“demokratiju smatramo jedinim političkim sistemom koji odgovara ljudskom dostojanstvu; mi smatramo da samo demokratija može s jedne strane da zagarantuje svakom pojedincu njegova čovečanska i građanska prava, a s druge strane, da ga navede da vrši svoje dužnosti prema narodnoj i državnoj zajednici ne iz straha od kazne, već iz dubokog unutrašnjeg ubeđenja. Mi smo protiv svakog političkog sistema koji ne poštuje ljudsku slobodu, koji zabranjuje kritiku, nedopušta opoziciju i primenjuje silu. Mi smo antitotalitarni, mi smo protiv svih diktatura… Mi smatramo da je demokratija našem seljačkom narodu urođena njegovim istorijskim razvojem i njegovim osobinama karaktera i temperamenta, to nije neki stran, veštačko konstruisan politički sistem, uvezen sa strane, već samonikao i spontan oblik narodnog samoupravljanja, i samovlade, i izraz njegovog intimnog gledanja na svet”.

 

Posle pola veka prvo i četvrto načelo Ravnogorskog pokreta (sloboda i demokratija) ugrađuju se u temelj Evropske unije (Ugovor iz Mastrihta o osnivanju EU stupio na snagu 1. novembra 1993) kao prva dva načela na kojima se ona zasniva. Među prvima koji je u budućnosti video EU bio je Vinston Čerčil, nekadašnji premijer i ministar odbrane Velike Britanije za vreme Drugog svetskog rata, zaključivši da do tog rata “nikada ne bi došlo da pod pritiskom Amerikanaca, i modernog doba, nismo proterali Habzburgovce  iz Austrije i Mađarske i Hoencolerne iz Nemačke; stvarajući ove vakume, mi smo stvorili mogućnost da iz ovog brloga ispuza hitlerovsko čudovište na upražnjene prestole”, da bi potom, kao vizionar, zaključio: “Naša je dužnost da obezbedimo svetu mir koji će trajati najmanje 50 godina… Priželjkujem Sjedinjene Države Evrope, u kojima će u velikoj meri biti smanjivane barijere između nacija i omogućeno putovanje bez ograničenja. Nadam se da će doći do toga da se privreda Evrope proučava kao jedna celina. Nadam se da će se obrazovati savet koji bi se sastojao  od možda desetak jedinica, uključujući tu ranije velike sile, sa više konfederacija – skadinavskom, dunavskom, balkanskom…” (Winston S. Churchill, The Second World War, V, 340).

 

Pola veka potom, o ujedinjenoj Evropi, pisao je francuski profesor Paskal Fonten u brošuri “Evropa u 12 lekcija”, govoreći da EU “predstavlja više od konfederacije zemalja, ali nije federalna država; ona je, u stvari, novi tip strukture koji ne potpada ni pod jednu tradicionalnu zakonsku kategoriju. Njen politički sistem je istorijski jedinstven i neprestano se razvija već više od 50 godina”. Tako, kada govori o – evropskom identitetu i raznovrsnosti i vrednostima u globalizovanom svetu – on veli: “Tešnja saradnja ne podrazumeva brisanje kulturnih i jezičkih identiteta pojedinačnih država. Naprotiv – mnoge aktivnosti EU usmerene su na promovisanje regionalnih posebnosti i bogate raznovrsnosti tradicija i kultura Evrope… Evropljani neguju svoje bogato nasleđe vrednosti, među kojima su vera u ljudska prava, društvena solidarnost, slobodno preduzetništvo, pravedna podela plodova ekonomskog rasta, pravo na zaštićenu životnu sredinu, poštovanje kulturnih, jezičkih i verskih različitosti i skladan spoj tradicije i napretka…”

 

Dakle, ako je Čerčil u svom delu “Drugi svetski rat”, za koje je 1953. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost, došao do saznanja da je “sudbina upravo zla prema onima koji krše tradiciju i običaje iz prošlosti” (možemo pretpostaviti da je on to svoje saznanje pokajnički temeljio na pojavi diskontinuiteta u nacionalnoj tradici Srba čemu je posle Teheranske konferencije 1943. godine najviše doprineo podržavajući nasilnu zamenu monarhije komunizmom u Kraljevini Jugoslaviji, profesor Fonten u EU vidi “skladan spoj tradicije i napretka” i u Evropskom parlamentu pojavljuje se i Stranke identiteta, tradicije i suvereniteta i donose se rezolucije skupštine Saveta Evrope br. 1096 iz 1996. godine o – Merama za uklanjanje nasleđa bivših totalitarnih komunističkih sistema – i br. 1481 od 2006. godine – Potreba za međunarodnom osudom zločina totalitarnih komunističkih režima – otvarajući tako put za uklanjanje diskontinuiteta u nacionalnim tradicijama.

 

Prvu naučnu proveru (lični eksperiment) karaktera borca za slobodu, i demokratiju, u Drugom svetskom ratu, dokazujući tako kontinuitet nacionalnih tradicija, objavila je Rut Mičel (Ruth Mitchell) u svom delu – Srbi su izabrali rat (The Sebrs choose war) 1943. godine, pišući: “Da bi razumeli značenje reči “četnik”, moramo se vratiti u prošlost skoro 600 godina unazad, sve do Turaka. Srbi su 1389. godine izgubili svoju nacionalnu nezavisnost u velikoj bici na polju Kosovo. Prema predanju, srpski vođa knez Lazar se tada suočio sa dve mogućnosti: ili da prihvati carstvo božije, što znači da pogine u bici za slobodu ili da prihvati zemljsko carstvo, što je značilo da vlada Srbijom kao vazalnom državom pod Turcima.  Knez Lzar je za sebe i za svoj narod izabrao prvo. Tako je njegova vojska bila zaklana, njegovi hrabri vitezi savladani, a on sam ubijen u borbi. Sa njegovim plemenitim primerom počela je jedna tradicija u srpskom narodu: strasno verovanje da je bolje umreti smrću heroja nego živeti životom roba. Ova tradicija se zapaža kroz vekove (hajduci, uskoci, četnici) sve do današnjeg dana. Ona je stvorila visoki osećaj dužnosti prema zemlji i utvrdila standarde za naslednike junaštva.  Od običnih seljaka pravila je heroje. Draža Mihilović nije započeo ništa novo. On, kao pravi, hrabar i dragoceni sin svoga naroda, samo je nastavio tradiciju Kosova…”

 

Dakle, pisani trag o načelu “sloboda” u Ravnogorskom pokretu, kao i u navedenom delu gospođe Rut, nalazimo u vreme dinastije Nemanjića. Ali, svakako, oni su prisutni i u prethodnim dinastijama jer nauka uči da tradicije imaju svoje utemeljenje u prirodnom procesu nastanka i razvoja ljudskog društva i da u tome imaju svoj kontinuitet koji se iskazuje kroz istoriju (društva, države, vojske, ratovanja…), što je jako važno da su o tim istorijskim činjenicama obaveštavani glavnokomandujući generali u osvajačkim pohodima kako bi saobražavali svoje komandovanje u skladu s proklamovanim ciljevima, kao u primeru nemačkog generala Majsnera, komandanta Gestapo-a u Beogradu, koji navodimo: “Individualna krivica pojedinca ne uzima se kao merilo, jer je posredi kolektivna odgovornost celog srpskog naroda i on se kao celina ima proganjati, ili uništavati… Ni jedan narod, na osnovu principa o životnom prostoru, nema nepobitno pravo na otadžbinu. Srbi su došli na Balkan oružjem i oružjem su izgubili pravo na zauzetu zemlju. Pojam postojbine i otadžbine u savremenom nemačkom pravu nema trajnu vrednost… Srbi, kako oni u šumi, tako i u Beogradu, vode politiku, a ne vide nemačku rešenost da se stvori prazan prostor, koji će Nemci iskoristiti u svoje uske nacionalne ciljeve” (Vojni arhiv, 8/8-1, K-18, VK-H-112; 8/8-3, VK-H-112). Da je general Majsner ozbiljno radio o glavi srpskom narodu da se “fizički i biološki satre” pokazuju dela kvislinške države NDH, i njene vojske, čiju tradiciju je on svakako dobro poznavao, i nije slučajno što je ta nacistička tvorevina jedina na Balkanu, pa i u Evropi, imala koncetracione logore za decu (Stara Gradiška, Jasenovac, Gornja Rijeka…).

 

Da je tako potvrđuje i pismo Privislava Grizogona (Zemun, 8.2.1942), člana Jugoslovenskog diplomatskog korpusa, Hrvat i rimokatolik, naslovljeno Alojzu Stepincu, rimokatoličkom nadbiskupu u Zagrebu. On piše: “Ove grozote nisu samo streljanja. One imaju za cilj zatiranje svega što je srpsko: žena, dece, starijih muškaraca, i to užasnim, divljačkim torturama žrtava. Ove nevine  Srbe su žive zabadali na motke i pravili oganj na njihovim golom grudima. Bukvalno su ih žive pekli, spaljivali do smrti u svojim domovima i crkvama. Sipali su vrelu vodu na žive žrtve pre osakaćenja; posipali solju njihovo meso. Iskopavali su oči živim žrtvama, amputirali uši, noseve i jezike otkidali. Brade i brkove sveštenika, kao i kožu, su grubo kidali noževima. Vezivali su ih za kamione i vukli iza njih. Lomili su noge i ruke žrtvama, a njihove glave zakucavali klinovima… Njihovu decu su bacali u vatru, vrelu vodu, i u peći sa živim krečom. Drugoj deci su čerečili noge, razbijali glave o zidove, a kičme treskali o stene.  Ove i mnoge druge metode,  torture, su se primenjivale  protiv Srba – torture koje normalni ljudi  ne mogu ni da zamisle. Hiljade srpskih tela plivalo je niz reke Savu, Dravu i Dunav i njihove pritoke. Mnoga od ovih tela nosila su etiketu: ‘Pravac – Beograd, Kralju Petru’. U jednom brodu na Savi bila je gomila dečjih glava sa glavom jedne žene sa naznakom: ‘Meso za Jovanovu pijacu u Beogradu’. Slučaj Milanke Božinić iz Stapanca je posebno jeziv: oni su joj nožem iz tela iskopali nerođeno dete… Nemci tvrde da su Hrvati činili ove iste stvari i za vreme rata od ‘Trideset godina’ i da, od tada, u Nemačkoj postoji poslovica: ‘Bože spasi nas od kolere, gladi i Hrvata’… Mada mi Hrvati nikada nećemo moći da obrišemo ovu sramotu koju smo na sebe navukli ovim zločinima, možemo barem da smanjimo svoju odgovornost pred svetom, i pred svojom savesti, ako podignemo svoj glas u znak protesta protiv svih ovih zločina.  Ovo je poslednji čas za nas da to učinimo…” (R. Mičel, 176)

 

Fontenova lekcija – Zašto Evropska unija – daje odgovor Evropljanima na pitanje zašto negovati “skladan spoj tradicije i napretka”. Ne zna se da li je pritom profesor Fonten imao u vidu Le Bonovo saznanje o naciji da ona “nije čipka, koju vezu u lepoj sobi pored tople peći, već konstrukcija od čelika, a čelik treba kovati i kaliti, da bi dejstvom udara vatre, i vode, postao nesalomljiv”, kao i, potom, stav svoga savremenika britanca R. Kupera (desna ruka K. Nešton u pregovorima “Beograd-Priština”) i autora knjige “Slom nacija”, tvrdeći da “postmoderni svet treba da se navikne na dvostruke standarde” (“Obzerver”), ali je činjenica da su se Nemci ujedinili prevazilazeći diskontinuitet u nacionalnoj tradiciji, koji im je nametnuo komunizam, i tako se vratili svojoj “konstrukciji od čelika”. Međutim, u isto vreme, Srbima se to onemogućava: uporno se insistira na očuvanju diskontinuiteta u tradiciji – razbijanje nacionalnog korpusa na više građanskih državica i nacija. Kao da srpske dve savezničke pobede u Prvom (Cer i Kolubara 1914.) i učešće u tri savezničke pobede u Drugom svetskom ratu 20. veka (poraz sila Osovine u Africi 1942, iskrcavanje na Siciliji 1943. i spasavanje vazduhoplovnih posada 1944. godine),  propraćene “udarima vatre i vode”, kao da nisu bili dovoljni argumenti za primenu tumačenja Le Bonove “konstrukcije o nacionalnom čeliku”, koji  se “kovao i kalio” isključivo u odbrambenim borbenim dejstvima a što ne odgovara Majsnerovom tumačenju razloga za postupanje prema doseljenim narodima na Balkanu. Ali ignorišući Čerčilovo saznanje da je “sudbina upravo zla prema onima koji krše tradicije i običaje iz prošlosti… jer se samo na osnovu prošlosti može suditi o budućnosti”, Evropa umesto da afirmiše princip naučnosti u tradiciji i na bazi toga odrekne se “pobedničke jugoslovenske komunističke istorije” i afirmiše onu stvarnu – Ravnogorsku, raspirivala je sukobe i tako odložila završetak Drugog svetakog rata u nekadašnjoj Kraljevini Jugoslaviji, koji se može završiti za stolom upravo primenom principa naučnosti u nacionalnim tradicijama autohtonih Srba na Balkanu.

Generalštabni pukovnik u penziji Novica Stevanović

 

  1. U Londonu je 1638. godine štampana brošura “Žal za Nemačkom” (The lamentations of Germany by Philip Vincent, 1638) koja je opisala užase “Tridesetogodišnjeg” vesrkog rata između katolika i protestanata u Severnoj Evropi 1618-1648. godine. U brošuri je sadržana ilustracija “Hrvati kolju decu” i od tada, u Nemačkoj, postoji slogan: “Bože spasi nas od kolere, gladi i Hrvata”.
  1. Pokatoličena i pohrvaćena deca pobijenih Srba sa Kozare i Potkozarja u logoru “Jastrebarsko”.

1 Comment

  • Живомир Р. Подовац says:

    Veoma upecatljivo, dokumentovano i studiozno obradjena tema. Pomenuti natpis u vezi predaka genski genocidnih Hrvata od Franjinih zandarma do ustasa i zengovaca, nalazi se na minhenskoj katedrali, izliven u bronzi i ogromnih razmera. Danasnja Nemacka to im je zaboravila. Kao vernim potonjim slugama nemackim ratnim interesima, vec im se oduzuje za zasluge u ratnim naporima Nemacke. Zato su od Gensera do sada Merkelove, gurali i izgurali naprecac i nezavisnost i ulazak u Uniju tradicionalno genocidne Hrvatske – vec 2013. Ispraznjena Krajina i otcepljeno Kosovo, to je nemacka osveta za stalnu borbu Srba protiv germanskih nasrtaja na Istok. Medjutim, pored Kosovskog boja Nemacka zaboravila i ulogu Srbije i Nemanje u podrsci i spasavanju pohoda Fridriha Barbarose, itd…itd. Osnova strategije Nemacke i SAD, tzv.Strategija posrednog nastupanja, pored ostalih, u prvi plan stvljaju OBEZLICAVANJE ZRTVE: zbrisati tradiciju drzave, preko toga srusiti eticke norme koje im nisu u interesu posebno slobodarske, preko nje razoriti moral drzave za bilo kakvim otporom, za sve ono sto njima ne odgovara. U svojoj studiji gospodin Stevanovic je bio veoma blag. Prvi genocid nad Srbima posle Drugog rata, izvodio je Josip Broz, potomak onih iz Minhena, i to pred nosom tog istog Cercila, Trumana: niko od njih nije pstom mrdnuo nad masakriranjem demokrata-monarhista u Srbiji i celoj Kraljevini Jugoslaviji. Poznato je i zasto se i danas ustaski potomci u Milanu kriju da su sa one strane bare. I Milano su u crno zavili: u celoj duzini koplja nanizana deca, ili zenske dojke…Samo procitajte zapise katolickih svestenika iz tog vremena. Ko je jedini spalio Bec? Nemacka uvukla Hrvatsku u Uniju jer zna da ce imati jos jednog slugu u svojoj despotiji. Srbija bi u skladu sa svojom tradicijom zahtevala – ravnopravnost. To Nemackoj, Britaniji i Francuskoj – NE TREBA. Jugoslovenska vojska u Drugom ratu i njena drzava bili su samo – pocetak. Sta li nas od njihove dvolicnosti i lukavosti jos ceka od njih?

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *