1. Господине Бајићу и г.Ђорђевићу, Да је дао Бог, срећна слика заједничке борбе Срба четника и Срба партизана против фашиста, трајала би до краја Рата. Али на слободну четничко-партизанску територију стиже – Броз. Мислите да је неважно што је при том и Хрват? Како то да два дана по његовом доласку брозовци врше напад на митраљеску чету Таковског војночетничког одреда да би преотели митраљезе? Преко тих положаја прошао Броз на путу из Београда за Милановац. Ко је наредио напад на Ужице, са почетком 2.новембра 1941. у 4 часа? Ко је тиме отпочео први српско-српски грађански рат у историји Срба? Ко је наредио напад на Чачак и Пожегу? Војничке одговоре знам. Господине Ђорђевићу, нећу Вам их рећи да не буде наметање. Што кажу оригинални документи, рекао бих Вам и ја. Нађите сами. Кључни историјски тренутак разлаза су неуспешни преговори Михаиловић-Броз. Први је тражио преговоре и мислио озбиљно, други само тражио добитак у времену да би што успешније напао. Зато је г.Радош Бајић узео баш те историјске догађаје, за врхунац фабуле радње у филму. Пут до историјског српско-српског помирења је – ИСТИНА. Све што доприноси, макар имало, том циљу, од општенародне је користи. Зато г.Бајићу, само напред, имате подршку овог и свих српских официра, који држе до своје части…Родом сам из Шумадије, Ново Село западноморавско, те из прича мојих рођених предака, од када знам за себе, истина ми је речена као завет Српски…

  2. Господине Бајићу, у прилог Вашој изјави, цитирам завршни део из књиге, коју су написали, после вишегодишњег истраживачког рада, генералштабни пуковници Новица С. Стевановић и Живомир Р. Подовац, РАВНОГОРСКА ПРВА ПОБЕДА-Савезничка противосовинско-логистичка операција (1941-1943), Удружење припадника Југословенске војске у Отаџбини 1941 -1945 – Српска реч, Београд, 2010, стр.275-280:
    „ЕПИЛОГ
    Влада и Војска Краљевине Југославије, пожртвованим дејством и потпуним успехом у Операцији 1941-1943, непосредно су утицали на успех англо-америчке битке за Африку, а посредно и на успех совјета у стаљинградској битци. Војска се храбро, свакодневно, сучељавала са снажним окупаторским обезбеђењем стратешки важних пруга и путева и објеката на њима. Упркос тим мерама, Војска је учинила да милиони тона, животно важног војног материјала, никада не стигну немачкој Групи армија Е и експедиционом корпусу у Африци.
    Равногорска прва победа уједно је и – прва стратегијска савезничка победа у поробљеној Европи.
    Како се англо-америчко-совјетски савезници одуже Краљевини и њеној Војсци?
    ПОСЛЕ КОНАЧНОГ РУШЕЊА КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ, потписнице Атлантске повеље народа 1942, англо-американци својом издајом, ускраћУЈУ обећану материјалну војну помоћ и безобзирним дејствима своје авијације по Војсци и српским цивилима 1944-1945), стају на страну Брозове партијске и нелегалне (пара) војске.
    А Совјети, упадом на територију међународно признате Југославије, доводе Броза на власт, на тенковима дивизија Црвене армије. Припаднике Војске, који им садејствују у борби против Немаца, заробљавају, предају снагама Ј.Броза, које их – масакрирају. Без суда и закона, у логорима Багдала, Параћин, Бањица…А које им предају англоамериканци, побију у Словенији. Тако ‘Савезници’ Брозу подаре државу, претходно уништивши армијског ђенерала Михаиловића и Војску којом је командовао, али нису могли уништити његово командантско дело. «Михаиловићев покрет имао је јачу традицију и упориште у Србији, легитимитет настављача рата; наступао је у име краља, стекао међународну подршку. Михаиловић је уласком у владу јануара 1942. уздигао лични ауторитет, легализовао своју позицију и добио међународну тачку ослонца..“. Упркос доказаном антифашизму, храбрости, признатих првих герилаца у Европи, жртвама на страни ’Савезника’, не сналажењу у трговини великих сила и грађанском рату, војници деле судбину своје државе. Преживели су одведени у „савезничке“ сабирне логоре. Британци их сматрају ратним заробљеницима (Минстер, Немачка)!? Између британског злостављања и сигурне смрти од стране власти у Отаџбини – већина војника заувек оста расут по Свету!
    Успех и допринос Војске, забележен је у бројним савезничким документима из времена и одмах после Операције. Исто стоји и у немачким и документима њихових сателита. То је непобитна истина. Савезничка политика је, зарад својих себичних интереса, све успехе и жртве српског народа и њене Војске бацила под ноге. Немачку, изазивача највећег светског клања, оставља, а Краљевину Југославију, антифашистичку савезницу, са географске карте Света – брише!? То се може у политици, али не може пред историјом.
    „Моју истину провериће неко други, у неко друго време!“ Речи су то армијског ђенерала Михаиловића на лажном, намештеном, суђењу од стране комунистичког режима, јула 1946. у Београду. Његову истину – функција командовања у Другом светском рату – по¬с¬ле¬ра¬т¬не генерације пажљиво и темељно проучавају, због режимске репресије, тек после смрти диктатора и антисрбина Ј.Броза (1980), нестајањем комунистичке диктатуре и настајењем демократије почетком 1990-тих. Запрепашћујуће је да најпозваније научне војне и невојне институције (Институт за стратегијска истраживања МО, Институт Р Србије за нову историју…), које проучавају историју, три деценије од смрти Ј.Броза, две деценије од распада његове државе, према антифашистичкој борби ЈВуО односе се – као да није постојала!? ИСТИНА је и даље под кључем самоцензуре у тим установама. Изјављују: „То је осетљива тема!“ За кога и у име чега је „осетљива“? Као да војностручне институције не занима стратегијска радња командовање у условима потпуне окупације и грађанског рата у Краљевини Југославији.
    Зашто? Да ли зато што и даље желе прикривати последице демонтирања Брозове државе!? Оне су, у ствари, само резултат наставка усташко-комунистичке стратегије о ”уништавању свега шти је српско и православно”. У томе ‘Савезници’ им помажу без ограде од лажне историје комунистичког и партизанског НОР-а. Стога се и поновио злочин над српским народом последње деценије 20. века. У злочину учествују вођства југословенских отцепљених република и НАТО-пакт као ранији Западни савезник, а решење се намеће у убеђивању (само) Срба да не гледају у прошлост, већ само у будућност!? Може ли се тако прикрити истина и тиме олако прећи преко многоструког геноцида над Србима за који још нико није одговарао? У тражењу одговора неопходно је сетити се Черчиловог искуства, који, нашавши се пред непрелазним проблемом, говори у Парламенту: Хајде да завиримо у прошлост, па да видимо где смо сада!
    Зашто се тај процес ”отрежњења и истине” споро одвија САМО у Србији!? На основу документованих чињеница, без идеолошких застора, Народна Скупштина Републике Србије, 21.12.2004, доноси Закон о признавању антифашистичког статуса припадницима Југословенске војске (у Отаџбини и ван земље) од 1941-1945. Установљена је Равногорска Споменица 1941, са статусом као Партизанска Споменица 1941. Признаје им борачка права. Новембра 2005. доноси Закон о рехабилитацији осуђених неистомишљеника од 1941-1945. Дискриминаторским подзаконским актима – закони остају мртво слово на папиру!
    Ако ми као друштво, државотворни народ, знамо где смо сада, онда нам није тешко да погледамо у прошлост и нађемо одговор на питање: шта нам се и зашто, нешто дешавало у блиској прошлости, а што је кулминирало националном трагедијом? Међутим, проблем је у томе што још не знамо где смо сада!? Многи не виде да процес који почиње после свирепог убиства армијског ђенерала Михаиловића, што је непримерен злочин према часном српском официру, увреда и понижење официрске части и скрнављење војне професије, води ка укидању српске нације и њено свођење у оквире минорне државе (турски Београдски пашалук) уз настајање ‘државних’ творевина недржавотворних народа. А како то уочити када је од настанка КПЈ део ‘Срба’, посебно инструисан да служи њиховим циљевима (опробан рецепт: у Првом светском рату Аустијанци предводе Србе на Србе, а у Другом-Комунисти!). Значи, више од 35 година под Брозом, деценију под његовим патронима, затим још деценију после распада његове државе и почетка демократских промена. Толико је дубоко код тих ‘Срба’ посејано семе раздора: и даље се одричу свих часних победа српског оружја, своје нације и националног!? Дакле, стратегија утврђена Споразумом хрватских нациусташа и југословенских комуниста о ”уништавању свега што је српско и правосалвно” (Сремска Митровица, 1935) постоји све време – и даље је актуелна. Страшно је што им је главно оружје – Срби несрби!
    Поникао из српског народа, ђенерал Михаиловић је најпозванији да о себи казује. Он поима да су историја и традиција саткали посебни карактер српског народа, чија је прва врлина безгранична љубав према Отаџбини, заштитници слободе. Из тог карактера развио се Равногорски покрет, са коренима у народу и у његовом духу, који успева да спасе част народа, као први организовани отпор у Европи, против помахниталог немачког нацизма. Међутим, од народа назван – четнички, за комунистички суд је кривично кажњива организација.
    Ко зна да је историја учитељица живота и поука будућности, свакако зна да је вожд Карађорђе, у првим данима свога устанка примењивао четнички вид ратовања, све док није скупио снагу за организовани фронтални напад на бројнијег и јачег турског окупатора. У књижевним делима проте Матеје Ненадовића, слави се ‘четник’, припадник препадне јуришне мале борбене четне формације.’ Стога, Ако је назив ‘четник’ дошао из самог народа, а не од мене, зашто сам томе ја крив. Дубоко патим што се пред овим судом на тај начин каља наш прастари национални понос. Нисам још чуо за земљу у којој се слично поступа са историјском традицијом и националним благом! Зашто радите против сопствене будућности?! учио је, подсећао и питао Ђенерал недорасле тужиоце и судије и закључио:
    Ово суђење схватам као црно предсказање да српском роду опет предстоји и велико страдање.
    И био је у праву.
    Стога, враћајући се Ђенераловој основној дужности функцији командовања, командовање значи и предвиђати, да ће Ђенералову истину „проверити неко други, у неко друго време“, то време је дошло већ поодавно. Ова књига је сведочење о његовом војном делу, обавеза и дужност, његових колега генералштабних српских официра.
    Какав одговор добијамо ако, у анализи учинка Операције, којом је командовао ђенерал Михаиловић, применимо општеважеће принципе ратоводства и војне вештине?
    Прво, према употребљеним снагама, обухвату циљева, величини територије захваћене операцијом, оствареним учинцима против наци-фашистичких и снага сателита, у земљи, на афричком и стаљинградском фронту, Савезничка противосовинско-логистичка операција Југословенске војске, војностратегијски представља – отварање Другог фронта у поробљеној Европи. Пре Сицилије, Италије и Нормандије.
    Друго, утицала је на скраћивање Рата: како сами Савезници пишу: губили су све битке до Тобрука и Стаљингарада, а после – добијали све! Како је Операција наше Војске, претходила, исходила и допринела, овим победама, логично, уграђена је у убрзање слома наци-фашизма.
    Треће, собзиром на изразито неповољне војне стратешке, оперативне и тактичке услове у којима изводи Операцију, успех Југословенске војске представља – војнички подвиг, за сва времена, док је света и века. И то, никаква идеологија и политика не могу променити.
    Живомир Р. Подовац
    -Жика Шумадинац“