Iz Memoara Petra II Karađorđevića

Jednog ranog oktobarskog jutra mirno sam spavao u spavaonici kada me je neko blago prodrmao i prošaputao: “Petre, ustani, ponesi svoje nedeljno odelo, umij se brzo i dođi da doručkuješ sa gospodinom Ouzanom i sa mnom.” Bila je to gospođa Ouzan, direktorova žena. Poslušno sam ustao ne praveći buku, pokupio stvari a onda su me odveli dole, u direktorovu radnu sobu. Gospodin i gospođa Ouzan su doručkovali sa mnom, posle čega je došao gospodin Perot i tiho objavio da moramo odmah u London.

Upitao sam zašto, a on mi je odgovorio da se ne brinem i da će sve biti u redu. “Pozdravi se sa gospodinom i gospođom Ouzan”, reče on, “jer se neko vreme nećeš vraćati.” Zapitao sam šta se dogodilo, ali gospodin Perot mi je samo objasnio da će mi sve reći u kolima. Tako sam rekao “Doviđenja” i izašao na prednja vrata. Napolju, na putu, stajao je široki dajmler, i što je bilo još čudnije, dva bobija sa šlemovima

Besane noći

Nisam dobio nikakvo objašnjenje o tome šta se dešava. Neraspoloženo sam zaključio da je sve u vezi s tim što sam bacio S. preko ograde, ili možda zbog toga što sam prekršio pravilo o držanju slatkiša u sobi. Postojalo je to strogo pravilo da sve slatkiše koje ne pojedemo istog dana kad smo ih i kupili moramo da predamo domaćici.

U društvu predaka

Moj otac je zahtevao da bude sahranjen pored svoje majke, a ne na najpočasnijem mestu u gornjem delu mauzoleja koje je bilo predviđeno za njega. Tako smo ga mi, članovi najuže porodice, odneli dole do kripte da počiva pored svojih predaka.

Ja to nisam učinio. Prethodno veče sam preostale slatkiše stavio ispod jastuka, a kada sam ustao strpao sam ih u džep. Ma šta da je bilo u pitanju, očigledno sam bio uhapšen, britanska pravda je bila brza! Gospodin Ouzan, ili Tiz kako smo ga zvali, bio je blag čovek. Mama Tiz je bila oblivena suzama. Nisam razumeo zašto, možda im je bilo žao što moram da idem u zatvor. Policajac je ušao u kola i mi pođosmo.

Ubrzo pošto smo krenuli, jadni gospodin Perot je pokušao na najblaži način da mi saopšti vest. Rekao mi je da je moj otac imao veoma tešku nesreću pri dolasku u Francusku. Rekao je da od sada moj život neće biti isti i da moram da idem kući. Nisam znao šta da mislim. Bio sam pogođen čuvši za nesreću svog oca, zadovoljan što idem kući, ali mi je bilo žao što napuštam prijatelje iz škole.

“Da li ću uskoro moći da se vratim?”, upitao sam, ali gospodin Perot je izbegavao odgovor. Naš ambasador, za koga sam prilikom dolaska u London mislio da je potpuno bezosećajan, sad me je zagrlio potpuno slomljen, govoreći: “Desilo se nešto strašno. Vi ste naša nova nada.” Bio je u suzama kad je iznenada rekao: “Ubili su našeg kralja” i prvi put me pozdravio rečima “Nek dugo živi Vaše veličanstvo!” Bio sam zapanjen ali sam uzviknuo: “Niko ne može biti kralj: samo tata može da bude kralj”. Odveli su me u gostinsku sobu, gde su svi plakali. Ambasadorova žena me je držala u zagrljaju a ja sam plakao na njenom ramenu. “Šta se desilo?”, neprestano sam govorio. “Šta se desilo tati? Šta će sada biti?”

Najbliži drug

Gospodin Perot, moj prijatelj i učitelj, spavao je u maloj sobi na drugom kraju dvora. Izgledalo je da je preuzeo na sebe novu vrstu odgovornosti i sada je bio mnogo ozbiljniji. Verujem da ga je moja lična tragedija duboko pogodila. Bilo mu je samo dvadeset osam godina i već šest meseci bili smo veoma bliski.

Onda mi rekoše. Mog oca je ubio atentator u Marselju i kao njegov najstariji sin ja sam sada bio kralj. Takođe su mi rekli da će sledećeg jutra majka doći pred mene u Pariz da me odvede u Beograd. Trebalo je da održim Namesničko veće, a moj stric Pavle treba da bude jedan od namesnika.
Posle veoma dugog puta kasno uveče smo prešli jugoslovensku granicu kod Jesenica, gde nam je dobrodošlicu zaželelo izaslanstvo lokalnih vlasti i nekoliko generala koji su predstavljali vojsku, te smo zatim, ne zaustavljajući se više, produžili do Beograda. Kada sam sledećeg jutra sišao iz kraljevskog voza, pozdravila su me trojica mojih namesnika i čitava jugoslovenska vlada na čelu sa premijerom, g. Uzunovićem, kao i počasna pratnja sastavljena od generala i admirala oružanih snaga. Pozdravila me je grupa generala koji su delovali zadivljujuće, pa sam se okrenuo majci i rekao: “Mama, molim te, hajdemo što pre kući.” Majka me je uzela za ruku i nas dvoje smo otišli.

337245_070520c2_f

Posle tog tužnog putovanja radovao sam se što se vraćam kući i što ću ponovo biti sa braćom, videti bliska i prijateljska lica, što ću ponovo biti tu gde sam proveo najsrećnije dane detinjstva. Iz male kuće gde sam živeo preselio sam se u glavnu zgradu dvora, u prostorije mog preminulog oca. To je za mene zaista bilo previše. Sećao sam se kako dolazim kod njega rano ujutro, dok on sedi za svojim pisaćim stolom ili na krevetu i čita izveštaje. Sada u tim prostorijama nije bilo njega, ali uprkos sećanjima koja su se gomilala u mojoj glavi, te noći sam spavao u njegovom krevetu.

Kasno po podne baka, majka i ja, sa mnogim drugim ljudima, otišli smo glavnim ulicama Beograda u Stari dvor, gde je moj otac ležao na odru. Oko uzdignutog kovčega stajalo je šest oficira, dva para predstavljala su pešadiju i konjicu, jedan je bio iz artiljerije i jedan iz inženjerijske jedinice. Stajali su po trojica sa svake strane kovčega, držeći ispred sebe svoje sablje okrenute ka zemlji.

Pored njih, sa strane, stajali su u dva reda gardisti, spuštenih glava i sa oborenim puškama u rukama. Svi su stajali kao kipovi i jedini znak života bile su suze koje su se slivale niz njihove obraze. Nepomično sam gledao očev kovčeg u kome su se nalazili posmrtni ostaci mog oca, bio je to težak trenutak u mom životu i po prvi put nisam zaplakao. Setio sam se očevih poslednjih reči koje mi je uputio. Petar i Marija

Stajao sam mirno i osećao se kao vojnik: zakleo sam se da ću izvršiti svaku njegovu zapovest. Tri dana je ožalošćeni narod prolazio pored svečanog odra. Ujutru na dan sahrane, majka i ja smo otišli u beogradsku Sabornu crkvu, gde su prethodno doneli očev kovčeg u pratnji ostalih članova porodice. Pridružili smo se skupu koji je, skrhan bolom, prisustvovao opelu koje je služio Varnava, patrijarh Srpske pravoslavne crkve.

Stotine hiljada srpskih seljaka u narodnim nošnjama, radnici iz svih krajeva zemlje, žene i deca, stajali su duž pruga slavne Šumadije. Sećam se da sam gledao kroz prozor i video kako su se neki čak okupili u tunelima da bi našli mesto u mnoštvu pored kojeg je njihov kralj poslednji put putovao. Ipak, pored puta dugog preko osamdeset kilometara, nije bilo dovoljno mesta za sav narod koji je klečeći odavao počast svom kralju.

Ispraćaj u istoriju

Pošto je voz stigao u Mladenovac, kovčeg je prenet i položen na pogrebna kola, a mi smo u automobilima išli za njim do Topole, gde je celo selo došlo da dočeka pogrebnu povorku. Izašli smo iz kola i pratili sanduk, koji su nosili veterani, u ratu odlikovani najvišim vojnim odlikovanjem, Karađorđevom zvezdom, sve do porodičnog mauzoleja, Crkve Svetog Đorđa na Oplencu. S tog mesta je moj čukundeda, osnivač dinastije Karađorđević, poveo narod na ustanak protiv Turaka koji su ga ugnjetavali dugih i teških 400 godina. Zahvaljujući njegovoj ogromnoj hrabrosti i upornosti, Srbija je oslobođena i posle mnogo naraštaja postala je velika zemlja kakva je danas. Sada se još jedan Karađorđević vratio u dom svojih predaka.

http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/326335/Memoari-Petra-II-Karadordevica-2-Vi-ste-nasa-nada

 

Comments are closed.