Posle incidenta u kafani, kažnjen zatvorom i izbačen iz garde. Sprovodnik voza sa mrtvim kraljem Aleksandrom

 Oslobađanjem Srbije, u jesen 1918, za poručnika Mihailovića rat nije bio završen. Još pre oslobođenja Beograda, treći put krenuo je prema Kosovu i Metohiji. Za razliku od arnautske pobune 1913. i povlačenja srpske vojske 1915, ovog puta je u ove nemirne krajeve ušao preko Makedonije, a Kosmet je napustio početkom 1919

Sa svojim Prvim jugoslovenskim pukom otišao je u Skoplje, u kojem je ostao od aprila do septembra 1919, kada je kao najbolji oficir u puku predložen za premeštaj u Kraljevu gardu u Beogradu.

 Kad se posle osmogodišnjeg ratovanja vratio u Beograd, verovatno ni slutio nije da će se u Kraljevoj gardi skrasiti samo četiri meseca. Iznenadnom prestanku službe u gardi prethodio je incident koji se nekoliko trenutaka pred novu 1920. desio u beogradskoj kafani “Sloboda” u Masarikovoj ulici, u strogom centru prestonice.

 – Novu 1920, svedočio je jednom prilikom Mihailović, dočekao sam u kafani “Sloboda” u društvu sa gardijskim poručnikom Stefanom Bohunickim, koji se, držeći zdravicu, dotakao boljševičke revolucije, apostrofirajući da naša sloboda ima da dođe sa istoka.

 – Moj drug je produžio zdravicu upućenu meni, a od susednog stola je došla pretnja građanina Svetozara Pribićevića (političkog prvaka Srba iz Hrvatske). Ja sam izvadio revolver, stavio ga na sto i kazao: “Da vidim ko je bolji Srbin od mene!”

 – Ubacio sam metak u cev i pištolj držao pred sobom. Moj drug je produžio zdravicu, ali tada interveniše od susednog stola sudski potpukovnik Raka, čije prezime ne znam, a koji je poznat kao prljav čovek iz Solunskog procesa, jer je bio lažni svedok protiv Apisa.

Zbog ovog prekršaja Bohunicki je posle zatvora poslat na albansku granicu, a Mihailović je prošao bolje. Kažnjen je sa 15 dana zatvora, izbačen iz garde i ponovo vraćen u Skoplje, gde je postavljen za vodnika.

 Kaznu je dobro podneo, jer ga je komandant Skopskog pešadijskog puka ubrzo uzeo za svog ađutanta, tri meseca kasnije odlikovan je novom Zlatnom medaljom za hrabrost, avgusta 1920. odobrena mu je ženidba, a u jesen te godine unapređen je u kapetana druge klase.

 Za životnu saputnicu odabrao je Jelicu Branković, ćerku nekadašnjeg pešadijskog pukovnika Jevrema Brankovića, sestru svog klasnog druga Borivoja Brankovića.

 Prvo dete, sina Branka, Dragoljub i Jelica dobijaju 1921. u Skoplju. I druga prinova bila je muška, ali je Ljubivoje umro kao beba. Treći sin, Vojislav, dolazi na svet 1924, dve godine kasnije i ćerka Gordana.

 U proleće 1921. kapetan Mihailović se prijavio za Višu školu Vojne akademije u Beogradu, u leto je premešten u Sarajevo, a 1. oktobra, kad je počela nastava u Vojnoj akademiji, vratio se u Beograd.

 Te godine Mihailović je odlikovan Albanskom spomenicom, iduće je unapređen u čin kapetana prve klase, a 1923. završio je Višu školu Vojne akademije. Školovanje je okončao sa odličnim uspehom – kao šesti u rangu od 37 srpskih i dva češka polaznika.

 Nekoliko dana kasnije proizveden je u pripravnika generalštabne struke, pa je sve upućivalo na zaključak da je pred njim uspešna karijera. Više od dve godine, od novembra 1923. do februara 1926, proveo je na pripremama za rad u Glavnom generalštabu i na radu u Obaveštajnom odeljenju Generalštaba. Godine 1925. položio je ispit za pešadijskog majora, a naredne godine postao je pomoćnik načelnika štaba Dunavske divizije.

 Godine 1927. Mihailović prelazi u Kraljevu gardu, iz koje ga nekoliko meseci kasnije šalju na Kosovo i Metohiju. Iz pisma koje mu pred polazak piše ljubavnica Mara saznajemo da nije bio oduševljen odlaskom iz Beograda, a Jelena iz Jagodine ga pita: 

– Dragane, što si se ti više od mene udaljavao, to mi je sve teže bilo. Zar nisi mogao ostati kod tvoje male Jelene, koja bi kraj tebe ležala, ljubila tvoja mala usta, tvoje lepe oči, milovala te po kosi i onda te umornog uspavljivala na svojim nagim grudima.

 Po povratku s Kosmeta, Mihailović je postavljen za pomoćnika načelnika štaba Kraljeve garde, početkom 1928. odlikovan je Ordenom Svetog Save četvrtog stepena, a dve godine kasnije unapređen je u čin generalštabnog potpukovnika.

 U prvoj polovini 1930. Mihailović je upućen u Francusku, na šestomesečno usavršavanje jezika i upoznavanje sa francuskom vojskom, a po povratku iz Pariza postavljen je za vršioca dužnosti načelnika štaba Komande Kraljeve garde.

 Dve godine kasnije postao je komandant Trećeg bataljona Pešadijskog puka garde. Te godine odlikovan je i Ordenom jugoslovenske krune četvrtog stepena, a naredne, 1933, vraća se za vršioca dužnosti načelnika štaba Kraljeve garde.

 Godinu dana kasnije dobija Orden jugoslovenske krune četvrtog stepena, a oktobra te 1934. određen je za sprovodnika voza koji je od Splita do Beograda prevozio posmrtne ostatke kralja Aleksandra Karađorđevića, ubijenog u Marseju.

 Voz se zaustavljao na svakoj stanici kroz koju je prolazio, a sveštenici iz centralnog vagona kompozicije čitali su okupljenom svetu kraće molitve. U Ličkim Vrhovinama, u koje je voz ušao kad je već pala noć, desio se i jedan težak incident. Prisutni su držali buktinje u rukama, jedan stari lički Srbin počeo se opraštati od kralja, da bi se pred kraj govora naprasno okrenuo prema jednom delu okupljenog naroda i uzviknuo:

 – A šta ste vi, Hrvati, koji ste ga ubili došli vođe? Majku vam hrvatsku, ustašku!

 Mihailović je naredio popovima da prekinu molitvu i da voz odmah krene prema Zagrebu.

 

 

(Nastaviće se)

 

http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:385364-Zatvor-zbog-zdravice

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *