom knjige, samom delu daje jasnu i preciznu formu. Priređivač je, što je retkost u našem izdavaštvu, dodavanjem datuma određenih događaja, do kraja uokvirio priče iz primarnog izvora i tako budućim istraživačima i istoričarima ostavio uramljene istorijske podatke. Ovom malom, sasvim dovoljnom intervencijom, stil Dušana Mirkovića dobija pun sjaj.
Takođe, treba naglasiti da je naša istoriografska stvarnost opterećena jednim malo pominjanim problemom. Naime, istoričari, još kao vrlo mladi, hvataju se u koštac sa sintezama velikih tema ili dugačkih vremenskih perioda, što najčešće dovodi do nedovoljno ozbiljnih rezultata. Nastavnici ne podgrevaju kod njih nužnost da se zanat ispeče obrađivanjem tzv. malih tema ili malih ljudi, a vrlo dobro znaju da je to jedini put da bi se došlo do većih zamaha u naučnom iskušenju. Svi bi da odmah postanu Stanoje Stanojević ili Vladimir Ćorović, taj poslednji srpski polihistorik kako je govorio akademik Radovan Samardžić. Primeri da istraživač, i to pogotovo iz Beograda, siđe među narod i ode u provinciju da istražuje određenu temu, vrlo su retki u našoj istoriografiji, a trebalo bi da budu reper kako se ponašaju svi istoričari koji počinju svoj zanat.
Posebnu lepotu ove knjige, unikatnu vrednost, predstavljaju pesme koje je ostavio Dušan Mirković. Gotovo neverovatno zvuči podatak da je ovom knjigom prvi put ozvaničen neki od pesnika čije pesme imaju ravnogorsku tematiku. Po tome, ovo je čak pionirsko delo naše istoriografije.
Upravo taj bitan detalj ličnosti Dušana Mirkovića, podiže ovo delo u sam vrh memoarskih knjiga iz ovog perioda. Dušan Mirković je ratnik-pesnik i odlično uočava sve ono što život čini. Pesmu smenjuju suze, hrabrost sustiže strah, ljubav se suprotstavlja mržnji, a život i smrt neprestano idu uporedo. Takvu dinamiku mogao je da donese samo čovek dobre duše i čiste savesti. Po tome trebamo pamtiti Dušana Mirkovića i njegovo delo Dragačevo-Ravna Gora.
