Glavnim pokretačima rata, još jednom su, iznova označeni Rusija i s njom Srbija, dok je Francuskoj pripisana uloga sile koja je podržavši Nikolaja II u zaštitničkom stavu prema Srbiji značajno doprinela izbijanju rata. Pogledi na Srbiju, izvedeni iz sekundarne literature, iznosili su uvek autori koji ne poznaju ni naš jezik, ni našu kulturu, politički mentalitet, a još manje našu bogatu istoriografsku produkciju.

Moj referat, za mnoge iznenađenje, preneo je srpsko viđenje vojnih i političkih ciljeva Srbije. Istakavši nespremnost Srbije za rat, iscrpljenu Balkanskim ratovima, doveo sam u sumnju, nizom argumenata i samu mogućnost, ovde često isticanu, da je, osim potpukovnika Apisa i Pašićeva vlada mogla znati za atentat, čime bi se Srbija, kako mnogi uporno insistiraju, mogla označiti kao “teroristička država”, koja na prostoru susedne imperije organizuje političke atentate. Objasnivši prirodu deceniju dugog sukoba premijera Pašića i Apisa, nezvaničnog šefa Crne Ruke, naglasio sam da je Srbiji bilo potrebno bar dve decenije mira da bi apsorbovala nove oblasti oslobođene u Balkanskim ratovima, kao i da osim planiranog ujedinjenja u realnu uniju sa Crnom Gorom, u leto 1914, nije bilo nikakvih drugih političkih planova, dok je vojna strategija ostala dosledno defanzivna.

Gavrila Principa opisao sam kao nacionalnog revolucionara, začetnika borbe protiv kolonijalizma, jer je okupacija, pa aneksija Bosne i Hercegovine, bila neuspešan pokušaj da se na evropskom tlu narodima, kao da je u pitanju kolonijalna Afrika, prisilno menjaju identitet, ime jezika i uskraćuju, na jedva 600 km od Beča, osnovna ljudska i građanska prava. Zašto bi, upitao sam, ubistvo jednog visokog vojnog funkcionera po okončanju pretećih vojnih manevara, kakav je bio Franc Ferdinand, bio povod ratu: premda prestolonaslednik, bio je tek jedan od četrdesetak nadvojvoda koji bi mogli da naslede starog cara, jer ni deca Franca Ferdinanda iz braka sa ženom iz nižeg plemstva ne bi mogla da zasednu na tron Habzburga. Car Franja Josif bio je uostalom još živ, pa nije bilo ni diskontinuiteta u vršenju vlasti.

Ovi, uz niz drugih argumenata, ostavili su jak utisak u publici, a debatu koju je vodio Kristofer Klark odveo u pravcu odobravanja iznesenih stavova. Ovo je važno zbog razumevanja značaja iznošenja naših naučnih saznanja na međunarodnim konferencijama na ovu temu. Naša duga odsutnost iz širih debata o Velikom ratu (posle Dedijerovog Sarajeva 1914, s kraja šezdesetih, na engleski je nedavno prevedena samo još knjiga Andreja Mitrovića “Srbija u Prvom svetskom ratu”), ukazuje na neophodnost šire međunarodne komunikacije između naših i svetskih istoričara, jer se već polako, putem serije knjiga u velikim tiražima, rapidnom brzinom obnavlja slika o Srbiji s početka veka kao tamnom vilajetu naseljenom krvoločnim zaverenicima i opasnim remetiocima ustaljenog reda u krhkom koncertu evropskih sila.

 

http://www.nedeljnik.co.rs/revizija_prvog_svetskog_rata_je_novi_ultimatum_srbiji.html

Comments are closed.