ПАРТИЗАНСКИ ЗЛОЧИН У ЕРГЕЛИ БОРИКЕ 1942.

0

Ергела Борике пред напад 8. марта 1942.

Према расположивим документима и сjећањима учесника догађаја[1] у Ергели Борике почетком 1942. смjештен је штаб Рогатичког четничког одреда, којим је од 24. фебруара 1942. командовао капетан I класе Богдан Марјановић.[2] Из његовог писма од 5. марта 1942.  упућеног команданту 1. батаљона Рогатичког четничког одреда Здравку Стјепановићу,  сазнајемо да је на Борикама непосредно пред напад Друге пролетерске бригаде стационирано „250 ,како он каже, одличних четника са 6 официра“[3].

Међутим, из докумената који су настали непосредно после партизанске акције и нешто касније, евидентно је да је на Борикама било смјештено око 130 четника са неколико официра нижег ранга и да је тек нешто више од половинe овог људства било наоружано.

Највјероватније да се радило о једној мјешовитој јединици, састављеној од неколико официра Војске Краљевине Југославије, који су са мањом пратњом (педесетак људи?) пристигли из Србије и мобилисаних сељака углавном мјештана, који су ту, између осталог, били и на војној обуци.

Неоспорна је чињеница да је у Ергели Борике била смјештена и комора за снабдјевање одреда и јединица ЈВуО[4], које су се налазиле на положајима према усташким гарнизонима (Рогатица), али и према италијанском гарнизону у Вишеграду, гдје се налазила 10. алпинска група “Вале“ под командом пуковника Енрика Пициа.

У Ергели Борике боравио је и капетан Богдан Марјановић, командант Рогатичког четничког одреда[5], који у поменутом писму помиње и неке од људи који[6] су ту стационирани: „Булован, Боснић, Копривица, Милојевић, Стојановић, Зечевић, Бркић, Перендија, Шкобић“[7],  а који су, највјероватније познати и Здравку Стјепановићу коме је писмо било и упућено.

Неоспорно је да је капетан Марјановић у то вријеме одржавао везу са италијанским гарнизоном у Вишеграду и да је имао проблема са одређеним командантима и дијеловима Рогатичког четничког одреда, међу којима је био и замјеник овог одреда наредник Радомир Нешковић. Према расположивим документима комунистичка пропаганда посебно од фебруара 1942. утицала на колебање и раскол у јединицама које су биле под контролом официра ЈВуО.

Према подацима Оперативног штаба НОП и ДВ Источне Босне, који су прикупљени на терену од 1. марта 1942. на простору Романија – Подроманија – Рогатица – Прача, те у рејону Соколовића и непосредно око Рогатице било је око 1500 четника[8] Информације о појединачном распореду ових јединица, које су углавном држале положаје према усташким гарнизонима, њиховој јачини, командном кадру и борбено-моралном стању овај штаб проследио је Врховном штабу Народноослободилачке партизанске и добровољачке војске, непосредно пред планирану акцију на уништењу ових снага и преузимање контроле на простору источног дијела Босне.[9]

Титов план

С обзиром на чињеницу да су јединице ЈВуО у Источној Босни биле потпомогнуте оружјем и људством из Србије и да је генерал Михаиловић, на то подручје већ током љета 1941. послао искусне официре који би организовали и ставиле под контролу српски устанички покрет, да је комунистичка пропаганда и дјеловање имало само половичан успјех, лично је Јосип Броз, као врховни командант Народноослободилачке партизанске и добровољачке војске[10] и генерални секретар КПЈ одлучио да се војнички обрачуна са покретом генерала Михаиловића на простору Гласинца[11] и Лука Дрине. (Власеница, Милићи, Братунац, Дрињача, Сребреница).

Његов првобитни план је био  обрачун са покретом генерала Михаиловића, кога је сматрао за непријатеља број 1 у борби за преузимање власти на простору Краљевине Југославије. Он је том плану дао приоритет, стављајући у други план обрачун са усташама и окупаторима, на овом терену, упозоравајући своје команданте да не троше снаге у одбрани кућа, села и углавном српских цивила у њима, већ да безпоговорно  извршавају наредбе униште четничку организацију, овладају простором са кога би се евентуално пребацили у Србију и наставили обрачун. Партизанском акцијом почетком марта дефинитивно је почео и грађански рат на простору Источне Босне, који ће имати несагледиве последице и без сумње, бити узрок страдању српских цивила у прољеће 1942.

У тој намери Тито је 1. марта 1942. у Чајничу од партизанских јединица које су пристигле из Србије (дијелови ужичког, чачанског и шумадијског одреда)  формирао Другу пролетерску бригаду, која је већ 3. марта добила упутства и смјернице за покрет и деловање у циљу сузбијања и ликвидације покрета генерала Михаиловића на простору Источне Босне.[12]

„Што прије разбити све четничке формације у предјелу Гласинца и на нјихово мјесто организовати народно-ослободилачку добровољачку војску (и при томе) све четничке вође, војводе и четобаше, функционере ликвидирати“[13], каже се у наредби партизанског Врховног штаба од 3. марта. 1942. упућено је Другој пролетерској бригади.

У вези са овом наредбом партизански Врховни штаб  је истог дана извјестио  Оперативни штаб Источне Босне,[14] наводећи да ће после Гласинца, акција бити предузета и према Власеници.

За извршење овог задатка Врховни штаб народноослободилачке партизанске и добровољачке војске Југославије формирао је Ударну пролетерску групу коју су чинила три батаљона (2.3.и 6.) Прве пролетерске бригаде и комплетна Друга пролетерска бригаде. За команданта ове војне формације, за коју партизански извори кажу да треба да представља „ударни маљ“ постављен је Константин Коча Поповић, командант Прве пролетерске бригаде.

Овај планирани напад Ударне пролетерске групе десио се у тренутку када су одреди ЈВуО и неке партизанске јединице на терену држале под блокадом Рогатицу и Соколац а снаге ЈВуО под командом мајора Јездимира Дангића заједно са одредом капетана Драгослава Рачића  блокирале домобранско-усташки гарнизон у Хан Пијеску.

Дакле, Врховни штаб народноослободилачке партизанске и добровољачке војске Југославије није своје нападе усмерио ка домобранско-усташким и окупаторским немачко-италијанским снагама, већ према одредима ЈВуО, који су углавном били састављени од мештана и који су бранили прилазе својим селима и кућама.

У поменутој наредби Другој пролетерској бригади изричито је речено да је терен којим ће проћи под четничким утицајем и да су то углавном мјештанске јединице на чијем челу се налази 5-6 четничких официра са својих око 50 људи доведених из Србије, а да је њихов штаб, кога треба ликвидирати, у селу Борике.[15]

План уништења група стациониране у Ергели Борике намјењен Другој пролетерској бригади  предвиђао је наступање  у двије колоне:

1.Десна колона од три батаљона, према том плану, требала је наступати правцем Хадровићи – Борике, а потом би наставила чишћење просторије Гласинца.

2,Лијева колона (један батаљон) требала је наступати правцем: Месићи – Враголови – Маравићи – Думањићи – Радевићи, штитећи бок десне колоне, која је требала обавити главни задатак – ликвидацију четника на Борикама.

Већ наредног дана и Главни штаб за Источну Босну добио је детаљнија упутства о акцији како би одреди под њиховом командом садејствовали са Ударном пролетерском групом.

„Петог овог мјесеца отпочиње главни покрет наших снага[16]… Главне снаге у јачини од око 700 (људи) кретаће се правцем Хадровићи –  Борике –  Жепа – Нурићи – Милићи – Власеница. Помоћне у јачини око 350  кретаће се правцем Враголови – Гучево – Калиманићи – Точионик – Мислово – Џимрије…“[17]

У вези координације и отпочињања напада Тито у директиви од 6. марта 1942 упућеној штабу Прве пролетерске бригаде тражи  хитно пребацивање њеног 6. батаљона са којим ће се кретати и командант бригаде Коча Поповић из Горажда према Устипрачи и даље према Гувништу и Сељнима како би заједно са друга два ангажована батаљона ове бригаде садејствовали снагама Друге пролетерске бригаде, чија је главна снага имала задатак да ликвидира четничку групу на Борикама.[18]

Напад на Борике

У детаљно разрађеном плану , који је штабу Друге пролетерске бригаде доставио Врховни штаб, 5. марта 1942. речено је да ће Друга пролетерска бригада заједно са једним батаљоном из састава Прве пролетерске бригаде наступати правцем: Шљивно – (Ергеле) Борике – Годомиље, а да ће се остатак Прве пролетерске бригаде  кретати правцем Месићи – Враголови – Гучево – Доње Осово – Караула.

„Борике и предио Борика има се напасти  раном зором  (5 часова), 8. марта.“[19] гласила је наредба упућена Другој пролетерској бригади.

У детаљно разрађеном плану стоји  и то да ће се ноћним маршем 7/8. март  избити у села Сјемећ – Ђедојевићи – Пешурићи, одакле са двије колоне треба опколити Борике: десном мањом наступати правцем: Сјемећ – Штавањ – Обади и обухватити  Борике са истока и сјеверозапада и лијевом јачом правцем  Пешурићи – Бранковићи – Лијеска – Висотка Буква обухватити Борике сазапада и сјевероистока.[20]

______________________________________________________________________________

Епилог

Три батаљона Друге пролетерске бригаде, око 700 партизана опколило је простор Борика и пред зору извршило напад на зграду Ергеле, где је била смештена већина четника. После краћег пушкарања и рањавања неколико људи са обје стране, а после датих гаранција партизанске стране, предао  се комплетан одред на Борикама.

У извјештају штаба Друге Пролетерске бригаде од 10. марта 1942 године о резултатима чишћења просторије између Вишеграда и Рогатице од четника  упућеном Врховном штабу Народноослободилачке партизанске и добровољачке војске Југославије  између осталог  се каже да је задатак у вези ликвидације четника у Ергели Борике успешно завршен, а да су два батаљона ове бригаде који су наставили чишћење терена натјерала четничку јединицу на  повлачење из Старог Брода, гдје су партизани заплијенили и један топ од 37 мм.[21]

Од  заробљених 130 четника,  заплењено је 77 пушака и око 2000 метака, 3 тешка митраљеза од којих је само један исправан и 1 топ 37 мм без муниције, а потом је формиран преки војни суд, који је пресуђивао заробљеним припадницима ЈВуО…Ликвидација је вршена 8, 9. и 10. марта.

 „Већ смо стељали 17, а вероватно  да ће бити још који. Стрељани су углавном издајници, официри, подофицири, жандарми, шпијуни и дезертери из партизана…[22] каже се у поменутом извешатају Друге Пролетерске бригаде од 10. марта 1942.

“O стријељању  бандита Булована и Ђорђевића и ком.[23] издаћемо документовани летак…“[24] *

И други  документи партизанске провенијенције који говоре о овом догађају  помињу  20-так убијених четника на Борикама. У једном извештају Ударне пролетерске групе  од 13. марта 1942, који је  упућен партизанском  Врховном штабу потврђује се  ликвидација четничког штаба и групе на Борикама.  „Рачић зна шта се десило на Борикама“[25] а ријеч је о ликвидацији четничког штаба у Ергели Борикама, послије његовог заробљавања, 9. марта 1942, од стране 2. пролетерске бригаде. Том приликом је, 9/10. марта, суђено 131 четнику (међу којима је било 5 официра). Тада је на смрт осуђено око 20 четника, међу којима и Живко Ђорђевић и Милорад Булован, поручници бивше југословенске војске.

У вези овог догађаја о коме имамо и фрагментарна сведочења непосредних учесника поменућемо  извјештај са терена Штаба групе одреда ЈВуО од 6. маја 1942. у коме се између осталог каже:

 „По доласку партизана у Босну у току месеца марта 1942. Операсивни штаб под командом мајора Дангића морао се пребацити  код Бајине Баште са врло мало четника. Партизани су успели да својом вештом акцијом придобију у почетку не само један део четника већ и сељака Срба. Покољ који су извршили над четницима 8. марта 1942. у Борикама где су убили 54, међу којима су били официри поручник Булован (Радован), Ђорђевић (Живко), потпоручници  Бркић и Пањковић, довео их је у сукоб са четницима и српским живљем.[26]

У вријеме напада на Борике и чишћења терена Гласинца снаге мајора Дангића и капетана Рачића водиле су жестокe борбe око Хан Пијеска о чему говоре и извјештају делегата Врховног штаба Народноослободилачке паризанске и добровољачке војске, Светозара Вукмановића Темпа  начелнику  Врховног штаба капетану Арсу Јовановићу и Титу лично.

Темпо – Арсу[27] – 9. март 1942.

… Хрватска војска у јачини 700 војника и двије бојне усташа продрле су на Хан Пијесак. Уз пут су све попалили. Четници су дали отпор на Жлијебовима гдје су имали око 100 мртвих и рањених…“[28]

Темпо – Титу – 10. марта 1942.

„Хрватска војска је продрла на Хан Пијесак и кренула у два правца: према Олову и Пјеновцу, гдје су разбијени и повраћени, и према Власеници, гдје су такође заустављени. Сада се налазе у Хан Пијеску, а четници су поново заузели положаје на Видрићима и Жљебовима… Рачић са својом „бригадом“ укопао се пред Хан Пијеском, док се у Власеници налази главни њихов оперативни штаб. Дангић се налази у Братунцу…“[29]*

___________________________________________________________________________

Коча Поповић о догађајима на Борикама

За догађај на Борикама везан је запис Коче Поповића, команданта Прве пролетерске бригаде“ у његовом „Дневнику“[30] и књизи „Белешке уз ратовање“[31], забележена је и његова изјава дата  новинару Александру Ненадовићу који је објавио књигу под насловом „Разговор са Кочом“[32]

Евидентно је да  партизани нису имали милости према заробљеницима и да су се жестоко обрачунали са заробљеницима поступајући по директивама и наређењу свог Врховног штаба односно врховног команданта.  О  њиховом односу према заробљеним најбоље сведочи однос Коче Поповића према младићу, који је заробљен, а који га је претходно спровео поред усташко-италијанских стража од Вишеграда према Мосту на Лиму, по одобрењу поручника Каменка Јевтића, команданта Вишеградског четничког одреда.

Исто тако Коча Поповић наводи да је и командант Трећег Крагујевачког батаљона Радисав Раја Недељковић имао у рукама и поручника Јефтића, кога је пустио не знајући како Коча каже: Каквог зликовца пушта“[33]  

Пресудну улогу у ликвидацији заробљеника на Борикама поред Коче Поповића имала је Спасенија Цана Бабовић[34], заменик политичког комесара Друге пролетерске бригаде, која је по речима очевидаца лично пиштољем пресуђивала заробљеницима.

                                                                                                   Предраг Остојић, историчар

Београд, 4. јануар 2020.


[1] Један од њих је и Константин Коча Поповић, тада командант Прве пролетерске бригаде, односно командант штаба Ударне пролетерске групе, коју су чинила три батаљона Прве пролетерске бригаде и комплетна Друга пролетерска бригада

[2] AVII, Ča.k. 232. reg.br. 14/I (BH-X-244)

Zbornik dokumenata i podataka o Narodnooslobodilačkom ratu Naroda Jugoslavije, Tom XIV, knj.1 (Dokumenti četničkog pokreta Draže Mihailovića 1941 – 1942, Vojnoistorijski institut, Beograd 1981, dokument br. 62, str.168-169: (U daqem tekstu Zbornik)

[3] AVII, Ča, k.175,reg. br.19/4 (BH-V-2717

 Zbornik,Tom XIV, knj.1, dokument br. 63, str.170-171.:

[4] Углавном Рогатичког четничког одреда.

[5] Oд 22. фебруара 1942.

[6] поручник Радован Булован

[7] AVII, Ča, k.175,reg. br.19/4 (BH-V-2717)

  Zbornik,Tom XIV, knj.1, dokument br. 63, str.170-171.:

[8] Zbornik,Tom IV, knj.35, dokument br.25, str.187-191.

[9] Детаљније: Zbornik,Tom IV, knj.35, dokument br.25

[10]  Од друге половине јануара 1942. Тито се са Врховним штабом, Првом пролетерском бригадом и партизанским одредима  из Црне Горе стационирао у рејону Фоче, држећи под контролом и Чајниче и Горажде, одакле су његове јединице претходно протјерале војночетничке одреде, који су почетком децембра 1941.  ослободили поментуа места.

[11] У наредби од 3. марта упућеној Другој пролетерској бригади се каже: Предио Гласинца обухвата  (територију: Рогатица – Вишеград – Вокшаница Пл. – Деветак Пл.- с. Жљебови – Романија –с. Озерковићи – Рогатица. Најважнији и најинтезивнији рад треба да се обави у сјевероисточном дијелу Гласинца, гдје  спадају села: Дуб, Хадровићи, Пешурићи, Семећ, Борике, Блажујевићи, Годомиље, Радевићи, Грбица, Соколовићи, Осово. (Zbornik, Tom II knj.3, dokument br.20, str.20-21)

[12]  Командант ове бригаде која је имала четири батаљона и око 1000 људи био је Ратко Софијанић, његов  замјеник  Љубодраг Ђурић, политички комесар Милинко Кушић и његов заменик Спасенија Цана Бабовић.   

[13] Zbornik dokumenata i podataka o Narodnooslobodilačkom ratu Naroda Jugoslavije, Tom II knj.3, (Dokumenta Vrhovnog štaba Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije 1942), Vojnoistorijski institut, Beograd 1955, dokument br.20, str.20 (У даљем тексту Зборник, Том II књ.3)

[14] Zbornik, Tom II knj.3, dokument br.20, str.18

[15] Zbornik, Tom II knj.3, dokument br.20, str.22

[16] Мисли се на Ударну пролетерску групу

[17] Zbornik, Tom II knj.3, dokument br.13, str.35

[18] Опширније Zbornik, Tom II knj.3, dokument br.21, str.62-63,

[19] Zbornik, Tom II knj.3, dokument br.15, str.39

[20] Детаљније:Zbornik, Tom II knj.3, dokument br.15

[21] Јединица која је обезбеђивала прелаз на Старом Броду нападнута је 10. марта и натерана на повлачење.

[22] Зборник докумената и података о Народноослободилачком рату Народа Југославије, Том IV књ.3, (Борбе  у Босни  и Херцеговини 1942), Војноисторијски институт, Београд 1952, документ  бр.99, стр.304 (У  даљем тексту Зборник, Том IV књ.3)

[23]   Највјероватније се мисли на команду.

[24]  Исто, стр.305.

[25]  Zbornik dokumenata i podataka o NOR-u naroda Jugoslavije, (Borbe u Bosni I Hercegovini) Tom IV,  knj.35 , Vojnoistorijski institut, Beograd, 1974. doк. бр. 31, str. 111. више (dok. br. 39; tom II, knj. 3,  dok. br. 8 i 34; tom IV, knj. 3, dok. br. 99; AVII, reg. br. 4/1, k. 736: izvještaj  Štaba 2. proleterske NOU brigade od 8 marta, reg. br. 39/1, k. 171: izvještaj Štaba četničke Grupe odreda od 6. maja 1942;

Rodoljub Colaković, n. d., knj. III, str. 79—85).

*  (Детаљније погледати документ број 99 (Zb. T.IV, k3 стр. 304)

[26] AVII; Ča, k. 171,reg.br. 39/1(BH-V-1936) Исто:Zbornik,Tom XIV, knj.1, dokument br. 80, str.234-235:

[27] Арсо Јовановић, капетан Југословенске краљевске војске, начелник Врховонг штаба НОП И ДВ Југославије

[28]  Zbornik, Tom IV knj.4, dokument br.32, str.94-95.

[29]  Исто, документ број 35,стр.100.   *  Детаљније погледати  документа број 32 и 35. (Zb.T.IV,k.4)

[30]  Из Дневника: „Из Фоче пошао 6. марта; у Горажде стигао увече; У Устипрачу пошао 8. марта ујутро; у Козићима 9. марта примио под своју команду Другу пролетерску бригаду; Делови 2. бригаде разбили четнике из Србије (14.?) марта на Борикама.

[31]  Из бележнице: „Оног пропалог интелектуалца ухватила је 2. пролетерска бригада у Борикама. Када смо   ми стигли отишао сам да видим заробљенике. Одмах сам га познао иако је био пустио браду – густу, црну. Сви ме у соби дивље погледаше, јер ме он није познао. Суд га је осудио на смрт. Молио је, плакао. Стрељан је”.

[32]  Aleksandar Nenadović, Razgovor s Kočom, Globus, Zagreb, 1989., str.48-49.

[33]  Претходно Коча Поповић пише да му је поручник Каменко Јефтић дао објаву за кретање тереномн који су контролисале његове снаге.

[34]  Коча Поповић наводи да су он и Спаенија Бабовић били чланови тог ратног суда, који је у име народа пресуђивао заробљеницима…