* Posle serije “Selo gori, a baba se češlja” i rehabilitacije srpskog seljaka kraj Morave, napisali ste scenario i spremate režiju velike ratne drame. Šta je suštinska ideja vaše nove misije?

 – Osetljivo je i, što bi moji seljaci rekli, veoma pipavo otvarati ponovo ovu prašnjavu knjigu naše tragedije. Ali naš je zadatak da shvatimo šta nam se desilo, da se zagledamo jedni drugima u oči i tako možda lakše izađemo iz ove konfuzije. Sluđeni smo i dezorijentisani, a slepo verujemo da nas mogu izbaviti plitka pamet, fraze, političke kampanje i nakaradne koalicije koje nas vode u nove i dublje podele. Ne. Samo ako se pomirimo, moći ćemo napred.

 * Zar ne strahujete da će grebanje po bolnoj prošlosti samo probuditi nove podele i dublje iskopati srpske ideološke rovove?

 – Još nismo ni počeli da radimo na seriji “Ravna gora”, a SUBNOR je protestno pisao direktoru RTS tvrdeći da je istina jednom zasvagda rečena i osporavajući nam pravo da se uopšte bavimo ovom temom. Tada mi je ponovo bilo jasno da moramo uraditi seriju, da bratoubilački rat između Srba jednom zauvek mora da prestane. Četnici i partizani konačno moraju da polože oružje. Uz sve poštovanje našim dedovima i očevima, ma na kojoj strani oni bili – mi to dugujemo našoj deci. Moramo da izađemo iz rovova i višedecenijskih zabluda. Sa velikim poštovanjem ću uputiti zvaničan poziv delegaciji SUBNOR-a da prisustvuje snimanju pojedinih scena. Moj posao nije da skrnavim revolucionarne tekovine NOB-a i krv koju su komunisti prolili protiv fašista. Istovremeno sam veoma uzbuđen što mi je pripala čast da kroz igranu seriju u mediju filma i televizije prvi progovorim o najvećoj nacionalnoj nepravdi koja je učinjena patriotskom pokretu srpskog naroda na čijem čelu je bio đeneral Mihailović. Neka mi bude dozvoljeno da citiram Bibliju – i da kažem: mir braćo!

 * Da li je i to paradigma srpskih preokreta i ideoloških akrobacija koje vidimo na političkoj sceni, da vi koji ste se proslavili kao partizan na filmu sada snimate o Draži Mihailoviću?

 – Godinama sebi ne mogu da objasnim zašto je brat na brata potegao pištolj i nož i zašto je Žikica Jovanović Španac opalio dva kuršuma u jednog Bogdana 7. jula u Beloj Crkvi. Ali mogu da shvatim zanos komunističkog sna i njihovog tadašnjeg iskrenog verovanja da je negde na istoku rođeno društvo socijalne pravde i jednakosti kome treba da teži čovečanstvo. Pa i da se za to da život. Proslavio sam se kao Dalibor iz “Partizanske eskadrile”, nosilac sam zlatne značke RVO PVO, rukovao sam se sa drugom Titom u Puli 1975. godine, ali mi je istina najvažnija.

 * Zar istinu ne pišu pobednici? Zašto nam treba povratak u prošlost kad često deluje da ne razumemo najbolje ni sadašnjost?

 – Mi smo 70 godina slušali samo jednu, falsifikovanu verziju rata, koju su nam servirali pobednici. Mora se čuti priča i o patriotskom, slobodarskom srpskom narodu koji je ginuo na Solunskom frontu sa vojvodom Mišićem. O Srbima koji su kad je 1941. Hitler udario rešili da ne padnu Nemcima u ruke, da ne izađu iz šuma i ne siđu sa brda, da se ne predaju, da ne polože oružje. To je priča sa pijetetom o pukovniku jugoslovenske kraljeve vojske Dragoljubu Mihailoviću i grupi oficira i rodoljuba koji su u Struganiku, u kući vojvode Mišića, u proleće 1941. doneli odluku da se brane i da se popnu na Ravnu goru.

 * Koliko projekti kao što je “Ravna gora” zavise od dnevne politike i promene vlasti u Srbiji?

 – “Ravna gora” nije nikakav privatluk Radoša Bajića. Po temi koju obrađuje ona ima sve nacionalne atribute i mora imati podršku države. Pre nego što sam krenuo u sve ovo u svojstvu autora, razgovarao sam sa svim relevantnim pojednicima, intelektualcima, kao i političarima vlasti i opozicije: sa Tadićem, Nikolićem, Dačićem… Od svih sam dobio punu moralnu i verbalnu podršku, na čemu sam im zahvalan. Iza ove ideje stali su velikodostojnici Srpske pravoslavne crkve, kao i visoki zvaničnici SANU.

 * Ide li vam u prilog ova simbolična kohabitacija između nekadašnjeg četničkog pristalice Tomislava Nikolića na čelu države i Ivice Dačića, kao naslednika komunističkih i socijalističkih tekovina?

 – Osnovna ideja mi je da prihvatimo sve razlike, što se uklapa i u naše nove kohabitacije. Moramo da prestanemo a priori i bez razloga da prepoznajemo neprijatelje u nama samima. I ako različito mislimo, moramo da se poštujemo. Nema nam napretka dok ne shvatimo: ovo je naša kuća, naše dvorište, tu su nam deca, izvori, reke, oranice. Ničiji interes ne može nam biti važniji od našeg. Dakle, kao kod najboljeg domaćina naša vrata će biti širom otvorena za sve dobronamernike, pa i za predsednika Srbije i budućeg premijera.

 * Uticaj velikih sila na istorijsko ishodište Mihailovića i Tita je neporeciv? Zašto još ne uspevamo da odolimo velikim moćnicima pa svaki dan čitamo kako nam vlast kroje Amerikanci ili Rusi?

 – Nešto smo skrivili pa nas je Bog namestio tu gde smo. Na raskrsnici svakome. Svakih nekoliko decenija nam iznova ruše crkve, razgrađuju plotove, gaze mlade vinograde i čupaju kukuruz koji je tek nikao. Ono što se desilo 1941. ponovilo se i devedesetih. I danas nam serviraju zahteve koje moramo da ispunjavamo. Nismo još našli rešenje i dostojanstveno mesto u učionici. Čekam dan da bar jedna stolica u tom razredu bude naša i da kažemo: E, ovo smo mi – Srbi! Da mirno sedimo, da nam niko ne gura laktove u rebra i ne šutira u zadnjicu.

 * Koliko je Srbija raspeta u dilemi EU ili Istok? Možemo li smoći snage da kažemo: “Ni Neva ni Temza nego Morava i Drina“?

 – Globalna strateška politika promenila se na našu štetu. Sad se još teže opiremo kad veliki igrači ne zauzimaju planetu samo bombama i kuršumima nego na daljinu, softverski, suptilnom, zakulisnom diplomatijom, ciničnim pritiscima i ekonomskim ucenama. Nažalost, još nam stranci govore gde da u kući stavimo krevet, a gde komodu. Uvek se pitam zašto naši susedi imaju bolju komunikaciju sa svetom nego mi? Šta je u pitanju? Bolje se češljaju? Koji je to oblik naklonosti koji svet ima prema kosovskim Albancima, koji šta god da urade dobiju podršku? Čak i kad ruše i skrnave naše svetinje i crkve. Gledali smo kako posle “Oluje” 250.000 jadnih Srba stiže na traktorima u Srbiju. I to nije nikad bio genocid? Ne razumem!

 * Prvi scenario vam je bio za film “Na putu za Katangu” Žike Pavlovića. Na kom smo sad putu kad je sirotinja iz “crnog talasa” još crnja, a srednji sloj uništen?

 – Često mi sve pomalo liči na onu – kako vetar duva. Još nismo rekli narodu šta je naš iskreni cilj, gde smo se uputili: na istok ili na zapad. Još nije postignut nacionalni dogovor kojim putem treba da krenemo. Poučeni istorijom, nisam siguran da bi ona narodna – da umiljato jagnje dve majke sisa – mogla danas da nam bude najbolja vodilja.

 POVIKA NA VUKA

 * Dobili ste “ulogu” i u postizbornom trileru. Dinkić vas je optužio da vrbujete Verka Stevanovića da pređe u DS…

 – Nisam znao da imam toliku moć i da sam toliko važan da tako silovito uzdrmam političku scenu. Politika me u tom smislu uopšte ne zanima i nikad joj se neću dati, niti se njome baviti. Sve to mi je opet ličilo na našu staru mudrost: Na vuka povika – a lisice jedu meso.

 KORIST I ŠTETA OD PODRŠKE

 * Zašto ste se kao čovek koji poziva na sabornost i pomirenje ipak uključili u dnevnu politiku i podržali Tadića na predsedničkim izborima?

 – Sa Nikolićem sam godinama u prijateljskim odnosima, a podržao sam Tadića jer je to bio moj stav i moje demokratsko pravo. Građani su rekli što su rekli i Nikolić sada kao predsednik od mene kao građanina ima punu podršku da pomogne Srbiji. Od podrške Tadiću nisam imao nikakve koristi, a da li ću imati štete što nisam podržao Nikolića – vreme će pokazati.

 BJELA TITO, GLOGOVAC DRAŽA

 BAJIĆ nam otkriva da će Dragoljuba Mihailovića igrati Nebojša Glogovac, a lik Josiipa Broza Tita ovekovečiće Dragan Bjelogrlić. Uz njih dvojicu, u projektu učestvuje glumačka postava od preko 200 glumaca.

 Uz Dražu i Tita u seriji će se pojaviti i sve najvažnije ličnosti tog vremena: kralj Petar Drugi, Dušan Simović, Slobodan Penezić Krcun, Žikica Jovanović Španac, Dimitrije Ljotić, Milan Nedić, Slobodan Jovanović, Tempo, Koča Popović, Sreten Žujović, Aca Mišić, Miodrag Palošević, Kosta Pećanac i mnogi drugi.

Emitovanje će početi u novembru 2013. godine na RTS. To je samo prvi deo ratne trilogije “1941-1945”.

 http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:386441-Rados-Bajic-Ravna-gora-ce-promeniti-Srbiju

 

 

 

2 Comments

  • Живомир Р. Подовац says:

    Господине Бајићу и г.Ђорђевићу, Да је дао Бог, срећна слика заједничке борбе Срба четника и Срба партизана против фашиста, трајала би до краја Рата. Али на слободну четничко-партизанску територију стиже – Броз. Мислите да је неважно што је при том и Хрват? Како то да два дана по његовом доласку брозовци врше напад на митраљеску чету Таковског војночетничког одреда да би преотели митраљезе? Преко тих положаја прошао Броз на путу из Београда за Милановац. Ко је наредио напад на Ужице, са почетком 2.новембра 1941. у 4 часа? Ко је тиме отпочео први српско-српски грађански рат у историји Срба? Ко је наредио напад на Чачак и Пожегу? Војничке одговоре знам. Господине Ђорђевићу, нећу Вам их рећи да не буде наметање. Што кажу оригинални документи, рекао бих Вам и ја. Нађите сами. Кључни историјски тренутак разлаза су неуспешни преговори Михаиловић-Броз. Први је тражио преговоре и мислио озбиљно, други само тражио добитак у времену да би што успешније напао. Зато је г.Радош Бајић узео баш те историјске догађаје, за врхунац фабуле радње у филму. Пут до историјског српско-српског помирења је – ИСТИНА. Све што доприноси, макар имало, том циљу, од општенародне је користи. Зато г.Бајићу, само напред, имате подршку овог и свих српских официра, који држе до своје части…Родом сам из Шумадије, Ново Село западноморавско, те из прича мојих рођених предака, од када знам за себе, истина ми је речена као завет Српски…

  • Живомир Р. Подовац says:

    Господине Бајићу, у прилог Вашој изјави, цитирам завршни део из књиге, коју су написали, после вишегодишњег истраживачког рада, генералштабни пуковници Новица С. Стевановић и Живомир Р. Подовац, РАВНОГОРСКА ПРВА ПОБЕДА-Савезничка противосовинско-логистичка операција (1941-1943), Удружење припадника Југословенске војске у Отаџбини 1941 -1945 – Српска реч, Београд, 2010, стр.275-280:
    „ЕПИЛОГ
    Влада и Војска Краљевине Југославије, пожртвованим дејством и потпуним успехом у Операцији 1941-1943, непосредно су утицали на успех англо-америчке битке за Африку, а посредно и на успех совјета у стаљинградској битци. Војска се храбро, свакодневно, сучељавала са снажним окупаторским обезбеђењем стратешки важних пруга и путева и објеката на њима. Упркос тим мерама, Војска је учинила да милиони тона, животно важног војног материјала, никада не стигну немачкој Групи армија Е и експедиционом корпусу у Африци.
    Равногорска прва победа уједно је и – прва стратегијска савезничка победа у поробљеној Европи.
    Како се англо-америчко-совјетски савезници одуже Краљевини и њеној Војсци?
    ПОСЛЕ КОНАЧНОГ РУШЕЊА КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ, потписнице Атлантске повеље народа 1942, англо-американци својом издајом, ускраћУЈУ обећану материјалну војну помоћ и безобзирним дејствима своје авијације по Војсци и српским цивилима 1944-1945), стају на страну Брозове партијске и нелегалне (пара) војске.
    А Совјети, упадом на територију међународно признате Југославије, доводе Броза на власт, на тенковима дивизија Црвене армије. Припаднике Војске, који им садејствују у борби против Немаца, заробљавају, предају снагама Ј.Броза, које их – масакрирају. Без суда и закона, у логорима Багдала, Параћин, Бањица…А које им предају англоамериканци, побију у Словенији. Тако ‘Савезници’ Брозу подаре државу, претходно уништивши армијског ђенерала Михаиловића и Војску којом је командовао, али нису могли уништити његово командантско дело. «Михаиловићев покрет имао је јачу традицију и упориште у Србији, легитимитет настављача рата; наступао је у име краља, стекао међународну подршку. Михаиловић је уласком у владу јануара 1942. уздигао лични ауторитет, легализовао своју позицију и добио међународну тачку ослонца..“. Упркос доказаном антифашизму, храбрости, признатих првих герилаца у Европи, жртвама на страни ’Савезника’, не сналажењу у трговини великих сила и грађанском рату, војници деле судбину своје државе. Преживели су одведени у „савезничке“ сабирне логоре. Британци их сматрају ратним заробљеницима (Минстер, Немачка)!? Између британског злостављања и сигурне смрти од стране власти у Отаџбини – већина војника заувек оста расут по Свету!
    Успех и допринос Војске, забележен је у бројним савезничким документима из времена и одмах после Операције. Исто стоји и у немачким и документима њихових сателита. То је непобитна истина. Савезничка политика је, зарад својих себичних интереса, све успехе и жртве српског народа и њене Војске бацила под ноге. Немачку, изазивача највећег светског клања, оставља, а Краљевину Југославију, антифашистичку савезницу, са географске карте Света – брише!? То се може у политици, али не може пред историјом.
    „Моју истину провериће неко други, у неко друго време!“ Речи су то армијског ђенерала Михаиловића на лажном, намештеном, суђењу од стране комунистичког режима, јула 1946. у Београду. Његову истину – функција командовања у Другом светском рату – по¬с¬ле¬ра¬т¬не генерације пажљиво и темељно проучавају, због режимске репресије, тек после смрти диктатора и антисрбина Ј.Броза (1980), нестајањем комунистичке диктатуре и настајењем демократије почетком 1990-тих. Запрепашћујуће је да најпозваније научне војне и невојне институције (Институт за стратегијска истраживања МО, Институт Р Србије за нову историју…), које проучавају историју, три деценије од смрти Ј.Броза, две деценије од распада његове државе, према антифашистичкој борби ЈВуО односе се – као да није постојала!? ИСТИНА је и даље под кључем самоцензуре у тим установама. Изјављују: „То је осетљива тема!“ За кога и у име чега је „осетљива“? Као да војностручне институције не занима стратегијска радња командовање у условима потпуне окупације и грађанског рата у Краљевини Југославији.
    Зашто? Да ли зато што и даље желе прикривати последице демонтирања Брозове државе!? Оне су, у ствари, само резултат наставка усташко-комунистичке стратегије о ”уништавању свега шти је српско и православно”. У томе ‘Савезници’ им помажу без ограде од лажне историје комунистичког и партизанског НОР-а. Стога се и поновио злочин над српским народом последње деценије 20. века. У злочину учествују вођства југословенских отцепљених република и НАТО-пакт као ранији Западни савезник, а решење се намеће у убеђивању (само) Срба да не гледају у прошлост, већ само у будућност!? Може ли се тако прикрити истина и тиме олако прећи преко многоструког геноцида над Србима за који још нико није одговарао? У тражењу одговора неопходно је сетити се Черчиловог искуства, који, нашавши се пред непрелазним проблемом, говори у Парламенту: Хајде да завиримо у прошлост, па да видимо где смо сада!
    Зашто се тај процес ”отрежњења и истине” споро одвија САМО у Србији!? На основу документованих чињеница, без идеолошких застора, Народна Скупштина Републике Србије, 21.12.2004, доноси Закон о признавању антифашистичког статуса припадницима Југословенске војске (у Отаџбини и ван земље) од 1941-1945. Установљена је Равногорска Споменица 1941, са статусом као Партизанска Споменица 1941. Признаје им борачка права. Новембра 2005. доноси Закон о рехабилитацији осуђених неистомишљеника од 1941-1945. Дискриминаторским подзаконским актима – закони остају мртво слово на папиру!
    Ако ми као друштво, државотворни народ, знамо где смо сада, онда нам није тешко да погледамо у прошлост и нађемо одговор на питање: шта нам се и зашто, нешто дешавало у блиској прошлости, а што је кулминирало националном трагедијом? Међутим, проблем је у томе што још не знамо где смо сада!? Многи не виде да процес који почиње после свирепог убиства армијског ђенерала Михаиловића, што је непримерен злочин према часном српском официру, увреда и понижење официрске части и скрнављење војне професије, води ка укидању српске нације и њено свођење у оквире минорне државе (турски Београдски пашалук) уз настајање ‘државних’ творевина недржавотворних народа. А како то уочити када је од настанка КПЈ део ‘Срба’, посебно инструисан да служи њиховим циљевима (опробан рецепт: у Првом светском рату Аустијанци предводе Србе на Србе, а у Другом-Комунисти!). Значи, више од 35 година под Брозом, деценију под његовим патронима, затим још деценију после распада његове државе и почетка демократских промена. Толико је дубоко код тих ‘Срба’ посејано семе раздора: и даље се одричу свих часних победа српског оружја, своје нације и националног!? Дакле, стратегија утврђена Споразумом хрватских нациусташа и југословенских комуниста о ”уништавању свега што је српско и правосалвно” (Сремска Митровица, 1935) постоји све време – и даље је актуелна. Страшно је што им је главно оружје – Срби несрби!
    Поникао из српског народа, ђенерал Михаиловић је најпозванији да о себи казује. Он поима да су историја и традиција саткали посебни карактер српског народа, чија је прва врлина безгранична љубав према Отаџбини, заштитници слободе. Из тог карактера развио се Равногорски покрет, са коренима у народу и у његовом духу, који успева да спасе част народа, као први организовани отпор у Европи, против помахниталог немачког нацизма. Међутим, од народа назван – четнички, за комунистички суд је кривично кажњива организација.
    Ко зна да је историја учитељица живота и поука будућности, свакако зна да је вожд Карађорђе, у првим данима свога устанка примењивао четнички вид ратовања, све док није скупио снагу за организовани фронтални напад на бројнијег и јачег турског окупатора. У књижевним делима проте Матеје Ненадовића, слави се ‘четник’, припадник препадне јуришне мале борбене четне формације.’ Стога, Ако је назив ‘четник’ дошао из самог народа, а не од мене, зашто сам томе ја крив. Дубоко патим што се пред овим судом на тај начин каља наш прастари национални понос. Нисам још чуо за земљу у којој се слично поступа са историјском традицијом и националним благом! Зашто радите против сопствене будућности?! учио је, подсећао и питао Ђенерал недорасле тужиоце и судије и закључио:
    Ово суђење схватам као црно предсказање да српском роду опет предстоји и велико страдање.
    И био је у праву.
    Стога, враћајући се Ђенераловој основној дужности функцији командовања, командовање значи и предвиђати, да ће Ђенералову истину „проверити неко други, у неко друго време“, то време је дошло већ поодавно. Ова књига је сведочење о његовом војном делу, обавеза и дужност, његових колега генералштабних српских официра.
    Какав одговор добијамо ако, у анализи учинка Операције, којом је командовао ђенерал Михаиловић, применимо општеважеће принципе ратоводства и војне вештине?
    Прво, према употребљеним снагама, обухвату циљева, величини територије захваћене операцијом, оствареним учинцима против наци-фашистичких и снага сателита, у земљи, на афричком и стаљинградском фронту, Савезничка противосовинско-логистичка операција Југословенске војске, војностратегијски представља – отварање Другог фронта у поробљеној Европи. Пре Сицилије, Италије и Нормандије.
    Друго, утицала је на скраћивање Рата: како сами Савезници пишу: губили су све битке до Тобрука и Стаљингарада, а после – добијали све! Како је Операција наше Војске, претходила, исходила и допринела, овим победама, логично, уграђена је у убрзање слома наци-фашизма.
    Треће, собзиром на изразито неповољне војне стратешке, оперативне и тактичке услове у којима изводи Операцију, успех Југословенске војске представља – војнички подвиг, за сва времена, док је света и века. И то, никаква идеологија и политика не могу променити.
    Живомир Р. Подовац
    -Жика Шумадинац“

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *