PRVOM OSNOVNOM JAVNOM TUŽILAŠTVU U BEOGRADU

Na osnovu clana 223 i i 224 Zakonika o krivičnorn postupku podnosimo sledeću:

KRIVIČNU PRIJAVU
Protiv:
1. Okr. Dimitrijević Bojana iz Beograda, rodjenog 11.07.1968 u Beogradu od oca Blagoja, po zanimanju istoricar, zaposlen u Institutu za savremenu istoriju u Beogradu, Trg Nikole Pasica br.11, i
2. Okr. Nikolić Koste, od oca Srećka, rodjenog 1963. godine u Kraljevu, po zanimanju istoricar, zaposlen u Institutu za savremenu istoriju u Beogradu, Trg Nikole Pasica broj 11,

Zato što su:

Učestvujući kao svedoci u postupku rehabilitacije četnickog vode Dragoljuba Mihailovića koji se vodi pred Višim sudom u Beogradu, predmet Reh.br.69/2010, iznosili netacne podatke i lažne tvrdnje, iako su I kao istoričari, bili svesni da njihovi iskazi ne odgovaraju materijalnoj istini, čime su počinili krivično delo davanja laznog iskaza iz clana 335. Krivičnog zakonika Republike Srbije.

 

O b r a z l o ž e n j e

Okrivijeni su dali svoje iskaze u svojstvu svedoka pred Višim  sudom u Beogradu u predmetu rehabilitacije Dragoljuba Draže Mihailovića i to prvookrivljeni Bojan Dirnitrijević na ročistu održanom 20.06.2012, a drugookrivljeni Kosta Nikolić na ročistu od 22.11.2012.

Okrivljeni su bili pozvani da daju svoje iskaze o sudenju Draži Mihajloviću odrzanom od 10.Juna do 15. jula 1946. godine u Beogradu, odnosno da se izjasne na “okolnost krivičnog postupka koji je vodjen protiv gen.Dragoljuba Mihailovića i istorijskih činjenica u vezi sa dogadajima koji su bili predmet navedenog postupka”, pa su tom prilikom, iako im je kao istoričarima bilo poznato da tvrdnje koje iznose ne odgovaraju istorijskoj istini, a takode su bili upozoreni da davanje laznog iskaza pred sudom povlači krivicnu odgovornost, ipak izneli lažne tvrdnje i neistinite podatke, a sve u nameri da dovedu u zabludu Viši sud u Beogradu I da ga navedu da izvrši rehabilitaciju osudenog ratnog zlocinca Dragoljuba Mihajlovića.

1. Tako je prvookrivljeni Bojan Dirnitrijević u svom iskazu lazno tvrdio:

• Da Mlhailović u toku sudenja “nije imao na raspolaganju dokazni materijal  koji je imao tužilac”, iako je znao da celokupan dokazni materijal potiče iz Mihailovićeve zaplenjene arhive, tj. da se radi o njegovoj dokumentaciju i da mu je svaki dokumenat, kada je zahtevao, pokazan od strane tuzioca ili od strane predsednika veća:

Dokaz: – Zapisnik sa ročista od 20.06.2012,

Knjiga “Izdajnik i ratni zlocinac Draža Mlhailović pred sudom”, stenografske beleske i dokumenta sa sudenja Dragoljubu Draži Mihailoviću, Beograd 1946, izdanje Saveza udruženja novinara FNRJ.

• Da “branioci nisu dobijali tu građu na vreme, nego su je dobijali neposredno pred dan sudenja”, iako niko od 24 optuzenih i njihovih 19 branilaca nije tokom sudenja stavio primedbu sudu da dokazne materijale nisu dobijali na vreme.

Dokaz: Kao gore.

• Da su “tuzilac, a i predsednik veca” Mihailovića tokom izlaganja “prekidali ili ga skretali sa teme”, iako nema ni jednog primera takvog “prekidanja” ili skretanja” koje bi bilo u suprotnosti sa funkcijom javnog tužioca ili predsednika veća tokom glavnog pretresa i ispitivanja optuženog.

Dokaz: Kao gore.

• Da je Mihailoviću stavljeno na teret navodno pismo “hrvatskom poglavniku Paveliću”, iako u spisima sa sudenja Mihailoviću 1946. godine, ni u optužnici ni u presudi, nema ni jedne reci o tome da je Mihailović pisao Paveliću.

Dokaz: Kao gore.

• Da Mihailovićeva naredba (instrukcija) njegovim “komandantima u Crnoj Gori” od 20.12.1941 predstavlja ,,falsifikat” jer, navodno, on “nije poznavao komandante u Crnoj Gori” a i zato sto je taj dokumenat potpisan “činom đeneralstabni general,  sto u tom trenutku Mihailović nije znao da je bio unapreden u čin generala”, a sve te tvrdnje okrivljeni je izrekao iako je kao istoričar znao:

a} Da je kapetan Pavle Durisić dosao kod Draže Mlhailovića na Ravnu Goru i od njega bio postavljen za komandanta četnickih odreda na severu Crne naredbom str.pov.br.177 iz oktobra 1941.godine, sto znaci da je Draža tog komandanta ne samo lično poznavao vec ga je i postavio za komandanta;

Dokaz: Dokumenti o izdajstvu Draže Mihailovića, knjiga I, str.8.

 

b) Da je Dražina instrukcija str.pov.br.370 od 20.decembra 1941. godine, u kojoj se nareduje “Čiscenje drtavne teritorije od svih narodnih manjina i nenacionalnih elemenata” i čiscenje “Sandžaka od Muslimanskog zivlja i Bosne od Muslimanskog i Hrvatskog zivlja”, sacuvana u originalu u Vojnom

arhivu, kao sto se vidi iz njenog faksimila na strani 11 12 knjige “Dokurnenti o izdajstvu Draže Mihailovića”:

c) Da je Draža u cin generala unapreden 07.decembra 1941. godine, tj. citavih 13 dana pre sastavljanja pomenute instrukcije, a o svom unapredenju bio je odmah obavesten od strane emigrantske vlade sa kojom je imao svakodnevnu radio vezu;

• Da je “Mihailović davao svojim komandantima van Srbije blanko potpisana dokumenta odnosno blanko potpisane papire”, iako je bio svestan da za to ne postoji ni jedan materijalni dokaz i da se radi samo o goloj tvrdnji Mihailovića koju je on izneo na sudenju sa ciljem da negira sopstvenu odgovornost.

• Da četnici Draže Mihailovića nisu saradivali sa Nemcima i Italijanima već: su se sa njima “dodirivali slucajno ili namerno”, iako mu je bilo poznato da su na primer, u tzv. Četvrtoj neprijateljskoj ofanzivi, poznatijoj kao Bitka na Neretvi, koju su združene nernacko-italijanske snage preduzele radi uništenja Narodnooslobcdilacke vojske, zajedno sa njima ucestvovale i cetnicke snage u jačini od 12 do 15 hiljada Ijudi pod komandom Draze Mihailovica, sto je sve on sam priznao na sudenju.

Dokaz: Knjiga “Izdajnik i ratni zlocinac Draža Mihailović pred  sudom”, strana 170.

2) Okrivljeni Kosta Nikolić, osim sto je prilikorn davanja iskaza svoje mišljenje o pojedinim dogadajima svesno prikazivao kao istorijski utvrdenu istinu, a sve u nameri da sud dovede u zabludu kako bi usvojio zahtev za rehabilitaciju, iznosio je takode i sledeće lazne tvrdnje za koje ja kao istoričar znao da su lazne:

• Da su “prilikom hvatanja Mihailovića od njega oduzeta licna dokumenta, izmedu ostalog i blanko papir na kojima je bio njegov potpis sa pecatorn Jugoslovenske vojske u otadzblni i postoji opravdana sumnja da su na ovim papirima naknadno unošeni sadrzaj”, iako je znao da nikakvi blanko papiri” nisu oduzeti od Mihailovića prilikom hvatanja i da takvi papiri nisu ni postojali već je to Draža Mihailović smislio kao izgovor tokom sudenja kako bi negirao sopstvenu odgovornost.

• Da je optuznica imala 15 tačaka, a da je Mlhailović osudjen po 7 tacaka, to ukazuje da je vec u toku sudenja otpalo 8 tacaka za koje je Mlhailović optuzen”, iako je znao:

a) da su optuznlcom Mlhailovicu stavljena na teret samo dva krivicna dela – saradnja sa okupatorom,  odnosno izdaja otadzbine, i ratni zlocini – i da je on presudom osuden upravo za ta dva krivična dela definisana clanorn 3 Zakona o krivičnim delima protiv naroda i države:

b) da izmedju optumice i presude postoje samo tehničko-stilske razlike koje je on svesno prikazao kao suštinske razlike tvrdeći da je, navodno, tokom sudenja otpalo osam tačaka optužnlce. Što  bi trebalo da znaci da nije dokazano osam krivicnih dela za koja je Mlhailović optuzen,  iako je znao da nista od toga ne odgovara istini,

c) da je optužnica podeljena na 47 a ne na 15 tacaka i da se radi samo o tehnickoj podeli, tj. o nabrajanju konkretnih primera saradnje sa okupatorom i ratnih zlocina, a ne o navođenju drugih krivicnih dela,

d) da je presuda, takode u cilju ilustracije, podeljena na osam tacaka, pri cernu je osma tacka podeljena na još  trinaest podtačaka u kojima su navedeni konkretni primeri ratnih zlocina,

e) da izmedu optužnice i presude postoji potpuna podudarnost u pogledu onoga sto je bitno za krivicnu osudu, tj. u pogledu lzvrsioca krivicnog dela, bica krivlčnog dela, radnje izvršenja i subjektivnog odnosa izvršioca prema delu, te da u tom pogledu nema nikakve razlike izmedu optuznice i presude.

• Da je Draža Mihallović osuden zato što je proglasio parolu “Nije vreme za ustanak” i zbog zagovaranja ideje jaka Srbija, jaka Jugoslavija”, iako ni u optuznlci ni u presudi Drazi Mihailovicu nema ni pomena o ovim parolama.

• Da Draža Mihailović “nije osuden po komandnoj odgovornosti”, iako mu je bilo poznato da komandna odgovornost znaci odgovornost komandanta za sve zlocine koje počine jedinice pod njegovom komandom, sto je Draži Mihailoviću izričito stavljeno na teret kako optužnicom tako i presudom.

Dokaz: Kao gore, str.93-94, 498.

• Da “ne postoje dokazi da je Mlhailovlć kao komandant Ravnogorskog pokreta izdavao naredbe za likvidacije”, iako mu je poznato da je na sudenju Draži izneto mnoštvo takvih dokaza, tj. naredbi, i da je Draža te naredbe priznao za svoje, uključujuci tu I naredbe o stavljanju pojedinaca pod slovo “Z” sto je znacilo “zaklati”.

Dokaz: Kao gore, str.352-353.

• Da su Dražini branioci pokusali da kao dokaz “iznesu pred sud” nemačku poternicu za Dražom ali je sud odbio da ga uzme u razmatranje”, iako o tome nema nikakvog podatka u stenografskim beleskama sa suđenja Draži.

• Da je Josip Hrnčevic “trazio objasnjenja u vezi navedenih pisama od Minića, u vezi ovog pisma i pisma Pavelicu”, iako mu je bilo poznato da Josip Hrnčevic u svojoj knjizi ”Svjedočanstva” uopste ne pominje da je tražio objašnjenja od Minića, kao i to da on uopste ne pominje nikakvo pismo Paveliću, niti je takvo pismo bilo predmet razmatranja tokom sudskog postupka Draži Mihailovicu.

Dokaz: Knjiga Josipa Hrnčevica “Svjedočanstva” izd.Globus, Zagreb 1986, str.181-192, u spisima predmeta Reh.br.69/2010.

• Da je Josip Hrnčevic ucestvovao u sudenju Dražii u “svojstvu pomocnika  saveznog javnog tuzloca”, iako mu je bilo poznato da Josip Hrnčevic nije ucestvovao u sudenju već je bio član grupe konsultanata koja je pratila tok istrage i nije bio “pomoćnik” vec je bio javni tužilac FNRJ.

Dokaz: Kao gore.

• Da je Draža Mihallovlć u istrazi isledivan “dva meseca bez mogucnosti da ima kontakte sa spoljnim svetom, niti sa advokatima”, iako Dražini branioci na sudenju nisu stavili nikakvu primedbu u ovom pogledu, dok je sam Draza, na pitanje predsednika veća kakav je bio postupak prema njemu u istrazi tokom davanja iskaza, odgovorio: “Bio je vrlo dobar”.

Predsednik: .Jeste Ii bili maltretirani: “da ili ne?”,

Draža: “ Ne, nikako!”

Predsednik: ”Da Ii vam je neki  iskaz iznuden?”,

Draža: “Nije”.

Dokaz: Knjiga “Jzdajnik i ratni zlocinac Drafa Mihailovic predsudom”, str.109.

• Da sudsko vece nije prihvatilo zahtev odbrane da se saslusaju američki piloti “na okolnost da su ih Mihailoviceve snage spasavale”, iako mu je bilo poznato da Mihailovicev branilac advokat Joksimović nije tražio njihovo saslusanje na tu okolnost već  na okolnost da Draza Mihailovic nije sarrađivao sa okupatorom”.

Dokaz: Kao gore, str.340.

• Da “nema dokaza da je posle sudenja Mihailoviću uručena presuda, da je imao pravo na žalbu”, iako mu je bilo poznato da je presuda javno izrečena 15. jula 1946. godine u prisustvu optuženih i njihovih branilaca te da protiv odluke najviše sudske istance ne postoji pravo žalbe vec samo molba za pomilovanje koju je Draža Mihailović istoga dana lično podneo Prezidijumu Narodne skupstine FNRJ  u sledecern tekstu:

Presudom Vrhovnog suda Federativne Naradne Republike Jugoslavije, Vojnog veca, od 15.Jula 1946. godine osuđen sam no kaznu smrti streljanjem.

Skrhan fizicki i duhovno, nedacama koje su me pratile kroz ceo moj život, molim Prezidijum Narodne Skupstine Federativne Narodne Republike Jugoslavije do mi kaznu smrti streljanjem zameni, putem svoje milosti, kaznom lisenja slobode.

Molim do se ova mojo molba uzme kao moje iskreno pokajanje i do mi Prezidijum olakša tesku kaznu no koju sam osuđen.

Uveravam Prezidijum do cu za vreme izdriavanja kazne lisenja slobode, svojim predanim i požrtvovanim radom uložiti sve do doprinesem koristi nasaoj  novoj državi kao sto sam vec pokazao pre i u toku procesa u vise mahova.

S molbom do mi se putem najvise milosti Prezidijuma Narodne Skupstine Federativne Narodne Republike Jugoslavije dade pomilovanje.

Učtiv

                                                                                            Dragoljub Draža M. Mihailović”

 

Dokaz: Knjiga prof.Jovana Pavićevića, Drogoljub Draža Mihailović – Agent Vermahta, izd.autora, Beograd 1995, str.271.

• Da je neke svoje privatne spekulacije prikazivao pred sudom kao istorijske činjenice, a sa ciljem da uveri sud kako je sudenje Draži Mihailoviću navodno bilo “montirano”, pa je tako rekao da je “optužnica modelirana na relaciji Beograd-Moskva”, da se “razmišljalo da Mihailoviću i ostalim optuženima bude uskraćeno pravo na odbranu, ali se od toga odustalo” itd, iako je bio svestan da se ništa od toga u stvarnosti nije dogodilo.

Opisanim radnjama okrlvljeni Bojan Dlmitrijević i Kosta Nikolić počinili su krivicno dela davanja lažnog iskaza iz clana 335. Krivičnog zakonika Republike Srbije, a u “nameri da utiču na Viši sud u Beogradu da prihvati zahtev za rehabilitaciju Dragoljuba Draže Mihailovića, iako su znali da je on od strane Vrhovnog suda FNRJ, nakon zakonski sprovedenog krlvičnog postupka, osnovano osuden kao ratni zločinac zbog dokazane saradnje sa okupatorom i zbog bezbrojnih ratnih zločina koje su počinile njegove jedinice.

Na osnovu izloženog podnosioci ove prijave mole Prvo javno tužilastvo da  podnese optužnicu protiv imenovanih okrivljenih nadleznom sudu i da zahteva njihovo kažnjavanje po zakonu.

 

Beograd, 29. juli 2013.

 

Podnosioci prijave:

 

Savez antifašlsta Srbije Beograd,

Predsednik

Aleksandar Kraus

 

Zene u crnom

Koordinator

Staša Zajović

 

Helslnški odbor za Ijudska prava u Srbiji

Predsednik

Sonja Biserko

 

Udruženje “Nauka i društvo”

Predsednik

Prof. dr Radoslav Ratković

 

Društvo za istinu o NOB I Jugoslaviji

Predsednik

Goran Bakić

 

Nezavisno drustvo novinara Vojvodine

Predsednik Izvrsnog odbora

Nedim  Sejdinović

 

 

Comments are closed.