Savremena Istorija

Kako je rehabilitovan komandant Gorske garde, koji od strane komunističkih sudova nikada nije presudjen kao ratni zločinac i izdajnik Imaju li sudovi pravo da paušalno ispisuju stranice naše tragične prošlosti? Apsurdnom odlukom VišI sud u Valjevu rehabilitovao je potpukovnika JVuO Nikolu Kalabića, iako je prethodno utvrdjeno da ne postoji pisana presuda kojom je on od strane posleratnih suda proglašen za ratnog zločinca i državnog neprijatelja. O tome da ne postoji nijedan pisani trag o presudi kojom je posle Drugog svetskog rata osuđen i za narodnog neprijatelja proglašen komandant Gorske garde Jugoslovenske vojske u otadžbini, potvrdio je u svom iskazu tokom postupka rehabilitacije istoričar Bojan Dimitrijević, što ipak nije bilo dovoljno Višem sudu u Valjevu da prekine postupak i rehabilituje osobu kojoj zvanično sud nikada nije ni presudio. Izgleda, da je u ovom postupku od svega bilo najvažnije poništenje rešenja Sreskog suda u Mionici , od 11. septembra 1946. godine, kojim je Kalabiću konfiskovana imovina , jer će na taj način, po rečima njegove unuke, porodica vratiti 1,3 ha zemljišta na Divčibaram, koje je pre Drugog svetskog rata bilo u njenom vlasništvu. Interesantno je da je Nikola Kalabić, prema priči svedoka iz “druge ruke”, Mijaila Danilovića iz Gornjeg Milanovca, proglašen mrtvim (19. januara 1946) od strane Osnovong suda u Valjevu, januara 2011. iako mnoštvo svedoka, memoarske I publicističke literature, pa I dokumentacija koju su u svojim monografijama I studijama, još 2009. godine izneli istoričari Bojan Dimitrijević, Kosta Nikolić i Predrag Ostojić govore da je komandant Gorske garde dao značajan doprinos u operaciji pripadnika OZNA prilikom zarobljavanja generala Mihailovića. U jednoj izjavi datoj “Večernjim Novostima” u vezi Nikole Kalabića, direktor muzeja na Ravnoj Gori, Vladan Radosavljević izjavio je da je Nikola Kalabić, bio prvi zaštićen svedok Titove službe državne bezbednosti. Iz ove izjave proističe da se odlukama valjevskih sudova “služba” I te kako odužila ovoj kontraverznoj istorijskoj ličnosti. Ovom presudom, iako još uvek nepravosnažnom, ozbiljno je obesmišljena institucija rehabilitacije, koju je poništenejm sudske presude od 15. jula 1946. godine s pravom zaslužio general Mihailović, ministar vojni I načelnik štaba JVuO za vreme Drugog svetskog rata. Po rečima istoričara Predraga Markovića, ostaje da sačekamo I vidimo da li će ova nepravosnažna presuda Višeg suda u Valjevu samo olakšati "pretvaranje" Alojzija Stepinca u sveca, ali i slavljenje mrtvih ustaša u Blajburgu. www.savremenaistorija.com

Овај књига представља нешто измјењен текст студије „Офанзивни Горњодрински фронт 1914. године“ коју сам излагао на научном скупу „Црна Гора у Првом свјетском рату“ 26. и 27. јуна 2014.године у Подгорици. Скуп је одржан поводом обиљежавања сто година Великог рата у организацији Српског националног савјета Црне Горе. На овом скупу учествовали су најеминентнији стручњаци из Србије, Црне Горе и Републике Српске, познати у сфери науке у Европи и свијету, који су у протеклом периоду, бавећи се искључиво струком, дали велики допринос научном тумачењу овог периода историје. У конгресној сали хотела „Подгорица“ учеснике скупа пргодном бесједом поздравио је др Момчило Вуксановић, предсједник Српског националног савјета Црне Горе.

"Ne bojim se od vražjega kota, neka ga je ka na gori lista, no se bojim od zla domaćega" - Njegoš Petar II Petrović Njegoš je 1845. godine (ili 1846.) na Lovćenu, na Jezerskom vrhu, podigao crkvicu i posvetio je svome stricu svetom Petru Cetinjskom. Prilikom podizanja, a i neposredno pred smrt, Njegoš je izrazio želju da u ovoj crkvi bude i sahranjen, "na onoj visini, koja je najviša u Crnoj Gori i od kud se vide ponajviše samo srbske zemlje i sinje more," kako nam priča Milorad Medaković, Njegošev ađutant i prijatelj, kasnije i državni sekretar crnogorskog knjaza Danila Petrovića Njegoša. Medaković je zabilježio i Njegoševe riječi kojima obavezuje Crnogorce da ga sahrane na Lovćenu: "To je moja potonja želja, koju u vas ištem da je ispunite, i ako mi ne zadate Božju vjeru da ćete tako učinjet, kako i ja hoću, onda ću ve ostaviti pred prokletstvom, a moj posljednji čas biće mi najžalostniji i tu moju žalost stavljam vami na dušu." Njegoš je umro 19. (31) oktobra 1851, u 10 sati ujutru. Iz bojazni da bi se Turci mogli noću prikrasti na Lovćen i počivšem vladici odrubiti glavu, sahranjen je Njegoš u Cetinjskom manastiru, da bi 27. avgusta 1855. njegove kosti bile prenešene na Lovćen.

Na današnji dan 28.04.1918. godine je preminuo Gavrilo Princip, atentator na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda u Sarajevu na Vidovdan 1914. Atentat je Beču poslužio kao izgovor za vojnu invaziju na Srbiju, čime je izazvan Prvi svetski rat. Kaznu je služio u češkom Terezinu, gde je i umro od tuberkuloze 28. aprila 1918., malo pred kraj Prvog svetskog rata. Pri kraju života je bio zbog loših zatvorskih uslova vrlo oslabio i imao oko četrdeset kilograma. U unutrašnjosti ćelije smeštene u tvrđavi Terezin, danas samo u zid ugrađeni okovi za koje je Gavrilo Princip bio svezan, svedoče o njegovoj mučeničkoj smrti. Na zidu ispred ćelije ugrađena je skromna ploča sa imenom zatvorenika, glavnog aktera sarajevskog atentata, koji je poslužio vladajućoj monarhiji da ultimatumom Srbiji započne jedan od najkrvavijih ratova u svetskoj istoriji.