Ових дана из штампе је изашла књига Братислава М. Ђуровића – Малешевци из Дреноваца (Ужичка Црна Гора), којом нас аутор уводи у историју једног од најстаријих славјано – сербских племена на просторима на којима више од миленијума живе Срби. Ово епохално дело које је аутор посветио својим прецима, али и оставио генерацијама које долазе, плод је мукотрпног истраживачког рада дугог готово 25 година.

У књизи су обрађени:

За Стару Херцеговину  ̶  210 докумената из дубровачког архива са сигнатурама, од којих 135 регеста (комплетнијих или сажетијих), преведени изводи из турских дефтера, везани за малешевско окружење у Херцеговини (за 1475, 1585. и 1701. годину), мноштво обједињених података (до сада пронађених) о нашем племену и саплеменицима, сачувана предања са коментарима, прегледи неких малешевских братстава забележених у 19. и 20. веку, као и подаци о 150 презимена малешевских братстава у 21. веку, ауторизовани искази о догађајима из новије историје племена;

За Ужичку Црну Гору  ̶  изводи из 14 пореских и пописних дефтера за потомке досељене породице Алексића у подручје села Дреновци, изводи из 58 матичних књига (рођених, венчаних и умрлих) за братства Илића, Радосављевића и Ђуровића, и њихових 36 родословних листова, од којих 29 обухватају 1.098 припадника ова три братства, као и 7 родословних листова породица родбински повезаних са Ђуровићима, животопис малешевске породице кроз 4 генерације;

Библиографија садржи 258 библиографских јединица и 1938 фуснота, на 773 стране.

Захваљујући љубазности аутора редакција савременеисторије је добила ексклузивно право да објави један извод из књиге који говори о судбини свештеника Ристе Јарамаза, пореклом Малешевца, који је убијен у партизанској заседи на Јовандан 1942. на путу Кнеж До-Петровићи, недалеко од цркве Светог Игњатија Богоносца у Почековићима.

6.2. Малешевац Ристо Јарамаз, свештеник

О смрти свештеника Ристе Јарамаза, убијеног од партизана, претражио сам прво литературу, јер је то и даље „врућа и незаборављена тема“ међу нашим братственицима. Константин-Косто Алексић (уз приметно субјективно опредељење по питању деловања и улоге КПЈ), између осталог навео је следеће:

„Усташе су у првом  налету, на подручју гатачког среза, поубијали на свиреп начин већи број Срба који су иначе живјели у селима, која се налазе непосредно уз црногорску територију. Том приликом они су ноћу 4/5. јуна изненада и на превару похапсили преко 190 људи из Корита и околине, а затим их везане жицом одводили на ивицу Голубије јаме у село Корита, и ту их након ударања маљевима и другим предметима по глави бацали у поменуту – злогласну – јаму“.[1]

„Том приликом је и поп Ристо Јарамаз отворено тражио да се не почиње борба против Италијана, јер ће то проузроковати репресалије над народом, већ да се настави борба против муслимана, односно усташа“.[2]

„Након збора Саваје у непосредном разговору критиковао попа Јарамаза – што се јавно, на своју руку, супростављао борби против Италијана. (Због почињених злочина у Херцеговини од стране усташа, поп је био много огорчен на муслиманске усташе, па је подстицао из тог разлога борбу против муслимана).[3]

„Тамо је упућен један батаљон под командом Димитрија Булајића, који је при свом енергичном пролазу кроз нека херцеговачка села ликвидирао неколико десетина квислинга, али и један број људи чије кривице нијесу биле народу познате ни доказане, што је имало негативан одраз на даљи ток ослободилачке борбе у тим мјестима. То је у ратним данима био период када је требало брзо и одлучно дјеловати, а понекад није било ни времена за детаљније утврђивање одговорности сумњивих појединаца. Том приликом је и Булајић мислио да циљ оправдава средства, али је ипак био превише лијево скренуо, због чега је касније партијски одговарао“.[4]

„Том приликом се расправљало о раду непријатеља на вучедолском терену, и због отвореног супростављања [начину] вођења борбе против окупатора, заузет је став да се ликвидирају поп Ристо Јарамаз и учитељ Васиљ Комненић. Али, за низ других лица из овог краја о којима се, на инсистирање Ковачевића дискутовало, није било никаквих доказа да непријатељски дјелују, нити да су противници ослободилачке борбе. Дошло је потом до врло оштре дискусије, гдје су се неки утицајнији чланови супростављали предузимању мјера према „сумњивим“ лицима, априје свега томе су се одлучно супроставили старији људи – чланови Партије (Петар Комненић и Драго Ј. Алексић) што је довело до незадовољства Павла Ковачевића,[5]који је био за оштрије мјере и за ликвидирање једног броја њему „сумњивих“ људи“.[6]

„Многи старији сељаци су указивали да ликвидација попа Јарамаза без суђења није био најсрећнији начин, и сумњали су у оправданост и неких других ликвидација. Причало се истовремено да ће се народ због таквих поступака окренути од партизана. У јесен 1941, године и свјештеник из Црквица Васо Поповић радио је на стварању народне војске и ширио шовинизам под паролом одбране српства од усташа.[7]

„Због петоколонашке активности у вучедолском крају ликвидиран је 18. јануара поп Ристо Јарамаз коме претходно није било никаквог познатог суђења, па је таква ликвидација код народа оставила неповољан утисак, што није доприносило јачању НОП-а“.[8]

„……Стрељани су од стране партизана: Ристо С. Јарамаз, Василије – Беле Н. Шекарић, Анђа В. Вујовић и Вишња Б. Комненић, а крајем рата избјегли су у иностранство Васиљ Б. Комненић и Спасоје С. Комненић“.[9]

До руку су ми дошле ископиране стране фототипског издања једне од свезака из едиције „Пакао или комунизам у Црној Гори“, са подацима о Ристи Јарамазу, где су наведенисвештеници које су партизани побили.[10]Ту између осталог пише да је рођен је 22. 3. 1906. године у селу Кљаковици, срез Никшићки, да је свршио богословију у Сремским Карловцимаа, а рукоположен 9. 1. 1931, одликован црвеним појасом 1937. године; да је био интелигентан, јаке воље, постојаног карактера, добар свештеник и човек, мисаон и стваралац. А затим: „У октобру 1941. код цркве на Валу, у општини вучедолској, долази у сукоб са командантом бањско-вучедолског партизанског батаљона Петром Комненићем, професором. Долази до туче, јер поп Ристо осуђује, а професор Петар брани комунизам. На Божић, 7. јануара 1942, Ристо одлази у Почековиће да служи службу Божју и, за вријеме док је овај пастир приносио бескрвну жртву, партизани га кроз прозор цркве гађају, али, срећом, не потрефе. Поп Ристо се у храму затвара и тек пошто је сјутрадан свануло, одлази кући. Командант партизанског батаљона професор Комненић организује банду убица: Војина М. Јарамаза, Милорада Г. Јарамаза, Алексу М. Алексића, сва три из Мируша, и Митра Ф. Алексића, из Кљаковице, који га на Јовањдан 20. јануара 1942. дочекују на путу Кнеж До – Петровићи, гдје је намеравао да служи литургију, и са 4 метка убију га: 3 у главу, а један кроз ногу. Мртав је пао са са крстом и епитрахиљем у руци овај вјерни војник Спаситељев! Сјутрадан је пренешенкод цркве у Почековићима, гдје је и сахрањен. Убице Војин, Милован и Митар и данас су у шуми, а Алекса је пред националистима дјело признао и извршио самоубиство. Попу Ристу било је више пута суђење у штабу на Враћеновићима, но: тајна је ко га је осуђивао. Само се зна толико да је учитељ Михаило Р. Лалићевић, из Почековића, командир партизанске чете, гласао да се убије и када га је за ово тражио Суд за заштиту народа из Никшића, побјегао је и данас се налази негдје у Бјелопавлићима или Подгорици код неких својих познаника. Покојни Ристо је оставио иза себе жену и петоро незбринуте дјеце, такорећи без игдје ичега“.[11]

Стицајем околности, по доласку у Београд сам чуо да треба да изађе књига песама Ристе Јарамаза, а од издавача и неке необјављене детаље његовог убиства, као и податак да у Београду станује ћерка покојног Ристе, Оливера. Није ми тада дао адресу. Ја пак нисам одмах стигао да се позабавим тим случајем бавећи се уметношћу преживљавања, но, Божја промисао је учинила своје. Крајем јануара 2002. добио сам адресу Оливере-Оље Томић, рођене Јарамаз. И тако сазнадох да у овом двомилионском граду станујемо у истој улици! Сада већ нисам могао да чекам, па сам позвао Оливеру и она ми је рекла, врло узбуђена, да је чула за мене, и обећала да ће, чим оздрави од грипа, да дође да ми исприча праву истину о убиству свога оца. То је и учинила 7. 3. 2002. Ево њене приче, аутентично сведочење ћерке Ристове:

„Породица Ристе Јарамаза  је становала од 1937-1941. на Вилусима. Када је почео устанак, Ристо је породицу одвео у породичну кућу у село Кљаковицу. Тамо су били тако рећи без ичега. Оливера је имала 8 година (рођена је 1933) а најмлађе дете се тек родило. Риста је суделовао у борбама партизана против Италијана у почетку. Чак је на Вилусима отео један тенк и заробио једног Италијана. Говорило се “попа ни зрно неће”. Оца је описала као “интелектуалца социјалног миљеа”. Био је омиљен међу народом. Обичавао је да проповеди држи испред цркве, па се дешавало да има више људи испред него унутар цркве. Био је помало троцкиста и, према речима ћерке којој је ове податке пренела мајка, после догађаја око Троцког омрзао је комунизам.

Риста је често одлазио са својом четом да брани Србе од усташа у Херцеговину у подручје Фазлагића куле (група од више села). Водио је успешне акције, што је сметало партизанима, јер је по њима разбијао братство и јединство. Када би се враћао, увек би га први приметио Алекса Митров Алексић, тада негде између 17 и 20 година (становао је ниже Ристе), који би потрчао да јави радосну вест и од Маре, Ристине супруге, узме муштулук – понеку јабуку, јер тада и није било много чега за давање.

Сава Ковачевић је био парохијанин Ристе Јарамаза. Покојна Мара пак о Сави није имала лепо мишљење. Док је Ристо ратовао по Херцеговини, дошао је једном Саво и од Ристе тражио да му преда пушку или ће га Партија убити. Ристо му је одговорио да му је он није ни дао, па му је само мртвом може да узме.

Са партизанима се Ристо коначно разишао негде у октобру 1941. када су партизани хтели да иду на Пљевља. Код цркве на Валу, општина вучедолска, био је састанак на коме су присуствовали сви који су хтели да се боре и говорили су прво Петар Комненић, професор и командант бањско-вучедолског партизанског батаљона, који позвао народ да крене на Пљевља, а затим Ристо Јарамаз. Ристо је био за герилско ратовање и рекао је да не треба голоруки момци са тољагама да иду на један утврђен и од Италијана добро брањен град. Позвао је народ да се одлучи, ко је за – да приђе Комненићу, ко је против – да се придружи њему. Више је пришло Ристи. То је разбеснело Комненића, који је насрнуо да удари Ристу Јарамаза. Овај га је дочекао кишобраном и тако га понизио пред сакупљеним народом. На партијском састанку, одржаном истога дана, донета је одлука да се Ристо ликвидира. Одређени су извршиоци од којих је један био Милосав Алексић, син Васе, који је био у кумству са Јарамазима. На Ристу је пуцано кроз прозор цркве у Почековићима, на Божић 7.1.1942. године, док је служио у цркви. Убица је промашио (намерно, сматра се) и метак је остао у зиду изнад врата (конзервиран је у току обнове цркве ).

На поновном састанку одређена су друга тројица: Милорад Гаврилов Јарамаз, рођен 1913. године, Војин Матов Јарамаз, рођен 1914. године и најмлађи, Алекса Митров Алексић,[12]сви из Мируша (помиње се и четврти, Митар Ф. Алексића из Кљаковице, но претпоставља се да тај није дошао на место ликвидације, јер га касније нико не помиње као извршиоца).

На Јовањдан, 20.1.1942. године, Ристо је кренуо путем Кнеж До – Петровићи, према цркви у Петровићима. Ишао је уским железничким колосеком. Сачекали су га на једном усеку пруге и одозго су сва тројица пуцала. Иако тешко рањен, Риста је изашао из усека и легао на неку велику камену плочу. Када су му притрчали, он је изненађено рекао: “Зар и ти, Алекса?”. Тада је Војин из близине пуцао Ристи у стомак.

Како Риста није долазио кући, забринута Мара је помислила да су га ухватиле усташе и отишла увече код Петра Комненића и замоли га да покуша да извуче Ристу преко размене. Овај јој то обећао. После два дана Ристо је нађен. Како скоро нико није дошао на сахрану нити у кућу да изрази саучешће, Мара је схватила о чему се ради. Само су неки дошли ноћу да изразе саучешће, као на пример Душан Алексић, који је и заплакао, но нико није смео да ишта каже, плашећи се одмазде.

После неког времена пронесе се глас да је Алекса Алексић полудео. Није се ни са ким дружио, и спавао је у штали. Негде крајем маја 1942. под притиском треће непријатељске офанзиве партизани су се спремили за повлачење у Босну. Са њима су кренула и тројица егзекутора. Пре поласка сви су били у просторијама општине Враћеновићи и Мари је јављено да Алекса жели да се са њом опрости и моли је да дође. Како жене нису саме излазиле међу људе, она замоли девера Пека да крене са њом. Сви су скоро били у згради општине, само је Алекса седео на клупи испред. Мара је почела да га милује по глави и рекла му да је сретна што је добро и што са осталим младићима иде да брани отаџбину. Он ју је на то само погледао и рекао: “Ја ти Ристу убих”. Затим је брзо испричао како се то догодило. У првом тренутку је Мара помислила да је стварно полудео, како се прича. Алекса је тада само раширио ноге и привукао пушку коју је ту држао, прислонио цев испод браде и повукао ороз. Крв је прснула по Мари, његова крвава глава је пала на њу и она се онесвестила.

Мара је касније, 1945, узела децу и отишла, да се у тај крај са њима више никад не врати. Отишла је у Ћуприју код мајке. Са собом је Мара морала да понесе и запечаћену партијску „карактеристику“ која се предавала у место досељења са забраном отварања, но, Мара ју је отворила. А у њој је писало да је Мара жена народног непријатеља, да су она и њена деца такође народни непријатељи и да се на њу припази. Оливера је тада имала 12 година, а најмлађе дете око 4 године. Због те карактеристике Мара није могла три године да добије никакав посао. Течу Благоја су исте године када је Мара дошла партизани одвели у “непознатом правцу” да се никада не врати, а девера Блажу су ухватили у неком селу код Рисна у Кривошијама, мучили ножевима и убили.

Мара је умрла 1983. у 70. години живота. Дотле није било дозвољено да се Ристин гроб обележи.

Деца су сахранила Мару у истом гробу поред Ристе у Порти храма у Почековићима и када је требало да се на споменику унесу подаци, каменорезац је дошао да каже да Ристино име не сме да упише, јер су му из СУБНОР-а[13] то забранили. Оливера је касније сваке године враћајући се са мора свраћала да провери да ли је споменик на свом месту и једном, 1989. погреши пут ка гробљу и то је толико ражалости да оде у општину да тражи објашњење зашто јој не дозвољавају да обележи оцу гроб. Тамо у СУБНОР-у нађе неког Вујовића и све му исприча. Он пак јој призна да је био на оним састанцима када се о Ристиној судбини одлучивало и исприча остале детаље и рече јој да напише захтев, да ће он да се потруди да јој дозволе, а ако не успе, да ће јој рећи ко је како гласао. У одговору који је СУБНОР послао идуће године писала је само једна реченица у два реда: “…да се име Ристе Јарамаза може појавити на споменику…”. Одмах су га уклесали. И ето, колико год да су се трудили комунисти да ово мучко убиство остане тајна, на крају се ипак све сазнало“.[14]

Када је освештан Ристин гроб на скупу у Почековићима 1999. године, били су ћерка Оливера, и синови њеног брата Зорана, Стеван и Владан. Гробу су једва пришли од окупљеног света и то тек када је владика Амфилохије упитао има ли ту неког од родбине.

Милорад Јарамаз је погинуо у децембру 1942. године и никада му гроб није нађен.

Војин је умро 1996. Никада се, како сам чуо, није јавно покајао. Син Војинов, Павле, по речима Оливере, много је патио када је сазнао да му је отац убио Ристу. Иако је завршио факултет и радио у државној служби, све је напустио и са породицом одселио у Канаду.

Иначе, на крају разговора Оливери сам понудио да прелиста приватно издату књигу “Мируше, потопљени рај” од Недељка Јарамаза. Дуго је ту читала текст о Ристи, дуго је гледала у слику Војина Јарамаза и ћутећи пушила, веома, веома успорено. Ћутао сам и ја пред тежином тренутка. После неког времена, Оља тихо и успорено проговори контролисаним и наоко веома смиреним гласом, више за себе, неголи мени упућено: „Ето, после 60 година први пут да видим слику убице свога оца“. Најежио сам се.

Овде морам да наведем да се у братственим књигама углавном избегавало спомињање имена Ристиних убица.

Када сам једном братственику рекао да ћу их ја навести, узбуђено ми је објашњавао да не треба да то радим, да ће ми замерити, да то није у том крају обичај, да нећу продати књиге итд.

Но, ту збиља немам недоумица. Само је Оливера Јарамаз евентуално могла да ме доведе у дилему. Није то учинила.

А објављујем целу причу и имена из следећих разлога:

1. Злочин је о злочину ћутати;

2. Ако прећутимо када наш убије нашега, како да замеримо усташи који нам је преклао фамилију, која њему није нико и ништа?

3. О каквом чојству да причамо потомцима, чему књига о херојствима предака, ако ћутимо о гнусном злочину штитећи убице, а не мислећи о оној уцвељеној удовици са петоро сирочади која се сама борила да их прехрани?

Риста Јарамаз је 21. 5. 1999. године канонизован[15]у свештеномученика са још 17 својих сапатника. Оригинална икона са њиховим ликовима налази се у храму светога Петра на Цетињу. Прослављају се као Сабор свештеномученика и новомученика митрополије Црногорско-приморске, пострадали за време Другог светског рата, заједно са свештеномучеником Јоаникијем (митрополитом Црногорско-приморским), 17. јуна по новом календару.

Преко Малешевског сајта, мејлом ми се једног дана јавио Игор Павла Јарамаз из Канаде. Брзо смо успоставили ближи контакт. Игор је дошао касније у Београд да студира, Канада му није одговарала, а мене је молио да види ауторизовану Оливерину причу, јер је он о томе знао више него што су његови хтели да му кажу. Оставио је добар утисак на мене и показало се и да о племену доста зна, да има изразито интересовање за нашу историју.

О даљем развоју догађаја написао сам вест у рубрици „Новости“ на сајту, па је овде дајем у целости: „У Београд је дошао из Канаде Игор Павла Јарамаз носећи невољно своје бреме прошлости. На његову жељу, а Божјом вољом, са њим се 14 .6. 2006. састала Оливера Ристе Томић, рођена Јарамаз. После дужег разговора испуњеног снажним емоцијама, Оливера је загрлила Игора и пожелела му сваку срећу у животу.

Ко зна о чему се ради, схватиће величину и значај догађаја. А ја хоћу да се зна да је ћерка свештеномученика Ристе Јарамаза наследила врлине свога дичног оца и показала своју задивљујућу величину и снагу духа који надилазе уобичајена људска ограничења.
Пред Игором је сада обавеза да својим потоњим делима сачува достојност и истрајност на Божјем путу.“

Овај догађај је изазвао прилично бурне и негативне реакције код једног дела Оливерине фамилије, али, свако има могућност избора и личну одговорност пред Богом и собом. Оливера се није поколебала. Ни ја.

За крај, ево тужне вести објављене у истој рубрици на нашем малешевском сајту:

„Касно сазнадох за тужну вест! У Господу се 20. 6. 2007. преставила истински дивна жена, Малешевка, Оливера Томић, ћерка свештеномученика Ристе Јарамаза. По њеној жељи супруг Милан сахрани је 23. 6. у Ћуприји, у присуству бројне Миланове фамилије из Београда и Црне Горе. Додатно ме ражалостила прича о чудном (не)понашању дела јој родбине том приликом. Зато, посвећујем драгој Ољи парафразирану мисао великог српског филозофа Божидара Кнежевића: Велики духови иду великим корацима, ситни људи малим корацима, зато велики људи стижу даље, стижу раније, сазнају више, и, изложени су неразумевању и осуди ситних људи .……
На крају, да кажем: срећан сам, поносан, и почаствован што сам познавао Оливеру Томић. Нека јој је лака земља, Слава и Хвала!“


[1]Константин-Косто Р. Алексић,Опутне рудине– трагом прошлости старог ми завичаја, Врбас 1990, 272; 1941. године,

[2]исто, 280.

[3]исто, 284, реч је о Сави Ковачевићу на збору народа и дела партизанских бораца на Враћеновићима, 25. новембра 1941. године.

[4] исто, 297.

[5] Мирко Рапаић, Црна хроника о српским комунистима, Београд 2002, 42-45. Објашњавајући узроке и последице злочина наводи да је Тито у Грахову 1. марта 1942. године рекао пред борцима новоформиране Друге пролетерске (комунистичке) бригаде: „Ми ћемо пуцати и на рођеног оца ако иде против народа.“ А као пример примене ове пароле даје случај поменутог Павла Ковачевића који је 8.3.1942. убио рођеног оца Петра као „старог реакционара, петоколонаша и издајника“, за пример осталима. Тврди се да је у оцеубиству учествовао и Саво Ковачевић (Било је петоро браће, Петрових синова). У фусноти Рапаић се позива на Сава Скока, Крваво коло херцеговачко, Београд 2000, 43-44, 152-153.

[6]Опутне рудине, 298; Састанак партијске ћелије је одржан на Враћеновићима крајем децембра 1941. године. Павле Ковачевић је био секретар месног комитета КПЈ за Грахово.

[7] исто, 298 фн. 14.

[8] исто, 291 фн. 9.

[9] исто, 328 фн. 27; Позива се на књигу Богдана Лалићевића, За слободу родне груде, Никшић 1987, 107, 108.

[10] Посебно суров третман имали су према православним свештеницима, јер су у њима видели своје главне идеолошке противнике. Бестијална иживљавања, уз коло пратиле су обично и песме “Носим капу са три рога и борим се против Бога”, “Устај сељо, устај роде, да се браниш од господе, од попова мантијаша и осталих зеленаша”, “Падај, кишо, крв опери, куд пролазе пролетери”, “Ми смо против Бога и владара, против цркве и олтара”, итд.

[11]Пакао или комунизам у Црној Гори, („Глас Црногораца“, Стеван Рајковић, Цетиње 1943), фототипско издање, Цетиње 2015, 224-225 (свеска 8, 12-13) ; И Ристо Јарамаз и његове убице, нажалост, припадају истом племену, један чак и истом братству убијеног; М. Рапаић, Црна хроника о српским комунистима,  211. (Наведени су и други примери мучења, понижавања и убијања свештеника и пљачкања манастира). Позива се на дело Саве Скока, Крваво коло херцеговачко, Београд 2000, 43, 44.

[12]грана Алексића са призивом „Стојићи“ (Константин-Косто Р. Алексић,Опутне рудине– трагом прошлости старог ми завичаја, Врбас 1990, 396-397).

[13]Савез удружења бораца народноослободилачког рата (Другог светског рата).

[14]После читања текста, Оља га је ауторизовала.

[15]Давање сагласности Цркве на поштовање светитеља. Основни услови званичног прослављања су: 1. постојање свештеног поштовања у народу, 2. благодатна помоћ светитеља (чудотворство), 3. нетрулежност моштију.

Comments are closed.