Jedini saveznički komandant iz Drugog svetakog rata čije su komandovanje (1941-1944) sticajem okolnosti “pretresale” tajne obaveštajne službe obeju strana (Saveznici i sile Osovine) bio je jugoslovenski armijski general Dragoljub Draža Mihailović.
Gerhard Emskoter bio je nemački nacistički ratni obaveštajac, i dopisnik iz Jugoslavije, za sve vreme nemačke okupacije. On je za “Chicago Daily Tribune” (8. 6.1945) izjavio: “Mi smo se nadali da će Mihailović, izdat od svih svojih saveznika, na kraju krajeva, uvideti da mu je saradnja s nama jedini izlaz. Ali on to nije hteo, niti ikad naše emisare primio i razgovarao”.
Ne slučajno, na suđenju generalu Mihailoviću, niko od nemačkih optuženika nije pozivan za svedoka, jer nisu mogli da potvrde optužbe jugoslovenskog komunističkog Politbiroa. Zato su oni izvedeni pred sud posle izricanja presude Mihailoviću. Tako je šef Gestapoa za Srbiju, pukovnik Fuks, izjavio: “Nikada Gestapo, čiji sam šef stalno bio, nije imao nikakve veze s Mihailovićem. Štaviše, mi smo ga uvek smatrali za neprijatelja broj jedan”. Inženjer Franc Nojhauzen (odgovoran za nemačku privredu): “Mi partizane, ili komuniste, u Srbiji, nismo ni osećali. Ako su naši magacini bili stalno napadani, pljačkani ili uništavani, to je bila krivica Mihailovićevih ljudi”.
Pukovnik Robert Makdauel, rukovodilac američke tajne službe OSS, posle ličnog uverenje, i izveštaja svog agenta, kapetana Emeta, koji je imao poseban zadatak u vezi s prikupljanjem dokaza o Mihailovićevoj kolaboraciji s Nemcima: “Dokazi na osnovu kojih se đeneral Mihailović tereti, delom su lažni, a delom izvitoperena istina.”
Kapetan Majkl Liz, britanski oficir Uprave za specijalne operacije (SOE) u Srbiji, upoređujući posle rata Signalni dnevnik (upisivani izveštaji onako kako su dolazili s terena u kairskomSOE-u) s onim Operativnim (selektivno prepisivani podaci iz Signalnog dnevnika za izveštavanje pretpostavljene komande u Londonu), zaključio je: “Mi oficiri britanskih misija kod Mihailovića u neznanju smo skrivili monstruoznu podvalu”.
Na suđenju nemačkim ratnim zločincima u Nirnbergu, general Jodl, koji je bio u Vrhovnoj komandi, podneo je savezničkom sudu jedan ratni izveštaj Vermahta, u kojem se navodi “da je general Mihailović… svakog dana, tokom 1942. i 1943, gubio prosečno od 15 do 30 vojnika”.
I na kraju, ne bez razloga, u pohvalnom slovu prilikom dodeljivanja ordena “Legion of Merit”, američki predsednik Truman je napisao da se general Mihailović “izvanredno istakao kao glavni zapovednik jugoslovenskih oružanih snaga”, da bi, zatim, tri decenije kasnije, pre nego što je postao 53. predsednik, Roland Regan, zaključio: “Sudbina generala Mihailovića nema samo istorijski značaj – ona nas i danas nečemu uči. Nijedna zapadna zemlja, uključujući SAD, ne može da se nada da će pobediti u svojoj borbi za slobodu i opstanak ukoliko spoljnoj politici, koja se temelji na načelu svrsishodnosti, bude žrtvovala hrabre saborce”.
Sve su to više nego dovoljni razlozi da se srpska vojna istoriografija odredi prema komandovanju armijskog generala Mihailovića pa se ta strategijska radnja može sistematizovati u nekih šest vrsta vojnih operacija, (autonomnih i zajedničkih savezničkih), i to:
Savezničke vojne operacije:
1. Protivosovinsko-logistička (maj 1941 – avgust 1943). Cilj: vojni slom Sila osovine na afričkom ratištu i umanjivanje ubojne moći nemačkih snaga na Istočnom frontu. Osnovni sadržaji: sabotaže i inteligentne sabotaže, diverzije i građanska neposlušnost. Prva faza: zajedničke operacije JVUO sa snagama Partizanskog pokreta, leto i jesen 1941; Druga faza: autonomne aktivnosti do stizanja direktive savezničke komande (general Aleksander) i Jugoslovenske vlade leta 1942; Treća faza: Posle bitke kod Alamejna novembra 1942. do početka savezničke operacije Haski jula 1943. godine (iskrcavanje na Siciliji).
2. Obezbeđenje desantne osnovice za savezničko iskrcavanje, prihvat i sadejstvo u jadranskom zaleđu (početak 1943 – novembar 1944). Cilj: poraz osovinskih, koalicionih i kolaboracijskih snaga na Balkanu i oslobođenje Jugosalvije s tim što je za savezničko komandovanje operacija bila lažna (obmana Vermahta u pogledu mesta iskrcavanja glavnih savezničkih snaga u operaciji Haski). Prva faza: kontrola operativnih komunikacijskih pravaca ka jadranskom zaleđu i blokada neprijateljskih snaga u garnizonima; Druga faza: razoružavanje neprijatelja u garnizonima, ili blokada operativnih pravaca ka jadranskom zaleđu, i sadejstvo savezničkim snagama u Italiji. U isto vreme, radi dovođenja nemačkog komandovanja u zabludu, u Grčkoj su provođene operacije “Animal”, a kao “šlag na tortu” Hitleru je podmetnuta operacija “Mleveno meso”.
3. Operacije za spasavanje i evakuaciju vazduhoplovnih posada iz oborenih savezničkih aviona (mart 1944 – oktobar 1944). Prva faza – spasavanje i evakuacija kopnenim pravcima do Jadranske obale; Druga faza – vazdušni most i učešće u američkoj operacija Haljard.
Autonomne (jugoslovenske) vojne operacija:
1. Napadne operacije za oslobođenje od okupatorskih i kvislinških snaga (jesen 1941 – jesen 1944); Prva faza: zajedničke (iznuđene) operacije s partizanskim snagama do početka građanskog rata novembra 1941. godine; Druga faza: napadne operacije za oslobođenje Srbije, septembar – oktobar 1944. godine;
2. Operacije nužne odbrane od snaga Jugoslovenskog partizanskog pokreta (novembar 1941. i početak 1943 – jesen 1944) i od savezničkih snaga u specijalnoj operaciji nametanja komunističkog režima u Jugoslaviji. Cilj: poštovanje stava Saveznika o zajedničkom otporu protiv neprijatelja oba pokreta (Ravnogorski, koji predstavlja kontinuitet i Partizanski, koji predstavlja diskontinuitet nacionalne tradice) i rešavanje pitanja posleratnog uređenja posle bezuslovne kapitulacije nemačkog Vermahta. Prva faza: borbena dejstva za obezbeđenje sopstvenih operacija protiv osovinskih i koalocionih snaga (koristeći taktičku situaciju na terenu vojska Partizanskog pokreta često je napadala snage JVUO s leđa pa je u tim prilikama da bi objasnio šta se stvarno događalo, na sudskom komunističkom procesu, general Mihailović koristio sledeće formulacije: slučajno sadejstvo, prećutna saradnja, ratne intrige, ratno lukavstvo i ratne prevare); Druga faza: ofanzivno-defanzivne aktivnosti povodom savezničkih operacija Ratvik i Crvene armije u Srbiji; Treća faza: ofanzivna borbena i propagandna dejstva.
3. Operacija Povratak.Cilj: da se ne dozvoli stabilizovanje prilika u Srbiji u korist Partizanskog pokreta, koji je bio pod apsolutnom kontrolom jugoslovenskog komunističkog politbiroa, zaštiti stanovništvo, duhovno i politički pripremi za slobodne i demokratske izbore i obezbede od uništavanja dokazi o komunističkim zločinima. Prva faza: prethodnica Komandos (jesen 1944 – januar 1945); Druga faza: marš-manevar ka Drini i prelazak u Srbiju (april – maj 1945).
U suštini, armijski general Mihailović imajući dve funkcije komandovanja u svojim rukama (civilna: bio je ministar vojske, mornarice i vazduhoplovstva i vojna: pomoćnik vrhovnog komandanta, načelnik štaba Vrhovne komande i, potom, komandant JVUO) sprovodio je ratnu i vojnu doktrinu Kraljevine Jugosalvije tako što je reformisao poraženu vojnu silu monarhije u Jugoslovensku vojsku u Otadžbini, zarobljeništu i izgnanstvu (mobilizacijski kontigent oko 700.000 ljudi) i, uključujući je u saveznički sistem komandovanja do bezuslovne kapitulacije nemačkog Vermahta, očekivao signal za “Dan – D” sredinom 1943. godine, o čemu je čak imao i sporazum s britanskom vladom.
Pukovnik Novica Stevanović
Beograd,23.april 2012.
Изванредан, документован, војнички јасан и сажет, чланак. У главним цртама, приказана сва грандиозност војног дела првог оперативца Југословенске војске Краљевине Југославије, армиског ђенерала Драгољуба М. Михаиловића.Основ свима за даља истраживања ратоводства Војске и ђенерача Михаиловића. Браво!генералштабни пуковник Живомир Р. Подовац