Osnovi međunarodnog prava koje moraju poštovati

pripadnici strana u oružanom sukobu

Pripadnici snaga u oružanom sukobu[1], a posebno komandujuće starešine svih ni­voa, u izvršavanju svojih zadataka, dužni su i obavezni, pod zaprećenom kri­­vičnom od­go­vornošću, da nizom ra­dnji, mera i postupaka, prate stanje po­š­to­va­nja odredbi među­na­­ro­dnog ratnog prava i preduzimaju stalne mere za njegovo po­štovanje. To se odnosi ne samo na izdavanje naredbodavnih akata (direktive, na­redbe, naređenja…) već i na sta­ranje da se ista provode dosledno u njihovim je­di­nicama na prostoru zahvaćenim oružanim sukobom.

Međunarodno ratno pravo (Ženevskim konvencijama, protokolima,…) pravna akta Po­velje OUN sa svim pratećim dokumentima, koja tretiraju oružane sukobe, po­sebno postavlja odgovornost poštovanja Međunarodnog ratnog prava, u pogledu:

 a) pravila u oružanim sukobima; b) primeni sredstava ratovanja; v) poštovanja pra­vi­la o statusu učesnika oružanih sukoba; g) poštovanje lica zaštićenih u oru­ža­nim sukobima; d) poštovanje pravila ratovanja na kopnu, moru i vazduhu, đ) po­š­to­va­nje aka­ta o primirju i završetku oružanog sukoba (rata) i e) sprovođenje san­­kcija za po­vredu međunarodnog ratnog prava.

a) Poštovanje pravila u oružanim sukobima (ratu): Osnov prava u ratu či­ne pra­vila ko­ja su nastala iz običajnih normi i tokom vremena ko­di­fi­kovana u prav­na pravila o vo­đenju rata. Prostor na kojem se izvode ra­tne operacije se naziva ra­tište i ima pravni položaj u među­na­ro­d­nom pravu. Ratište (po shvatanju SCG- Uputstvo o primeni međunarodnog ra­tnog prava) je teritorija na kojoj strane u sukobu pripremaju i izvode ra­tne operacije. Iz ratišta mogu biti izuzete: de­mi­litarizovane zone (mi­rovne snage OUN, sanitetske, mesta bezbednosti) i neu­tra­lizovane zo­ne (zone rasporeda neutral­nih snaga). Vojište je prostor na kojem se ne­posredno izvode borbena dejstva. Zona bor­benih dejstava je uži deo vo­jišne pro­storije.

b) Primena sredstava ratovanja: Po međunarodnim konvencijama za­bra­nje­na su sred­stva za masovno uništavanje, oružja koja izazivaju “ne­po­tre­bne patnje”, za­bra­na nekih me­toda (načina) ratovanja. Zabranjene su per­fidije – svaka radnja u kojoj ima pod­muk­lo­sti sračunate na mučko ubi­janje protivnika (prerušavanje u ranjenike, ci­vi­le, par­la­mentare itd.). Dozvolje­na su ratna lukavstva – razne mere u okvi­ri­ma ratne veštine sa ci­ljem da se prikrivenim dejstvima savlada vojnički protivnik.

v) Poštovanje pravila o statusu učesnika rata: Borci su učesnici oru­ža­nog su­koba i imaju obavezu pridržavanja međunarodnog ratnog prava, pri­pa­d­nici re­gu­lar­nih OS, milicije i dobrovoljačkih jedinica uz us­lov da imaju li­č­no­st od­go­vornu za pot­činjene, da imaju stalni znak ras­po­znavanja vidljiv sa da­lji­ne, da ot­voreno nose oru­žje, da se pri svojim de­j­stvima pridržavaju zakona i obi­čaja ra­ta, a po Protokolu  1 OUN iz 1977. i svako lice u oružanom sukobu koje is­punjava go­r­nje uslove, a po­se­bno da se razlikuje od civila. Oružane snage su fun­­k­cio­na­lni skup bo­raca čiji su odnosi pravno uređeni: da su pod jedinstvenom ko­mandom od­go­vornog za stranu u sukobu za ru­ko­vođenje potčinjenima, da su po­dvr­g­nu­­ti pod interni sistem discipline u poštovanju međunarodnog ratnog pra­va u oru­žanim sukobima. Plaćenici i špijuni su van zaštite MRP i ni­su priznati za za­konite ratnike. Na 72.plenarnoj sednici Generalne sku­p­š­ti­ne UN, 4.decembra 1989, saglasnošću država usvojena je „Međunarodna kon­vencija pro­tiv regru­to­va­nja, korišćenja, finansiranja i obuke pla­će­ni­ka“, koja članovima 1-21 re­­gu­li­še: plaćenik nema pravo da bude borac, niti ra­t­ni zarobljenik. Takođe, Do­da­t­ni protokol na Ženevske konvencije o za­š­ti­ti žrtava međunarodnih sukoba iz 1977, određuje da plaćenik ne može bi­ti pripadnik OS u sukobu, s obzirom na to da ga nije ni poslala njegova dr­ža­va, koja istovremeno nije ni strana u sukobu. Par­la­men­ta­ri su nepovredivi i ne­mo­gu biti zarobljeni.

g) Poštovanje lica zaštićenih u oružanim sukobima: To su pre svega ra­t­ni za­­rob­lje­ni­ci prema Ženevskoj konvenciji iz 1949. i Dopunskom pro­to­kolu 1 i 2 iz 1977. Ratni za­robljenici su pripadnici OS i druga lica ko­jima međunarodno pra­vo priznaje taj status. Zarobljenik zadržava svoj čin, uniformu, oznake, odli­ko­va­nja i dr., smešta se u za­roblje­nički logor koji mora imati normalne uslove za ži­vot, ne odgovara za po­kušaje bekstva, podvrgnut je sistemu discipline, ali za­dr­žava pravo na poštovanje ličnosti i časti, mora mu se obezbediti veza sa do­mo­vinom, može mu suditi samo voj­ni sud, mogu se koristiti za rad, ali ne za ratne po­­trebe i nemogu se koristiti za rad škod­ljiv za zdravlje i da ne poniža­va, pri vr­sti rada mora se voditi računa o sta­ro­sti, polu, zdravlju, či­nu (oficiri se ne sme­ju koristiti za rad) i psihičkom stanju za­ro­­blje­ni­ka. Ranjenici, bolesnici i bro­dolomnici, moraju se tretirati kao so­p­stve­ni, a po izlečenju imaju status ra­t­nih zarobljenika. Civilno sta­no­vništvo, po Pro­to­ko­lu 1 iz 1977. i Konvenciji 4 OUN, su sva lica koja ne spadaju u OS. Obaveza je da se oz­nače sanitetske zone i zo­ne bez­be­dno­sti za civilno stanovništvo i vidno označe objekti ove namene i kul­turno-istorijski objekti i u njima se ne smeju obavljati de­la­t­no­sti ve­zane za rat. Stranci mogu otići, ili ostati, ili biti internirani, a pro­­pi­sa­no je da ci­vi­lna lica na okupiranoj teritoriji ne mogu biti de­por­tovana, izu­zev iz raz­loga voj­ne potrebe, a rad je dozvoljen samo u po­tre­bama za civilno stanovništvo.

d) Poštovanje pravila ratovanja u sve tri dimenzije: Na kopnu-za­bra­nje­ne su per­fi­di­je, zloupotreba zastave protivnika, oznake i znak hu­ma­nitarnih or­ganizacija (4.Haš­ka Konvencija iz 1907. i Pravilnik uz Konvenciju). Na mo­ru-pored Haških i Va­šin­gto­n­ske iz 1922. i Lon­do­n­ske pomorske konvencije iz 1930, propisuje da brod i roba se mogu za­­ple­niti, torpeda da budu neškodljiva kad promaše cilj, neusidrene mi­ne ako su neškodljive jedan sat nakon gubljenja kon­­trole nad njima, u ne­u­tralnim i me­đu­na­rod­nim vodama mora se obezbediti mi­r­na plo­vi­dba. U vazduhu-prema Haškoj konvenciji iz 1922, Ženevskoj konvenciji iz 1949, Konvenciji o zaštiti kulturnih dobara iz 1954. i Kon­venciji o po­stupanju sa ratnim vaazdyhoplovima iz 1949, dužnost je da se izmene in­­formacije između stra­na u sukobu ili postave vidna obeležja za bo­lni­ce, za­rob­lje­ni­čke logore, ku­l­­turnoistorijska dobra, avioni koji pre­voze ranjenike i sanitetsko oso­blje uži­vaju zaštitu. U svim fazama in­vazije i okupacije moraju se poštovati od­re­dbe me­­đunarodnog ra­t­nog pra­va.

đ) Poštovanje akata o primirju i završetku rata: Vojne konvencije su do­ku­me­nta stra­na u sukobu za deo teritorije, potpisuju ih komandanti, ni­su obavezne za države u celini. Predmet vojnih konvencija su ka­rte­li (za razmenu za­ro­blje­ni­ka, sahranu mrt­vih, utvrđivanje znakova pa­rla­­mentaraca, prolaz brodova i vaz­du­hoplova itd. Pri­mir­je pre­dsta­v­lja sporazum strana u sukobu o obustavi ratnih ope­racija na lokalnom ni­vou ili celom frontu (opšte primirje). Ono ne znači i kraj rata, a od­no­si se na liniju razdvajanja, na razmenu zarobljenika, na neke po­li­­ti­čke i ekonomske odredbe itd. Ako jedna od strana naruši primirje, dru­ga mo­­že da upotrebi oružanu silu kao odgovor! Obustava vatre je jedan od naj­če­š­ćih načina primirja u praksi OUN. Prestanak ne­pri­ja­te­lj­sta­va se realizuje kao kapitulacija, primirje, obustava vatre. Završetak ra­ta spro­vodi se kroz mirovne ugovore i reparacije.

e) Provođenje sankcija za povredu međunarodnog prava: za zločin pro­tiv mira (ot­po­činjanje rata), ratne zločine (ubijanje zarobljenika i sl.) i zločini protiv čo­ve­č­nosti (ubistva, istrebljenja, porobljavanja, de­po­r­tacije). Pored hapšenja po­či­nilaca, vla­di­ne (federalne) ili mirovne snage (ako je Savet bezbednosti OUN spro­veo mirovnu operaciju između zaraćenih snaga) provode i druge sa­n­kcije pre­ma Rezoluciji SB OUN i mandatu mirovnih sna­ga.

POVREDE MEĐUNARODNOG RATNOG I HUMANITARNOG PRAVA

OD STRANE PARAVOJNIH SNAGA SR (R) HRVATSKE

U GRAĐANSKOM RATU NA PROSTORU BIVŠE SFRJ

Oružanu pobunu 1991, Hrvati otpočinju stravičnim zločinima

uz političku zaštitu zapadnih lobista

Separatističke vođe Hrvata su svoje verolomstvo krunisali oru­ža­nom po­bu­nom pro­tiv SFRJ 1991, uz be­z­oč­ne zločine[2]. Od prvoga dana kri­ze, odbijaju svaku ideju o mir­nom izlasku iz jugoslovenske fe­de­racije. Na uda­ru su bili Srbi i pripadnici Jugo­slovenske na­ro­d­ne Armije i nji­hove porodice. Srbi jer su bili kon­sti­tu­tiv­ni na­rod, zbog čega su nasilnom promenom hr­va­t­skog ustava  pre­tvo­re­ni u manjinu. A onda su hrvatski „oru­ž­ni­ci“ krenuli na srpska se­la i varoši. Da silom oru­žja, svim drugim nasilnim sred­stvi­ma i zločinima očiste „mla­du demokraciju od nepoćudnih Srba“. Prvo, izbri­sa­ti i zatrti nacionalna osećanja Srba. Od­mah, već pri napadima na prva srpska naselja stravičnim zlo­či­ni­ma potaknuti (dignuti) Srbe na iseljavanje iz ostalih krajeva Hr­vat­ske. One koji uprkos svemu ostanu – fi­zi­č­ki uni­š­ti­ti. Vladimir Šeks, potpredsednik Sabora Hrvatske, sudija Ustav­nog suda Jugo­slavije i šef Kriznog šta­ba za Slavoniju će izjaviti da „na pro­sto­ri­ma Hrv­a­tske nema mesta za Srbe i Hrvate, a kada se oru­­ža­ni sukobi završe sa­mo jedan od ova dva naroda može os­ta­ti da živi u hrvatskim krajevima“.

Pripadnici JNA SFRJ, jer je Armija po svojoj ustavnoj ulozi i za­da­cima bi­la stva­rna i snažna prepreka os­tva­rivanju ovih genocidnih ciljeva vrhovništva Hr­vat­ske. Zbog toga je sa­svim logično što su jedinice JNA postale cilj na­pa­da hrvatskih oru­žanih ne­le­galnih sastava. I ne samo pri­padnici JNA u uniformi već i čla­novi njihovih po­ro­dica – čak i deca. U ovim zločinima, kao i vero­­lom­stvu u razbijanju Jugo­sla­vije kao jedinog subjekta me­đu­na­ro­dnog prava, podržani su od Nemačke, Britanije, Austrije, Va­ti­kana, Va­šin­gtona…pa i Mađarske. Po pravdi i pravu, hr­vatski zločini su istovremeno i nji­ho­vi zlo­či­ni. Zato što nisu ispoštovali niti jedan me­đu­na­ro­d­ni za­kon koji je ČOVEČANSTVO usvojilo da bi se spa­si­lo od NE ČOVEČNOSTI.

Nepobitne činjenice o stalnom i flagrantnom kršenju odredbi Međuna­ro­d­nog ratnog prava i zaštite civila u oružanim sukobima, stavlja pod osnovanu sum­nju za kri­vičnu odgovornost, odgovorne nosioce izvršne vlasti SR (R) Hrv­a­t­s­ke i koman­dan­te separatističkih paravojnih snaga:

…zbog krivičnog dela povrede prema civil­nom sta­nov­ništvu prema Protokolu II o zaštiti ci­vil­nog sta­no­v­­ništva u unutrašnjem oružanom sukobu:

Krivično delo: ubijanje dece, masakr ci­vila, silovanje, zlos­tav­lja­nje..

Osumnjičeni: Franjo Tuđman, Anton Tus, Vladimir Šeks, Bra­ni­mir Glavaš, Tomi­slav Merčep, Ivica Zrnić, Miladin Mil­ko­vić, Ivica Asanović…

Svedok: Miladin Milković, pripadnik nelegal­nog Zbora na­rodne garde, Vu­ko­var, potpisano svedo­če­nje, 10.oktobar 1991.

Miladin Miliković je u Vukovaru presreo de­voj­ku S.P, sta­rosti 24-25 go­di­­na, koju je od ranije po­z­na­vao. Sa njim su bili i pripadnici ZNG Ivica Zrnić i Ivica Asa­­nović. Vezali su joj ruke, ra­širili i vezali noge. Zr­nić je naredio Mi­li­ko­vi­ću da je pred nji­ma siluje, što je on i učinio, a potom se udaljio. Kada se vra­tio vi­deo je da je devojka gola, zaklana i da joj je trbuh ras­poren i isečen nožem. Na­redili su Milikoviću da joj iseče vilicu, što je on i uradio uz mnogo napora. Vi­­lica nije bila veštačka, ni­ti je u njoj bilo zlatnih zu­ba, što su i tra­ži­li pre­ma do­ta­da­š­njoj praksi pripadnika ZNG. Valjda,, po ugledu na ustaše (prema Sr­­bi­ma i Je­v­re­­jima) i nemačke fašiste (prema Jevrejima) u Dru­gom sve­t­skom ratu.

Isti počinioci, uz saučestvovanje još nekoliko pri­pa­d­ni­ka paravojnog ZNG, oti­šli su u jedno sklonište u de­lu Vukovara zvanom Olajnica. U sklo­ništu je bilo 15 muš­ka­ra­ca i pet žena, više dece od kojih su dvoje bila ve­zana za sto­li­ce. Svi su bili Sr­bi. Vezana deca su imala po svedokovoj pro­ce­ni oko 15 godina. Ivica Zrnić je na­re­dio Milikoviću da ih za­ko­lje. Deca su vrištala od straha, kao i njihove majke iz grupe že­­na. Molile su ga da ne kolje decu, ali ka­ko on kaže, morao je da po­stupi po Zrni­će­vom naređenju. Za­klao ih je. Onda su ma­sa­­kri­ra­li i sve ostale ci­vi­le. Prema rečima sve­doka Mi­li­ko­vi­ća, pre ovog zlo­či­­na, Zrnić mu je dao injekciju bez objašnjenja o ka­kvom se sa­dr­ža­ju inekcije radi.

Krivično delo: genocid, čedomorstvo, masakrira­nje civila…

Osumnjičeni: Franjo Tuđman, Anton Tus, Vladimir Šeks, Branimir Glavaš, zen­go­vac Joško Jurić…

Svedok: Joško Jurić, pripadnik ustaškog po­kre­ta, pri­pad­nik nelegalnog Zbo­ra na­rodne garde iz Vukovara

Posle zarobljavanja svedok Joško Jurić je izja­vio da u Hr­vatskoj može os­ta­ti samo ono što je hrvat­sko i da za Srbe ne­ma mesta na hrvatskoj zemlji, po­nav­lja­­jući Šek­sovu direktivu kao svoje opredeljenje, koje je spreman da ostvaruje po sva­ku cenu. To je dokazao po­či­nivši stravično višestruko krivično delo. Da bi do­­kazao vernost „hrvatskoj stvari“, Jurić je zaklao svo­ju tru­dnu suprugu, Sr­p­ki­nju. Nožem joj rasporio sto­mak, iz utrobe joj izvukao sedmomesečni plod. Zatim je ma­­sakrirao dete pre­kla­vši ga i rasporivši. Ženu i de­te je ekserima zakovao na sta­blo drveta kruške u na­selju Mitnica. Nije iskazao nikakvo ka­janje za po­či­nje­­na monstruozna dela. Izjavio je da se njima, kao pra­­vi, čistokrvni Hrvat, bes­po­govorno ponosi.

Krivično delo: masakriranje civila…

Osumnjičeni: Franjo Tuđman, Anton Tus, Vladimir Šeks, Bra­ni­mir Glavaš, De­čak, pripadnici ZNG: Mate Majkerović bivši pripadnik MUP-a, Stipe Nikšić, Vinko Iva­nišević, Mijat Kajteš, Jozo Ma­ras…

Svedok: Dragan Kosovac (61), Petar Vranković (72), Đuro To­mić i njegova sestra Soka Tomić, Petar Prica i više meštana se­la Brlog…

Pripadnici MUP-a i ZNG iz hrvatskog sela Maraš, su 26.septembra 1991, oko 4.00 časa, iskoristivši gu­stu maglu, upali u se­lo Brlog. Uz pucnjavu, pod koman­dom Maj­kerovića, Nikšića, Iva­niševića, Kajteša i Ma­rasa, uz odobrenje svojih vrhovnika iz Zagreba, ubi­li su na licu mesta 10 Srba, mnogo više je od­ve­de­no u ne­poznatom prav­cu i takođe ubijeno. Opljačkali su (po­ljo­pri­vredna mehanizacija, stoka, svo poku­ć­stvo…) i po­palili svih 80 srpskih kuća. Vodiči i saučesnici u plja­čki su im bili Hr­va­ti iz istog sela Brlog. Pri to­me nije opljačkana ni jedna kuća pri­pa­d­nika hrvatske na­­cionalnosti. Većina Srba (300-500) je bila u zbe­­go­vi­ma po šumama i skloni­šti­ma što ih je spaslo od pot­punog usta­škog pokolja. Svi koji su poverovali hr­vat­skim vr­hov­ni­cima o „mirnom suživotu“ bili su bru­ta­l­no ubijeni, što na licu mesta, što u lo­go­ri­ma ZNG uz stravično zločinačko or­gi­ja­nje nad žrtvama: ma­sakriranje, silovanje že­na uz obavezno odsecanje gru­di i rasparanje stomaka, pečenje žrtava na ražnju, od­secanje ušiju i noseva i na kraju vađenje očiju, na­bi­ja­nje dece na bajonete… Ustaše su polile benzinom, a po­tom ži­ve zapalile u garaži u njihovom dvorištu Mi­ća Orlovića i bra­ta mu Bojka Orlovića, koji su zbog bo­le­­sti bili nepokretni.

Krivično delo: masakriranje civila…

Osumnjičeni: Franjo Tuđman, Anton Tus, Vladimir Šeks, Bra­ni­mir Glavaš, De­čak, pripadnici ZNG: Mate Majkerović bivši pripadnik MUP-a, Stipe Nikšić, Vinko Iva­nišević, Mijat Kajteš, Jozo Maras…

Svedok: Dragan Kosovac (61), Petar Vranković (72), Đuro Tomić i njegova sestra Soka Tomić, Petar Prica i više meštana sela Brlog

U zaseoku Puhalo, bodljikavom ži­com su vezali Srbe za vra­tnice dvorišta hr­va­t­skih kuća. Onda su od­vedeni i zverski po­­bijeni iz fami­li­je Puhalo: Dan­ko, Dan­ko­va su­pruga, Vujo, Dika, Na­da…Sva do­ma­ćin­stva su opljačkana, potom spaljena do te­me­lja.

Krivično delo: masakriranje civila…

Osumnjičeni: Franjo Tuđman, Anton Tus, Vladimir Šeks, Goj­ko Šušak, Tomislav Merčep, Mladen Markač, Petar Stipetić, na­­čelnik OSUP Lika, zapovednici pa­ra­voj­nih sastava ZNG u na­ve­denim mestima Hr­vat­ske…

Svedok: članovi Komisije SSNO (po zapisniku o uviđaju na licu mesta zločina)

Hrvatski bojovnici su u selu Divoselo u Lici, stravično mu­čili u dvorištu nje­go­ve kuće Mileta Plećaša. Zatim su mu sa svom zluradošći naredili da sam zapali svoju kuću, jer da oni time ne krše sporazum o primirju. Izluđenog od bolova pri mu­če­nju, dranjem kože, odsecanjem ekstremiteta itd, bacili su ga u oganj njegove sopstvene ku­će gde je živ spaljen.

Krivično delo: masakriranje civila…

Osumnjičeni: Franjo Tuđman, Anton Tus, Vladimir Šeks, Goj­ko Šušak, Tomislav Mer­čep, Mladen Markač, Petar Stipetić, na­­čelnik SUP Karlovac, zapovednici pa­ra­voj­nih sastava ZNG u na­vedenim mestima Hr­vat­ske, počinioci iz Karlovca: Željko Go­jan, njegov brat Marjan Gojan, neimenovani ustaša sa pre­zi­me­nom Nikšić inače sin Jurice Nikšića…

Svedok: Branka Roknić, Hrvatica, Nenad Roknić, Hrvat, njen sin, članovi Komisije SSNO po zapisniku o saslušanju svedoka

Ustaše Željko i Marjan Gojan i Nikšić, su u subotu, 5.ok­to­bra 1991, između 13.00 i 14.00 časova, u predgrađu Karlovca zva­­nom Sojevac, opko­li­li kuću svog komšije Marka Roknića, raz­bi­li kapiju, ubili psa, tromblonima, bombama i mitraljeskom va­trom dejstvovali po kući, provalili u nju. Na prvom spratu su pro­­našli Marka, nje­govu suprugu Branku Roknić i njegovu sestru Da­­nicu Roknić. Pred suprugom, ustaša Željko Gojan iz ne­po­sre­d­­ne blizine puca u glavu Marka i njegove sestre Danice, usmr­ti­v­­ši ih na licu mesta i puca u leđa Markovoj i Brankinoj petna­e­s­to­­godišnjoj ćerki (N.N.). Pošto je ćerka još bila živa, na molbu majke da joj poštede ćerku, sva trojica ustaša izrešetali su devojčicu ra­­falima iz automatskih pušaka. Inače je Branka dugo godina us­­ta­­škoj porodici Gojan besplatno davala mleko i hranu za nji­ho­vu de­cu. Preživeo je jedino šesnaestogodišnji sin Nenad Rok­nić ko­ji se odmah po početku na­pa­da sakrio na tavan kuće. Kad su us­ta­še napustile stratište, on je sišao u prizemlje i tu zatekao mr­t­ve oca, tetku i sestru. Potom se sakrio kod komšije u garažu, a kas­nije prebegao na Kordun. Branku su ustaše poštedele jer je bi­la Hrvatica udata za Srbina, te da bi je na taj način ostavili da psihički slomljena pati za rođenima. Uz pomoć nepoznatog čo­ve­ka pobegla je sa stratišta i sklonila se u kasarnu JNA u Ka­men­skom. Tek 9.oktobra 1991, našla se sa sinom na Kordunu. Upr­kos tome što su pucnji i ek­sp­lo­zi­je odjekivale celim gradom, na­­če­l­nik MUP Karlovac nije poslao policiju na lice mesta, što uka­zuje da su ustaše zločin dogovorile sa njim.

Krivično delo: masakriranje civila…

Osumnjičeni: Franjo Tuđman, Anton Tus, Vladimir Šeks, Goj­ko Šušak, Tomislav Merčep, Mladen Markač, Petar Stipetić, na­­­čelnik SUP Karlovac, zapovednici pa­ra­voj­nih sastava ZNG iz Karlovca…

Svedok: Dušan Janjić, Srbin iz Karlovca, članovi Komi­si­je SSNO po zapisniku o saslušanju svedoka

Dušan Janjić je 7.oktobra izašao u svoje dvorište u uli­ci Ši­munićevoj u Kar­lov­cu. Iznenada su u dvorište upala tri nao­­ru­žana čoveka sa oznakama ZNG, udarcima obo­rili na zemlju, ve­­za­li i odveli u kasarnu u ulici Radićevoj, zatvorili u sobu či­ji je pod bio prekriven usirenom krvlju. Naredili su mu da na pa­piru ispiše imena svih „čet­nika“ za koje zna. Kada im je rekao da on ne zna ni za jednog „četnika“ pretukli su ga policijskim pa­li­ca­ma do nesvesti. Onda su ga polili vodom, osvestili i na­sta­vi­li zlostavljanje rečima: „Čedo (hrvatski naziv za ‘četnik’), sad ću te klat!“ i „Čedo, sad će ti oči ići van!“ i „Čedo sad ću te uš­trojit!“ Uhvatli su ga za kosu i zasekli sle­po­čnicu: „Čedo, sad će mo vidjet koliko imaš mozga!“ Nožem su mu zasekli levo uvo. Onda su ga sva trojica tukli dok nije pao na pod, onda ga ga­zi­li čizmama, bacili u ugao, a onda jedan od njih iz automatske pu­ške opalio metak u mišicu leve ruke, od čega je dobio i povrede po leđima. Čizmama mu izbili zube. U suprotnom uglu ležao je ne­po­mi­čno čovek kome su odsekli sve prste. Kada je Dušan za­tra­žio vode jedan od muči­te­lja mu je mokrio u usta govoreći: „Čedo, ne ispuštaj ni kap, jer će ti nedostajat!“ Po­tom su ga odvukli u dvo­rište, naredili mu da se valja po betonu. Tada je u dvorište ka­­sarne pala granata, mučitelji se razbežali u zaklone, a on is­ko­ristio taj trenutak i po­begao. Više dana je bio sakriven u šu­pi za drva. Čuvši da ga svuda traže pri­pad­ni­ci ZNG i Paragine ustaše, pregazio je reku Ko­ra­nu i dospeo na slobodni Kordun. Ina­če, u toj kasarni je mučeno sadistički, a potom ubijeno i bačeno u Koranu više stotina Srba. I ako je JNA obavestila posmatrače Evropske zajednice o po­stojanju tog ustaškog mučilišta ustaša i ZNG-a iz Kar­lov­ca, nikada nisu izvršili iznenadni obilazak i pokretanje is­tra­ge za krivična dela.

…zbog krivičnog dela verolomstva (perfi­di­ja), zabra­nje­nih načina i sred­sta­va ratovanja pre­ma odredbama me­đu­­narodnog ratnog prava iz Po­velje OUN i Že­nev­skih kon­ven­cija:

Krivično delo: perfidije kroz zloupo­tre­bu oznaka Cr­ve­nog krsta, zlo­upo­trebu oznaka pro­ti­v­nika u ratnom sukobu, ma­sakriranje ci­vila…

Osumnjičeni: Franjo Tuđman, Anton Tus, Vladimir Šeks, Goj­ko Šušak, Zvonimir Čer­venko, Mladen Mar­kač, Petar Stipe­tić, Bra­nimir Glavaš, Tomislav Merčep, Đuro De­čak, komandanti i ko­man­di­ri paravojnih sa­sta­va ZNG u navedenim mestima Hr­vat­ske, vo­diči hrvatske naciona­l­nosti iz sela koja graniče sa na­ve­de­nim srpskim selima…

Svedok: Pero Didulica, Stoja Jovanović, Milan Jovano­vić, Stevan Ralić, arhi­va Kliničko – bolničkog centra Banja Luka i MUP-a Banja Luka.

Uz upotrebu tri oklopna transportera sivo­ma­sli­na­ste boje sa oznakama JNA i vo­zila hitne pomoći sa oznakama Crvenog krsta, u ranim jutarnjim časo­vi­ma 23.av­gu­sta 1991, pripadnici paravojnog ZNG-e su upa­li u sela Trnjani, Sje­verovac, Kinjačku i Sta­ro Selo. Ot­vo­ri­li su vatru iz svog raspoloživog naoružanja. Civilno stanovni­š­tvo je bežalo prema kolima sa oznakom Crvenog krsta. Kada su se, izbezumljeni od stra­ha, civili približili ko­lima, iz njih su iz­nenada sklonili bočne cerade i oko 10 pri­padnika paravojnog ZNG-e otvorili ubi­ta­čnu vatru iz automatskog oružja ko­seći nemilice star­ce, žene, decu. Pripadnicima ZNG-e u njihovom kr­va­vom obračunu sa ci­vi­lima, pomagali su vo­diči stanovnici iz susednih sela sa hrvatskim sta­nov­ni­štvom koji su prokazivali srpske kuće, skloništa zbe­gova, itd. Ovaj genocidni postupak Hr­vat­ska televizija je prikazala kao ubi­stvo 150-250 te­ro­rista, a radilo se o ma­sa­k­ri­ra­nju ne naoružanog, nikakvim sna­ga­ma branjenog, golorukog, sta­novništva, zaštićenog svim odredbama međunarodnoh humanitarnog i ratnog prava. Broj pobijenih u ovim se­lima nikada nije utvrđen, sem da je odmah u početku masakra u se­lu Ki­njačka ubijeno vi­še od 15 staraca, žena, dece. Ako je HTV, emitujući vest o „pobedi“, uz slavodobitne hvale, saopštila broj od 150 – 250, onda se može sa sigurnošću tvrditi da je stvarni broj po­bi­jenih najmanje trostruko veći (450 – 750), sudeći prema dotadašnjoj praksi re­portera ove propagadne kuće Vrhovnog Stožera. Odgovorna lica ove ustanove, po­vre­dila je kodeks novinara u ratu, time postala saučesnik u krivičnom delu, jer je jav­nom harangom poticala genocidno ponašanje prema Srbima pojedinaca, grupa i je­di­ni­ca svih paravojnih snaga Hrvatske (ZNG, terorističke ustaške organizacije Paraginih Pra­vaša, terorističkog Hrvatskog oslobodilačkog pokreta, MUP, plaćenika…). Takođe, emituje pozive plaćenicima širom Sveta i iz drugih krajeva SFRJ da stu­pa­ju u ZNG.

Krivično delo: perfidije (verolomstvo) kršenjem spo­razuma o prekidu vatre (primirju), ubi­stvo novinara (ratnih iz­veštača) zaštićenih po odre­d­­bama međunarodnog ratnog i humanitarnog prava…

Osumnjičeni: Franjo Tuđman, Anton Tus, Vladimir Šeks, Goj­ko Šušak, Tomislav Mer­čep, Mladen Markač, Petar Stipetić, na­­čelnik SUP Petrinja i Karlovac, za­po­ved­ni­ci pa­ra­voj­nih sa­sta­va ZNG u navedenim mestima Hr­vat­ske…

Svedok: članovi Komisije SSNO (po zapisniku o uviđaju na li­cu mesta zločina), ar­hiva TV Beograd

Posle stupanja na snagu sporazuma o prekidu neprija­telj­sta­va (primirju) koji je stupio na snagu 7.oktobra 1991, u 24.00 ča­­sa, a sklopljen između predstavnika Vlade SFRJ i Vrhov­ni­š­t­va Hrvatske, snage ZNG u saradnji sa pripadnicima MUP-a iz Kar­lov­ca i Petrinje, ubijena je četvoročlana novinarska ekipa TV Beo­grad. Na putu prema Petrinji, dana 9.oktobra 1991, u vre­me­nu oko 16.00 časova ubijeni su na podmukao i svirep način no­vi­nari Te­le­vizije Beograd: Dejan Milićević, Borivoje Pe­t­ro­vić, Zo­ran Ami­džić i Sreten Ilić. Njihovo novinarsko vozilo sa vidnim ozna­kama prema od­re­dbama međunarodnog prava („PRESS“ i „Tele­vizija“), napadnuto je iz zasede vatrom iz au­to­ma­t­skog oružja. Vozilo se zaustavilo na ivici puta. Vatrom iz za­se­de ubi­jen je no­vinar Sreten Ilić. Napadači su zatim jur­nu­li iz za­se­de i metkom u glavu is­pa­lje­nim iz neposredne bli­zi­ne po­u­bi­ja­li novinare Petrovića i Milićevića. Novinara Ami­­dži­ća su pre­t­hodno izvukli iz vozila i na dvadesetak meta­ra od vo­zila ubili met­kom u glavu. I ako je o ovom gnusnom zlo­či­nu Vla­da SFRJ doku­men­tovano obavestila Ev­­ro­psko udruženje no­vi­na­ra i Svetsku aso­cijaciju udruženja no­vi­nara, Savet bez­be­d­­no­sti OUN, nije usle­dila nikakav san­k­ci­ja, čak ni prekor, sto­žer­ni­cima u Zagrebu.

Krivično delo: perfidija (verolomstvo),  zabranje­ni načini ratovanja, ma­sakriranje živih i mrtvih zarobljenih ci­vila…

Osumnjičeni: Franjo Tuđman, Anton Tus, Vladimir Šeks, Goj­ko Šušak, Zvonimir Čer­venko, Mladen Mar­kač, Petar Stipetić, glav­ni inspektor Bundesfera Ne­ma­čke, za­po­vednici pa­ra­voj­nih sa­stava ZNG u na­ve­de­nim mestima Hr­vat­ske…

Svedok: Hrvoje Rajh, zarobljeni pripadnik paravojnog ZNG-e

Hrvoje Rajh je u Nemačkoj završio diverzantsku obuku. Istu su izvodili ofi­ciri Bun­­­de­s­fera specijalisti za diverzantska dej­stva. Posle za­vr­še­ne obuke Obaveš­taj­na služba Ministarstva spoljnih poslova Vlade u koordinaciji sa Voj­no­oba­veš­taj­nom službom Bundesfera Nemačke njega (kao i mnoge druge, po ustaljenoj šemi) po­sla­­la u Hrvatsku da se bori na stra­­ni ustaških for­ma­ci­ja, pošto je u Nemačkoj bio ak­ti­van član tero­ri­sti­čkog oružanog krila HOP-a. Izjavio je na zapisnik: „Ja sam po za­nimanju ustaša! Najviše volim da koljem srp­sku dje­cu. Slatko mi je da silujem Srp­ki­nje, a kad ih se za­sitim da im rasporim trbuh, izvadim poganu srpsku ma­tericu, od­sje­­­čem sise, a tek onda lagano zakoljem. Sr­pske starkelje ta­ko­­đer jer su izbjegle us­ta­š­ki mač Pa­ve­lića. Volim gledati ka­ko srpska gamad koju obra­dim, umire lagano, na ra­te…“ Na pi­tanje islednika JNA zar se ne boji kazne za takva dela, izjavio je, cinično se cerekajući: „Moji nje­ma­čki prijatelji će prio­p­ći­ti vašoj Vladi i vi ćete me mo­ra­ti pustiti, odmah!“

Krivično delo: perfidije kroz zloupo­tre­bu oznaka pro­ti­v­nika u ratnom su­kobu, masakriranje ci­vila…

Osumnjičeni: Franjo Tuđman, Anton Tus, Vladimir Šeks, Goj­ko Šušak, Zvonimir Čer­venko, Mladen Mar­kač, Petar Stipetić, ko­man­danti i koman­di­ri paravojnih sa­sta­va ZNG u navedenim me­sti­ma Hr­vat­ske, pripadnici ustaškog pokreta u selu Jarolina

Svedok: Zapisnik istrage i saslušanja stanovnika sela Ka­ra­­džićevo, od strane komisije SSNO SFRJ

U srpsko selo Karadžićevo, ustaške snage iz svog uporišta u se­lu Jarolina ušle su sa tri tenka i tri kamiona. Da bi zava­ra­li goloruko srpsko stanovništvo da izađe iz skloništa i za­klo­na, tenkove i kamione su obeležili oznakama JNA. Verujući da se radi o borbenoj grupi JNA koja je došla da ih zaštiti od ustaškog pokolja, izašli su na brisani prostor da dočekaju svoju legalnu Armiju. Tada je na njih otvorena vatra iz svih oruđa i oružja, a posebno smrtonosna vatra mitraljeza. Već pri prvom plotunu ubijeno je devet nevinih civila: Radmila Katić, Željko Pet­ro­­vić, Dražen Petro­vić, Miroslav Kuzmanović, Sveto Ma­r­če­ta, Čedo Marčeta, Bogdan Rajičić, Zoran Šo­dolovac, Ra­domir Tišmak. U nastavku ovog teškog krivičnog dela, pripadnici usta­š­kih snaga iz sela Jarolina su odsekle glavu mladiću Zoranu Šodolovcu, natakli je na ba­jonet, a kasnije igrali fudbal sa njom koristeći je kao loptu. Takođe, uz svu svi­re­post mučili su već ranjenu Radmilu Katić, a potom je na brutalan način zaklali, inače majku oficira JNA.

Krivično delo: perfidije kroz zloupo­tre­bu dece u ratu, masakr ci­vila…

Osumnjičeni: Franjo Tuđman, Anton Tus, Vladimir Šeks, Bra­ni­mir Glavaš, Đu­ro Dečak, komandanti i koman­di­ri paravojnih sa­sta­va ZNG-e u navedenim mestima Hr­vat­­ske, vodiči hrvatske na­ci­o­na­l­nosti iz sela koja graniče sa srpskim selima…

Svedok: Goran Lozo, pripadnik vojne policije, Valjevo

Pripadnici ZNG su u Tovarniku drogirali dete, na leđa mu sta­vi­li ranac i tem­pi­ranu eksplozivnu napravu. Onda mu rekli: „De­čki idi kod onih čika iz jugoarmije, da ti čike daju nešto li­je­po!“ Kada se dete približilo grupi vojnika, ustaše su ak­ti­vi­­ra­le eksploziv! Dete je razneto u komade, nekoliko pripadnika JNA je ranjeno.

Krivično delo: zabranjeni načini ratovanja, masa­kri­ranje ci­vila…

Osumnjičeni: Franjo Tuđman, Anton Tus, Vladimir Šeks, Goj­ko Šušak, Zvonimir Čer­venko, Mladen Mar­kač, Petar Stipe­tić, Bra­nimir Glavaš, Tomislav Merčep, Đuro De­čak, komandanti i ko­man­di­ri sa­sta­va ZNG u navedenim mestima Hr­vat­ske..

Svedok: Akip Krasnići, Šćiptar (Albanac) iz Prištine, Hajdin Marali, Šćip­tar (Albanac) iz Prištine

Dva dana posle dolaska u Zagreb, umesto da dobije posao od 1500 nemačkih ma­ra­ka, Krasnići je gurnut u ZNG gde su mu obu­k­li uniformu i sa 36 svojih sunarodnika Šćip­tara, posle 15 dana obu­ke poslat na front. U Zagreb je došao posredstvom svog zem­­lja­ka Hajdina Maralia iz Prištine. Obuku su im držali Nemci in­struktori, koji su ih posebno učili tehnici likvidacije žrtava – klanjem (u ovom slučaju – Srba). Upu­će­ni su u Sisak, a odatle na front kod Vinkovaca. Pre akcija us­ta­­še – zengovci su im da­va­li po šest tableta dnevno. Krasnići nije znao o ka­kvim se tabletama radi, ali se po­sle njih preznojavao i nije ose­ćao strah od borbe. Na ratištu u Tovarniku, među 2000 pripadnika ZNG-e bilo je dosta Rumuna, Bugara i Šćiptara. Ustaše su ih te­ra­le u prve borbene redove protiv JNA, a one su bile u pozadini i pucale na svakog ko bi zastao u jurišu na Srbe i pripadnike JNA. Nisu dobijali obećanu platu, već samo po dva boksa cigareta. Kra­snići je neposredno gledao orgijanje ustaša, koji ne samo da su ubijali sve redom nego su žrtve klale, žive ili posle ubi­ja­nja metkom u potiljak.

Krivično delo: zabranjeni načini ratovanja, masakriranje ci­vila…

Osumnjičeni: Franjo Tuđman, Anton Tus, Vladimir Šeks, Goj­ko Šušak, Zvonimir Červenko, Mladen Mar­kač, Petar Stipe­tić, Bra­nimir Glavaš, Tomislav Merčep, Đuro Dečak, komandanti i ko­man­di­ri sa­sta­va ZNG u navedenim mestima Hr­vat­ske…

Svedok: Dorel Borsa, Rumun iz Rumunije, 21 godina, biv­ši pripadnik  „Sekuri­ta­tee“ tajne službe bezbednosti Republike Ru­munije, Tudor Valjan Rumun iz Rumunije, 21 go­dina, biv­ši pripadnik  „Sekuritatee“ tajne službe bezbednosti Republike Ru­munije

Dorel Borsa je u ZNG-e stupio kao plaćenik, posredstvom svog druga Tudora Va­lja­na, za koga, u vreme saslušanja, nije znao gde se nalazi. Za vreme pla­će­ni­čke služ­be u ZNG, neposredno je bio svedok ili učesnik mno­go­broj­nih zločina, koje zbog mon­stru­oznosti „nikada neće moći za­bo­ra­viti“. Izjavio je: „Video sam kada su Hrvati kla­li druge ljude, za koje sam tek kasnije saznao da su Srbi. Prvi put sam video kako živ čo­vek mo­že drugog čoveka da muči do zverstva, da stravično iz­ma­sa­kri­ra. Hrvati su mon­strumi i po nemilosrdnosti nema im ra­v­nih u Svetu. Gestapovci su za njih male be­be! Od jezivih scena koje su Hrvati činili mnogo puta sam povraćao do iznemoglosti! Gle­dao sam svog starešinu zvanog Tripko kako pijan siluje nedu­žnu ženu, do smrti! Ako ne bi izdahnule, sekao im dojke, se­kao trbuh, a žena vrišti tako jezivo da nor­ma­lan čovek po­lu­di, upaljačem pali stidne dlake i polni organ i izvinite…gadi mi­ se…i mnogo toga još!“

Krivično delo: zabranjeni načini ratovanja, ma­sa­kri­ranje ci­vila…

Osumnjičeni: Franjo Tuđman, Anton Tus, Vladimir Šeks, Goj­ko Šušak, Zvonimir Červenko, Mladen Mar­kač, Petar Stipe­tić, Bra­nimir Glavaš, Tomislav Merčep, Đuro Dečak, komandanti i ko­man­di­ri sa­sta­va ZNG u navedenim mestima Hr­vat­ske…

Svedok: Izveštaj Gradskog sekretarijata unutrašnjih po­slo­va Novi Sad

Na području novosadske opštine u vremenu od 17.jula do 27.ok­tobra, pronađeno je 17 leševa u reci Dunav. Uz pomoć ro­d­bi­ne identifikovan je samo jedan koji je iz­va­đen u blizini Begeja i to Milenko Đuričić, Srbin, star 38 godina iz Borova Na­se­lja. Au­topsijom je utvrđeno da je zverski mučen, živ umotan u će­be i bačen u Dunav. Na svim leševima su utvrđeni tragovi sadističkog mučenja, pucano im u leđa i potiljak iz neposredne blizine, sa više metaka iz raznog oružja čak i sa velikim kalibrom. Žr­­t­ve su bose, a neke i sa lisicama na rukama bacani živi u reku. Tra­govi svi­re­po­s­ti prevazilaze one koje su registrovane u Drugom svetskom ratu kada su leševi iz lo­go­ra Nezavisne države Hrvatske Gradiška, Jasenovac i dr, do Beograda stizali niz Sa­vu. Du­nav je u svim opštinama nizvodno od Vukovara izbacio 40 le­še­va. Bilo je žr­ta­va umotanih selotejpom („Selotejp afera“ za koju se sada sudi ustaškom vođi Bra­nimiru Glavašu) i živi ba­čeni u reku. O svakom lešu je napravljena potpuna ob­duk­ciona do­ku­mentacija.

Krivično delo: zabranjeni načini ratovanja, masa­kri­ranje ci­vila…

Osumnjičeni: Franjo Tuđman, Anton Tus, Vladimir Šeks, Goj­ko Šušak, Zvonimir Červenko, Mladen Mar­kač, Petar Stipe­tić, Bra­nimir Glavaš, Tomislav Merčep, Đuro Dečak, komandanti i ko­man­di­ri paravojnih sa­sta­va ZNG u navedenim mestima Hr­vat­ske, Ivo Darežić bivši zastavnik JNA u kasarni „Dušan Vargaš“ Ka­rlovac, sin mu Mario Darežić, pripadnik specijalne jedinice MUP-a…

Svedok: Izveštaj o istrazi, istražnih organa Službe bezbednosti JNA

U selu Kamensko kod Karlovca, prilikom pretresa kuće bivšeg zastavnika JNA Ive Darežića, koji je pre dva meseca od pre­tresa napustio JNA iz jedinice u kasarni „Dušan Vergaš“ u Kar­lovcu, pronađena je grupa fotografija u boji na kojima se vidi obe­šen ne identifikovani N.N. mladić u šumi. Slikao je Mario Darežić, Hrvat, star 25 godina, pripadnik spe­ci­jalne jedinice MUP Hrvatske, koja je bila angažovana u re­jo­nuTopuskog polovinom jula 1991, kada je po pretpostavci i po­či­njen zločin nad N.N. mladićem sa slike. Slike su iz­ra­đe­ne u foto – studiju „Korana“ u Karlovcu.[3]

Krivično delo: perfidije (verolomstva) u kršenju ostvarenog spo­­ra­zuma o prekidu vatre, zabranjeni načini ratovanja, masa­kri­­­ranje ci­vila…

Osumnjičeni: Franjo Tuđman, Anton Tus, Vladimir Šeks, Goj­ko Šušak, Zvonimir Červenko, Mladen Mar­kač, Petar Stipe­tić, Bra­­nimir Glavaš, Tomislav Merčep, Đuro Dečak, komandanti i ko­man­­di­ri sa­sta­va ZNG i MUP u navedenim mestima Hr­vat­ske…

Svedok: Ratni operativni dnevnik Štaba Vrhovne komande SFRJ

Tokom oružanog sukoba na tlu SR Hrvatske, zengovci, mu­po­v­ci i ustaše kao i vlasti Hrvatske su se neprekidno ko­ri­sti­li  perfidijama (ve­rolomnim postupcima), beščašćima suprotnim kodeksima rata. Od 8.ok­to­bra 1991, na zahtev hrvatske strane zaključeno je osam pri­mir­ja, a sva su prekršena od strane hrvatske paravojske: pre­gru­pi­savali su snage, zauzimali povoljnije položaje svojih snaga, mučke napade na pri­pad­nike JNA i srpski civilni živalj. Slu­ča­jevi kršenja primirja su nebrojani, tako da bi trebalo mnogo pro­stora da se svi opišu. Pri svakom mučkom prekidu vatre snage ZNG i ustaša su ubijale civile i pripadnike JNA. Snajperski na­pa­di nikada nisu ni pre­kidani i to uz korišćenje zabranjene mu­ni­­ci­je (dum-dum municija), ili su vrhovi metaka umakani u sredstvo za čišćenje nao­ru­­ža­nja (tzv. „drnč“) da bi se izazvale teške infekcije prilikom ranjavanja pri­pa­d­ni­ka JNA snajperskom vatrom. Tako su učinjene sledeće (između mnogobrojnih) perfidije: U se­­lu Ravne u mučkom napadu 11.oktobra 1991, ubijeno je 4, a ra­nje­no 7 pripadnika JNA. U toku 12. i 13.oktobra na području Oku­ča­na od minoibacačke i artiljerijske ustaške vatre poginulo je 6, a ranjeno 12 pripadnika JNA i Teritorijalne odbrane Za­pad­ne Sla­vonije. U snajperskom napadu 13.oktobra u selu Paklenici kod Novske snajperskim hicem ubijen je potpukovnik JNA Simo Mar­janović, a istog dana oko 17.00 u selu Grude kod Dubrovnika ubi­jen je pri­pad­nik JNA Petar Medigović. Samo nekoliko sati po­sle odlaska posmatračke misije EZ iz Ilo­ka, 10.oktobra u se­lu Šarengradu (u neposrednoj blizini Iloka) ustaše su spalile četiri kuće, a sve ukućane na najzverskiji način – poklale.

Krivično delo: perfidije (verolomstva) u kršenju ostvarenog spo­razuma o prekidu vatre, zabranjeni načini ratovanja, masa­kri­ranje ci­vila…

Osumnjičeni: Franjo Tuđman, Anton Tus, Vladimir Šeks, Goj­ko Šušak, Zvonimir Červenko, Mladen Mar­kač, Petar Stipe­tić, Bra­nimir Glavaš, Tomislav Merčep, Đuro Dečak, komandanti i ko­m­an­di­ri paravojnih sa­sta­va u dotičnim mestima Hr­vat­ske…

Svedok: Ratni operativni dnevnik Štaba Vrhovne koman­de SFRJ

Glavni stožer ZNG, od početka oružane pobune protiv SFRJ, suočen je sa prob­le­mom popune svojih jedinica. S toga su preduzeli široku akciju propagande, nepo­sre­d­no i preko ustaških centrala u inostranstvu, civilnih i poluvojnih agencija Zapada za popunu jedinica-plaćenicima. Ubrzo se u sastavima ZNG našlo između 500 – 700 Ru­mu­na, zatim tu su još Filipinci, Kurdi, Šćiptari, afro-amerikanci i Nemci, Ho­lan­đa­ni. Oficiri Stožera čak su javno negodovali zato što im se ne javlja više pla­će­ni­ka. Plata plaćenika je 2000 nemačkih maraka mesečno, ali ih hrvatski „časnici“ is­pla­­ćuju novčanicama koje su odavno nevažeće, što je utvrđeno na osnovu apoena nov­ča­ni­ca koje su nađene kod mrtvih i zarobljenih plaćenika.

…zbog krivičnog dela: teških povreda prava prema li­ci­ma lišenim slobode u ve­zi sa oružanim sukobima pre­ma od­redbama člana 5, kao i garancijama iz člana 4, stav 1, tač. (a), (c) i (d) i stav 2, tač. (b), člana 6, stav 2, Protokola II i Že­nev­skih kon­ven­cija:

Krivično delo: masakriranje živih zarobljenika od­secanjem delova tela, vađenjem očiju, dranjem kože i ubijanje za­robljenika klanjem, zloupotreba zarob­lje­ni­ka kao živog štita pre­ma protivniku, perfidije kroz zloupo­tre­bu sporazuma o pri­mir­ju i zarobljenicima…

Osumnjičeni: Franjo Tuđman, Anton Tus, Vladimir Šeks, Goj­ko Šušak, Zvonimir Červenko, Mladen Mar­kač, Petar Stipe­tić, na­čelnik MUP Karlovac, komandanti i koman­di­ri sa­­sta­­va ZNG u Karlovcu, direktor radio stanice Radio Karlo­vac.­..­ko­man­dant kasarne JNA Mekušje i komandir tenkovske jedinice JNA iz kasarne Mekušje.

Svedok: zapisnik istražne komisije JNA i posmatrača EZ (EU), emisija vesti Radio Karlovca.

Po zverstvu i monstruoznosti čuveni masakr na Koran­skom mostu (na reci Korani u centru Karlovca), prenerazio je čak i hrvatske strane saveznike. Ispoljeno mon­stru­o­zno po­na­ša­nje pripadnika MUP i ZNG iz Karlovca zaprepastio je i voj­ne posmatrače EZ. Jedan od oficira posmatrača EZ je izjavio da dok je pisao izveštaj i gledao fo­to­gr­a­fije masakriranih, da je dva puta izlazio napolje da povraća. Sebi je postavljao si­ja­set puta pitanje: kakav mentalni sklop ima čovek koji ta­kvo nešto može učiniti dru­gom živom ljudskom biću? „I našao sam samo jedan odgovor, prelistavajući svoju du­gu vojničku karijeru: Hrvati!“ Od 24 zarobljena pripadnika JNA: 13 je naživo masa­kri­­ra­no potom zaklano „na rate“, se­d­mo­rica se vo­di kao nestali, trojica preži­ve­la (sa­mo jedan – si­gurno, jer je dos­peo do kasarne JNA, dvojicu koja su lečena u kar­lovačkoj bo­l­ni­ci po nalogu zapovednika MUP za Karlovac, mu­po­vci oteli iz bol­nice na ne­po­z­na­tom mestu zaklali kao ne­­poželjne svedoke), za jednog JNA ne navodi po­da­t­ke.

U vremenu važenja sporazuma o prekidu neprijateljstava, rezer­v­ni kapetan Mile Peurača sa zastavnikom Nikolom Babićem i 22 voj­nika (ukupno 24 pripadnika JNA) sa dva motorna vozila, pošao je iz kasarne Mekušje u kasarnu „Stjepan Milašinčić – Šiljo“ u Lo­gorištu na 5 km od Karlovca. U širem centru Karlovca, na mo­stu preko re­ke Korane, put im je preprečila, a potom ih opkolila, gru­pa pripadnika MUP Kar­lo­vac, zahtevajući da se vojnici pre­da­ju. Kapetan Peurača je to odbio i zahtevao ili da ih propuste ili omoguće povratak u kasarnu Mekušje. Pripadnici MUP-a su to odbili. Peu­ra­ča je tražio da o predaji pripadnici MUP pregovaraju sa vi­šom komandom JNA. Oni i to odbijaju i daju 45 minuta da se svi bez­uslovno predaju. Dok je trajalo pre­go­va­ra­nje, deo vojnika je po­čeo iz nepoznatih razloga – da se predaje. Pošto je vezom javio o inci­dentu, iz kasarne Mekušje stižu tri tenka u pomoć opko­lje­noj gru­pi JNA. Umesto da iz pokreta izvrše dejstvo po snagama MUP i oslobode grupu, komandir tenkovskog voda naređuje otvaranje va­tre iz mitraljeza i to na 500 metara i u vazduh. Zapovednik mupo­vaca šalje jednog od vojnika koji su se predali, komandiru ten­kovske jedinice, da obustave vatru ili će pobiti vojnike koji su se predali. Većina vojnika je još bila oko ka­pe­ta­na i u obruču. Ume­sto da na ovakav zahtev mupovaca, komandir ten­kovske jedi­ni­ce JNA naredi otvoranje vatre iz tenkovskih to­po­va i mitraljeza po ustaškoj grupi, te tako omogući kapetanu da iz­vuče grupu iz ob­ru­ča, on zbog pet vojnika rizikuje život preo­sta­lih 19 (jedan ofi­cir, jedan podoficir i 17 vojnika). A i od tih pet bi se neko spa­sao koristeći paniku mupovaca da su ten­ko­vi odlučno dej­s­t­vo­va­li. Tenkisti tako gube dragoceno vreme. MUP-ovcima stižu u po­moć specijalci MUP sa maskirnim ka­pu­lja­čama preko lica. Ten­kovska jedinica ni tada ne dejstvuje (!?) po ustaškom pojačanju u cilju sprečavanja da se spoje sa mupo­v­ci­ma oko grupe na mostu. Ta­da svi vojnici bacaju oružje i predaju se. Ustaše ih vode na most i naređuju im da polegaju na asfalt sa rukama na potiljku. Po­­slednji je doveden kapetan Peurača. Od­mah ga jedan od koljača pro­­bada dva puta nožem s leđa i kapetan pa­da. Ostale ustaše otva­raju vatru iz automata vojnicima po no­ga­ma da bi ih one­mo­gu­ći­li da beže. Tada počinje ma­sa­kri­ra­nje za­robljenika: živima im seku uši, kopaju oči, noževima seku li­ca, bodu svuda po te­­lima i tek na kraju ih sve ubijaju kla­njem. Posebno su zver­ski masakrirali aktivnog zastavnika JNA Nikolu Babića: ži­vom mu seku svaki deo tela, noževima va­de oba oka, deru svu  kožu sa lica, odsecaju oba uva, a onda ga kolju sa vrata pa tek onda prema grlu, tako da je glava bila sko­ro odsečena od tela. I sve se ovo odvija pred očima ten­ki­sta, čiji komandir ni ta­da ne ispoljava minimum humanosti, da na­redi otvaranje vatre po svima na mostu i tako spase paklenih mu­ka svoje saborce i os­ve­ti njihovu patnju i smrt. U momentu kada su ustaše zapucale po no­gama vojnika, trojica pri­seb­ni­jih skaču pre­ko ograde mosta i ba­caju se u reku Koranu: Dušan Mrkić, Sve­to­zar Šarac i Bra­n­ko Mađarac. Mrkić i Mađarac dospevaju na le­čenje u kar­lo­va­č­ku bolnicu (!?), a Mađarac se probija do ka­sar­ne JNA. Na mostu su us­taše MUP zaklale 13 pripadnika JNA: Mi­le Peurača re­ze­r­­vni kapetan, Nikola Babić (1948) zasta­v­nik, Vaso Bižić (1956), Mile Babić (1949), Jovan Sipić (1966), Bo­žo Kozlina (1954), Nebojša Popović (1967), Milić Savić (1959), Milenko Lu­kač (1959), Slobodan Milovanović (1966), Sve­tozar Gojko­vić (1959), Miloš Srdić (1948), Zoran Koma­di­na (1964). Za je­d­nog pri­pad­ni­ka komanda JNA ne navodi po­da­tke, a su­d­bina se­d­mo­­rice njenih pripadnika je ne­poz­na­ta (vode se kao ne­­stali).

Do današnjeg dana niko od komadno odgovornih hrvatskih „časni­ka“ za ovaj užasan zlo­čin nije odgovarao. Tužbu nije podigla ni bi­v­ša SFRJ, a pogotovu niko od posmatrača EZ (EU) i OUN. Ta­ko­đe, SSNO nije pokrenuo istragu protiv odgovornog komandira ten­­kovske jedinice JNA koji je ispoljio kukavičluk i ne­spo­so­b­no­st, kao i komandanta koji je naredio kapetanu Peurači da bez ten­ko­­v­ske pratnje ide kroz Karlovac. Uprkos tome što im je bilo po­z­na­to da su ovi pripadnici MUP i ZNG već tada  bili na zlu gla­su po zločinima i bezočnoj zloupotrebi svakog primirja za nove ma­­sakre protiv civila Srba i pripadnika JNA. Radio stanica Kar­­lovac o ovom užasnom zverstvu, pobedonosno i sa odu­še­v­lje­nje­m javlja: „Rijekom Koranom pliva 17 ubijenih četnika!“ Umesto osu­­de masakra ili bar samo navođenja opisa događaja, reporter ove stanice slavi zločine, a pripadnike JNA naziva „čet­ni­cima“.

Krivično delo: masakriranje živih zarobljenika odsecanjem delova tela, ubijanje zarobljenika klanjem…

Osumnjičeni: Franjo Tuđman, Anton Tus, Vladimir Šeks, Gojko Šušak, Zvonimir Červenko, Mladen Mar­kač, Petar Stipe­tić, Branimir Glavaš, Tomislav Merčep, ko­man­danti i koman­di­ri sa­­sta­va ZNG u Vukovaru, zapovednik MUP Vukovar, pri­padnici ZNG iz Vukovara: časnik Ivica Zrnić, Ivica Asanović i Miladin Mi­lković,…

Svedok: Miladin Milković, Hrvat, pripadnik ZNG iz Vu­ko­vara, uhapšen 10.oktobra 1991, izvršilac i saučesnik zločina

Pripadnici ZNG iz Vukovara Ivica Zrnić, Ivica Asa­no­vić i Miladin Milko­vić, uhvatili su nenaoružana dva N.N. voj­nika JNA koji su išli u samoposlugu u ku­po­vi­nu. Časnik Zr­nić i Asanović su počeli da ih tuku nazivajući ih „četnicima“. Za­tim je Zr­nić oba voj­nika udario kundakom u glave onesvestivši ih. Naređuje Mi­lkoviću da iz vi­lice jednog od vojnika izvadi dva po­zlaćena zuba, što ovaj uz dosta mrcvarenja voj­ni­ka uspeva. Na­kon toga Mil­ković je zaklao jednog vojnika.. Svi zajedno su kla­li drugog vojnika, ali su mu pre toga živom odsekli ruku, nogu i prste sa druge ruke. Masakrirana tela su ostavili na ulici, a uhapšeni zengovac Milković ne zna šta se sa telima zbilo. Za ovaj stravični zločin su pohvaljeni javno od strane Glavaša i Merčepa. Ko­man­da JNA nije identifikovala o kojim se vojnicima radi!?

…zbog krivičnog dela nepoštovanje znaka Crvenog kr­sta, povrede prema ranje­ni­cima, bolesnicima, mrtvim li­ci­ma, sanitetskom osoblju, sanitetskim tran­spor­tima i verskom osoblju, pre­ma od­redbama člana 7, 8, 9, 11 i 12, Pro­tokola II, od­red­bi Povelje OUN i Že­nev­skih kon­ven­cija:

Krivično delo: zločin nad ranjenicima, bolesni­ci­ma, mrtvim, sa­ni­­te­t­skom osoblju i transportima, per­fi­dije kroz zloupo­tre­bu sporazuma o primirju…

Osumnjičeni: Franjo Tuđman, Anton Tus, Vladimir Šeks, Goj­ko Šušak, Zvonimir Červenko, Mladen Mar­kač, Petar Stipe­tić, pred­sednik opštine Vinkovci, načelnik MUP Vinkovci, ko­man­dan­ti i koman­di­ri paravojnih sa­­sta­va ZNG u Vinkovcima…

Svedok: Zapisnik komisije SSNO SFRJ, izjava sanitetskog pot­poručnika Simića, predsednik opštine Vinkovci, zapovednik MUP Vinkovci, zapovednik ZNG Vinkovci…

U vremenu od 15. do 24.septembra 1991, kasarna u Vinkov­ci­­ma je neprestano na­pa­dana svim sredstvima od strane pri­pad­ni­ka ZNG i MUP Vinkovci. Tom prilikom je ra­njeno 30 pri­pad­ni­ka JNA, kojima nije bilo moguće pružiti medicinsku pomoć u am­bu­lan­ti kasarne. Pokušaji komandanta kasarne da se pre­go­vo­ri­ma omogući njihova eva­ku­a­cija u vojne bolnice – odbijeni su. Usled izostanka pružanja bolničkog lečenja, 10 ra­nje­nika je u naj­težim mukama preminulo. Mrtva tela su počela da se ras­pa­da­ju. Kada su na osnovu naređenja Generalštaba JNA, jedinice JNA krenule u deblokadu kasarne, predsednik opštine Vinkovci je naredio da PTT uključi ukinutu vezu kasarni, a potom tražio pri­­mirje i pregovore sa komandom kasarne. Tom prilikom je dogo­vo­rena evakuacija ranjenih i mrtvih. Pošto je Opština odbila da obezbedi propisane vreće za transport pokojnika, oni su za­vi­je­ni u čaršave i utovareni u furgon vozilo za prevoz hrane. Obeležena znacima Crvenog krsta, kolona vozila sa mrtvima i ranjenima je 25.septembra 1991. oko 17.10 časova krenula iz ka­sar­ne. Već oko 17.15 ča­so­va, na samo 150 metara od kapije kasarne, sanitetski transport je zaustavila grupa od 200-250 pripadnika ZNG iz Vinkovaca. Pored njih tu se našla rulja na­o­ru­žanih i ne naoružanih hrvatskih civila koja je huškala zen­go­v­ce: da pobiju sve ra­nje­ni­ke; da su svi oni „četnička banda“; da ih „u Beograd treba transportovati u vozilu za mrtve“. Predsednika opštine, kao garanta sporazuma, nigde nije bilo. Gardisti su po­šli od ranjenika do ranjenika kidajući im zavoje sa živih ra­na, udarajući ih kun­da­cima, grubo ih, na mnogo načina, mal­tretirajući. Kada je sanitetski potporučnik Simić, pra­­ti­lac transporta, pokušao zaštiti ranjenike apelujući na do­go­vor o pri­mi­r­ju i sanitetskom transportu, poštovanju Ženevske kon­vencije, zengovci su ga tukli, no­žem mu zasecali grlo, ur­la­­­jući da samo oni, zengovci, odobravaju ili ne odobravaju do­go­vor, te da za njih dogovor sa predsednikom Opštine Vinkovci je ni­štavan. Od bolesnika izdvojili su majora Ljubišića, koji je u toku borbi doživeo psihički slom i urlali: „Sadaćemo te usli­kat, pa zaklat!“ Odveli su ga iza jednog svog vozila i tamo za­kla­li. Simić je potom zahtevao da se omogući povratak sanitetskog tran­sporta u ka­sa­r­nu i da vrate majora Ljubišića. Pripadnici ZNG to nisu prihvatili već su mu na­re­dili, pod pretnjom smrću, da tran­s­port nastavi dalje, a da majora neće vratiti. Pripadnici MUP Vin­­kovci, koji su prema dogovoru o primirju trebali obez­be­đi­va­­ti kretanje sanitetskog transporta, mirno su sa strane po­s­matrali orgijanje zen­go­va­ca nad nemoćnim ranjenicima. Po­sle 20 minuta ustaškog orgijanja nad ranjenicima, transport je kre­nuo dalje. Na oko 15 km od Vinkovaca transport je ponovo na­kra­tko za­u­sta­vljen na ustaškoj barikadi. Sanitetski transport su u više navrata preticala vo­zi­la puna pripadnika ZNG koji su pre­ti­li noževima, bombama i oružjem i vređali. Na oko 25 km od Vin­ko­vaca transport pretiče vozilo marke „mercedes“, crne boje, vin­ko­va­čkih registarskih tablica, sa otvorom na krovu kroz koji se prvo pojavljuju dve ukr­š­te­ne puške u obliku slova „V“, a potom krvava ruka pripadnika ZNG koja je držala od­se­če­nu glavu čoveka sa vojničkim šlemom JNA. O ovom napadu na sanitetski transport Vlada SFRJ je izvestila sedište Crvenog krsta u Ženevi, koji ni­je osudio za­gre-ba­čke hrvatske poglavnike i  stožernike, niti tra­žio mere protiv hrvatskih vlasti, od stra­ne Saveta bez­bednosti OUN.

Krivično delo: zločin nad ranjenicima i sanitet­skim osobljem, napad na humanitarni konvoj…

Osumnjičeni: Franjo Tuđman, Anton Tus, Vladimir Šeks, Goj­ko Šušak, Zvonimir Červenko, Branimir Glavaš, Mladen Mar­kač, Petar Stipe­tić, načelnik MUP Vukovar, ko­man­dan­ti i koman­di­ri paravojnih sa­­sta­va ZNG u Vukovaru…

Svedok: Žakije Gislen medicinska sestra iz Švajcarske, Fabijan Šmit me­di­cin­ska sestra iz Belgije, Zapisnik komisije SSNO SFRJ

Humanitarni konvoj „Lekari bez granica“ koji je iz Vu­ko­va­ra prevozio grupu od šes­desetak teških ranjenika hrvatskih oru­žanih formacija, je dana 19.oktobra 1991. oko 11.30 časova, na­padnut od strane pripadnika ZNG. Čim je konvoj napustio zonu pod kon­trolom JNA, između sela Bogdanovci i sela Marinci, pod­vla­čenjem protiv-ten­kov­ske nagazne mine pod sedmo vozilo u ko­lo­ni. Od eksplozije su povređene dve me­di­cin­ske sestre Žakije Gi­slen iz Švajcarske i Fabijen Šmit iz Belgije. Povređenima je ukazana pomoć na Vojnomedicinskoj akademiji JNA u Beogradu, gde postoji do­ku­men­ta­cija o uzrocima ranjavanja i o lečenju medicinskog osoblja, zaštićenog brojnim odredbama Ženevskih konvencija i Međunarodnog ratnog prava.

Krivično delo: zločin nad mrtvima i sanitet­skim osobljem, napad na humanitarnu letilicu sa oznakama Crvenog krsta…

Osumnjičeni: Franjo Tuđman, Anton Tus, Vladimir Šeks, Goj­ko Šušak, Zvonimir Červenko, Branimir Glavaš, Mladen Mar­kač, Petar Stipe­tić, načelnik MUP Vukovar, ko­man­dan­ti i koman­di­ri sa­­sta­va ZNG u rejonu s. Jankovci, rejonu Opuzena i Splita…

Svedok: potpukovnik JNA Dragutin Petković, za­be­le­š­ka u Operativnom dnev­niku Komande RV i PVO

  • Uobičajena je praksa pripadnika ZNG, MUP, HOP, Praaginih Pravaša bi­la da is­pred tenkovskih kolona JNA postavljaju tela poginulih pri­­pa­­d­ni­ka JNA ili srpskih civila, znajući da vođeni hu­ma­no­š­ću, ten­kisti JNA neće gaziti preko tela mrtvih. Kada vojnici JNA iza­đu da sklone tela mrtvih, na njih paravojne snage ot­va­ra­ju vatru iz za­se­da. Na ulazu u selo Jankovce zapovednik ZNG je naredio da mi­niraju te­lo poginulog postavljeno na putu, tako da kad ga pri­­padnici JNA pokušaju skloniti da dođe do aktiviranja mine na potez. O ovim slučajevima svedoči potpukovnik JNA Dra­gu­tin Petković.
  • Dana 29.oktobra 1991, oko 11.30 časova pripadnici ZNG u oko­li­ni Opuzena, otvorili su vatru na helikopter JNA sa vid­­nim oznakama Crvenog krsta, koji je leteo na humanitarnom letu na relaciji Mostar – Divulje, radi prevoza posmrtnih osta­ta­ka de­­setara Slaviše Matića koga su ubili pripadnici ZNG iz Sp­li­ta. O letu su bile obaveštene hrvatske vlasti i hrvatski tzv. Kri­z­­ni štab za Dalmaciju. Heli­kop­ter je pogođen u repnom delu i po­­sa­da ga je uz natčovečanske napore uspela privesti odredištu bez posledica za ljudstvo u helikopteru. O ovom napadu na sa­ni­te­t­ski helikopter Komanda RV i PVO je izvestila SSNO. Vlada SFRJ izveštaj je pro­­sle­di­la Komesarijatu organizacije Crvenog krsta u Ženevi, kod koje je izveštaj ostao sa­mo mr­t­vo slovo na papiru.Kao i u ostalim mnogobrojnim slučajevima, vlasti Hr­vat­ske nisu pozvane na odgovornost.

Krivično delo: povrede prema verskom osoblju, zatvaranje, mučenje, masakriranje i ubijanje verskih službenika Pravoslavne Crkve…

Osumnjičeni: Franjo Tuđman, Anton Tus, Vladimir Šeks, Goj­ko Šušak, Zvonimir Červenko, Branimir Glavaš, Mladen Mar­kač, Petar Stipe­tić, načelnik MUP Slavonska Požega, ko­man­dan­ti i koman­di­ri sa­­sta­va ZNG u Slavonskoj Požegi

Svedok: fotografije pripadnika ZNG, nađene kod zarobljenih pri­padnika kaz­ne­nih ekspedicija ZNG i ustaša, izveštaj Vlade SFRJ, dr Miša Milošević

Samo do 30.oktobra 1991, uhapšeno je dvadeset pravo­slav­nih srpskih sveš­te­ni­ka, koji su izloženi strašnom zlo­stav­lja­nju, klanju, dranju kože sa tela, pečenju na ra­ž­nju, dranju kože i bra­de sa li­ca, spaljivanju u pravoslavnim hramovima. Sve­š­te­ni­ci nisu bi­li pripadnici ni jedne oružane formacije. Uhap­šen je i vladika slavonski Lukijan, koji je više meseci zlo­sta­v­ljan u zatvoru MUP u Slavonskoj Požegi. Trebao je uče­s­t­vo­va­ti u radu Komisije OUN za ljudska prava, ali je njegovo pismo o ma­sovnom i stravičnom gaženju ljudskih prava u Hrvatskoj, skupu  pro­čitao dr Miša Milošević.

…zbog krivičnog dela genocida od strane vlasti i paravojnih hrvatskih oružanih sastava, pre­ma od­redbama Povelje OUN i Že­nev­skih kon­ven­cija:

Krivično delo: zločin genocida nad civilnim stanovništvom…

Osumnjičeni: Franjo Tuđman, Anton Tus, Vladimir Šeks, Goj­ko Šušak, Zvonimir Červenko, Branimir Glavaš, Đuro Dečak, Mla­den Mar­kač, Petar Stipe­tić, pred­sednici opština, nače­l­ni­ci i zapovednici jedinica MUP, ko­man­dan­ti i koman­di­ri para­voj­nih sa­­sta­va ZNG u navedenim mestima…

Svedoci: izveštaji posmatrača EZ (EU), posmatrači OUN, komisije SSNO SFRJ, Dušan Bojević iz s. Veliki Grđevac, Mirko Đorđević iz s. Grubišno Polje

  • Vrhovništvo Hrvatske i Glavni stožer ZNG, pod zapovedništvom vrhov­nika Franje Tuđ­­mana, donelo je genocidnu fašisoidnu naredbu da se pod pre­t­njom smrću „nepoćudnih“, u roku od 48 časova, potpuno isele 27 sr­p­skih sela sa područja Papuka i Psunja, uz cinično obra­zlo­že­­nje „da je to u interesu Srba zbog mogućih na­pa­da ‘srpskih čet­­nika“. Vrhunac sadizma i genocidnog fašisoidnog cinizma je da „hrvatska vlast brani domoljubne Srbe od nepo­ću­d­nih Srba“. Tada je iseljeno preko 25.000 Srba Požeške ko­t­li­ne. Kolone staraca, žena i dece panično je krenula put Bosne i Her­­ce­govine, napuštajući svoje domove i imanja, koja su potom snage ZNG, ustaša i MUP potpuno opljačkale i spalile i po­ru­ši­le do temelja, minirajući kuću po kuću. Potpunim ra­za­ra­njem hte­lo se postići da se Srbi nikada ne vrate na svoja ve­kovna og­nji­šta, čime je počinjeno delo genocida, prema pravnim kvalifikacijama međunarodnog ratnog i humanitarnog prava.
  • Hrvatske oružane formacije (ZNG, ustaše, MUP) su 31.oktobra 1991. iz­vr­šile operaciju genocidnog čiš­će­­nja srpskih sela u opštini Grubišno Polje ispod Bi­lo­go­re. Sve živo što su zatekli, što se nije stiglo skloniti u Bosnu i Her­cegovinu, ove formacije su poubijale (starce, starice, žene, de­­cu u kolevkama, uključujući i pse čuvare u dvorištima srpskih ­ku­­ća). Pri tome su ispoljile nečovečno ponašanje prema ne­ nao­ru­ža­nom civilnom stanovništvu. Najstravičnije je da su otvarali sto­­­ma­­ke živim ženama, nabijali decu na bajonete, vadili oči i se­k­li ekstremitete živim žrtvama.., klali ih, ali ne do kra­ja (pri­kla­­li) da bi žrtve što duže i u što većim mu­ka­ma la­ga­­no umi­ra­l­e.
  • Za samo 24 časa hrvatske oružane formacije, po nare­đe­nju svog vrhovnika Fra­nje Tuđmana i egzekuciji svojih stožernika, su potpuno opu­­sto­šile srpska sela: Olje­vac, Nežić, Vrhovci, Velika Kli­sa, Snje­govići, Sušnjari, Kamenska, Mijači, Stri­je­ževica, Še­o­­vci, Cažje, Vučjak, Kula, Zrinjska, Mali Grđevac, Veliki Gr­đe­­­vac, Br­đa­ni, Cremušina, Šibenik, Dapčevica, Lon­ča­ri­ca, Ma­la Jasenovača, Mala Barna, Ve­li­ka Barna, Mala Petro­vi­ca, Velika Petrovica, Turčević Polje, Rašenica. Svih 28 se­la su prvo opljačkana, potom popaljena i na kraju porušena do te­­melja. U njima su hr­vat­ske oružane horde poklale i poubijale sve živo što se zateklo u selima, uk­lju­ču­ju­ći i domaće ži­vo­ti­nje. Ubijeno je sve što se kretalo.
  • Vrhovnik ZNG Franjo Tuđman uputio je molbu Generalštabu JNA da na ver­ski praznik, JNA obustavi dejstva 1.novembra 1991. Među­tim, istovremeno je naredio svo­jim bojovnicima da na­­stave sa žestokim napadima i na taj dan. Očigledno je Tuđ­man sa svojim bo­jo­vnicima izveo još jednu među mnogobrojnim mučkim prevarama. Bojovnici su upravo na taj verski pra­z­nik spa­li­li do temelja pravoslavni hram Velike Gos­po­ji­ne, tri veka star, u selu Donja Rašenica.
  • Pripadnici paravojnih snaga Hrvatske su u s/ Veliki Grđevac kod Bje­lo­va­ra poklali sve starce i starice koji nisu uspeli ili ni­su hteli da se isele iz svog Se­la. Među zaklanima su otac i majka Du­šana Bojevića, koji svedoči o zločinima.
  • U s. Grubišno Polje svedok je bio očevidac kako su hrvatski bojovnici iz­ma­­sakrirali najbliže mu komšije: ži­vi­ma su im sekli prste na rukama, vadili oči, se­k­li uši, a tek za­tim ubijali klanjem. Jednog starog čoveka su potpuno is­ka­sa­pi­li. Na kra­ju su mu odsekli glavu, a potom je šutirali kao fud­balsku loptu. Svedočio Mirko Đor­đević iz istog sela.
  • Pripadnici ustaških snaga iz Zadara su izvele fašističku kristalnu noć na svoj način. Lično i uz pomoć razularene rulje hrvatskog stanovništva iz Zadra, dana 2.maja 1991. od 17.00 do 20.00 časova potpuno je oplja­čkano, a potom porušeno 168 privrednih objekata čiji su vlas­nici Srbi. Matrijalna šteta je ogromna. Samo res­to­ran Boš­ka Pupovca je vredeo oko milion nemačkih maraka. Razja­re­na masa hrvatskog sta­novništva je skandirala: „Ustaše, ustaše…NDH.’“ Organi MUP koji su dužni da čuvaju javni red i mir, nisu ništa pre­­­duzeli da spreče pogrom, na fašistički način.
  • Odmah po dolasku Tuđmanove stranke na vlast, sa po­sla je otpušteno 120.000 Srba, samo zato što su po nacio­nal­no­sti Srbi. Ustaške jurišne grupe, poput onih iz fašističke Ne­­mačke, su prvo opljačkale, a potom minirale više od 600 rad­nji, trgovina, i drugih privrednih objekata, preko 1000 sta­no­va, vikendica čiji su vlasnici bili Srbi. Srpska deca su mal­tre­tirana u parkovima, školama, dečjim vrtićima, jer je ustaška vla­st znala da su Srbi roditelji najosetljiviji na zlo­stav­lja­­nje i ugrožavanje bezbednosti njihove dece. Na desetina hiljada de­ce je pod pri­nu­d­om maltretiranja ispisano iz vrtića i ma­ti­č­nih škola. Poslednjih dana, prema rat­noj uredbi vrhovnika Tuđ­ma­na, pojačan je teror policije, koja je bez sudskog naloga i re­še­­­nja, ovlašćena da upada u stanove, vrši pretrese i pljačku, hap­­še­nje i za­dr­ža­va­nje u pritvoru do pet dana. Svojim direktivama Franjo Tuđman je oz­va­ni­čio te­ror nad Srbima, pripadnicima JNA i članovima njihovih po­­ro­dica.

R e z i m e

Pored napred navedenog, još mnogo toga je uz teško kršenje međunarodnog ratnog i humanitarnog prava, posebno genocidnog ponašanja prema Srbima, uči­njeno  u 1991. Brojni, još stravičniji, zločini genocida učinjeni su u operacijama paravojnih snaga do 1995 („Blesak“, Medački džep, „Oluja“…). Danas se ti postupci čine protiv Srba po­vra­t­ni­ka u Hrvatsku, nasuprot oficijelnih istupanja zvaničnika Hrvatske…

Počinjena krivična dela ratnog zločina nad civilnim sta­nov­ni­š­t­vom u oru­ža­nom sukobu su: nasilje nad životom, zdravljem i fizičkim ili men­ta­l­­nim blago­sta­njem ljudi; uzimanje talaca; akti terorizma; vre­đanje i ga­že­nje ljudskog dostojanstva; ne­dopuštene pretnje; povrede pre­ma ranjenicima, bo­lesnicima, mrtvim licima, le­ka­ri­ma i sa­nitetskim tran­s­p­o­r­­ti­m­a. Praktično, ne postoji niti jedno međunarodno pravo OUN, a da ga paravojne snage Hrvatske, predvođene svojim političarima, nisu pre­kr­ši­li – nad Srbima.

Ne postoji niti jedan pravni razlog za ćutanje Suda UN za ratne zločine u Hagu, o zločinima hrvatskih organa vlasti i njenih paravojnih snaga nad civilnim stanov­ni­š­tvom i pripadnicima jedino legalnih federalnih snaga – Jugoslovenske narodne armije SFRJ. Očigledno, razlozi su čisto politički. Otuda, ubrzani postupak i prijem Hrvatske u članstvo EU. Zato je Nemačka, kao hrvatski sponzor u građanskom ratu, tako uporno gurala što brži prijem Hrvatske u EU. Da li je članstvo u EU istovremeno i zaštita tadašnjeg političkog i vojnog hrvatskog rukovodstva od odgovornosti za ratne zločine u BSFRJ? Očigledno – jeste. To potvrđuju abolicije od strane Suda u Hagu, tadašnjih političkih i paravojnih separatističkih hrvatskih jurišnika. Ili je to, ipak, silovanje Prava i Pravde pred očima celog Sveta, bez presedana u veku trajanja međunarodne zajednice. Pokazauju to presude Haškog suda  počiniocima pogroma nad Srbima u Hrvatskoj. Te, 1995, na tlu civilizovane Evrope, počinjen je najveći pogrom nad Srbima, posle Trećeg Rajha i ND Hrvatske. Savest čovečanstva ostaje – nema. Zato će uslediti, samo četiri godine kasnije, novi pogrom nad Srbima – sa Kosova i Me­to­hi­je. Samo su promenjeni egzekutori. Patroni su ostali – isti.

 

 

autor teksta Živomir Podovac, generalštabni pukovnik

 

_________________________________________________________________________

fus note

 


[1] Autor se 1992, službom nalazio u 84.vazduhoplovnoj bazi na aerodromu Zemunik, do odluke Predsedništva SFRJ o po­vlačenju JNA sa prostora SR Hrvatske.

2 U građanskom ratu odnosi se na: s jedne strane, vladine (legalne) međunarodno pri­­z­nate oružane snage de­fi­ni­sa­ne Ustavom države (Federacije); a s druge strane, po­bunjeničke (paravojne-ilegalne) među­na­ro­d­no ne priznate snage. Uko­liko se radi o secesionističkom građanskom ratu, pa u nekom trajanju građa­n­s­kog ra­ta dođe do pri­znanja, od dela država međunarodne zajednice,  federalne je­di­ni­ce kao zasebne, on­da te do­ta­da­šnje paravojne snage ne mogu postati legalnim dok os­tali deo federalnu jedinicu. Uko­liko paravojne snage ne ispunjavaju odredbe me­đu­na­ro­d­nog prava u pogledu is­pu­nje­nja osnovnih odredbi o odlikama oru­ža­nih snaga (jedinstvena oznaka, je­din­stve­no ko­ma­n­dovanje, jedinstvena uniforma), onda vladine Federalne snage ne­maju obavezu da na njima pri­me­nju­ju odredbe međunarodnog prava: paravojne federalne za­jednice ne prizna tu državu kao zasebnu izvan svoje Fe­de­ra­ci­j­e. Po međunarodnom pra­vu, isključiva je nadležnost Generalne skupštine OUN da izvrši to priznanje. Ali i tada Federacija ne mora prihvatiti odluku OUN: (1) ako nije članica OUN, (2) ako na osnovu pozitivnih us­ta­v­nih odredbi, koje je potpisala i dotadašnja federalna je­dinica, le­g­a­l­ni organi vlasti Federacije nisu izmenile ustavne odredbe ili naj­vi­ši organ vlasti (Skupština) nije pri­znala secesionističku snage se tretiraju kao na­o­ružana ban­da, kriminalni elemenat.

3 Prema: Dokumentacija Vojni Arhiv, Vojnoistorijski institut Beograd; Dokumen­ta­ci­ja Arhiva Saveznog sekre­ta­ri­ja­ta za narodnu odbranu SFRJ; Grupa autora, Hrvatska 91. Nasiljem i zločinom protiv prava, Voj­no­izdavački i no­vin­ski centar, Beograd, 1991, List „Politika ekspres“ 1991….

4 List „Politika ekspres“, Beograd, 23.oktobar 1991.

 

 

 

 

Comments are closed.