slika-14Ова хероина је рођена 1897. године на Чеву, у познатој породици Вукотића. Њен отац Јанко, чувени војсковођа, био је у сродству са краљевским домом Петровића. Био је братанац црногорске краљице Милене, жене краља Николе I Петровића. Племенито порекло јој је омогућило да се школује на Руском институту на Цетињу, који је основала руска царица Марија Фјодоровна – Романов. Заједно са још стотинак најбољих девојака Црне Горе учила је на српском, руском и француском језику и спремала се за позив наставника и васпитача. Међутим, како то често овде бива, миран живот и школовање прекинуо је рат. Краљевина Црна Гора је 8. октобра 1912. године објавила рат Османлијском царству и прва кренула у бој за ослобађање изворишта српске духовности, културе и националног идентитета. Васпитана у духу родољубља, тада петнаестогодишња Василија добровољно се пријавила у болничарке. Заједно са њом пријавила се и њена мајка Милица. Од првог дана рата, заједно са мајком је учествовала у свим важним биткама. После огромних жртава на Скадру, Тарабошу и Бардањоли, негујући рањенике и слушајући њихове исповести, уверила се да је рат највеће људско проклетство. Још веће страдање своје војске и народа доживела је неколико година касније.

Њен отац, сердар Јанко, дуго је патио због тога што није имао сина стасалог за војску. Како је Василија била дванаест година старија од брата Вукашина и већ имала одређеног ратног искуства, отац ју је узео за ордонанса. Лепа Гагуна, како је од милоште звао отац, лично је преносила његове заповести и наређења подређеним јединицама и командантима. Како је била једина жена на фронту, притом сердарова кћер, међу ратницима је била омиљена, посебно због одважности, племенитости и храбрости. Делећи добро и зло, заједно са њима учествовала је у Мојковачкој бици, последњој трагичној епопеји Црногорске војске у Првом светском рату. У њој су црногорски ратници натчовечанском упорношћу и борбеношћу бранили одступницу српској војсци која се повлачила ка северној Албанији. Преживевши битку, оставила је детаљно сведочење о херојским и потресним моментима. Колико је битка била важна, можда најбоље сведоче њене речи:

“Да није било оног крвавог Божића на Мојковцу, не би било ни Васкрса на Кајмакчалану. Да црногорски орлови, они млади људи, који у трену презреше смрт, својим грудима не затворише мојковачка врата и тако не дозволише непријатељу да се јави Српској војсци у бок и позадину, можда би судбина Српства била заувек запечаћена…”

Око бадњака који су лагано сагоревали одјекнуше гусле, песма испуни простор и све ме то подсети на оне сцене из „Горског вијенца.“ Ноћас, уочи великог празника православних, осећам да сви слуте да ће сутрашњи дан бити обојен крвљу, да ће се и сутра сударити две војске, једна малена, али храбра, која брани своје куће и свој голи крш, своју чељад и своје мајке, и друга, силна, која је кренула да освоји туђе, да нас учини робљем…

И, ево, у здравицама, уз подигнуте чаше, чују се и речи заклетве да непријатељу неће уступити ни педаљ српске земље, да ће радије изгинути на бранику отаџбине.- Нека буде борба непрестана (нека буде што бити не може) крст и топуз нека се сударе – Његошеве стихове говори мој рођак Ђуро Вукотић, наздрављајући осталим официрима. – Важно је да је братска српска војска мало измакла…

Моме оцу, сердару Јанку Вукотићу, свакодневно стижу извештаји о кретању србијанских трупа: знао је, из дана у дан, да су поједини делови избили на обале Скадра, други су у том часу били у Тузи, трећи на маршу према Подгорици, четврти такође у маршу од Андријевице према Матешеву, пети између Андријевице и Виницке, а последњи одреди у пределу Ругова…

Све те извештаје ја сам дешифровала и предавала мом оцу и другим официрима из Штаба.Борба на Мојковцу је у великом јеку. Сазнајем из разговора мога оца и Петра Мартиновића да је с десне стране Љубо Полексић, с леве Милинко Влаховић, а у средини Милош Меденица. До тог часа укопан, непријатељ је прешао у напад. Рачунали смо да нас може напасти баш на овај велики празник верујући да црногорски ратници нису на положајима, да су испунили цркве и манастире да узму свето причешће, потом отишли својим кућама да помилују децу коју месецима нису видели. Сви војници су, међутим, били на положајима и као да је свак себи издао заповест: ни корак назад! Бори се Црна Гора. Рањеници пролазе поред нас, неке преносе на носилима, друге на коњима, хитају на превијалиште. А колико их је тек остало на бојишту, иза столетних букава, без свести! То нико не зна…

Обузело ме неко чудно осећање и ја бих, ако ми отац дозволи, да зграбим пушку и кренем доле, на разбојиште да, попут оних младића из регрутног батаљона, обарам Швабе…

Али, мој отац смркнут, утонуо у бриге и ја се не усуђујем да тражим дозволу да се удаљим… Дошло ми да кликћем: Еј, моја мала, моја велика Црна Горо! Велика си и величанствена у овом тренутку љутог боја, на овај крвави празник, на овај свети дан, пун страве и ужаса. Сва си у пламену, Црна Горо, гориш и нестајеш; твоји синови леже међу овим деблима с пушком чврсто прислоњеном уз образ. Многи већ леже без крви, без свести, згрчени, искомадани…

Нема ко да их опоје и сахрани. Еј, Црна Горо, племе ти љубим, образ ти љубим, крш ти љубим, не дај се! Нека Шваба упамти овај дан, овај православни Божић, овај мраз, снег обојен и његовом крвљу, нека упамти ово српско племе на чију је земљу пошао…

 

http://akademskikrug.rs/junastvo-plemenitost-lepe-serdarove-kci/

Comments are closed.