Недуго затим бивши преваспитаник Завода Д. Дерикоња случајно је срео своју професорку Драгојлу Остојић-Поповић у Италији и искористио прилику да јој каже: “Ако Ви не доказујете истину, онда ће злочинци бити хероји, а жртве и јунаци – кривци”.

Примери су то на основу којих се може рећи да је приликом оснивања Завода правилно постављен васпитни циљ: “да се део србске омладине, који је пришао југословенским комунистима и партизанским одредима, а не знајући њихове праве циљеве, спасе окупаторске казне смрти и концентрационих логора; да се заведена омалдина изолује од утицаја југословенских комуниста, да се путем педагошких мера, и наставе, ослободи комунистичког учења – да се као преваспитана младост активира у борби за вековне идеале, циљеве и традиције свога народа”.

Међутим, и после седам деценија, истина се као коцкице мозаика још откривају коју, осим у случају Вранића из децембра 1943. године, још једну доноси Перко Бојичић: у првом случају када је југословенским комунистима био преко потребан јак алиби после признања у Техерану почетком децембра 1943. године, и када је потом Черчил писао њиховом лидеру Титу: “Решио сам да британска влада прекине са пружањем сваке даље подршке Михаиловићу и да искључио помаже Вас…” и годину дана касније када је требало започети учвршћивање комунистичке власти користећи Нечајеву методологију употпуњену Лењиновим и Стаљиновим сазнањима изучаваним на Комунистичком универзитету националних мањина Запада у Москви: “Једина револуција која може да помогне човечанству је она која потпуно уништава сваки постојећи поредак, која ће да разруши све државе, све традиције, општи поредак и све класе; Револуционар мора да је окрутан према себи, и према другоме, и не сме имати осећања према породици, другарству – љубав, захвалност, па чак и осећање части; Значајни људи, људи од утицаја, интелектуалци – све њих треба ликвидирати терористичким методама; У борби нашој за власт не треба да се руководимо никаквим принципима, треба да смо спремни на све трикове, преваре, незаконска средства и лажи сваке врсте; Ако треба за ствар комунизма да се уништи девет десетина  народа, не смемо да се устручавамо пред жртвом…”

udba-300x214

Континуитет једног таквог рада чији је искључиви циљ путем тероризма освајање власти, због чега је КПЈ искључена из парламента и донет Закон о заштити државе, наставио се и у ратном периоду, посебно када је требало задобити предности окривљујући за своја дела легитимне државне чиниоце (Југословенска војска у Отаџбини). И пошто је такво дело југословенских комуниста имало подршку Коминтерне, задобило признање Велике Тројке у Техерану, они се познатим планом “фифти-фифти” октобра 1944. године доводе на власт у Београду па је тако “гвоздена завеса” могла бити спуштена.

tito staljin

Ево за то примера.

“Да команданти и политички комесари најхитније предузму на својим територијама смртне казне за сва она лица за које би се и најмање стекло убеђење да су против наше војне и политичке ствари. За овај задатак потребно је да команданти благовремено прибаве у што већем броју четничке амблеме, које треба ставити на располагање оним друговима који буду одређивани за ова ликвидирања, с тим да исте употребе, преобуку се у четнике, упадну у село, похарају га до голе коже и побију угледне домаћине који су наравно штетни по нашу организацију… Команданти на својим територијама употребиће принудну мобилизацију за све оне младиће од 14-18 година, које треба задржати до даљег наређења при командама, с тим да их пол. комесари вежбају са оружјем и једновремено обучавају  у правцу Лењинове науке”. (Врховна партизанска команда, стр. пов. бр. 39 од 27. 12. 1941., М. Милуновић, Да се не заборави, стр. 58-61).

U ime naroda
“Ми морамо да палимо. Припуцаћемо па ћемо се повући. Немци нас неће наћи, али ће из освете да пале села. Онда ће нам сељаци, који тамо остану без крова, сами доћи и ми ћемо имати народ уза се па ћемо на тај начин постати господари ситуације. Они који немају ни куће ни земље ни стоке, брзо ће се и сами прикључити нама, јер ћемо им обећати велику пљачку. Теже ће бити са онима који имају неки посед. Њих ћемо повезати узсе предавањима, позоришним представама и другом пропагандом… Тако ћемо постепено проћи кроз све покрајине. Сељак који поседује кућу, земљу и стоку, радник који прима плату и има хлеба, за нас ништа не вреди. Ми од њих морамо начинити бескућнике, пролетере… Само несрећници постају комунисти, зато ми морамо несрећу створити, ми смо смртни непријатељи сваког благостања, реда и мира…” (Излагање Моша Пијаде у Бихаћу 1942., Војни архив, ВК ЈВ (ЧА) 30/12, К-2).

“Из досадашњих борби повукли смо закључак да је немогуће уништити целу  снагу четника и четничке организације (ЈВУО) услијед њиховог доброг вођства. Као најбољи начин, који се до сада показао, јесте обезглављивање четничких јединица ухођењем вођства како вишег тако и нижег. У вези са тим наставићете најенергичнији рад на својој територији повећањем броја тројки за ликвидирање. Тројкама ставите у дужност првенствено ликвидирање четничких команданата корпуса, бригада и њихових присталица како по селима тако и по градовима. Материјална средства за извршење ових задатака немојте жалити…“ (Наређење ВШ НОВ и ПОЈ, стр. пов. 785 од 25.7.1943., ВА, 39/3, K-12, ВК-368/2)

 

“Партизанска војска у Србији, 10.7.1944: ‘Ваш рад нам чини огромне сметње. Пазите шта радите. Ви се борите за некакву бедну Југославију, а ми за нешто веће и идеалније: Велику интернационалну, Совјетску Унију, у чији ће састав ући и та Ваша Југославија. Живео С.С.С.Р. Живео велики маршал Тито. После треће опомене долази ликвидација. Политком” (ВА, 18/3, К-13)

Село Стубице (Лазаревац), септембар 1944. године, казивање Перка Бојичића.

Још се није стишала туга и бол  од покоља комунистичких породица децембра 1943. године у селу Вранићу, у општини Барајево, када је партијски секретар за општину Лазаревац, Миле Прокић, тада водећи своје партијце маскиран у старој југословенској униформи, са кокардом на глави, и лажно представљајући официра краља Петра II у Лондону, а сада добија нови задатак од Титовог генерала Радивоја Јовановића Брадоње: “Казнити све елементе на тлу општине Лазаревац, који нису пришли партизанским редовима, или раде против марксистичке идеологије и марксистичког покрета; одаберите богате у граду – буржује, и у селу – кулаке, јер су то потенцијални непријатељи радничке класе и социјалистичког друштва”.

Секретар Прокић, размишљајући о задатку на који начин да га најбоље спроведе заборавио је при том на секретара партијске организације Барајева, Мила Вуковића, који је прошле године одвраћао лекара Благоја Нешковића од злочина у Вранићу (тада су на свиреп начин убиjена 72 лица), и који је због тога био кажњен и послат на Сремски фронт и на њему изгубио живот. У току рата су Прокићу Немци убили оца, па му је наређење дошло и као утеха да се освети комшијама, рођацима и “пријатељима”, за које мисли да не воле напредни комунистички покрет.

Окупио је све чланове Партије са тла општине Лазаревац ради “суровог кажњавања непријатеља нашег покрета, све који су против нас, а неће са нама”. Поделио их је у групе, наредио да припреме каме и ножеве, некоме и да понесе пиштољ за “ванредну ситуацију” који без нужне потребе неће користити. Ужем руководству је говорио да “жали што није присутна другарица Спасенија Цана Ћуковић, удата Бабовић, “која је рођена наша суграђанка, а која се показала изузетно способном за овакве акције… Но и ми имамо нешто искуства, иако нисмо ратовали по Босанским планинама, а наши опанчари добро баратају ножевима”, као у шали говорио је Миле.

Одабрали су 27 људи, већи број из града Лазаревца, и неколико сељана са периферије. Место стратишта – село Стубица, јужно од града, падина испод кућа Влајића, међу плодним њивама. Кад је на списку осуђених прочитао двојицу службеника општине: Вука Сајичића, деловођу и Александра Бојичића, правника – изненадио се Миша Мартиновић, пуковник, из села Шопића, и запитао: “А зашто сте узели ову двојицу? О њима не знам ништа лоше!”

Одговорио је Прокић: “Ова двојица су дошла са стране, те сам двојицу наших, са великим породицама, заменио са њима, јер ће код њих бити мање плача и кукања”.

Чудио се Миша Мартиновић овој нељудској комбинацији, али није могао променити његово мишљење. Пуковник Мартиновић није волео овакве акције, да купе људе по кућама и одводе на клање. Досетио се па је сутрадан посетио Ацу Бојичића и рекао му: “Тога дана, увече, ти, мој пријатељу, и твој полубрат Вуко, да се склоните из својих станова, јер ће вас моји другови комунисти побити! Одмах јави брату, и напомени, да ме нигде не узмете на језик, јер би мени моји узели главу…” И тако скинуо једну бригу са душе, одлазећи кући.

Дошао је одређени дан. Спуштала се ноћ. У јачи сутон силази партијска хорда комуниста, са камама – право у град. По групама. Највећа група улази у главну улицу, у кућу шефа жандармерије, поред кафане Шумадија. Убијају стражара, жандарма, проваљују у кућу, затичу породицу на спавању, и једног ухваћеног београдског комунисту. Шеф жандармерије је на путу, одсутан. Комуниста, сретан што га ослобађају, шири руке, вичући: “Другови, ја сам комуниста! Ухваћени комуниста!” И хтео је да објасни, али га одмах прекинуше и назваше лажовом и издајником, и брзо исекоше, остављајући леш у кревету, и преплашену жену са децом.

У доњој улици (данас је то улица Драгутина Караклајића), извели су из стана жандарма Лалу, Сомборца  (по декрету дошао из Сомбора на службу), и када је закључио да ће бити убијен, покушао је да побегне. Иако јак, пао је од убода ножа у леђа. А када се нашао на земљи, љути бољшевици су исекли његово лице и преклали га. Тако је освануо да га је први видео син ћурчије Мите Емилије Мићо. Народ се окупљао око језиве слике – леша свог доброг и мирног комшије и суграђана, простртог на калдрми, у крви, унакажене главе – да га ни рођена мајка не би препознала.

Друге групе, растурене по граду, под ноћном тамом, сурово су ударале на врата несрећника, проваљивале и изводиле жртве из кућа. Из улице Кнеза Станоја одвели су Вука Сајичића, деловођу, који је живео са супругом Булом.  Имали су сина јединца кога су недавно изгубили. Од дубоке туге за њим Вуко није послушао полубрата Ацу Бојичића да се склони те ноћи. Скупљени на ледини испод њива, са које се кроз маглу оцртавају обриси кућа земљорадника Влајића, гледа Вуко своју свастику Добрилу Ивановић (која ће се касније удати за инжењера Чакаревића), сестру од ујака његове супруге Буле. Ту је и Милева Марковић (касније удато Гитарић). Она ће, у миру бити службеница социјалног рада, а Добрила – судија лазаревачког суда. Бојичић каже: “Одане скојевке; Милева је говорила кад су се примицали другови Вуку, он је тражио од њих да му кажу разлог због чега га изводе на смрт. Сви су ћутали, а један друг га је снажно ударио испод колена, и срушио га на земљу. Двојица су га боли камама. Имао је много убода у грло”.

Света Николић, тада младић, каже за Сајичића: “Поранио сам у цик зоре да донесем оцу коже, које смо куповали код Влајића. Била је пала густа магла, те сам умало нагазио на леш Вуков. Тренутно сам се тргао и јако уплашио… Гледам крупног човека, којег сам добро познавао, како лежи на леђима, а из грла још шишти ваздух живота, још прска крв, рекао бих да још дише. Много је убода имао!… Био је то цењен човек у нашем граду”.

Александар Бојичић, послератни судија у Окружном суду у Београду касније је говорио: “Отишао сам до Вука, и снахе Буле, и захтевао да идемо за Београд. Питао ме је да нисам случајно негде нешто причао и клеветао комунисте у кафани код пријатеља… Не! Не! И сам знаш да никог не оговарам нити помињем. ‘Е, онда остани код нас, на ручку и буди миран. А довече можеш мирно спавати у свом стану’. После подне сам кренуо у стан, и на улици, пред кафаном Шумадија, сам срео пријатеља Мишу Марковића, који се ухватио рукама за главу, и повикао: ‘Зар си још у Лазаревцу!!! Побогу, ти чекаш смрт!’, видим из узбуђене душе пријатеља Мише да морам бежати са Вуком. Вратио сам се буразеру. Чека нас велика опасност! Он се расрди и подвикну: ‘Много си се уплашио… Мене не можеш уплашити!’ и залупи ми врата. Ја се вратих у стан, покупих моје ствари и одох за Београд. Ноћио сам код пријатеља у улици Краља Петра. Нисам могао заспати, целу ноћ сам провео са цигаром. Рано сам се дигао, отишао у кафану Лазаревац. Поручио сам кафу и нисам је попио. Приспео је аутобус из Лазаревца (који се тада звао – пошта). Пришао сам. Тада је изашао мој познаник и шапнуо ми: ‘Брат Вуко ти је заклан!’ Скаменио сам се. Још млад, био сам поражен духом. Идући ка стану пријатеља, срце ми је плакало. Кривио сам себе: Како не нађох начина да га убедим да дође са мном у Београд! У мислима гледам бедног Мила Прокића, убицу. После рата – стално је на положају: једно време – председник Општине, другог мандата – секретар Комитета. Рокирају се он и Мића Костић. Касније, прелази на рад у Београд. Често се сретамо, па смо и седели, али ни он, ни ја – нисмо почињали разговор о покољу у Стубици,  те несрећне 1944. године. А помишљао сам, како сам био јак и много снажнији од њега, да ову беду од човека удавим. Али је разум преовладао и брисао ову помисао, туга је остајала…”

Тако је на падини између њива и сеоских кућа села Стубице освануло 27 грађана града Лазаревца, камама побијених и тела унакажених, невиних и без икакве кривице. У рукама опанчара из истог града, одакле су и жртве и комунисти, севaле су каме у грлима невиних грађана. Као да су примили мржњу од будућег помоћника министра унутрашњих послова ФНРЈ Светислава Стефановића Ћеће, опанчара, који је набијен болесним садизмом и мржњом према свом роду, и који се одрекао свог опанчарског заната, попут његових љубимаца у питомој Колубари.

Војо Петровић, звани Ћопо, такође опанчар из ваљевског краја, корпулентан, бујне и разбарушене косе, подсећао је Перка Бојичића на лик Максима Горког. И када му је то рекао, онда га је он одвео у стан и показао своју хронику о рату. “Ето, и ја пишем!” и Бојичићу показао неке делове своје хронике. Пошто је био учесник покоља у Стубици, Бојичић га је запитао – зашто о том догађају није ништа написао. “То није за мене” одговорио је…

Супруга Емила Николића, Продана, родом од Максимовића из Ћелија (општина Лајковац), подстакнута овим разговором, испричала је свој доживљај тих дана из Ћелија: “У истој ноћи, када је био покљ у Стубици, ја сам сутрадан поранила и кренула у двориште. Када сам отворила врата пољског клозета, престравила сам се призором ужаса и вриснула. Угледала сам баченог човека, главом окренутом у клозетску рупу. Кад су га извадили,  препознали смо нашег сељанина, поштеног човека и вредног сељака, Каменицу, коме је била одрана кожа с лица. Страшно и бездушно су благе речи за овакав  призор и поступак. Нико у селу није знао зашто је убијен, јер кривице није имао”.

Тако је један општински секретар Комунистичке партије у рату, а богме и после рата, чувени Миле Прокић из села Трбушнице, вели Перко Бојичић, оставио за собом недела која превазилазе она од окупатора, јер је волео Лењинове, Стаљинове и Титове пулене, жестоке, бездушне и безкрупулозне људе, који су доласком из Босне по Србији вршили одмазде.

Шта на крају те Бојичићеве приче рећи до осим да су југословенски комунисти применили у пракси Нечајеву методологију представљену у “Револуционарном катехизису” и његових следбеника: Револуционар треба да је увек спреман да умре, издржи најтежа мучења и никад да не затражи милостоињу, али да буде немилосрдан и да својим рукама убије ма кога који стоји на путу револуционарне замисли; револуционари морају да се уједине са храбрим разбојницима (“да што пре ухватите везу са усташима, другом Брекалом, који је упућен из главног штаба Усташког у Загребу. Он обилази она места у којима се налазе усташке јединице и пропагира односно наређује фузију усташа и партизана” – из наређења ВШ НОВ и ПОЈ) и маколико се трудили да вешто крију своје циљеве, и начине остварења, ипак се за њих сазнавало, као што је већ наведена Наредба стр. пов. број 39 од 27.12.1941: “Четници су наш први непријатељ, против кога треба употребити сва могућа и немогућа средства ради њиховог уништења, јер на други начин њихов отпор не може се сломити… Наш задатак није у томе да се организује борба против окупатора и усташа, јер бисмо у том случају потпуно ослабили сасвим узалудно за завршну фазу борбе наше за ослобођење када ће нам снага бити најпотребнија. Окупатора имају да сруше и отерају из наше земље светски догађаји и Совјетски Савез, наша мајка” што је тада, септембра 1944. године управо и било на делу.

Стубица ће само зато бити међу првим местима у Србији које ће упозорити на то да ће још бити стубица по србским градовима, и насељима, на што је упућивало совјетско искуство када је само две године раније пред почетка рата, Стаљинов Политбиро наређивао месним секретарима да похапсе и пострељају “најнепријатељскије антисовјетске елементе” при чему у примеру Хрушчова стоји да је он премашио првобитну квоту од 50.000 људи, али је зато (10.7.1937) затражио дозволу за стрељање још 2.000 кулака, како би испунио ону другу. (Сајмон С. Монтефјоре, Стаљин, Лагуна, 2007)

 

Приредио: генералштабни пуковник Новица Стевановић

Comments are closed.