Mučenička smrt đenerala Gavrilovića

6

“I poleteo je mladi Major sa ordonansima, seizima, posilnima, tobošarima i trubačem, koji su bili s njim. Ranjen teško u vrat, bio je izvučen i prenet na previjalište, da bi se samo dve nedelje docnije pojavio na čelu bataljona kod Bagrdana i tu, za neustrašivo držanje, dobio drugi orden – Karađorđevu zvezdu s mačevima III stepena. U daljim borbama ka Albaniji, u danonoćnim hrvanjima sa neprijateljem, major Gavrilović biće predložen i unapređen u čin potpukovnika…”

Posle rata, Dragutina Gavrilovića, tada u pukovnički čin i profesor u Vojnoj akademiji, na ispitu za prvi đeneralski čin, oborila je Đeneralštabna komisija, koja je, prema njenom mišljenju, u zadatku, glavnim snagama trebalo napasti neprijatelja na desnom, a ne na levom krilu. Nakon uspelog puča 27. marta 1941, major Knežević zamolio je brata Radoja, koji tek što je 30. marta primio dužnost ministra Dvora, da se založi i ispravi nepravda prema Gavriloviću. Dao je Kralju knjigu Đorđa Rosa o odbrani Beograda, u kojoj se nalazila čuvena zapovest braniocima Beograda “Vojnici, Junaci…”. Tako je ministar Radoje započeo priču Kralju Petru II o pukovniku Gavriloviću otvarajući stranicu u Rosovoj knjizi u nameri da pročita tu čuvenu zapovest. Međutim, Kralj ga je preduhitrio rekavši: “Gospodine Profesore, ja tu Zapovest znam napamet” i gotovo je izrecitovao do poslednje reči.

“Znao je tu zapovest Kralj, jer je ona bila ušla u predmet Istorija besedništva, koji se predavao u Vojnoj akademiji. Znali su je napamet svi oficiri od 50. klase na ovamo, koji su prve oficirske činove dobili 1. oktobra 1924. godine”, pisao je Knežević u svojim “Sećanjima”.

Kada je, potom, ministar Dvora Radoje doneo potpisan Ukaz, i predao ga ministru vojske đeneralu Bogoljubu Iliću, Živan je u pratnji ađutanta, potporučnika Svetislava Panića, pošao da pronađe pukovnika Gavrilovića i da mu saopšti radosnu vest. Sreo ga je u hodniku ispred vrata njegove kancelarije. Kad je ugledao majora Kneževića, Gavrilović mu je pošao u susret, raširenih ruku. Govorio je sve vreme: “Alal vam vera! Alal vam vera! Vi ste osvetlali obraz i odbranili čast Beograda i Otadžbine!” Zagrlili su se i plakali. Kroz suze Knežević mu je odgovorio: “Na Vas smo se ugledali! Vi ste nam bili primer”, a zatim ga obavestio da je Njegovo Veličanstvo Kralj Petar II potpisao Ukaz pre jednoga sata, kojim se unapređuje u čin brigadnog đenerala, dodajući “da smo svi mi, 27-momartovci, a siguran sam i hiljade drugih mladih oficira, presrećni što je, najzad, nepravda ispravljena”, pisao je Knežević u svojim sećanjima.

Posle završetka rata, brigadni đeneral Gavrilović je odlučio da se iz nemačkog zarobljeničkog logora vrati u Otadžbinu. Na Slaviji, u Beogradu, prema kazivanju očevica Stanislava Putnikovića, gde se zatekao posle prevoza na putu svojoj kući, u uniformi, kamenovala ga je grupa Skojevaca do smrti. Tako je završio svoj mučenički život srpski oficir, i đeneral, koji je za života ušao u sve vojne enciklopedije i udžbenike o besedništvu, heroja, za slobodu i čast Beograda i Otadžbine. 

 

Pripremio: pukovnik u penziji Novica Stevanović

 

6 KOMENTARA

  1. Poštovana redakcijo,
    moram da izrazim čuđenje zbog objavljivanja ovog teksta u kome se iznosi notorna laž o smrti Dragutina Gavrilovića.
    Dragutin Gavrilović je umro u svom domu u Beogradu desetak dana nakon povratka iz zarobljeništva, 19. jula 1945. Insinuacije o njegovoj nasilnoj smrti, ili čak o hapšenju od strane OZN-a, demantovali su potomci Dragutina Gavrilovića u više navrata u medijima. Međutim, neznalice iznose laži.
    Pročitajte sledeći tekst.
    http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:321729-Ponizeno-srce-majora-Gavrilovica

    Citat: ”
    Pričalo se da je Dragutin Gavrilović bio hapšen, a potom pretučen na ulicama Beograda do smrti.
    – Ništa od toga nije tačno. Kad je moj pradeda došao iz zarobljeništva bio je kost i koža. Bio je sedam dana u sabirnom centru na Banjici, gde se malo oporavio. Došao je kući i okupio porodicu oko sebe. Srce mu je desetog dana puklo od uzbuđenja. Umro je u svom stanu na Slaviji, 19. jula 1945.”

    Autor je poznat po sličnim aistoričnim i naučno neprihvatljivim tezama, od kojih se u nekim slučajevima poznavaocima tematike Drugog svetskog rata prevrće želudac (naročito je degutantna njegova teza o vinovnicima poznatog zločina u Vraniću – dodatno je čudno što ste mu vi omogućili da objavljuje takve gluposti, jer je redakcija sastavljena od školovanih istoričara, no to više govori o vama nego o nesrećnom Stevanoviću).

    • Поштовано Редакцијо,

      надам се да ћете објавити мој одговор безименом “Поштеном проналазачу”!

      Желим да укажем на некадашње комунистичке манипулације за време Другог светског рата прошлога века када су злочинима, које су подметали легалној и легитимној Југословенској војсци, утирали пут свога признања ка Савезницима, што се и догодило крајем 1943. године. Taj комунистички рецепт “Вранић” применио је Гебелс у случају Немерсдорфа годину дана касније – име малог источно-пруског села од којег је Гебелсова пропаганда створила синоним за злодела Црвене армије према немачком цивилном становништву (Гвидо Kноп, Историја – тајне 20. века, Народна књига, 2005, стр. 174-185), док, касније после пола века, сличну методологију налазимо у примерима Рачка на Косову и Метохији, Сарајевској пијаци и др. Али ево још неких чињеница о Вранићу.

      Но да се разумемо: у Вранићу се догодио страшан злочин који су починили злочинци и надам се да их је стигла казна. Али моје је мишљење да су главни планери тог злочина остали неоткривени. Ево због чега то говорим.
      Наиме, у архивској грађи Авалског корпуса Југословенске војске налази се један, накнадно убачен, докуменат (12/3, к-107), који има штамбиљ “ВИИ ЈНА, Архива непријатељских јединица” и не садржи податке о томе ко га је урадио, коме је намењен, нити има какву оверу. Има наслов: “Покољ у селу Вранићу извршен у децембру МЈ. ПР. ГОД. под командом поручника Косте Маринковића, команданта Посавске бригаде Авалског корпуса”.

      “Поклано 80-душа (жена, људи, деце и девојака) партизанских породица и симпатизера партизанских. План за покољ извршен у селу Јасенку код куће команданта села Точе (?). Четника је било око 80. Прије поласка на покољ поделили су се на осам десетина, тако да је свака десетина имала одређен задатак.

      “Вође десетина: 1. подн. Марковић, 2. Подн. Стојадиновић Војислав, из Баћевца, 3. Дрељанин Спасоје, звани “Зека”, из М. Моштанице, 4. Точа из Јасенка, 5. Велимир Вићентијевић Курјак, из Дражевца, 6. Илија из Београда; десетина Курјакова заклала је 12 – душа, десетину су сачињавали: 1.Велимир Вићентијевић “Курјак”, 2.Ђорђе Стојадиновић “Шифоњер”, 3.Миша Усташа, 4.Неша Репача Милојко, 5.Ружић Риста, 6.Гачић Миша из Пиромана, 7.подн. Марковић, 8.Љубомир Прерадовић, 9.Петровић Бранко и 10.Ташић Миломир из Чачка.
      Жена Веље Вићентијевића званог “Курјака”; знала је за покољ иста је примала опљачкане ствари као сат, паре, итд.
      Жена Мише Усташе исто је примала опљачкане ствари од свог мужа који је клао невин народ.
      У кући су били 1.подн. Марковић, 2.Миша Усташа, 3.Веља Вићентијевић “Курјак”; 4.Гачић Миша и 5.Љуба Прерадовић, остали су чували стражу. После покоља дошли су код куће Вељине снаје Живанке у село Дражевац”.

      Текст је откуцан писаћом машином, ћирилично. На другој страни документа, плавом оловком, латиницом, исписана су имена: “Драгољуб Станчић… Курјак ухваћен и Дражевцу… Миша Усташа … Милојка Ружић …” и још нека али нисам успео да их одгонетнем јер су реченице нечитке, слова избрисана. Уочљииво је да се у документу помињу осам групе, док у књизи Драгољуба Пантића – Ноћ каме, каже се: “окупили су се у суседном селу Јасенку и, подељени у три групе, мучки су упали у село Вранић…”

      У трагању за главним планерима, и циљем, очевидно, смишљеног бескруполозног злочина у Вранићу, изнећу још један индикативан аргумент. Наиме, из архивске грађе Авалског корпуса недостају четири броја листа “Равногорац” из те 1943. године (бројеви 12 до 15), који, свакако, доносе више чињеница о том злочину. Јер, рецимо, лист се штампао у 10.000 примерака и у броју 16 (6/3-1, к-107) од 2. јуна 1944, на стр. 7, под насловом: “Кратке истине овог рата”, пише: “Немци, комунисти, Љотић и Недић, досада су на безброј начина покушавали да растроје народ, Равногорски покрет и Југосло. регуларну равногорску војску. Хапшење, застрашивање, убијање најбољих народних људи, шпијунажа, лажи… То су били досадашњи методи. Све јт остало без успеха. Због тога су сада сви прегли да се служе методом прљања. Наиме, да би убедљивије звучале лажи да су се споразумевали с нама, одгајили су негде и добро платили неколико људи са косом и брадом, наоружали их на четнички начин, и наредили им да се јавно крећу по варошима, и врло често у друштву са љотићевцима и Немцима…” Дакле, ако су се такве чињенице могле наћи у том броју листа, свакако се као разлог намеће да су претходна четири броја листа намерно склоњена јер се у њима могло прочитати много тога о Вранићкој трагедији, ко ју је изазвао, ко су све злочинци и др!

      Када је реч о генералу Гавриловићу, тачно сам пренео сведочење господина Светислава Путниковића, који се тада случајно задесио у непосредној близини догађаја и који ми је још појаснио да су се Скојевци на сличан начин односили према свима онима који су били одевени у ма каквој униформи јер су их после комунистичких инструктажа поистовећивали с представницима и слугама југословенске краљевске буржоазије.

      Према томе, саветовао бих “Поштеном проналазачу”, да не би и он био – несрећан, нека се мало више потруди да сазна што више чињеница о неким догађајима из историје, и из више извора, и подвргне их научној критици и биће му јасно зашто су у продужетку свега тога кључне европске инстанце врло лако прихватиле “српску кривицу”, с којим циљем је промовишу и ко све из тога треба да се окористи!?

      генерлштабни пуковник Новица Стевановић

  2. Odgovor Novici Stevanoviću

    Gospodine Stevanoviću, ponovo ste pokušali na jedan bestidan način da osporite ulogu četničkih koljača iz Avalskog korpusa u zločinu u Vraniću 1943. Međutim, vaša insinuacija se zasniva na sumanutim i ničim dokazanim pretpostavkama, što nema dodirnih tačaka sa naučnom metodologijom, koja vam je očigledno nepoznata.
    Naime, gore citirani dokument i vaša insinuacija o borjevima “Ravnogorca” koji nedostaju u arhivi Vojnog arhiva, ni na koji način ne osporavaju dokazanu istorijsku istinu o zločinačkoj ulozi Avalskog korpusa u pokolju nevinih civila u Vraniću. Kao da bi pripadnici Avalskog korpusa u svom glasilu opisali da su poklali onoliko žena i dece u Vraniću.
    O ovom zločinu svedoče i dokumenta sa isleđivanja nekoliicne učesnika pokolja koji su uhvaćeni nakon rata i koji su priznali učešće u grupama koje su počinile zločin. Ovu dokumentaciju koristio je i Dragoljub Pantić iz Vranića, autor knjige “Noć kame” (Beograd, 1997)
    http://www.znaci.net/00001/22.htm
    Sem toga, pre dve godine jedan od pripadnika formacije koja je počinila ovaj zločin, Veselin Kuzmanović, priznao je pred kamerom reditelja Ivana Mandića da je bio na licu mesta kada je zločin počinjen, kao i da je bio pripadnik Posavske brigade Avalskog korpusa, ali da, eto, “nije učestvovao u ubijanju”.
    kao što vidite, nisu svi učesnici ovog zločina kažnjeni, nažalost. Inače, porodica Pantić sumnjiči Kuzmanovića kao neposrednog izvršioca zverskih ubistava njihovih najmilijih, o čemu možete pročitati u navedenoj knjizi. To što Kuzmanović 20 godina nesmetano živi u Srbiji, nakon povratka iz četničke emigracije, samo dodatno potvrđuje u kakvoj zemlji živimo. S obzirom da smo u našoj državi u proteklih 20 godina bili svedoci mnogo većih gadosti, ovo nas ne treba čuditi. A neke od ovih gadosti počinili su i početničeni Titovi oficiri.
    Ukoliko želite da vidite lik pripadnika četničke koljačke družine, Veselina Kuzmanovića, možete na ovom linku.
    Duži insert iz filma Ivana Mandića, Problem percepcije (2011)
    http://www.youtube.com/watch?v=r70kq0yXTTQ
    Vašim insinuacijama vređate potomke stradalih u ovom pokolju, a neke od tih ljudi lično poznajem.

    Kada je reč o vašoj netačnoj tvrdnji da je Dragutin Gavrilović ubijen na ulici od strane komunista, već sam istakao da je takve gluposti demantovala Gavrilovićeva porodica. Zar vi tvrdite da bolje od njih znate gde i kad i na koji način je umro Dragutin Gavrilović??! Ne budite smešni.

    • Одговор “Поштеном проналазачу”
      Београд, 26.12.2012.
      Поштована Редакцијо

      Надам се да ћете објавити овај одговор “Поштеном проналазачу” кога, изгледа, треба потсетити да је некадашњи југословенски комунистички неприкосновени вођа Јосип Броз нестао с политичке сцене још пре три деценије иако је, потом, после његове смрти, немачки магазин Билд саставио листу највећих масовних убица 20. века на чијем се 10. месту у свету нашао управо он, бивши председник СФРЈ, Тито, и да је комунистичко корисно југословенско “општенародно дело” отишло у парампарчад, али су зато остали злочини, које су они (“брозовци”) подметали уставној Југословенској војсци мислећи да су их тиме заувек сакрили и закамуфлирали.

      Стога “Поштеном проналазачу”, који вероватно мисли да још није време да псеудоним замени својим кршетним именом, најдобронамерније предлажем да у рашчишћавању неких појмова и појава, који не захтевају неки велики интелектуални напор, проучи прво Хајдучки покрет, затим Четнички покрет, па онда Равногорски покрет па ће, онда, надам се, видети где је у српској националној традицији место Партизанском покрету и каквог су карактера биле њихове војске којима су оставривали ратне циљеве и на који начин, верујући да ће, најзад, уочити и разумети да су начела историје ратне вештине, или принципи функције командовања, непроменљиви још од древног кинеског стратега Сун Цу Вуа…

      Тако ће “Поштени проналазач”, надам се, најпре схватити зашто је у самом почетку југословенског грађанског рата наређивала Брозова приватна “Врховна партизанска команда, Строго пов. број 39 од 27.12.41. г. – Наређење свим партизанским командантима и пол. комесарима на положајима (М. Милуновић, Да се не заборави, стр. 58-61) ‘…За нас комунисте је најважније организовати покрет (партизански) и прикупити снаге против четника (тако су називали уставну војску своје државе Краљевине Југославије). Четници су наш први непријатељ, против кога треба употребити сва могућа и немогућа средства ради њиховог уништења, јер на други начин њихов отпор не може се сломити… Да команданти, и политички комесари, најхитније предузму на својим територијама смртне казне за сва она лица за које би се и најмање стекло убеђење да су против наше војне и политичке ствари. За овај задатак потребно је да команданти благовремено прибаве у што већем броју четничке амблеме, које треба ставити на располагање оним друговима који буду одређивани за ова ликвидирања, с тим да исте употребе, преобуку се у четнике, упадну у село, похарају га до голе коже и побију угледне домаћине који су наравно штетни по нашу организацију. Свако у селу мислиће да су то четници и да чине репресалије по наређењу њиховог вођства…’” а затим јула 1943. године исти врховни штаб НОВ и ПОЈ (акт стр. пов. 785 од 25.7.1943, Војни архив МО Србије, K/12, 39/3, ВК/368/2): “…Наставићете најенергичнији рад на својој територији повећањем броја тројки за ликвидирање. Тројкама ставите у дужност првенствено ликвидирање четничких команданата корпуса, бригада и њихових присталица како по селима тако и по градовима. Материјална средства за извршење ових задатака немојте жалити…“

      Па ако се то повеже с Брозовим „Другим АВНОЈ-ем“, који се припремао, и будућим сусретом тројице Великих у Техерану с краја 1943. године, где се очекивало признање његове комунистичке пара-војске за савезничку војску јер се, очигледно, паралелно радило на томе да се Југословенска војска под командом државног министра и помоћника Врховног команданта Краљевине Југославије, генерала Михаиловића, представи као злочиначка, коју треба заобићи, (пошто је претходно Хитлер одбио Титов предлог у време Неретве и Сутјеске 1943. о савезништву против савезника који су пропагирали искрцавање на Балкан…), и још да је у том послу на челу комунистичке командне функције у Србији био др Б. Нешковић, онда „Поштени проналазач“ неће се олако ослањати на сведоке које помиње. Уосталом надам се да ће се у јавности појављивати и друга дела о Вранићу као брозовском балканском кључу за манипулације у Другом светском рату, па ће он, „Поштени проналазач“, тек онда бити у стању да компентентније анализира и открива истину уз помоћ било које научне методологије, која му је позната!

      И на крају, квалификације које је употребио као „бестидно“, „сумануто“, „смешно“ нису никаква препорука за адвокатске намере у случају генерала Гавриловића па му саветујем да студиозно поразмисли о поруци комунистичког перспективног кадра, извесног скојевца Д. Дерикоње, који је после учења о комунизму из изворне (а не прерађене у Брозовом штабу) марксистичке литературе у Смедеревскопаланачком „Заводу“ говорио својој професорки др Д. Остојић: „Aкo ви (интелектуалци) не доказујете истину, онда ће злочинци бити хероји (дакле комунистички брозови борци), а жртве и јунаци – кривци!”
      С овим завршавам полемику.

      Генералштабни пуковник Новица Стевановић

  3. O Josipu Brozu Titu imam negativno mišljenje, kao uostalom o bilo kom doživotnom vladaru. Međutim, ja nisam bio Titov oficir, ali da sam bio nikad ne bih konvertirao kao što je to učinio gospodin Stevanović.
    Međutim, to što je nekakav nemački magazin okarakterisao bilo koju ličnost na bilo koji (pozitivan ili negativan) način, ne znači ama baš ništa, niti ima bilo kakvog značaja u sagledavanju prošlosti. Takva vrsta “argumentacije” je najblaže rečeno komična.
    Neću se predstavljati krštenim imenom jer nisam kršten, na čemu sam zahvalan roditeljima. U svakom slučaju, nemam nameru da postanem religiozan u kasnim godinama, kao izvesni Titovi oficiri…
    Gospodin pukovnik nam nije izneo nijedan argument kojim bi potkrepio svoje dve nenaučne i gromopucatelne teze. Prva: komunisti su ubili Dragutina Gavrilovića na ulici u Beogradu 1945. Druga: pokolj u Vraniću nisu počinili četnici Draže Mihailovića.
    U prethodnom komentaru sam naveo reference koje gospodin pukovnik nije u stanju da demantuje jer ih je nemoguće demantovati. Zauzvrat, gospodin pukovnik nam je plasirao gomilu nabacanih rečenica koje odaju njegov demagoški talenat.

  4. Lepo je secati se majora Dragutina Gavrilovica, prepricavati o njemu istine i lazi, pretvarajuci sve to u legendu. O njemu su puno znali stari Beogradjani, dok pridosli posle raznih oslobadjanja prihvataju hvalospevnu neistinu, koju podrzavaju i njegovi potomci.
    Zapravo, ima i istine, a to je da je stanovao blizu Slavije, po mog dede prici, kod Borisa Kidrica i Proleterskih brigada. Sve ostalo je legenda, koju potomci plasiraju posle smrti tetka (mama) Mare koja je umrla sedamdeset i neke. Ona je znala, i nije krila: da njen suprug nije ni bio u borbama kada mu je vojska ginula na dunavskom keju, vec u stanu, sa njom, jer je svratio da mu previje malu i beznacajnu ranu. I nije bilo nikakvog govora koji je izmisljen kasnije. Novi beogradjani ni ne pominju niti znaju za dva zandarmerijska puka sastavljenih od beogradjana koji su ginuli ispred Dragutinovih vojnika. Po majorovoj smrti, oni koji su znali istinu, nisu dozvolili da ga sahrane u grobove pored, izginulima kod Kosturnice Branilaca Beograda na Novom groblju, vec je sahranjen u grobnicu porodice, supruge Mare.
    Partizanima je posle Drugog svetskog rata bio potreban Heroj, kojim bi zadovoljili starosedeoce Beogradjane, i OZNA je odabrala njega. Ali potpuno pogresnog, a samo zato sto je ubrzo po povratku iz zarobljenistva umro.
    Ah, da… i generalski ispit je pao dva puta, a ne jedanput, jer nije znao. Ispitivac je bio moj pradeda. Toliko.