Tri godine posle marsejskog atentata na kralja Aleksandra, Dragoljub Mihailović se bavio prevratničkim idejama

 

TRI godine posle marsejskog atentata na kralja Aleksandra, Dragoljub Mihailović se bavio prevratničkim idejama. Naročito posle dogovora zagrebačkog nadbiskupa dr Ante Bauera i kneza-namesnika Pavla Karađorđevića o normalizaciji odnosa između Jugoslavije i Vatikana.

– Ja sam 1937. – govorio je Mihailović – stupio u vezu sa crnorukcima (pristalicama Dragutina Dimitrijevića Apisa). Želeo sam da vidim da li će „Crna ruka“ moći nešto da preduzme u organizaciji pobune protiv režima.

– Preko Koste Krajšumovića (novinara „Politike“) pošao sam na sastanak sa Milanom Gavrilovićem (vođom Zemljoradničke stranke). Izložio sam mu očajno stanje u vojsci i pitao ga da li ima mogućnosti pobune protiv režima.

– Moj predlog da bi trebalo dići pobunu, po njegovom mišljenju, nije bio ostvarljiv i ja sam od njega otišao nezadovoljan.

Krajem 1937, povodom 20-godišnjice stvaranja Jugoslavije, Mihailović je odlikovan Ordenom jugoslovenske krune trećeg stepena, a aprila 1938, da bi ispunio jedan od uslova za unapređenje u čin brigadnog generala, premešten je na novu dužnost. Postavljen je za komandanta Pešadijskog puka u Celju, baš u vreme kada je došlo do anšlusa Austrije.

Slovenački Nemci su sve više širili nemačku propagandu po Sloveniji, a uskoro su počeli da slave i Hitlerov rođendan. Iz jednog izveštaja, poslatog 1939. Obaveštajnom odeljenju jugoslovenskog generalštaba, vidimo kako se nemački uticaj širio po Sloveniji:

– Ban Dravske banovine dr Marko Natlačen, koji u poslednje vreme obilazi teritoriju svoje banovine u cilju podizanja pokolebanog nacionalnog duha i svesti življa, naročito u pograničnoj zoni, obišao je nedavno i Ormož. Primio je deputacije lokalnih vlasti, a posetio je i šefa nemačke mesne organizacije Kulturbund.

– Ban je priredio i ručak, gde je pored naznačenih lokalnih struktura bio i jedan istaknuti Nemac, koji je prethodno javno proslavljao Hitlerov rođendan. Ovakav inspekcioni put sa ciljem podizanja nacionalne svesti i morala kod našeg stanovništva naišao je kod celokupnog naroda na opštu osudu, a Nemcima će svakako dobro poslužiti u njihove svrhe.

Aprila 1939. Mihailović je postavljen za načelnika štaba za utvrđivanje jugoslovenske granice prema Austriji i Mađarskoj, ali na novoj dužnosti ostao je samo četiri meseca.

Prema njegovom svedočenju, smenjen je „po traženju klerikalca bana Natlačena, pod izgovorom da sam zaoštrio odnose sa Nemcima“.

Pred povlačenje iz Ljubljane, Mihailović je Generalštabu Vojske Jugoslavije skrenuo pažnju na „sve jači uticaj Berlina i Rima na Hrvate i Slovence“ i na „petokolonašku ulogu folksdojčera u Sloveniji i ustaša u Hrvatskoj“.

Njegovi predlozi za promene u vojsci glasili su:

– Hitna reorganizacija vojske, sa teritorijalnom obavezom službe, tako da Srbi brane svoje zemlje, a Slovenci i Hrvati svoje.

– Doba stalne fortifikacije (utvrđenja) prošlo je, pa treba odmah prestati sa utvrđivanjem granica. Umesto toga, reorganizovane srpske, hrvatske i slovenačke jedinice Jugoslovenske vojske treba da se obuče za četničku vojnu (gerilsko ratovanje).

– Radi toga po šumama i planinama treba najhitnije da se izgrade četnička slagališta oružja, municije i konzervirane hrane.

Predlagao je da se četničkom, odnosno gerilskom ratovanju da ne samo taktička već i strategijska uloga „u okviru sveopšte savezničke strategije“.

Smatrao je da teritoriju Jugoslavije, kao „vojišnu četničku prostoriju, treba strategijski povezati sa ostalim savezničkim vojištima“, a da bi „na početku rata preimućstvo trebalo dati obaveštajnoj službi“.

Najosetljiviji deo Mihailovićevog pisma glasio je:

– Ovako formirana vojska ide u propast i rasulo! Iz vojske se moraju izbaciti austrijski oficiri.

Mislio je na austrijske oficire južnoslovenskog porekla, koji su posle stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca primljeni u Jugoslovensku vojsku.

Odgovor je brzo stigao: ministar vojni general Milan Nedić kaznio ga je sa 30 dana strogog zatvora zbog pokušaja „da Vrhovnu vojnu upravu navede na pogrešna rešenja“.

Posle Mihailovićevog demarša, general Nedić je izdao naredbu kojom je zabranio da se u vojsci pišu izveštaji „pesimistične sadržine o vrlo rđavom stanju političkih prilika u pojedinim mestima i pokrajinama“.

Tada su i između Beograda i Zagreba sve češće letele otrovne strelice. Kamen spoticanja bila je ideja o stvaranju Banovine Hrvatske. Posebno težnja vodećih hrvatskih političara da u njen sastav uključe ne samo sve teritorije Hrvatske na kojima su Srbi predstavljali većinu već i više od polovine Bosne i Hercegovine.

Kad su strasti došle do usijanja iz Beograda je Hrvatima poručivano:

– Gde god je Srba – tu je Srbija, od Subotice do dalmatinskog Kosova kraj Šibenika, i od Sušaka (Rijeke) do Đevđelije, a iz Zagreba je odgovarano:

– Srbi smrde i ovaj smrad šire kamo god dođu. Taj smrad treba uništiti, pa bilo ciklonizacijom (proterivanjem) ili deratizacijom (trovanjem).

Jugoslavijom nisu bili zadovoljni ni Crnogorci, koji su imali samo četiri od 327 poslanika jugoslovenske Skupštine. Čulo se u Srpskom kulturnom klubu:

– Zar je pravo da sva crnogorska plemena, koja su vodila borbu za oslobođenje preko dva vijeka, biraju jednog poslanika, sva hercegovačka plemena u granicama Crne Gore jednog, a brđanska jednog i po poslanika, kao nekakvi srezovi Čazma, Đakovo, Apatin, Ivanec, Alibunar, Našice i drugi, za koje se dosad nije ni čulo.

 

(Nastaviće se)

http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:385528-Vojsci-preti-rasulo

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *