Boreći se jedan protiv drugog 1914. i Draža I Broz zaradili odlikovanja. Mihailović teško ranjen u borbi protiv Bugara 1916. godine

 U jesen 1914. zapadna Srbija je bila sva u plamenu. Pisar srpske vojske 23. oktobra dočarava atmosferu austrougarske “Kaznene ekspedicije” na položajima u okolini Krupnja:

 – Nije bilo kvadratnog metra u koji nije udarilo zrno.

 U takvim okolnostima Mihailović hrabrošću skreće pažnju na sebe, pa u dnevniku njegovog bataljona čitamo:

 – Pešadijski potporučnik, vodnik Treće čete Prvog bataljona Dragoljub Mihailović: u borbi hladan, priseban, naročito 24. i 25. oktobra na Kostajniku (kod Krupnja) i 7. novembra (na obližnjoj koti) Plamomištu, gde je ostao na položaju iako mu je bataljon odstupio. Predlog: zlatna medalja za hrabrost.

 Na još većim iskušenjima bio je njegov kolega na suprotnoj strani, Josip Broz. Titov brat Stjepan je svedočio:

 – U Srbiji su već u prvim borbama izginula desetorica Kumrovčana.

 Mihailović je, braneći Srbiju, bio uspešniji od Broza. Beč je Broza odlikovao srebrnom, a Beograd Mihailovića zlatnom medaljom za hrabrost.

 Tih dana Skupština Kraljevine Srbije je u Nišu obelodanila glavni ratni cilj Srbije. Pored odbrane otadžbine, srpska vlada i poslanici tražili su od svoje vojske i “oslobađanje sve naše neslobodne (austrougarske) braće Srba, Hrvata i Slovenaca” i stvaranje zajedničke države sa Hrvatima i Slovencima.

 Osam dana posle donošenja Niške deklaracije sazvali su tajnu sednicu. Narodna skupština Srbije podržala je Pašićevu vladu da “produži borbu za oslobođenje i ujedinjenje srpsko-hrvatsko-slovenačkog naroda po cenu žrtava neophodnih za obezbeđenje životnih interesa našeg naroda”!

 Kalkulacija srpske vlade da će objavljivanje njenog glavnog ratnog cilja osokoliti austrougarske Hrvate, muslimane, Srbe i Slovence da masovno otkažu poslušnost Beču i da pređu na stranu Srbije, doživela je fijasko.

 – U ovome strašnom ratu najgori su bili Sloveni iz Austrije – sa nevericom je početkom 1915. pisao beogradski list “Pijemont”.

 Od 20.000 austrougarskih oficira, podoficira i vojnika – većinom južnoslovenske nacionalnosti – zarobljenih 1914. u Kolubarskoj bici, na srpsku stranu prešlo je samo 450 Srba i 22 Hrvata.

 Uz mržnju koju je raspirivala protiv Srbije, Austrija je primenila i posebnu taktiku ratovanja:

 – Srbi su raspoređivani najčešće u prve borbene linije austrijske vojske, a iza njih Hrvati i Mađari. Svaki onaj ko bi oklevao sa otvaranjem vatre na svoju braću ili, pak, pucao uvis, bio bi otpozadi ubijen.

 Za austrijske interese najsrčanije su se borili pripadnici Drugog bosanskohercegovačkod puka. Njihovim borcima dodeljene su 42, a drugi pukovi carske vojske uspeli su da osvoje tek po sedam do 10 zlatnih medalja za hrabrost.

 Srbija je izneverene nade u solidarnost austrijskih Slovena teško prihvatala, još teže razumevala:

 – U tome leži najveća tragika ovog rata za sve nas Južne Slovene, naročito za nas Srbe – pisao je jedan srpski intelektualac.

 Tragedija Srbije bila je još veća zbog megalomanskih zahteva njenog vođstva, koji su se ponajviše očitovali 1915, kada su Englezi već počeli da dele teritoriju Austrougarske.

 Želeći da Bugarsku odvoje od Beča i Berlina, Rusija je od Srbije tražili da Bugarskoj ustupi delove Makedonije, južno od linije Kriva Palanka – Veles – Ohrid, nudeći joj Bosnu i Hercegovinu, širi izlaz na Jadransko more, delove Banata i Srema, slobodni prolaz do Soluna i “teritorije (Albanije) koje osiguravaju dodir Srbije i Grčke”.

 Novi predlog Srbiji Englezi su, u dogovoru sa Rusima i Francuzima, uputili 16. avgusta 1915. godine. Za ustupanje Makedonije Bugarskoj, Srbiji su ponuđene velike kompenzacije: Bosna i Hercegovina, Srem, Bačka, deo jadranske obale od Ploča do 10 kilometara južno od Cavtata, severna Albanija i Slavonija. Pašić i regent su i to odbili, pravdajući se da bi to bilo suprotno Niškoj deklaraciji i proklamovanim ratnim ciljevima Srbije o stvaranju Jugoslavije.

 Dragoljub Mihailović i njegovi ratni drugovi nisu ništa znali o ovim diplomatskim igrama. Njima je, posle napuštanja zemlje i kataklizmičnog povlačenja kroz Albaniju, pretila opasnost od potpunog uništenja. Pored dela ratobornih Albanaca, srpskoj vojsci su povlačenje otežavali i Italijani, koji su Albaniju proglasili zonom svojih “životnih interesa”.

 Potpuni slom je izbegnut tek kad se prestolonaslednik Aleksandar požalio ruskom caru Nikolaju Drugom, koji je Englezima i Francuzima zapretio da će raskinuti savez sa njima ako srpska vojska ne bude spasena.

 Posle povlačenja preko Albanije, oporavka na Krfu i obuke u Halkidikiju, Draža Mihailović je septembra 1916. teško ranjen u desno rame u borbama sa Bugarima. Lečio se u Vojnoj bolnici u Solunu, ali je posle izlečenja odbio predlog lekara da služi u pozadini i opet krenuo na prvu borbenu liniju. Sačuvao je i duh. Kad su mu domaćini ponudili da kod njih svrati ako ikad dođe u Solun, odgovorio je:

  -Posetiću vas čim drugi put budem ranjen.

 Naredne godine Mihailović je dobio engleski Vojni krst, početkom 1918. odlikovan je Ordenom belog orla četvrtog stepena, a mitraljesko odeljenje, kojim je komandovao, uskoro je dobilo Zlatnu medalju za hrabrost.

 Septembra 1918. unapređen je u čin poručnika, a prilikom proboja Solunskoj fronta toliko se istakao u jednoj borbi s Bugarima da ga je zvanično pohvalio i komandant Druge srpske armije Stepa Stepanović. 

Cena pobede Srbije u ovom ratu bila je poražavajuća: izgubila je četvrtinu celokupnog stanovništva!

 

 

 (Nastaviće se)

 http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:385231-Medalje-preko-nisana

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *