Viši sud u Valjevu je 26. maja 2017.godine u predmetu rehabilitacije Nikole Kalabića, između ostalog, konstatovao da se zbog ne postojanja pisane presude  od strane posleratnih sudova kojom je eventualno za ratnog zločinca i državnog neprijatelja proglašen, potpukovnik JVUO Nikola Kalabić faktički smatra neosuđivanom osobom.

Rešenje Višeg suda u Valjevu prenjeli su uglavnom svi štampani i elektronski mediji u Srbiji, ali i Regionu, koji su uglavnom tekstovima s bombastičnim naslovima pisali o rehabilitaciji jedne od najkontraverznijih ličnosti Ravnogorskog pokreta.

Ono što javnost treba da zna, a što mediji,uglavnom, iz ovih ili onih razloga ne navode da u obrazloženju ovog Rješenja stoji da se u ovom postupku  sud uopšte nije upuštao u pitanje da li je Nikola Kalabić bio uhapšen od strane pripadnika OZNA, da li je izdao Dražu Mihailovića, ili ne, jer to, kako se navodi u obrazloženju, nije pitanje od značaja za predmet ove rehabilitacije. “Kako se veli, sud nije bio nadležan da se bavi utvrđivanjem tih činjenica, kao ni činjenicama da li je Nikola Kalabić bio odgovoran za izvršenje krivičnih dela koja po svojim obeležjima predstavljaju ratne zločine, ili ne, niti da donese svoje zaključke o tome. Nadležnost suda se iscrpljuje u oceni kakva je pravna snaga (odluka) Državne komisije, koje su donete u odnosu na Nikolu Kalabića… *Vreme broj 1378 – 01.jun 2017 – tekst Viši sud u Valjevu – rehabilitacija Kalabića.

Treba napomenuti da niko ni tada, pa ni sada nije zavirio u suštinu Rešenja, koje je izazvalo toliko oprečna i kontraverzna reagovanja, mada je i laiku  jasno da se u stvari radi o konstataciji suda da se zbog nepostojanja pravosnažne sudske presude protiv Nikole Kalabića od strane komunističkih sudova, navedena osoba smatra neosuđivanom, što nije ni bilo sporno.

Da je tako svedoči i tekst u junsko-julskom broju Srpskih novina (Serbian newspaper) glasilu OSČ: “Ravna Gora”.. pod naslovom “Zašto komunistima više smeta rehabilitacija Kalabića, nego Draže” publiciste Miloslava Samardžića.

Autor teksta najpre piše da je “Rešenjem Višeg suda u Valjevu, objavljenim 26. maja 2017. godine…(potpukovnik Nikola Kalabić) rehabilitovan…i od sada se smatra neosuđivanim…”, a nešto kasnije u pomenutom tekstu konstatuje da “kada je reč o Nikoli Kalabiću, nije ni bilo presude, jer mu nije ni suđeno…”  (???)

U svom iskazu pred sudom istoričar Bojan Dimitrijević je naveo  “da mu nije poznato niti iz jednog istorijskog dokumenta, koji je imao priliku da vidi u Istorijskom arhivu, odnosno u Vojnom arhivu,  koji potvrđuje da je Nikola Kalabić osuđen od bilo kog suda posle maja 1945″… “kao i da nije našao ni jedan podatak koji Nikolu Kalabića označava kao narodnog neprijatelja ili ratnog zločinca”…

Znači da je Viši sud, između ostalog, samo potvrdio činjenicu da ni komunistički posleratni sudovi nisu pravosnažno presudili potpukovniku Kalabiću.

I  NIKO NE PITA, PA ZAŠTO MU NISU SUDILI I PRESUDILI – ŽIVOM ILI MRTVOM U PRISUSTVU ILI ODSUSTVU? Zašto kada su to uradili hiljadama drugih?

Niko se nije upitao: Pa ko je i zašto sklonio dokumente iz Kalabićevog dosijea.

Ko, ako ne Služba? Po rečima gospodina Vladana Radosavljevića, sina kapetana Miloša Radosavljevića komandanta Valjevakog korpusa JVUO, kustosa spomen doma na Ravnoj Gori, “neko” i danas vodi računa  o  svom  svedoku -saradniku.

U pomenutom tekstu gospodin Samardžić u stvari  otkriva i onu  drugu stranu ovog postupka.  U pitanju je 1,3 hektara zemljišta na Divčibarama “koji vredi mnogo”… jer bi “prihodi od placa dobro došli Kalabićevim naslednicima”…

Ono što se posebno ističe u ovom tekstu rečeno je u njegovom naslovu “Zašto komunistima više smeta rehabilitacija Kalabića nego Draže”. Činjenice govore da je Nikola Kalabić, bio važna ličnost Ravnogorskog pokreta, ali ne toliko bliska Mihailoviću koliko gospodin Samardžić to ističe. Nikola Kalabić je zahvaljujući Mihailoviću dobio određeno mesto u hijerarhiji JVUO, iako je bio rezervni oficir, što je, ne retko, izazivalo i podozrenje pojedinih oficira  u Mihailovićevom okruženju. Povoda za podozrenje davao je svojim kontraverznim ponašenjem i sam Nikola Kalabić, koji svoje ambicije  tokom rata često nije mogao sakriti.

Pismo, koje je pisao po zarobljavanju, a o kome su pisali i istoričari Kosta Nikolić i  Bojan Dimitrijević, datirano 19/20 decembra 1945. otkriva mnogo detalja o njegovoj ličnosti koji su se mogli samo naslutiti  tokom rata.  U tom pismu, koje je u vidu predloga, uputio “GG. Đilasu, Rankoviću i Peneziću” on između ostalog optužuje Mihailovića i još nekolicinu oficira za određene neuspehe tokom rata i nudi sebe kao pomiritelja i spasioca pripadnika Ravnogorskog pokreta od pogroma  represivnih organa posleratne komunističke vlasti:  “Moja glava uvek ima vremena da se skine. Bog mi je svedok, da želim dobro svome narodu” kaže se na kraju ovog pisma – predloga u kojem moli da ga pročitaju pomenute ličnosti iz vrha komunističke vlasti.

O njegovim zaslugama u operaciji zarobljavanja Mihailovića izlišno je pričati, jer je i tu, ovaj put, Osnovni sud iz Valjeva svojim Rešenjem pokušao da datumom smrti (alibi morte) zaštiti, kako reče gospodin Vladan Radosavljević, ovog  saradnika Titove tajne službe…

Podsećamo je da je januara 2011. Nikola Kalabić, prema priči svedoka iz “druge ruke”, Mijaila Danilovića iz Gornjeg Milanovca, proglašen mrtvim (19. januara 1946) od strane Osnovong suda u Valjevu, iako mnoštvo svedoka, memoarske i publicističke literature, pa i dokumentacija koju su u svojim monografijama i studijama, još 2009. godine izneli istoričari Bojan Dimitrijević, Kosta Nikolić i Predrag Ostojić govori, da je komandant Gorske garde JVuO dao značajan doprinos u operaciji pripadnika OZNA prilikom zarobljavanja generala Mihailovića.

Tom prilikom je pomenuti Mijailo Danilović, listajući knjigu gospodina Samardžića pričao već pripremljenu knjišku priču, a potom i na licu mesta pokazao nekakavu okapnicu gde je navodno ubijen Nikola Kalabić, a da nikada u tom kraju do tada (92 godine) nije bio. Što je interesantno svedoka tog događaja iz tog kraja nema, a ne može ni biti, jer se događaj u stvari nikada nije ni desio.

Sve ovo navodi na sumnju, koju je svojevremeno izrekao i gospodin Radosavljević, da neko i dalje štiti svedoka saradnika Titove tajne službe.

Da li je ovim Rešenjem, iako još uvek nepravosnažnim, ozbiljno je obesmišljena institucija rehabilitacije, koju je poništenjem sudske presude od 15. jula 1946. godine s pravom zaslužio armijski general Dragoljub Draža Mihailović, ministar vojni u vladi Kraljevine Jugoslavije, ostaje da se vidi.

Mi se pitamo (mada je odgovor jasan) šta bi se desilo da zainteresovani pojedinci, porodice, udruženja, podnesu zahteve za rehabilitaciju: vojvode Momčila Đujića, vojvode Dobrosava Jevđevića, majora Nikole Bojovića, pukovnika Dragoslava Račića, pukovnika Dragutina Keserovića, majora Jezdimira Dangića, majora Predraga Rakovića, majora Miloša Markovića i hiljadama drugih? Ne ništa se ne bi desilo, jer neokomunistički vlastodršci ne bi dozvovlili ni pokretanje postupka, što je jasno svima osim nekolicini zaljubljenika u lik i (ne) delo Nikole Kalabića, koji se i dalje u nedostatku argumenata brane da je priča o Kalabićevoj izdaji isključivo komunistička.

Kao da  petnaestak četnika nije preživjelo Mihailovićevo zarobljavanje? Pa i brojni jataci? Ili kao da ne postoje izjave Nikole Bojovića, Jovana Đonovića, zapisi Zvonka Vučkovića, obaveštajca Aleksandra Bajta (Bermanov dosije), kapetana Neđeljka Plećaša ili  Stevana Moljevića.  Kao da ne postoje dnevničke beleške  majora Aleksandra Miloševića, koji je o ovoj ličnosti imao vrlo negativan stav, a koje ovih dana istoričar Nemanja Dević priprema za štampu.

Zato za kraj reči istoričara, akademika Ljubodraga Dimića, koje su preneli i drugi mediji: “Istinu o prošlosti ističe istorija, a ne razni sudovi i saveti. Svaki ovaj proces predstavlja vannaučno nasilje, i ova revizija prošlosti verovatno je moguća pravno. Ipak, jedno je pravo, a drugo istorija. O svima koje bilo koja vlast pokušava vannaučno da rehabilituje, na kraju će istorija dati sud, nije bitno ko je u pitanju”. *Vreme broj 1378 – 01.jun 2017 – tekst Viši sud u Valjevu – rehabilitacija Kalabića

I na kraju nešto o lažnim dilemama, koje imaju za cilj da skrenu pažnju javnosti od suštine stvari: Zar je moguće da komunistima više smeta “rehabilitacija” Kalabića nego Draže?

Moguće, zato što autor teksta pod ovim naslovom sve one koji su izrekli loše mišljenje o Nikoli Kalabiću svrstava u komuniste, pa tako i književnika Danka Popovića, pisca “Knjige o Milutinu” ili akademika Dušana Kovačevića i dr. Žalosno je što se lista uglednih srpskih javnih ličnosti prozvanih zbog Nikole Kalabića svakodnevno povećava, a ljudi koji nikada nisu imali veze sa komunizmom i dalje su meta prozivki  od pomenutog autora.

Jer tako i dalje, po  Miloslavu Samardžiću, nečije mišljenje ili naučni sud o Nikoli Kalabiću  određuje ko je komunista, a ko ne?

Tako smo dočekali i to čudo  da je nekima, Kalabić važniji od Draže.

 

 

Predrag Ostojić

www.savremenaistorija.com

Comments are closed.