DRAŽA – SMRT DUŽA OD ŽIVOTA (1) – Generala niko neće /
Novosti
Pero Simić
20. jun 2012.
Dražu su svi ostavili na cedilu: i Englezi, i kralj, i narod, i deca. Na početku rata Josipu Brozu poštedeo život 

GENERAL Dragoljub Mihailović bio je jedinstvena ličnost u istoriji bivše Jugoslavije i Balkana, možda i cele Evrope.

 Bio je prvi vođa pokreta otpora u Evropi, čiju su glavu nemački nacisti ucenili već 1941, ali i prvi i jedini antifašista koji je osuđen za kolaboraciju sa fašistima.

 Nemci su 1943. godine za njegovu glavu nudili 100.000 rajhsmaraka u zlatu, a njegovi glavni saveznici, Englezi, su ga te iste godine pustiti niz vodu. I optužili da šuruje sa svojim nacističkim dželatima.

 Bio je glavna uzdanica jugoslovenske izbegličke vlade u Londonu, a ona je prva posle Engleza digla ruke od njega.

 Sve vreme Drugog svetskog rata čuvao je i obraz i tron poslednjeg jugoslovenskog kralja, a u finišu tog rata kralj ga je izdao, pozivajući sve pristalice generala Dragoljuba Mihailovića da pređu na stranu njegovog nepomirljivog ratnog protivnika, vođe jugoslovenskih komunista Josipa Broza Tita. 

Na početku rata taj čovek je Titu poštedeo život, a Titov režim ga je na kraju rata osudio na smrt, a njegove posmrtne ostatke tako dobro sakrio da se ni danas ne zna gde je i kako likvidiran. 

Ubijen je zbog saradnje sa nacistima, a SAD su tog istog čoveka dve godine posle njegovog streljanja odlikovale za borbu protiv Adolfa Hitlera.

 Pred njegovo streljanje komunisti su mu ubili sina, a preostalo dvoje dece prešlo je na Titovu stranu i odreklo ga se pre nego što je bio poražen na bojnom polju.

 Sin je bio nemilosrdan:

 – Želim da sperem ljagu koja je pala na mene izdajničkim radom moga oca.

 Ćerka je tražila čak i očevu glavu:

 – Moramo zaboraviti i naše najbliže; moramo ih izvesti pred sud da odgovaraju za svoja dela.

 Kad je izgubio sve što je imao, general Dragoljub Mihailović se odrekao i samog sebe:

 – Mnogo sam hteo, mnogo započeo, ali svetski vihor razneo je mene i moj rad.

 Ko je stvarno bio taj čovek, šta je zaista hteo, šta započeo, zašto je sudbina prema njemu bila tako surova?

 Rođen je u Ivanjici, koja je krajem 19. i početkom 20. veka bila sinonim za zabit. Verovalo se da je pred ovom varošicom, koja svoje ime duguje hiljadama iva u koje je bila obrasla, i sam bog rekao laku noć. Zbog toga se i govorilo:

 – Ivanjico, i bogu si teška.

 U knjizi rođenih ivanjičke crkve piše da je Dragoljub Mihailović rođen 14. aprila po starom, odnosno 26. aprila 1893. po novom kalendaru.

 U istom horoskopskom znaku kao i Dragoljub rođeni su i slikarka Olja Ivanjicki i pisci Meša Selimović, Desanka Maksimović i Laza Lazarević, ali i Mihailovićeva zla kob Josip Broz Tito.

 Bez oca je ostao već sa navršene dve godine, a bez majke kad je imao sedam godina. Brigu o njihovo troje dece preuzeo je stric, očev brat Vladimir, veterinarski major Kraljeve garde u Beogradu.

 Pet godina po dolasku u Beograd umrla mu je sestra Milica. Druga sestra, Jelica, imala je više sreće, završila je arhitekturu i postala jedna od prvih srpskih žena arhitekata.

 Osnovnu školu na Vračaru završio je 1904. godine s odličnim uspehom, prva tri razreda gimnazije pohađao je u Trećoj muškoj, a preostala tri u Drugoj muškoj gimnaziji.

 Gimnaziju je završio sa vrlo dobrim uspehom, a najviše ocene, petice, imao je iz zemljopisa i matematike, a u završnom, petom razredu bio je vrlo dobar iz veronauke, istorije, prirodnih nauka, srpskog, nemačkog, francuskog i latinskog. Vladanje je bilo dobro ili primerno, vrednoća pohvalna.

 Jedan od školskih drugova bio mu je i kasniji srpski knez Pavle Karađorđević, s kojim će se Dragoljub Mihailović na dramatičan način razići 1941. godine.

 Po završetku gimnazije, juna 1910. godine, primljen je u Nižu školu Vojne akademije u Beogradu.

Već posle šest meseci od polaska u školu unapređen je u čin pitomca-kaplara, a godinu i po dana kasnije, 1. septembra 1912, u čin pitomca-podnarednika.

 Čim je postao podnarednik, umesto na treću godinu Akademije, krenuo je u Prvi balkanski rat.

 Prvo vatreno krštenje, s promenljivom srećom, imao je 9. oktobra 1912. godine na Javoru, pored ondašnje srpsko-turske granice.

 Prvi nalet Turaka njegovi saborci su izdržali, pred drugim su se “povili”, a u trećem su odstupali. Dva dana kasnije, Turci su predali Sjenicu, a posle nekoliko dana i Novu Varoš, Prijepolje, Priboj i Pljevlja.

 Posle proterivanja Turaka iz zapadne Srbije, Mihailovićev puk je novembra 1912. krenuo na Kosovo i Metohiju, gde je izbila oružana pobuna. Kosmetski Arnauti, kako su se tada zvali tamošnji Albanci, oslobađanje ove oblasti od viševekovne turske vladavine doživljavali su kao okupaciju, pa su se latili oružja.

 Mihailović nije stigao do Kosova, već se nepun mesec dana borio u okolini Novog Pazara, da bi u oktobru 1913, zajedno sa svojim školskim drugovima, bio vraćen u Beograd da završi Nižu školu Vojne akademije. Diplomirao je kao četvrti u klasi, ali ubrzo je morao ponovo u rat.

 S druge strane fronta nalazio se austrougarski kaplar Josip Broz.

(Nastaviće se)

 

  http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:385086-Generala-niko-nece

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *