Koliko li ste sa ove distance zadovoljni onim što ste uradili?
Rado Bajic directing outdoors – Snimiti „Ravnu goru“ u okolnostima kakve smo imali ravno je podvigu. Ipak, samo delimično sam zadovoljan. Realizovati projekat koji odslikava epohu, na lokacijama u celoj Srbiji, sa tolikim brojem učesnika, sa ogromnim troškovima i veoma skromnim budžetom, bez ikakve podrške države, uprkos činjenici da smo tretirali temu od prvorazrednog nacionalnog značaja – to je čudo koje se samo jednom u životu događa. Kada se glave malo ohlade – to će biti jasno i onima koji napadaju „Ravnu goru“. Inače, autorski i profesionalno stojim iza svakog kadra, iza svake scene i sekvence – i ne pozivam se ni na kakav alibi. Naprotiv, veoma sam ponosan na „Ravnu goru“.

Koji je, po vašem mišljenju, umetnički, a koji društveni značaj serije?

– Serija „Ravna gora“ je civilizacijski iskorak srpskog društva. Posle 70 godina jednoumlja slodobno smo progovorili o jednom od najdramatičnijih razdoblja u novijoj istoriji srpskog naroda. Neki su mislili da još nije vreme – zaboravljajući koliko je prošlo decenija otkako se Vili Brant poklonio žrtvama Holokausta, ili – kad je pao Berlinski zid. Objektivno – ogromni društveni značaj je nadvladao umetnički u percepciji „Ravne gore“. Zbog ideoloških raskola koji razaraju srpsko nacionalno biće serija je dočekana na nož – i umetnički aspekt serije je žrtvovan. Pri čemu su ideološki protivnici ostali nepovređeni, a najdeblji kraj je izvukao autor, to jest ja. Objektivno, veliki broj onih koji su analizirali umetnički i kreativni aspekt, činio je to sa snažnim ideološkim predznacima i zamerkama.

Suštinska ideja serije bila je – istinom do pomirenja. Ali, čini se da porukama nisu zadovoljeni ni „komunisti“ ni „četnici“?

– Može se reći da sam kao autor prošao kroz svojevrsnog „toplog zeca“, o čemu sam već govorio. I jedni i drugi su me složno napadali – što mi je potvrda da sam napravio upravo ono što sam želeo, da nisam služio ni jednoj ni drugoj dogmi – već sam sledio put istine i verodostojnosti.

Jedni vas optužuju za rehabilitaciju ravnogoraca, a drugi za komunističku propagandu…

– Sa različitih ideoloških pozicija veliku halabuku su pravili zanemarljivi ostaci komunističke dogme i agresivne kvazipatriote sa primitivnim nacionalističkim predznakom. Ako su vrednosni sistemi jedne i druge družine danas merodavni u Srbiji – teško nama i teško Srbiji.

Zamera vam se da niste do kraja poštovali istorijske istine – Krcun se pojavljuje sa Titom u Zemunu, a tada je, navodno, bio u Užicu, Koča dočekuje Broza iako je u aprilu već isključen iz partije…

– „Ravna gora“ je umetnička, igrana, autorska serija koja je inspirisana događajima za koje je istorijski potvrđeno da su se dogodili, ili je verovatno da su se mogli dogoditi. To nije pozivanje na gole autorske slobode, to je uobičajen postupak u kreativnoj umetničkoj formi. Da je „Ravna gora“ dokumentarna, naučna, istorijska serija koja isleđuje tačnost svih relevantnih istorijskih podataka – to ne bilo moguće. Dakle, oni koji su mi to zamerali mešali su babe i žabe. Nekima, poput izvesnog hobi istoričara Samardžića iz Brusa, to je bio povod da organizuje antikampanju protiv „Ravne gore“. Kao i da koristoljubivo sebe promoviše u ozbiljnog istoričara. Inače, čovek je po struci ekonomista.

Najčešća kritika koja se mogla čuti je da je serija spora i bez dovoljno gledljive dinamike?

– Ta teza se kao duh iz boce iskrala iz jednog od više formiranih štabova za rušenje i blaćenje „Ravne gore“. Pospešena snažnom internet-kampanjom – ona je, moram priznati, ušla u širu upotrebu. Svi koji su morali nešto da zamere „Ravnoj gori“, pošto nisu imali šta drugo – jer je produkcija vrhunska, glumačka podela sjajna, kamera briljantna, kostim, maska, scenografija – odlični, jer je režija stabina i čvrsta sa jakim autorskim pečatom – posezali za opštom prozaičnom i neutemeljnom tvrdnjom: „Sporo je“.

Ali, u kojoj funkciji je bio taj usporeni ritam serije?

– To je pitanje autorskog viđenja. Podjednako smešno je da kritikujemo, na primer, Van Goga – zbog toga što na njegovim platnima preovladava žuta boja. To je zbog toga što on kao autor to tako oseća. Nema sporo-brzo, postoji samo dobro ili lose.

Čemu služe duge scene pejzaža ili detalji koji su, prema kritikama, razvlačili dinamiku – komunista sa pticom u kavezu ili traženje kokošjih jaja po tavanu…

– U „Ravnu goru“ sam uložio pet godina života i rada i svaki kadar u seriji sam odsanjao i znam ga napamet. Uz neverovatnu malicioznost jednog dela mojih „kritičara“ – zapanjen sam opijenošću jednog broja Srba diletantskom fatamorganom – da sve znaju, da su stručnjaci za sve, da znaju kako se pišu dijalozi, da znaju kako se „razvlači dinamika“. Moram da priznam da stručna i profesionalna scenarističko-dramska praksa ne poznaje taj termin. To je smešno. Mislim da je to lepo objasnio professor Janković u panelu u „Novostima“.

Zašto se Draža Mihailović pojavljuje tek u četvrtoj epizodi, kad je centralni motiv serije njegova lična drama i razlozi zbog kojih je podigao ustanak i poveo ljude na Ravnu goru?

– To je odlično pitanje. Prvo, uvod ili ekspozicija za književno delo od tri toma nije isti kao za knjigu od 300 strana. Kada sam počeo da pišem scenario za „Ravnu goru“, po formi to je trilogija koja je predviđena da traje između 50 i 60 epizoda. Zbog toga je objektivno ekspozicija „Ravne gore“ nešto duža. Uz činjenicu da smo prikazali samo 10 epizoda od planiranih 15 za prvi ciklus – ima mesta ovoj zamerci.

Zbog čega Draža nije u središtu radnje kao motorna snaga projekta?

– U uvođenju lika pukovnika Mihajlovića zastupao sam tezu da on tada, 1941, nije bio mitska ličnost, kako ga mi doživljavamo danas – već jedan od mnoštva oficira Jugoslovnske vojske. Dakle, uveo sam ga lagano – bez agresivnosti i anticipiranog značaja, kao normalnog čoveka i patriotu, kakvih je bilo na hiljade. Tek kasnije, njegova sudbina i ličnost koja će tako snažno biti ugrađena u kolektivno pamćenje srpskog naroda – u seriji dobija svoj puni zamah.

Tita uvodite u Beograd, bez objašnjenja situacije iz koje dolazi? Kao da nedostaje odgovor – zašto stiže baš u Srbiju, a ne diže ustanak u NDH, recimo, u Splitu ili Osijeku…

– Vidim da se citiraju Titove reči iz serije, kad odgovara da Zagreb nije bombardovan: „Tam nije razbijena ni šalica kave…“ Mnogo sam vremena posvetio tačnom pozicioniranju Titovog lika. Svi se slažu da je moj Tito – nov, drugačiji, zanimljiv i uverljiv. Treba imati u vidu da se serija zavrišla sa dve trećine dramske radnje. Dakle, ovo je bila „Ravna gora“ bez trećeg čina – u kojem se, pored ostalih sudbina, Titov lik i uloga prioritetno razvijaju upravo vezano za teze koje su sadržane u vašem pitanju.

DOGOVORIĆEMO SE O NASTAVKU SERIJE

JESU li istinite spekulacije da su vam iz RTS već javili da nema novca za nastavak projekta?

– Ja sam autor „Babe“, najgledanije TV serije i najgledanijeg programa ikada u Srbiji. „Ravna gora“ je ubedljivo najgledanija TV serija u periodu njenog prikazivanja u Srbiji – sa preko 2.300.000 gledalaca. Nagledanija je i u BiH, to jest u RS. U RTS sede ljudi koji umeju da cene važnost i značaj ovakvih rezultata. Para nema, ali se kao najbolji partneri dogovaramo kako da obezbedimo sredstva za nastavak.

I, za kada je planiran nastavak snimanja?

– To treba pitati gospođu Branku Otašević. Ona je jedini referentni TV kritičar, mada u penziji – koja me je odmah, posle druge epizode, tabloidno izgrdila za sporost, zatim je u panelu „Novosti“ rekla da sam loš scenarista, pa je u svom kritičkom osvrtu u „Politici“ dala preporuku RTS „da ne veruje da bi nastavak ‘Ravne gore’ interesovao TV gledaoce“. A onda je, gle čuda, u istom tabloidu zavapila kako se snimanje „Ravne gore“ mora nastaviti.

POHVALE DELIM, KRITIKE PRIHVATAM SAM

ZAŠTO ste se sami latili i scenarija, i dramaturgije, i dijaloga, i režije? Neki misle da ste se precenili?

– „Ravna gora“ je autorska serija. Pokazao sam da sam i kadar i hrabar da se uhvatim ukoštac sa ovako važnom i osetljivom temom. Treba bolje pogledati odjavnu špicu „Ravne gore“ i videti da takve zamerke ne stoje, i koliko sjajnih i značajnih saradnike sam imao za svaki od navedenih segmenata. S tim, što pohvale delim sa svima – a kritike prihvatam sam.

HRVATI SE LjUTE ZBOG ISTINE

IMALI ste žestoke napade iz Hrvatske, a najviše su zamerili što ste ih kroz lik Vlatka Mačeka optužili za izdaju Jugoslavije?

– Eto vidite – makar neke koristi od „Ravne gore“. Čast mi je što sam prvi na ekrane nacionalne televizije izveo Dražu, za šta je pre mene zaslužniji pokojni Saša Tijanić. Ali sam, takođe, zadovoljan – što sam nedvosmisleno rekao da su Hrvati uvek kad su mogli razgrađivali Jugoslaviju. Ne vidim zbog čega se ljute – kad i oni znaju da je to istina. Međutim, apsurdno zvuči kad kažem – da je objektivnije i profesionalno rasterećeno o stručnim i umetničkim aspektima serije pisala hrvatska štampa – nego što su činili pojednici iz srpskih medija. Ovde se uspeh teško prašta.

http://www.generalmihailovich.com/2014/01/ekskluzivno-rados-bajic-ideolozi-bi-da.html

 

 

Comments are closed.