Boško Lomović:

Nedavno je, u knjizi istoričara Predraga V. Ostojića, rođenog u Rudom, „Ustaški zločin u Starom Brodu kod Višegrada 1942“ („Svet knjige“, Beograd, 2019), otkriven još jedan delić decenijama skrivane istorije. Po ko zna koji put se, otkad se slobodnije piše i govori, otkriva da ni svi četnici nisu bili đavoli, ni svi partizani anđeli.

Istoriju, kako odavno znamo, pišu pobednici i ona je, gotovo po pravilu, data u crno-beloj slici. Na sreću, ničija nije do zore gorela, pa se, pred novim otkrivanjem dugo skrivanih činjenica, slika naše novije prošlosti uveliko menja. Ova Ostojićeva knjiga (i neke ranije, dakako) tome uveliko doprinosi.

Kad je Hitler obećao Paveliću granicu NDH na Drini, valjalo je ustašama do nje stići. Kuda? Preko Semberije i istočne Bosne, a tamo sve srpska sela i gradovi. Brane ih lokalni četnici i lokalni partizani, zajednički, rame uz rame. I ne bi, kako u pomenutoj knjizi piše, ustaše Drinu videle da ne dođoše partizani iz Srbije. Kad je pala Užička Republika, Vrhovni štab, njegov komandant i prateće jedinice pređoše Drinu i otpoče neviđena hajka na četnike.

Otišlo se dotle da u istom okršaju četnici tuku ustaše, a partizani četnike, to jest, udruženi partizani i ustaše tuku četnike. Pa kad su ih zajednički sasvim razbili, crveni beže u planine oko Foče i Čajniča, a narod u istočnoj Bosni prepuštaju na (ne)milost ustašama.

I tad nastaje krvav pir. Ustaše („Crna legija“ Jure Francetića, lokalne muslimanske milicije Zulfa Dumanjića, Edhema Hadžialića i „Domdo legija“ Muhameda Hadžiefendića) jure ka Drini, kolju sve pred sobom. Hiljade žena sa decom i starci beže pred njima ka „plemenitoj međi“ ne bi li se dokopali desne obale. Nekoliko hiljada ih stiže u Stari Brod kod Višegrada.

Iz Ostojićeve knjige prepisujem: „Svijet je zapomagao, trčao bezglavo po obali. Jedna nesrećna žena, izbezumljena, bacila je najprije svoje četvoro djece u Drinu, a zatim i sama skočila. Dvije djevojke, znajući dobro ustaške postupke sa ženskim svijetom, potražile su takođe smrt u Drini da bi izbjegle sramotu“.

Grupa djevojaka se hvata za ruke i kolektivno skače u drinske talase – utapanjem se spasava od obeščašćenja i, potom, prerezanih grkljana! Na bazi podataka i procena, ova akcija je bila „teška“ oko 6.600 ugašenih života civila.

U nemačkim zapisima je ostalo da su čak i Nemci sa srpske obale Drine, ne mogavši da mirno gledaju zverstva, pucali na ustaše. Svega toga ne bi bilo da je lokalnim četničkim i partizanskim jedinicama ostavljeno da brane svoje kuće i porodice. Međutim, Vrhovna komanda POJ je, izgleda, smatrala da su četnici veće zlo od ustaša i Nemaca, a da je opisani pokolj srpskih civila samo „kolateralna“ šteta.

Naravno, o događajima i stanju u severoistočnoj Bosni ima zapisa u još neotvorenim partizanskim arhivama, ali ne i u istorijskim udžbenicima; oni su skrivani radi bratstva i jedinstva, bilo je bitno samo ocrniti četnike, čak i one koji su podneli velike žrtve boreći se protiv ustaša.

Na kraju navodim izjavu Milisava Milutinovića, rođenog Kragujevčanina, a višedecenijskog profesora istorije Gimnazije „Vaso Pelagić“ u Brčkom: „Izvinjavam se generacijama mojih gimnazijalaca kojima sam 40 godina predavao falsifikovanu istoriju NOB“.

Opisani slučaj u Ostojićevoj knjizi, sam po sebi, ističe hitnu potrebu za sveobuhvatnu i nepristrasnu reviziju istorije koja govori o periodu 1941-1945. godina na jugoslovenskom tlu. Nove generacije učenika i studenata imaju pravo na istinu, ne smemo im je uskratiti.

Boško Lomović

preneto sa portala gminfo.rs

http://gminfo.rs/index.php/vesti/kultura/13622-zapis-o-jednoj-knjizi-isplivavanje-skrivene-istorije

Comments are closed.