“Majka me je na kolenima molila da ne idem jer sam bila jedinica. A ja sam joj rekla, i nije to bilo glumatanje, rekla sam joj: u našoj porodici nema ko da brani domovinu. Otac je umro, braće nemam ja moram, ja imam obavezu da idem. I otišla sam. Samo sam joj još rekla: Vratiću se, neću poginuti. I vratila sam se. Bila sam i ranjena i kontuzovana, ali sam se vratila“, priča Vdovina.
Kao vezista u pešadijskoj diviziji preko Odese, Rumunije i Bugarske došla je sa Crvenom armijom do Beograda.
“Beograd je bio opkoljen, prvo smo mi opkolilil Nemce u Beogradu i isterali ih, a onda su Nemci opkolili nas. Mi smo ostali u obruču. Nas su onda spašavali Jugosloveni. Nemce su streljali jer se drugačije nije moglo. To što su Nemci radili po Jugosloviji to su isto radili i u Rusiji. Palili sela, streljali narod. Sve”, kaže Vdovina.
Sećajući se Beograda, ona kaže da je iz nekog razloga on uvek u njenom sećanju sunčan.
“Sam Beograd je, u mom sećanju, ne znam zašto, okupan suncem. Ne znam odakle to sunce. Moja osmatračnica bila je na vrhu petospratne zgrade u centru. Tu sam ja bila sa svojim telefonom i posmatrala odozgo. Činio mi se prelep odatle”, rekla je Vdanova.
U vojvođanskom selu na granici sa Mađarskom jedna joj je devojka spasila život. Njeno ime Nadežda nikada nije saznala.
“Prvo su bombardovali, a onda su iz niskog leta pucali po selu. Mi smo se spuštali u podrum, prvo vozač, onda njena majka pa ja. A ona me je držala za ramena, grlila me. Nemci su pucali onda se samo odjednomo opustila unazad. Pogledala sam a sa njenog bedra curi krv. Kad je prestalo odvezli smo je u ambulantu jer je naša četa već prelazila u Mađarsku”, seća se Vdanova.
Dan pobede vojnik Vdovina dočekala je u Gracu u Austriji. Nakon tri i po godine pod puščanom paljbom vratila se u Voronjož, završila građevinski fakultet, udala, rodila dva sina. I dobila još jednu medalju – heroj socijalističkog rada.
http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2013&mm=05&dd=09&nav_category=12&nav_id=712117
