imagesPridržavajući se “uređenog reda stvari” (Moskva, avgust 1942 – Teheran decembar 1943) premijer Čerčil je (17. maj 1944) obavestio Tita: “Jutros je, povinujući se britanskom savetu, kralj Petar II raspustio Purićevu vladu čiji je ministar rata bio general Mihailović. Kralj je spreman da obrazuje novu vladu, ili osnuje državni savet na čelu sa banom Hrvatske (dr Ivan Šubašić)…” i, zatim, 24, maja: “Kralj je otpustio Purića i čini mi se da će  ban Hrvatske okupiti oko sebe izvesne uticajne ljude. Moje je mišljenje da ova vlada treba neko vreme da miruje i pusti događaje da idu svojim tokom… Maklin se uskoro vraća (noseći plan za vazdušno-kopnenu bitku u podršci jugoslovenskih partizana protiv Jugoslovenske vojske u Otadžbini i Operacije “Ratvik”).

Pa je tako u ranim jutarnjim časovima 25. maja započela nemačka Operacija “Konjički skok” kao onaj nedostajući “most” koji je Čerčil Titu najavio 1. aprila. Stoga u po malo čudnim okolnostima dolazi do te vojne Operacije o kojoj je posle 13 godina pisao i sam glavnokomandujući komandoskog bataljona, Oto Skorceni (Sturmbehnfuhrer Otto Skorzeni), Hitlerov prvi komandos u Evropi, koji je slavu neustrašivog stekao izbavljajući Musolinija ispred “nosa” Saveznika:

“Rekao sam da ću lično predvoditi odred Vafen SS.  Poslao sam svog glavnog  štabnog oficira, kapetana fon Felkerzama, da od oficira, koji je komandovao banjalučkim krajem (Štab Vrhovne komande Vermahta za Jugo-istok), zatraži  vezu i da sa njime dogovori izvesne detalje. Po svom povratku mi je saopštio kako je naišao na pomalo hladan prijem… Jednog dana, primili smo od naših predstavnika u glavnom štabu u Agramu neverovatan izveštaj: ‘10. korpus priprema operaciju uperenu protiv Titovog glavnog štaba. Operacija je nazvana Roselsprung, a za njen  početak određen je drugi jun. Tada smo shvatili zašto fon Felkerzam nije dočekan sa dobrodošlicom. Smatrani smo rivalima… Međutim, smatrao sam da ta situacija traži  akciju, a ne živciranje, pa sam pozvao glavni štab i savetovao protiv predviđene operacije, budući da sam bio siguran da Titovi obaveštajci znaju za nju, kad su već moji ljudi saznali. Tokom narednih nekoliko dana stalno sam dobijao sveže informacije iz Fridentala, koje su me odlučile da ponovo upozorim glavni štab i da se založim bar za odlaganje predviđenog datuma. Ali uzalud! Operacija je počela kada je određeno. Padobranski bataljon, priključen Korpusu, spustio se u dolinu. Pojačanja su usledila na jedrilicama. Nakon krvave borbe, dolina i selo našli su se u nemačkim rukama, ali gnezdo  je bilo prazno – kao što se i dalo predvideti”. (Specijalna misija, Algoritam Beograd, 2009, s.153)

download (2)Skorceni je svakako bio u pravu kada je izrazio sumnju o tajnosti operacije. Da je za to imao razloge potvrđuje Kominternin (Titov) obaveštajac u Zagrebu J. Kopinič (V. Cenčić, Enigma Kopinič, “Rad”, Beograd, 1983, k.1, s. 142): “Imao sam svoje obaveštajne centre i u Beču, i u Berlinu, pa i u samoj Vučjoj jami, Hitlerovom štabu na Mazurskim jezerima… Što se Zagreba tiče, moji su ljudi sedili u Gestapou i Vermahtu, u njihovim komandama, kao i u upravi ustaške policije…”

S druge strane u Ratnom dnevniku Vrhovne komande Vermahta  (“Srbi u Ratnom dnevniku Vermahta”, Službeni list SCG, 2003, s. 134) stoji: “Vreme za akciju je bilo veoma pogodno, jer su Titove snage bile znatno oslabljene posle njegovog propalog pokušaja da prodre u Srbiju… Naša namera je bila da uništimo njegov štab, pa možda i da uhvatimo i samog Tita. U slučaju da nam pođe za rukom da uhvatimo Tita, firer je naredio da se to drži u tajnosti, kako se Englezi onda ne bi okrenuli Mihailoviću… Titove snage imale su velike gubtike: 6000 ubijenih, ili zarobljenih, prema završnom izveštaju naše komande  od 5. juna 1944… Firer je stekao utisak  da su ga hrvatski krugovi u Zagrebu na vreme obavestili o predstojećoj nemačkoj vojnoj operaciji. I naši gubici  nisu bili mali, jer je anglo-američko vazduhoplovstvo dalo veliku podršku Titu i potpuno je gospodarilo vazdušnim prostorom iznad Drvara, pa i šire, tako da se dejstvo našeg  vazduhoplovstva, kao i veći pokreti naših trupa, od sada bili  mogući samo noću…”

Sve to govori da je ideja za “Konjički skok” potekla ne iz Vrhovne komande Vermahta, već iz njenog odeljka u Zagrebu (i nema veze s navodnim Titovim rođendanom, koji je naknadno izmišljen u propagandne svrhe), a možda čak inicirana iz britanskog SOE-a kao Čerčilov “most”, jer ne slučajno, posle završetka rata na suđenju Skorceniju u Nirnbergu, odbrana je za glavnog svedoka pozvala Džoa Tomasa, “najodlikovanijeg agenta SOE”, pa je tako oslobođen optužbe (zbog akcije u Ardenima). Te činjenice upućuju na to da dok je Čerčil sigurno znao za što mu je potreban partizanski maršal, naprotiv, Hitler je bio u dilemi: da li da njime ucenjuje Čerčila, ili Staljina, u izbegavanju bezuslovne kapitulacije a radi sklapanja nekakvog mira!? Ali da je u toj Opraciji ključnu ulogu imalo savezničko vazduhoplovstvo otkriva Titov biograf Dedijer, koji doslovno piše: “I što je tih dana savezničko vazduhoplovstvo snažno napadalo Nemce, njemu (pukovnik Krajger iz Savezničke vrhovne komande u Sredozemlju) imamo mnogo da zahvalimo. On je bio u Drvaru do dva sata ujutru onog dana kada je napad izvršen. Večerao je s Maršalom i krenuo avionom!” (Dnevnik 1, str. 781 )

download (3)Da je drvarska “predstava” bila pripremljena zajedničkim snagama (SOE-Zagreb-Titov štab) dokazuje i činjenica da se u Bosanskom Petrovcu “slučajno” zatekao i Šulcberger (C. L. Sulzberger), čuveni dopisnik Njujork tajmsa, koji je najviše zaslužan za proizvođenje Tita u “heroja Drugog svetskog rata”. Tako će partizanski maršal “nadmudrivši” najboljeg Hitlerovog komandosa zaseniti generala Mihailovića o čemu će naširoko raspredati zapadni mediji (kod Tita su tada bili i drugi novinari koje pominje Dedijer: “U protivnapadu naši borci su odrobili  američkog novinara Stojana Pribićevića, koga su Nemci zarobili u zoru sa još tri saveznička  novinara, Dnevnik 1, s. 784) pa će se tako uspostaviti onaj Čerčilov “most” od 1. aprila, a dogovorena Saveznička specijalna operacija za likvidaciju Vojske Kraljevine Jugoslavije ući u završnu fazu.

 

Pripremio: Novica Stevanović, generalštabni pukovnik u penziji

 

 

Comments are closed.