Iako je Hastings pre svega vrstan poznavalac Drugog svetskog rata, kritika, pogotovo ostrvska, veliča njegove domete u istraživanju tog velikog rata, a u “Katastrofi” je, kažu, još jednom potvrdio da je najveći britanski vojni istoričar. Sem glasnog ustajanja protiv bilo kakvog amnestiranja od odgovornosti Berlina i Beča, on ukazuje da je odluka Londona da uđe u borbu – i politički i moralno – opravdana.

Dokazujući svoju tezu, Hastings se obračunava sa postavkama istoričara, poput Klarka, koji na optuženičku klupu kao glavnog krivca postavljaju malu Srbiju koja je tobož bila i te kako svesna budućih posledica Sarajevskog atentata, a Austriji daju za pravo da traži odgovarajuće obeštećenje. Možda najopasniji pristup protiv kojeg Hastings ustaje jeste relativizacija nemačkog imperijalizma pod izgovorom da su ga imale i druge zemlje. Ili kako to objašnjava Kristofer Klark, “potpuno je bespredmetno odnositi se prema događajima iz 1914. kao prema misteriji iz romana Agate Kristi i tražiti pištolj koji se dimi jer ga niko ne može pronaći”. Stav “svi smo bili krivi” kod Hastingsa nema prođu.

Premda je Klark u intervjuu “Politici” izjavio da njegova knjiga nije uperena protiv Srba i čak poručio da će u nemačkom izdanju “Mesečara” promeniti formulaciju “terorista” u “atentator” za Gavrila Principa, previše je elemenata koji pokazuju da je u želji da Nemačku oslobodi bremena krivice bilo najlakše prstom uperiti na Srbiju. Stoga naročito čudi jalov odgovor ovdašnje stručne javnosti koja sem povremenih tekstova po novinama nema osmišljenu strategiju za odgovor nadolazećem revizionizmu.

Britanski istoričar, pak, kritikujući beskompromisno tadašnju politiku Berlina uzima Srbiju u zaštitu i nehotice radi posao ovdašnjih istoričara.

Hastings preispituje i takozvani pesnički pristup po kojem je rat uzaludna krvava borba u koju Britanija nije trebalo da se uključi već je trebalo da umesto što je ugrozila svoju izolaciju pusti “te čudne strance” da se međusobno ubijaju. Takav stav uz bojazan od uzrujavanja Nemaca postavio je pred britansku vladu izazov kako uopšte dogodine organizovati obeležavanje veka od izbijanja rata.

Nudeći odgovor Hastings povlači paralele između Prvog i Drugog svetskog rata tvrdeći da ako već stoji argument da se Britanija opravdano uključila u rat zbog invazije na Poljske 1939. onda je po istom principu bilo opravdano uzeti oružje 1914. u odbranu Belgije.

Različiti pristupi uzrocima rata u obzir uzimaju i savremeni kontekst ukazujući na analogije između današnjeg Bliskog istoka i Balkana od pre stotinu godina. O tome da li je zaista moguće na današnji primer Sirije preslikati “efekat leptira” po kojem je Sarajevski atentat izazvao ogromne posledice širokih razmera postoje trvenja kako u stručnoj tako i u laičkoj javnosti.

Jedno je međutim sigurno – na stolu su interesi takozvanih velikih igrača i sve su prilike da će se oni umnogome prelamati preko leđa Srbije, pa je krajnje vreme da se ozbiljnije uhvatimo u koštac sa nastupajućim izazovima.

 

http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Hejstings-pobija-tezu-da-je-Srbija-kriva-za-Prvi-svetski-rat.lt.html

Comments are closed.