Ne treba zamerati ni Namesništvu ni knezu Pavlu koji su očajničkim naporima i potpisivanjem Pakta pokušali da spreče ili makar odlože nemačke jasne namere da napadnu  kraljevinu Jugoslaviju. Nemcima je jako stalo do direktne linije snabdevanja Romelovih trupa na severnoafričkom ratištu i eksploatacije ruda sa naših terena presudnih za nacističku vojnu industriju. Evropski silnik kakav je bio Hitler i nacistička Nemačka nebi nikada ispoštovali paktom obećanu ,,jugoslovensku neutralnost,, jer jednostavno to silama osovine nije odgovaralo niti je bio njihov krajnji cilj. Stvaranje već planirane i projektovane hrvatske države, kao i preuzimanje delova jugoslovenskih teritorija od svojih satelita dokazuje da Nemci na neutralnost i teritorijalnu celovitost nisu ozbiljno ni iskreno  računali.

Brza pobeda nacista u Aprilskom ratu  ukoliko bi se posmatrala kao izdvojen događaj izgledala bi sasvim drugačije. Poraz jugoslovenske vojske od mnogostruko jačeg neprijatelja nije bio usamljen slučaj u Evropi toga vremena.  Zastarela i slabo vođena jugoslovenska vojska nepripremljeno se našla u ratu sa najmodernijom, najprodornijom i uz to najbrutalnijom armijom na svetu. Takav napad jednostavno nije mogla izdržati.

I druge evropske zemlje pod silovitim naletom nadmoćne nacističke soldateske doživele su sličnu sudbinu. Sagledavanjem prilika u ratom zahvaćenoj Evropi može se bolje razumeti i donekle opravdati brzi poraz jugoslovenske vojske. Pomenućemo u kratkim crticama situaciju u nekim od najvažnijih evropskih zemalja u prvim godinama Drugog svetskog rata. Važno je u početku istaći da politički lideri u mnogim zemljama zapadne Evrope ideje nemačkog nacionalsocijalizma su sa oduševljenjem prihvatali. U Evropi žestoko uzdrmanoj političkim i još više ekonomskim krizama stvarao se pogododan ambijent za  širenje novih, fašističkih političkih ideja. Nisu Italija i Nemačka  bile usamljene u stvaranju ,,novog poretka,, nego su najviše postigle u sprovođenju fašizma. Mnogo pristalica i simpatizera nemačkog naconalsocijalizma i italijanskog fašizma bilo je među političkim liderima, istaknitim javnim radnicima i industrijalcima pa čak i među monarsima širom Evrope. U svakoj evropskoj državi bilo je izrazito desničarskih stranaka i udruženja koje su javno podržavale fašistički poredak i održavale veze sa Hitlerovim i Musolinijevim režimom.

Početkom Drugog svetskog rata u Evropi bilo je na vlasti mnoštvo diktatora  koji su  sarađivali sa Hitlerom i Musolinijem. Pomenućemo neke: u Rumuniji maršal Antonesku, u Portugaliji Salazar i Primo de Rivera, u Španiji general Franko, u Bugarskoj Cankov i car Boris, u Mađarskoj admiral Horti, u Litvi Smetona, u Letoniji Ulmanis, u Estoniji Pjast, u Finskoj maršal Manerhajm, u Norveškoj Vidkun Kvisling i dr.

Nemački narod teško pogođen porazom u Prvom svetskom ratu, političkim unutrašnjim podelama, nametnutom isplatom ratne štete i recesijom tražio je izlaz u drugačijem političkom programu i novom lideru koji bi ih poveo u progres. Stvari u konfuznom političkom ambijentu naglo su se promenile dolaskom, u početku harizmatičnog, Hitlera koje je uspeo da vatrenim patriotskim govorima i obećanim ekonomskim i političkim programima  osvoji srca Nemaca. Neverovatnom brzinom i oduševljeni novim liderom nemački narod željan napretka, vraćanja izgubljenog nacionalnog ugleda i položaja nekad vodeće evropske države započeo je sa stvaranjem novog nemačkog društva. Malobrojni protivnici nemačkog nacizma surovo su proganjani i ubrzo izolovani u logore a njihove partije su proglašavane za zločinačke i štetne za nemački narod. Obezbedivši potpunu državnu kontrolu Hitler je započeo sa sprovođenjem vekovnog sna svih Nemaca,  pretočenog u parolu ,, Svi Nemci u jednoj državi,, Za ostvarenje te nemačke narodne i od vlasti podsticane želje nisu birana sredstva i sve je bilo opravdano i dozvoljeno. Rat sa susednim zemljama radi željenog proširenja nacionalne teritorije nemački narod je odobravao i priželjkivao.

1

Francuska

Izazvane nemačkim napadom na Poljsku Francuska i Velika Britanija  su 3. septembra 1939. objavile rat Nemačkoj. Međutim sve do 13.maja 1940. nije bilo ratnih dejstava. Za tih devet meseci nenapadanja Francuska je imala vremena i mogućnost da nesmetano izvrši mobilizaciju i sve pripreme za rat. Jugoslavija takvu priliku nije imala jer je napadnuta nekoliko dana posle izvedenog puča i to bez objave rata. Nezadrživ napad nemačkih trupa i njihov brzi prodor na francusku teritoriju izazvao je slom francuske vojske koja je 21.juna kapitulirala. Superiornost nove nemačke strategije ,,Blic-kriga,, u odnosu na defanzivnu i tromu strategiju Francuza koja se zanivala na fortifikacijama i snazi artiljerije došla je do punog izražaja i rezultirala brzim francuskim porazom.

Francuska je uoči rata imala 110 divizija a svega desetak hiljada vojnika iz te ogromne armije je izbeglo iz zemlje na čelu sa pukovnikom Šarl De Golom. Valja pomenuti da je De Gol bio najstariji po činu a da ni jedan drugi visoki francuski oficir, general ili admiral, nije odstupio niti se prve godine priključio ,,Slobodnoj francuskoj armiji,,. Hitler nije anektirao ni jednu francusku teritoriju sem što je ostala sporna oblast oko Strazbura. Takođe Francuska je zadržala suverenitet i kontrolu u svim svojim kolonijama. Francuska mornarica je takođe ostala pod komandom Francuza. General Filip Peten je postavljen za predsednika vlade koja se odmah bezrezervno stavila na raspoloženje nemačkim okupacionim  vlastima.(1) U Višiju gde je bila smeštena Petenova vlada bile su akreditovane ambasade i poslanstva mnogih zemalja. Čak je i Sovjetski Savez sve do 1941. imao svoje poslanstvo!!!   Francuski narod nije bio pod pretnjom istrebljenja niti je tokom rata bio izložen masovnom teroru kao što je to kasnije doživeo srpski narod.

Peten-Hitler-041010

Maršal Filip Peten prilikom susreta sa Adolfom Hitlerom

 Većina francuskih ratnih zarobljenika je tokom 1941. puštena iz zarobljeništva što je olakšalo normalizaciju života i pokrenulo privredu. Život u Francuskoj je, uz naravno određene ratne oskudice, bio skoro normalan tokom celog rata a nemački vojnici sa raznih frontova su kao posebnu nagradu upućivani na odmor i provod u francuske gradove.

Tri meseca nakon okupacije francuski industrijalci su stavili na rapoloženje nemačkoj ratnoj industriji sve svoje proizvodne potencijale. Tek u ponekoj francuskoj fabrici upravu su preuzimali Nemci. Predpostavlja se da je u francuskim fabrikama napravljeno do 1942. preko 3000 kompletnih aviona i oko 12 000 avionskih motora. Interesantno je da saveznici uglavnom nisu bombardovali francuske fabrike. Sve francuske banke su u toku rata nesmetano radile i ostvarivale u novonastaloj situaciji velike profite. Neutralna Švajcarska nije krila svoju zabrinutost zbog francuske bankarske konkurencije.

Francuski pokreti otpora, a bilo ih je nekoliko i to podeljenih po političkom opredeljenju nisu delovali organizovano u vojničkom smislu niti su postojale stalne oružane gerilske  grupe. O nekoj slobodnoj teritoriji pod njihovom kontrolom nije bilo ni govora. De Gol je 23.oktobra 1941. iz Londona izdao memorandum svim pokretima otpora da se bez preke potrebe i naređenja ne ubijaju nemački vojnici i službenici zbog mogućih odmazdi. Za Srbiju  već tada saveznici su imali drugačije planove i memorandume takvog sadržaja niko nije Srbima dostavljao. Naprotiv Srbi su podsticani i ohrabrivani za takve napade na Nemce. Upravo tih dana kada je De Gol poslao ovaj memorandum Nemci su u znak odmazde zbog napada na njihove vojnike izvršili masovna streljanja u Kragujevcu i Kraljevu. Po preporuci i zahtevu De Gola francuski žandarmi su ostali na svojim starim dužnostima i održavali mir u okupiranoj zemlji. To za Francuze i saveznike uopšte nije bio čin kolaboracije i izdaje. Gle čuda, u Srbiji za isto Nedićevi žandarmi su proglašeni za izdajnike.

Engleska

Britanci kao tvorci socijal-darvinizma, teorije o višim i nižim rasama odnosno kvalitetu nacija utemeljivači su rasizma. Nemci su samo rasne teorije Spensera, Galtona i drugih prilagodili svom nacističkom programu. Sve do 1940. britanski nacistički pokreti u znak podrške fašističkim zemljama organizovali su mnoge javne marševe i manifestacije. Osvald Mosli (Oswald Mosley) vođa britanskih nacističkih ,,sivih košulja,, sa svojim pristalicama je organizovao mnoge skupove širom Britanije a uhapšen je tek kada je Ujedinjeno Kraljevstvo ušlo u rat sa Nemačkom. Čerčil je pre rata bio inpresioniran Musolinijevom politikom. Neki britanski istoričari (Brendon npr.) su pisali da je sebe zamišljao kao budućeg britanskog dučea. Prilikom posete Rimu 1927. oduševljen Musolinijem Čerčil je na konferenciji za štamu izjavio : ,,Da sam Italijan, siguran sam da bi bio  punim srcem sa vama od početka do kraja

jpg

o3

Značka britansko nemačkog prijateljstva

 

 

Osvald Mosli vrši smotru britanskih ,,sivih košulja,,

 Lord Halifaks, ministar inostranih poslova, bio je jedan od glavnih inspiratora politike popuštanja prema Nemačkoj i njenim interesima. Pokazivao je otvorene simpatije prema fašizmu. U vreme njegovog mandata potpisan je ,,Anglonemački pomorski ugovor,, i na taj način direktno je doprineo razbijanju odredbi Versajskog ugovora. Kada je Hitler uoči rata zauzeo oblast ,,Rajnland,, koja bila deo francuske teritorije Halifaksova diplomatija ali ni zvanična Francuska ništa značajnije nije uradila da bi se ovaj incident sprečio. Sem nekoliko blagih i formalnih nota ništa drugo nije urađeno. Da je energičnije odgovoreno na ovaj Hitlerov izazov i da je bio primoran na napuštanje zauzete oblasti njegova popularnost među Nemcima sigurno bi bila dovedena u pitanje. Mesto ohrabrenja blagim notama da su reagovali odlučnije prema Hitleru možda bi to pokolebalo Nemce za slične akcije.

Bivši engleski kralj Edvard Osmi kasnije vojvoda od Vindzora bio je izraziti germanofil i Hitlerov simpatizer. Jednom prilikom februara 1940. zbog vremenskih neprilika jedan nemački avion je prinudno sleteo u Belgiju. Među članovima posade bio je i visoki nemački oficir kod koga su pronađeni delovi ratnog plana za napad na Francusku i Belgiju. Zaplenjeni planovi su predati savezničkoj komandi u Parizu i odmah je sazvan ratni savet među kojima je kao britanski predstavnik bio i vojvoda od Vindzora. Sve odluke ratnog saveta vojvoda je preko svojih veza doturio Hitleru. Čim je Hitler saznao o zapleni ratnih planova i donesenim odlukama savezničkog ratnog saveta izvršio je izmene plana. Naredio je napad preko Ardena i tako zaobišao glavninu francuskih trupa stacioniranih u Belgiji. Za tri nedelje slomio je otpor znatno brojnijih francuskih trupa. Francuzi su imali na raspolaganju 110 divizija a Hitler je krenuo u napad sa znatno manje vojske, sa svega 50 ali dobro opremljenih i za borbu motivisanih divizija. Odgovornost za tragičan ishod kampanje na Francusku i poraz savezničkih snaga u zapadnoj Evropi 1940. dobrim delom može se pripisati vojvodi od Vindzora. Ono što je vojvoda uradio po svim zakonima je izdaja sopstvene zemlje i ratni kriminal. Opet, hipotetičko možda. Rat je možda mogao da se završi još 1940. u Belgiji.

Prinz Harrys Urgroßonkel Herzog von Windsor traf Hitler

Vojvoda od Vindzora sa suprugom u poseti Hitleru 1937.

Posle pada Francuske juna 1940. poraza britanskih trupa u Evropi i dramatičnog povlačenja preko Denkerka, britanska vlada je formirala posebnu službu za praćenje prilika na Balkanu. Posebnu ulogu u ovom poslu imala je Uprava za specijalne operacije (SOE) i novoformirano Ministarstvo za blokade. Na žalost u upravu SOE vešto su se uvukli britanski komunisti koji su isfabrikovanim izveštajima o prilikama u Jugoslaviji naneli velike štete Ravnogorskom pokretu i JVuO. Britanci su saradnju sa pokretima otpora u okupiranim zemljama podelili u tri grupe. U prvoj grupi bili su pokreti iz zemalja Zapadne Evrope koji su po planu trebali da obavljaju samo obaveštajne i propagandne poslove. Druga grupa je obuhvatala pokrete iz centralne Evrope i tamo su razmatrane diverzije i pojedinačni atentati na istaknute nacističke ličnosti. Računalo se da će nemačke odmazde biti ograničene. Treća grupa je obuhvatala pokrete iz ostalih krajeva sveta koji su trebali da podižu ustanke i vrše napade na okupatora bez obzira na žrtve. U tu žalosnu grupu  spadali su pokreti otpora na Balkanu.

Ohrabrivani i podsticani od Britanaca oružani sukobi na Balkanu pretvorili su se 1941. pravu klanicu.

Između juna 1940. i februara 1941. Britanci nisu vodili borbe protiv Nemaca. Do kraja 1942. Nemci su od svojih 200 divizija izdvajali samo četiri za borbe protiv Britanaca. Sem ,,inpresivnih,, povlačenja preko Denkerka i potisnuti Romelovim snagama u severnoj Africi drugih borbenih dejstava nije bilo. U to vreme vodila se vazdušna bitka za Britaniju i jedino je britansko vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana imala ozbiljno ratno angažovanje. Hrabrim britanskim vazduhoplovcima kapa dole!!

Na Dalekom Istoku, ulaskom Japana u rat Britanci su doživljavali poraz za porazom. Do aprila 1942. Englezi su izgubili većinu svojih teritorija, Hong Kong, Malaju, veći deo Burme, Singapur…Posebno je po Engleze bila tragična predaja Singapura. Engleski general Artur Persival tada je predao celu teritoriju a preko 100 000 vojnika palo je u japansko zarobljeništvo. Bila je to prava bruka engleskog oružja. Sve u svemu Englezi su u ovim operacijama izgubili oko 150 000 vojnika.

Belgija

U Belgiji je još 1930. osnovan fašistički pokret poznati pod nazivom ,,Reksisti,,  Vođa ove grupacije bio je Leon Degrel. Postojao je i flamanski nacionalistički pokret na severu Belgije koji je takođe pre rata sarađivao sa nacističkom Nemačkom. Oba pokreta su učestvovali u pripremi nemačkog napada na Belgiju i kasnije u radu okupacionog aparata.

Belgija je kapitulirala maja 1940. posle svega nekoliko dana od početka napada. Belgijski kralj Leopold Treći je naredio da svi muškarci od 18 pa do 35 godina starosti a koji nisu obuhvaćeni prvom mobilizacijom napuste zemlju. Tada je preko dva miliona Belgijanaca napustilo zemlju. Novih mobilizacija nije bilo. Vlada je izbegla u London a kralj ostao u zemlji i sačekao Nemce u svojoj palati.  Potpisao je kapitulaciju 28.maja i nije formirao kvinslišku vladu.Ubrzo je prebačen u drugi dvorac gde je pod nemačkom stražom i odredom lične garde proveo ceo rat.

Danska

Nemci su sa Danskom 31.maja 1939. potpisali pakt o nenapadanju.Uprkos proklamovanoj neutralnosti i paktu Danska je napadnuta 9.aprila 1940. i posle nekoliko sporadičnih više simboličnih sukoba bila je prinuđena na kapitulaciju. Kapitulacija je usledila svega nekoliko sati posle nemačkog napada. Nemačko-danski rat je jedan od najkraćih u istoriji ratovanja.

Norveška

Početkom rata Norveška je postala strateški interesantna i Nemcima i saveznicima.. Razuđena norveška obala otvorena prema severnim morima uz to puna fjordova pogodnih za pomorske i podmorničke baze bila je izuzetno značajna. Prevoz švedske gvozdene rude vršio se preko luke Narvik na severu Norveške. Saveznici su pritekli u pomoć norveškim snagama u borbama oko luke Narvik ali na kraju Nemci su okupirali celu teritoriju Norveške i obezbedili siguran transport gvozdene rude iz Švedske. Bez obzira na proglašenu neutralnost nacistička Nemačka je bez borbi okupirala ovu državu. Predsednik norveške vlade bio je izraziti germanofil i kolaboracionista Vidukin Kvisling. Njegovo ime će postati sinonim za sve kolaboracioniste u svetu. Posle Aprilskog rata Nemci su u Norvešku internirali veliki broj zarobljenih jugoslovenskih vojnika.

kvisling

Vidukin Kvisling

Hitler je u svom pohodu na Sovjetski Savez mobilisao veliki broj dobrovoljaca iz čitave Evrope. Nemci ali i mnogi drugi smatrali su da je ova kampanja svojevrsni sveevropski krstaški pohod protiv komunizma koji je označen kao najveća pošast i pretnja novom svetskom poretku (2)

Čehoslovačka

Čehoslovačka je bila jedna od navećih predratnih proizvođača i izvoznika vojnog naoružanja. Razvijena vojna industrija i ogromni češki industrijski potencijali bili su od posebnog značaja za Hitlera.

Savezničkom ravnodušnjošću, neborbenim raspoloženjem samih Čeha i popustljivim stavom češke vlade došlo do razbijanja Čehoslovačke. Nemačke trupe su 1938. bez ikakvog otpora okupirali celu državu. Česi su imali na raspolaganju 50 dobro opremljenih i naoružanih divizija ali nisu pružili nikakav otpor nemačkoj invaziji. Sudbina Čehoslovačke odlučivala se daleko od bojnog polja. Čehoslovačka je odmah podeljena na Češku i Slovačku. Nemci su okupacijom Čehoslovačke obezbedili značajne industrijske i privredne potencijale. Samo češki koncern Škoda je u periodu od avgusta 1938. kada su Nemci posle Minhenskog sporazuma zauzeli Sudete pa do septembra 1939. snabdeo nemačku vojsku više nego što su istom periodu mogle proizvesti sve britanske vojne fabrike za svoju vojsku. Uz to Nemci su zadobili ogroman ratni plen koji je bio dovoljan za opremanje i naoružavanje 30 divizija.(3) U kasnijem napadu na Sovjetski Savez Nemci su angažovali 21 tenkovsku diviziju od kojih su četiri bile opremljene tenkovima češke proizvodnje.

U državi je preko 350 000 državnih činovnika ostalo na svojim radnim mestima i nastavilo sa radom sve do kraja rata. Nemci su u Češkoj angažovali svega oko 2000 svojih činovnika.

Sve vreme rata i okupacije u Češkoj nije bilo nekih većih i ozbiljnijih akcija protiv nemačke vojske niti sabotaža na industrijskim objektima. Česi svesni opasnosti od teških nemačkih odmazdi nisu se upuštali u akcije koje bi mogle ugroziti živote civila. Tek pred kraj rata, uoči i za vreme ulaska Crvenoarmejaca češki članovi otpora su zapucali na Nemce.

Ipak jedna akcija je vredna pomena i svake hvale. Radi se o atentatu na nemačkog generala Rajharda Hajdriha u Pragu 27.maja 1942. U nemačkoj hijerariji Hajdrih je važio kao čovek broj tri, odmah posle Hitlera i Himlera, iz to bio je veliki firerov lični prijatelj i miljenik. Po okupaciji Čehoslovačke  postavljen je za nacističkog guvernera (gaulajtera) Češke i Moravske. Čim je u savezničkoj komadi donesena odluka o likvidaciji ovog visokog nacističkog funkcionera iz Engleske su upućena tri češka komandosa koji su sa lokalnim članovima otpora napravili plan za akciju. Baza atentatora bila je u pravoslavnoj crkvi Sv.Ćirila i Metodija u Pragu. Češka pravoslavna crkva je tada bila pod jurisdikcijom Srpske pravoslavne crkve, a na njenom čelu stajao je vladika Gorazd. Posle uspešno izvršenog atenata Hitler je u svom besu naložio energičnu istragu i odmazdu. Grupa je ubrzo otkrivena i u neravnopravnoj borbi svi atentatori su izginuli a dvojica poslednjih su izvršili samoubistvo u pravoslavnom hramu. Usledila je surova nemačka odmazda. Vladika i njegovi sveštenici su odmah streljani, a na gubilišta je poslato oko 2100 ljudi.

Grčka

Grčki general i državnik Joanis Metaksas je 1936. izvršio je državni udar, raspustio Parlament i uveo diktaturu. U oktobru 1940. je odlučno odbio italijanski ultimatum i odmah započeo energične pripreme za odbranu zemlje.

Italija je napala Grčku već 28.oktobra 1940. preko albanskog fronta. Desetak dana kasnije 9/10. novembra energičnim i hrabrim kontraudarom grčih elitnih trupa (evzona) na planini Pind u Epiru zaustavljena je italijanska ofanziva, Italijani su potom potisnuti i na kraju naterani na panično begstvo. Za ovaj veliki uspeh grčke vojske zaslužan je komandant armije Aleksandros Papagos.  Bio je to pravi debakl mnogobrojnije i tehnički bolje naoružane italijanske vojske. Grčki vojnici su u nezadrživom i hrabrom kontranapadu nastavili gonjenje neprijatelja i upali u Albaniju. Samo privremena obustava neprijateljstava spasila je italijansku vojsku od potpunog poraza. U ovim akcijama učestvovala je na grčkoj strani britanska avijacija. Joanis Metaksas je preminuo 1941.

untitled

General Joanis Metkasas

Aprila 1941. usledio je drugi napad na Grčku. Ovoga puta Grčka je napadnuta iz više pravaca i to od italijanskih i nemačkih trupa. Bio je to istovremeni napad sila osovina na Jugoslaviju i Grčku pod kodnim znakom ,,Marita,, Italijanska vojska je napala iz Albanije a nemačka iz Bugarske a posle proboja u Jugoslaviji i sa severa, iz pravca Makedonije. U ovim borbama na strani Grka učestvovao je i britanski ekspedicioni korpus. Grci su u početku odolevali nemačkim napadima iz pravca Bugarske a na albanskom frontu ponovo su potisnuli italijansku vojsku. Porazom  Jugoslovenske vojske u Makedoniji otvoren je novi, severni front koji oslabljena i iscrpljena grčka vojska nije mogla da održi. Grci nisu računali na tako brz poraz jugoslovenske vojske tako da na severnim granicama nisu imali veće vojne jedinice.

Potpuni poraz grčke i britanske vojske dogodio se posle nemačkog desanta na Krit. Tada je zarobljeno desetak hiljada grčkih i britanskih vojnika. Kralj je napustio zemlju.

Važno je pomenuti da je Grčka, podstaknuta britanskim obećanjima i savezništvom bila jedina zemlja iz našeg okruženja koja nije želela da uđe u fašistički blok. Grčka se odlučno i hrabro suprostavila znatno brojnijoj i tehnički bolje opremljenoj fašističkoj armadi ali nije imala snage da se odbrani.

Šest godina ranije, 1934. potpisan je Balkanski savez u koji su ušli Jugoslavija, Rumunija, Grčka i Turska ali od 1940. taj savez je istupanjem Rumunije i započetim ratom prestao da postoji.

Rumunija

Takozvanom Drugom bečkom arbitražom 30.avgusta 1940. od rumunske teritorije odvojen je veći deo Transilvanije i pripojen fašističkoj Mađarskoj. Ovaj prostor je pre Prvog svetskog rata bio u sastavu Mađarske.

Gubitak ovih teritorija izazvao je veliku političku krizu u Rumuniji koja je na kraju izazvala državni udar. Vlast u zemlji preuzeo je profašistički orijentisan maršal Jon Antonesku, a kralj Karol Drugi je primoran da abdicira u korist sina Mihaila. Ovim državnim promenama uvedena je fašistička diktaura i otvoren put za pristupanje Trojnom paktu. Rumunija je 23.novembra 1940. pristupila Trojnom paktu i tim činom faktički izašla iz članstva u Balkanskom savezu.

Uproleće 1941. nemačka 12. armija od preko 200 000 vojnika je preko Rumunije ušla u Bugarsku i odatle izvršila napad na Jugoslaviju u Aprilskom ratu.

Rumunska vojska je učestvovala u kasnijem napadu na Sovjetski Savez. Rumunija je jedina fašističa zemlja iz našeg okruženja koja posle rasparčavanja kraljevine Jugoslavije nije tražila teritorijana proširenja.

general jon antonesku

 Maršal Jon Antonesku

Albanija

U Albaniji je od 1928. vladao kralj Zogu Prvi.Krajem tridesetih godina Albanija je bila pod jakim italijanskim uticajem, a zbog teških ekonomskih i političkih prilika vremenom je postala zavisna marionetska država. Fašistička Italija nezadovoljna političkim pregovorima sa albanskom vladom izvršila je aprila 1939. napad na Albaniju. Posle svega nekoliko dana italijanske trupe su okupirale celu teritoriju Albanije a albanski kralj Ahmet Zogu je morao da napusti zemlju i pronađe privremeno utočište u Turskoj. U italijanskom napadu na Grčku oktobra 1940.  učestvovali su odredi albanskih fašista.

Mađarska

Kraj Prvog svetskog rata je doneo velike promene na celoj teritoriji Evrope, a Versajskim mirovnim ugovorom 1919. stavljena je tačka na dotadašnji njen izgled i stvoren je čitav niz novih država. Austrougarska dvojna monarhija se raspala a naknadnim Trijanonskim ugovorom 1920. određene su nacionalne granice Austrije i Mađarske. Ovim ugovorom Mađarska je izgubila dve trećine teritorije koje su do tada bile u njenom sastavu. Na istoku Mađari su izgubili Transilvaniju koja je ušla u sastav Rumunije dok je na severu Rutenija ušla u sastav novoformirane Čehoslovačke a na jugu Slavonija i Vojvodina su pripale kraljevini Jugoslaviji. Ova odluka izazvala je veliki egzodus Mađara iz ovih pokrajina što je dovelo do uvođenja međunarodnog zakona o manjinama. Taj zakon je potpisan u Versaju a ratifikovan je od strane kraljevine Jugoslavije 1922.

Mađari nezadovoljni ovakvim stanjem i gubitkom teritorija tražili su priliku za zadovoljenje pa su u nadolazećem evropskom fašizmu prepoznali šansu za obnavljanje velike Mađarske. Lako su izglasali poverenje Hortijevoj fašističkoj vladi i pristupili Trojnom paktu. Kao nagrada odanosti posle Hitlerovog ulaska u Čehoslovačku Mađari su nazad dobili deo Slovačke (tzv.Prva bečka arbitraža) a tokom 1940. i Transilvaniju (Druga bečka arbitraža)

Ulaskom u rat protiv Jugoslavije aprila 1941. Mađarska je dobila Bačku, deo Slavonije, Baranje, Međumurje i Prekomurje i tako zakružila svoju zamišljenu i željenu teritoriju.

clip_imageadmiral miklos horti

Admiral Mikloš Horti, predsednik vlade i komandant mađarske vojske

Poznati engleski istoričar A.Tejlor pominje neobičnu ,,neutralnost,, pojedinih zemalja. Mnoge zemlje su prividnom i neobavezjućom neutralnošću znatno više koristile Hitlerovom režimu nego da su bile okuprane ili u paktu. Nemačka je recimo iz neutralne Švedske nesmetano dobijala preko potrebnu rudu gvožđa. Računa se da je svaki četvrti artiljerijski projektil proizveden od čelika od švedske rude. Švedski dobrovoljci su kao pripadnici SSa učestvovali u borbama na Istočnom frontu. Neutralna Švajcarska je sve vreme rata prizvodila precizne instrumente i uređaje za nemačku vojsku. Uzgred valja pomenuti da je švajcarska profašistička  stranka ,,Nacionalni front,,  pokušala državni udar u dva navrata i da izvrši pripojenje Švajcarske sa Nemačkom. Poslednji pokušaj 1940. posle kapitulacije Francuske zamalo je uspeo. Iz, opet neutralne Portugalije pristizao je volfram preko potreban nemačkoj vojnoj industriji. Portugalija je prećutno dozvoljavala da se iz njenih luka snabdevaju nemačke podmornice. Tek 1943. pristupa saveznicima i gubi status neutralne zemlje, ulazi u rat sa Japanom i gubi kolonije na na dalekom Istoku.

Sovjetski Savez

Učvršćenjem fašizma u Nemačkoj  diplomatske aktivnosti Sovjetskog Saveza su intenzivirane. Strepnja od mogućeg nemačkog napada  povećana je posle Španskog građanskog rata gde su fašističke zemlje Nemačka i Italija pokazale agresivnu spremnost rat.Sumnja u uspešnu saradnju i savezništvo sa zapadnim silama dodatno je povećano popustljivim stavom prilikom potpisivanja Minhenskog sporazuma 1938. Tim sporazumom Nemačka je bez upotrebe sile okuprala Čehoslovačku a Francuska i Velika Britanija su tom prilikom zauzele pomirljiv stav. Raniji pokušaji Sovjetskog Saveza da sa Francuskom i Britanijom stvori antifašistički blok nije dao rezultate. Skromne tehničke mogućnosti  ruske armije u odnosu na modernu nemačku vojsku nisu garantovali uspešnu odbranu zemlje što je zabrinjavalo Staljina. Sa druge strane sovjeti su živeli u uverenju da je posle Oktobarske revolucije Sovjetski Savez uskraćen za mnoge teritorije koje su nekada bile u sastavu carske Rusije. Sovjetski lideri stajali su na stanovištu da je neizbežan sukob međusobno suprostavljenih imperijalističkih država što bi stvorilo povoljne uslove za širenje komunizma. Međutim Staljin je verovao u još jednu  mogućnost, britansko-nemačkog savez radi napada na Sovjetski Savez.

Staljin je maja 1939. postavio novog ministra spoljnih poslova Vjačeslava Molotova koji je odmah dobio zadatak da ubrza diplomatske aktivnosti sa nemačkim ministarstvom i predloži sklapanje sporazuma. Konačno 23.avgusta 1939. potpisan je u Moskvi sporazum o nenapadanju u trajanju od deset godina. Potpisnici sporazuma bili su sa ruske strane Vjačeslav Molotov a sa nemačke Joahim fon Ribentrop. Ovaj sporazum je obuhvatao i tajni protokol kojim je izvršena podela interesnih sfera između dve države. Interesne sfere su podrazumevale podelu teritorija nezavisnih zemalja, Finske, Estonije, Litvanije. Letonije, Poljske i dela Rumunije. Kao posledica ovog tajnog sporazuma, bolje reći saveza sve ove zemlje su napadnute i jedino je Finska iako dva puta napadnuta  u toku rata od Sovjetskog Saveza  uspela da sačuva svoju nezavisnost. Nedelju dana posle potpisivanja sporazuma 1.septembra 1939. Nemačka je napala Poljsku. Po odredbama ugovora sovjetske trupe su dve nedelje kasnije ušle u istočnu Poljsku i okupirale teritoriju koja je po tajnom sporazumu bila sovjetska intertesna zona. Sovjeti su krajem septembra okupirali Litvaniju a u Letoniji i Estoniji postavili svoje vojne baze. Već u junu 1940. sovjeti su anektirali sve ove  tri baltičke države. Jedino se Finska suprostavljala sovjetskim zahtevima. Napadnuta je 30.novembra 1939. i posle tri meseca ogorčenih borbi časno je odbranila svoju nezavisnost.

Prividno nemačko-sovjetsko bratstvo po oružju i ovo neprirodno savezništvo nije dugo trajalo i kako je rat odmicao međusobni odnosi postajali su sve zategnutiji. Linija razgraničenja Nemačke i Sovjetskog Saveza prolazila je kroz Litvaniju i Poljsku. Hitler je prekršio sporazum o nenapadanju 22.juna 1941. kada je započeo operaciju ,,Barbarosa,, i napao Sovjetski Savez.

staljin

 Josif Visarionovič Staljin

———————————-

1. Izvod iz belgijskog i francuskog ustava:

  ,,Službenici, koji na osnovu Međunarodne ratne kovencije i pod neprijateljskom okupacijom nastave da vrše svoju dužnost, po oslobođenju zemlje neće odgovorati za saradnju, ali ukoliko neprijatelj nekoga od njih smeni i na njegovo mesto odredi drugog, tada će po oslobođenju zemlje, taj od neprijatelja postavljeni, odgovarati zbog saradnje sa neprijateljem,,

U ustavu Kraljevine Jugoslavije nije precizno navedena ova mogućnost ali u to vreme sve pravne nejasnoće rešavane su pozivanjem na zakone prijateljskih zemalja, pre svega Francuske i Belgije. U Beogradu je 30.aprila 1941. osnovana Komesarska uprava, kako je predviđeno međunardonim važećim konvencijama. Na čelo uprave postavljen je Milan Aćimović. Predviđeno je da opštinska upravljanja, policija, civilne službe, sudovi i škole ostanu pod kontrolom civilne Komesarske uprave. Ipak odlukom nemačkih vlasti Komesarska uprava je raspuštena i 29.avgusta 1941. postavljen je general Milan Nedić. To je ključni pravnički momenat koji je kasnije teretio generala Nedića za izdaju!

2. U nemačkom napadu na SovjetskiSavez sem vojnika članica Trojnog pakta (Italijana, Rumuna, Mađara, Hrvata…) bilo je dobrovoljaca iz mnogih okupiranih evropskih zemalja. Belgija je na Istočni front poslala dve legije (Valonia i Flandrija) Holandija SSdiviziju Nederland, Danska,Švedska i Norveška oklopnu SS diviziju Viking i Nordland, Estonija i Letonija istoimene grenadirske SS divizije itd.   Pregledom nacionalnog sastava vojnih zarobljenika iz maja 1945. dobija se opšti utisak ko se sve borio na strani Nemačke u kampanji protiv Sovjeta. Tada se predalo Sovjetima  60 280 Poljaka, 23 136 Francuza, 4 729 Holanđana, 21 822 Hrvata, 2 010 Belgijanaca, 1652 Luksenburžana, nekoliko hiljada Čeha, 456 Danaca…. Među zarobljenicima bilo je dobrovoljaca i iz drugih evropskih zemalja, Španije, Norveške, Slovačke, Finske,  ……

3.Iz nemačkih izvora saznaje se da je ratni plen bio sledeći: 1521 avion, 2175 poljskih topova, 500 protiavionskih topova, 469 tenkova, 1 090 000 pušaka, 114 000 pištolja itd.

Branko M. Jevtić

Comments are closed.